Foto: Oksana Toskić

...AND JUSTICE FOR ALL: Slučaj Šar[anov]ić

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Generalna proba pred aferu „Šarić“, u kojoj Darko Šarić u svojstvu označitelja postaje pre svega medijski produkt pa tek zatim sve ostalo, i sam početak kriminalizacije Crne Gore pod direktnim patronatom Borisa Tadića, počinje 9. oktobra 2009. godine, šest dana pre zaplene kokaina u Urugvaju, na godišnjicu crnogorskog priznanja nezavisnosti Kosova – za šta je iskorišteno ubistvo Branislava Brane Šaranovića, nekadašnjeg vlasnika kazina u hotelu „Slavija“, koje se desilo u Beogradu dan ranije. Presek izveštavanja štampe u prva dva dana nakon ubistva potpuno razgolićuje upliv dopunskih informacija, s očiglednim imperativom da se manjom ili većom brzinom inkorporiraju u uobičajene medijske tokove. Na skupu tekstova na tu temu, objavljenih 9. i 10. oktobra, urađena je komparativna analiza, posle koje su oni rangirani s obzirom na kriterijum ovog imperativa, te je utvrđeno da je tekst koji je u samom startu sastavljen kao model za tumačenje Šaranovićevog ubistva po ključu kriminalizacije Crne Gore i koji u sebi sadrži najmanje skretanja s ovog motiva, 9. oktobra očekivano objavio Blic pod naslovom „Ubistvo vlasnika kazina naručeno iz Crne Gore“, iako policija u tom trenutku nema nikakve dokaze za to. Kasnije će se utvrditi da je ovo ubistvo naručio beogradski kriminalac i nekadašnji saradnik Željka Ražnatovića Arkana, Luka Bojović.

Fokus čitavog teksta je na elementima koji se koriste da se Šaranović i njegovo ubistvo povežu sa Crnom Gorom, a koji će posle služiti kao model koji će se do detalja primeniti i na slučaju „Šarić“. Metonimičke okolnosti još jednom su više nego povoljne: sam označitelj Branislav Brana Šaranović u sebi sadrži asocijativnu razdelnicu na dva srodna označitelja – preko prve dve reči na Branislava Branu Mićunovića, crnogorskog biznismena poznatog po vezama s podzemljem (što se uspostavlja odmah po interpretaciji ovog ubistva), a potom i, vrlo bitno, preko prva tri slova treće – ključne reči, tj. prezimena (Šar-), čime se lakše ostvaruje nesvesna veza do onoga što će uslediti za desetak dana (uspešna interpretacija Šaranovića u medijima već je pola urađenog posla u fingiranom označavanju Šarića). Tako će, drugim rečima, konzumenti koji budu razmišljali o optužbama koje će se lansirati protiv Šarića već videti te optužbe kao plauzibilne, s obzirom na ono što su nedelju dana ranije usvojili o Šaranoviću. Po ovoj označiteljskoj logici, Šaranović zapravo nije ništa drugo nego Šar[anov]ić.

Već u prvoj rečenici Šaranović i ljudi bliski njemu određeni su kao „ekipa koja je brojnim beguncima iz Srbije pružala utočište u Crnoj Gori“ (element 1: Crna Gora kao utočište kriminalaca, Đukanović će navodno skrivati Šarića i Subotića). Drugo, neimenovani sagovornik Blica (tipičan izgovor za fabrikaciju koji koristi ovaj tabloid) tvrdi da je Šaranović pretežno boravio u Crnoj Gori, da je tek povremeno svraćao u Beograd, i to na svega „četiri-pet dana“, i da je većina njegovih poslova u Crnoj Gori (element 2: bitno je Šaranovića predstaviti kao crnogorskog kriminalca, da Srbija nema ništa nelegalno s njim, da je kriminalne radnje obavljao u „mafijaškoj državi“, baš kao što Šarić nije imao nikakav dosije u Srbiji, što je često kao argument isticao i sam Boris Tadić).[1] Treći momenat je politički, dakle, obavezna bliskost s režimom Mila Đukanovića: „U Crnoj Gori Branislav Šaranović važio je za čoveka koji je veoma uticajan u političko-poslovnim krugovima, bliskog režimu. [Šarić kao projekat Crne Gore, a ne Srbije. prim. aut.] [...] Ta povezanost s ljudima iz političkog vrha omogućila mu je da, kako se priča, ima udela u brojnim privatizacijama [prebacuje se Crnoj Gori upravo ono što je Šarić činio u Srbiji, prim. aut.] [...] Šaranović je tesno sarađivao sa Nikšićaninom za koga se tvrdi da je čovek bez čijeg odobrenja u Crnoj Gori ne može ništa da se uradi [jasna aluzija na Branu Mićunovića, čije se imenovanje izbegava, a ujedno i stavlja do znanja svima upućenijima, prim. aut.].“ U daljem tekstu, koji s razlogom nije potpisan, Crna Gora se otvoreno naziva „mekom za raznorazne švercere“ i insinuira da mu crnogorska policija nikada nije ispitivala poslove zbog njegove bliskosti s „ljudima iz političkog vrha“. Jedina „sitna“ nelogičnost je ujedno i jedini fakt u tekstu provučen bez posebne elaboracije: svako preduzeće u vlasništvu Šaranovića sa liste koja je navedena nalazi se na teritoriji Srbije. Koji su onda ti poslovi u Crnoj Gori? Ovakav tekst zbog rečenica od kojih svaka izgleda kao servirana i inkrementalno upotpunjuje cilj, kao i zbog stila koji je političko-policijski, navodi na pomisao da uopšte i nije delo novinara.

Sličan intenzitet ima i tekst koji je objavljen istog dana u Pressu, drugom listu pod režimskom i kontrolom UKP-a, o čemu je tadašnji urednik ovog lista Dragan J. Vučićević svedočio i pred istražnim organima 2014. godine, sa značajno manje suptilnosti u odnosu na Blic već u samom naslovu „Kriminalci opet haraju Srbijom: Crnogorska mafija ubija po Beogradu!“, iako je u Blicu bilo reči o sukobu Šaranovića s beogradskim „voždovačkim klanom“. U tom stilu, Press bez ustezanja tvrdi ono što je Blic podmuklo insinuirao – da je Šaranović bio „jako blizak sa crnogorskim kontroverznim biznismenom Branom Mićunovićem, ali i sa Milom Đukanovićem i njegovim bratom Acom“. Ipak, ovaj list tvrdi da je žrtva „redovno dolazila“ u Beograd, uz napomenu da je u pitanju državljanin Crne Gore s prebivalištem u Budvi i da policija sumnja da je u pitanju obračun unutar crnogorske mafije. Kurir, međutim, već u svom prilogu gotovo potpuno zaobilazi motiv „mafijaške države“, Šaranović se ne dovodi u vezu sa crnogorskim političkim vrhom, nego se pominje njegovo poznanstvo sa Željkom Maksimovićem Makom i njegovom grupom osumnjičenom za ubistvo policijskog generala Boška Buhe 10. juna 2002. godine, a navodi se i postojanje kuće u kojoj je živeo u Beogradu. Tek u antrfileu privatni detektiv i bivši pripadnik Državne bezbednosti Božidar Spasić smatra da način na koji je ubijen Šaranović podseća na rukopis italijanske mafije, jer oni u svojim likvidacijama uglavnom koriste skuter motore: „Po svemu sudeći, nalog za likvidaciju Šaranovića najverovatnije je došao iz Podgorice ili iz Italije. Moguće je da ovo ubistvo ima veze sa svedočenjem crnogorskog biznismena Ratka Kneževića, zbog kojeg među Crnogorcima u Beogradu i Zagrebu vlada velika frka“[2] (element 4: Italija, veza do optužnice podignute u Bariju za šverc cigareta tokom devedesetih, kao i za optužbe povodom ubistva Ive Pukanića).

List Danas takođe u naslov smešta motiv crnogorskog obračuna i u kratkom prilogu tome posvećuje svega jednu rečenicu: „Smatra se da je većina njegovih poslova vezana upravo za Crnu Goru i ne isključuje se mogućnost da je i ’nalog’ za likvidaciju došao upravo odatle, a da je motiv povezan sa poslovima koje je Šaranović imao u toj državi“,[3] Politika čini isto što i Danas,[4] a Večernje novosti, premda u znatno dužem tekstu, takođe povezuju Šaranovića s Makom, nikakvog govora o vezi sa strukturama bliskim Milu Đukanoviću nema, uz tvrdnju da je biznismen „dosta vremena provodio u srpskoj prestonici, gde je osim u svom stanu na Dedinju često odsedao i u hotelu ’Slavija’“, dok se Budva pominje tek kao povremena destinacija, koju je koristio da bi posetio brata – dakle, potpuno oprečno informacijama iz Blica i Pressa.[5] Najzad, najumereniji po pitanju manipulacije ocenjen je Glas javnosti, koji piše da „istraga za sada ne bi trebalo da bude usmeravana ka Crnoj Gori, odakle je ubijeni rodom“ i dodaje ključnu informaciju da je Šaranović biznis imao samo u Srbiji. „Poslednjih nekoliko godina živeo je u Budvi, samo povremeno dolazeći u Beograd“, navode ove novine.[6]

Ni narednog dana štampa ne oskudeva u oprečnim informacijama, s tim što pojedini listovi menjaju stavove od prethodnog dana, konvergirajući prema modelu koji je kao primer sastavljen za Blic. Tako Glas javnosti koji je 9. oktobra ocenjen kao najumereniji, 10. oktobra lansira tekst pod naslovom „Ubijen od crnogorske ruke?“, u kojem redakcija kao da na silu negira svoja prethodna saznanja: „Navodno, iako je jedan rođak rekao da nije imao biznis u Crnoj Gori, trag vodi ka ovoj državi. Takođe, pošto je povezivan sa mnogim uticajnijim ljudima u političkom i privrednom životu Crne Gore, istražuje se i politička pozadina ubistva.“ Odjednom, iznosi se premisa u drugoj rečenici, koju Glas javnosti pre toga nikada nije ni plasirao, što znači da je tendenciozno prepisana iz drugih novina, kako bi zaokret u prilogu ispao uverljiviji i „šteta“ koja je načinjena prvim tekstom bila sanirana. Iako je dan ranije ovaj list decidno izneo informaciju da policija smatra da „istraga ne bi trebalo da bude usmeravana ka Crnoj Gori“, sada piše da je „beogradska policija odmah posumnjala da je ubistvo naručeno iz Crne Gore“.

Blic i Press nastavljaju koherentno, ponavljaju stavove od prethodnog dana o Šaranovićevim većinskim poslovima u Crnoj Gori, a privatni detektiv koji je u priču uneo motiv Italije i koji je dan ranije govorio za Kurir, sada svoju izjavu ponavlja Pressu. Novi naslovi u oba tabloida su veoma indikativni: „Obračun mafije tek počinje“ i „Crnogorski obračun“, i oba lista ističu da ubistvo ima snažnu logistiku – ili iz Italije, ili iz Crne Gore, „jer se zna da Crnogorci imaju odlične veze sa italijanskom mafijom i često međusobno razmenjuju ’usluge’“, a Beograd samo koriste kao mesto za obračunavanje. „Ubistvo nisu izvršili klinci iz nekog kafića. To su uradili vrhunski profesionalci kojima su bili omogućeni podaci o kretanju i navikama Šaranovića i kojima je bilo obezbeđeno sigurno bekstvo“, piše Press. Politika 10. oktobra potpuno apstinira od aluzija na „mafijašku državu“, dok Večernje novosti u samom podnaslovu tvrde pak da su ubice bile amateri: „Dvojica maskiranih napadača su bila sakrivena u žbunju i čekala su crnogorskog biznismena da se vrati kući. Šaranović je oko ponoći parkirao automobil ispred zgrade i u trenutku kada je prelazio ulicu, odjeknuli su rafali iz automata ’hekler’. Zločinac i njegov saučesnik potom su seli na skuter i pobegli u nepoznatom pravcu. [...] Upućeni u dešavanja u beogradskom podzemlju navode da se profesionalne ubice ovako ne ponašaju, odnosno ne oglašavaju se.“[7] U dodatnom tekstu isti medij istog dana objavljuje i reakciju Katarine Šaranović, koja tvrdi da njen ubijeni suprug nije imao neprijatelje, a iz teksta se vidi da je žrtva živela u Beogradu, u Ulici generala Pavla Jurišića Šturma 14, sa porodicom (supruga i dva sina).[8]

Ovaj slučaj kao novi početak medijske kampanje kriminalizacije Crne Gore, kao budući metodološko-agresivni zaokret politike Borisa Tadića u razračunavanju sa susednom državom, njenom samostalnošću i skorašnjim priznanjem Kosova kao nezavisne države (9. oktobar 2008. godine) od strane njenog rukovodstva, naznačio je u knjizi Bratska hajka i direktor medijskog arhiva Ebart, Velimir Ćurgus-Kazimir: „To što je Branislav Šaranović poslednjih trideset godina živeo u Srbiji i što su njegove veze, pa i poslovi, bili vezani isključivo za Srbiju, to je bilo najmanje značajno. Izgleda da postoji određeni tip ljudi kojima crnogorsko poreklo može da ’oboji’ sve što rade, ali i drugi, kojima se crnogorsko poreklo brzo zaboravlja.“[9] Premijer Milo Đukanović je povodom ove kampanje rekao da su državni organi Srbije pokušali da predstave Crnu Goru kao kriminalnu državu iz sledećih razloga: „Ponašanje državnih organa Srbije u vezi sa slučajem Šarić, upućuje na logiku – ako je Crna Gora greškom postala nezavisna, evo dokaza da nezavisna Crna Gora nema kapacitete da uđe u EU.“[10] Slično je i s kampanjom o „cenzuri u Srbiji“ od 2014. godine: zapadnim zemljama potrebno je pokazati da vlada Aleksandra Vučića nema demokratski kapacitet da bude partner i uvede zemlju u Evropsku uniju, jer ne uspeva da garantuje ni za osnovno pravo kao što je sloboda govora i izražavanja. Uverenje konzumenta koje kao posledica treba da proizađe iz ovakve kampanje jeste da u Crnoj Gori ima nesrazmerno više kriminala nego bilo gde u regionu (po tom pitanju Crnogorci se u medijima predstavljaju kao gori čak i od kosovskih Albanaca), a naročito u odnosu na Srbiju, što je identična matrica koja je od strane bezbednosnih službi u vreme Slobodana Miloševića, Mire Marković i Vojislava Koštunice (dok je premijer Srbije bio Zoran Đinđić) korištena u vezi sa švercom cigareta – kako bi se zataškale njegove razmere tokom sankcija u samoj Srbiji (slična projektivna logika je na snazi i s počinjenim ratnim zločinima).

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj