Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Afera Banana, treći čin

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Objavljivanjem pet snimaka na sajtu organizacije KRIK, sponzorisane novcem koji je od svojih donatora obezbedio OCCRP i Dru Saliven iz Sarajeva, nastale usled raskola u CINS-u zbog raspodele novca, a koja je, iako registrovana u aprilu, efektivno počela s radom jula 2015. godine tako što je sajt napunjen uglavnom Dojčinovićevim tekstovima koji su pre toga objavljeni na sajtu CINS-a – 7. septembra 2015. godine započinje treći čin afere „Banana“. Snimci su nastali operativnim radom Uprave kriminalističke policije kao rezultat praćenja Rodoljuba Radulovića tokom operacije „Most“ 2008. i 2009. godine, čiji je nadimak bio Miša Amerika, a medijsko ime koje mu je 2013. godine namenio njegov imenjak iz UKP-a Rodoljub Milović – „Miša Banana“. Dojčinoviću su namenski dostavljeni od strane istih korumpiranih struktura iz policije i Tužilaštva za organizovani kriminal koje su mu bile i glavni izvori i snabdevači materijalom za knjigu Šarić, njegovih istraživačkih priča, onih koje su po pravilu uvek koincidirale s radom istražnih organa na određenom slučaju – specijalnog tužioca Miljka Radisavljevića, njegovog zamenika Saše Ivanića i portparolke Jasmine Čolak – jedinih aktera koji se tokom celokupnog trajanja afere nijednom nisu oglasili, uprkos učestalim medijskim prozivkama i kritikama na njihov račun.

Sa svih pet snimaka, koji prikazuju tadašnjeg ministra policije Ivicu Dačića, njegovog savetnika za nacionalnu bezbednost Ivicu Tončeva, šefa kabineta ministra policije Branka Lazarevića i njegovog zamenika Vanju Vukića u susretima na javnim mestima s Radulovićem, redukovan je ton, a isti su posebno odabrani, naknadno izmontirani i obrađeni zaštitnim žigom organizacije KRIK, uz detaljan opis koji treba da prati legitimaciju ljudi koji se nalaze na snimcima. Istog dana kada su snimci objavljeni, Dojčinović je u popodnevnom Kažiprstu na B92, ali govoreći i za druge medije, priznao da je već duže vreme bio u posedu snimaka, ali nije objasnio zbog čega je rešio da ih pusti baš u vreme posete premijera Srbije nemačkoj kancelarki Angeli Merkel i uoči odluke da li će biti vanrednih parlamentarnih izbora, koju je Aleksandar Vučić najavio da će doneti po povratku iz Berlina – pravdajući se unapred pripremljenim odgovorom: „U Srbiji nikada nije pravi trenutak.“[1] Tako, ovaj nesvršeni student novinarstva, po ko zna koji put u službi istih lica iz državnih institucija, otvara radnu sezonu i treći čin već uveliko eksploatisane afere „Banana“, gde je prvi put i zvaničan inicijator, ograđuje se tvrdeći da ga nikakva politička priča ne zanima i da objavljivanje snimaka smatra svojom „profesionalnom obavezom“, povlači, da bi najzad, prosto pustio da jednako korumpirani medijski aparat odradi svoju magiju.[2] Ovaj niz radnji predstavljaće ubuduće matricu funkcionisanja i jedinu svrhu postojanja sajta KRIK.

U knjizi Šarić čitav deo „Misteriozni brodovlasnik“ rezervisan je za Rodoljuba Radulovića; osim toga što je u službi uvoda za sledeći deo, „Političke veze“, koji je sasvim centriran da kriminalizuje Ivicu Dačića, ovaj segment knjige treba da pokaže da Dojčinović i CINS navodno nemaju nikakve veze s policijom i Tužilaštvom, te da nikakve inicijalne podatke, predloge i naloge ne dobijaju od njih. To se konkretno čini tako što se opisuje kako je autor za Radulovića prvi put čuo i otkrio ga sasvim slučajno krajem 2010. godine, u sklopu jednog drugog istraživanja, koje nema dodirnih tačaka s tim. Pravi se mali prolog, a zatim reprintuju tri Dojčinovićeva teksta iz maja 2012. godine, kako bi se pokazalo šta je CINS još tada, i navodno pre ostalih, pisao o Raduloviću i da to tada nikome nije bilo zanimljivo, što je problem na koji se autor inače žali tokom čitave knjige. Uprkos tome što se pojavljuju značajni detalji iz Radulovićevog poslovnog života za koje se ranije nije znalo, sadržaj ovih tekstova vezan za Šarića i krijumčarenje droge, a potom i pranje novca, i te kako je bio poznat javnosti pre objavljivanja tih tekstova i tokom čitave 2011, pa i 2010. godine, što Dojčinović tendenciozno prećutkuje – jer su iste te podatke tokom istrage i tada medijima već prosleđivali UKP i Tužilaštvo za organizovani kriminal.[3]

Novinski arhiv medijske dokumentacije Ebart, kada je reč o štampanim izdanjima, pokazuje da je o Rodoljubu Raduloviću u navedenom kontekstu još 2010. godine napisano šest članaka (uglavnom u Blicu, koje potpisuje Tamara Marković Subota), 2011. godine devet (najviše u Večernjim novostima), 2012. godine 17 (uglavnom tabloidi Press i Kurir), dok 2013. godine, kada je zvanično lansirana afera „Banana“ – čak 108 tekstova. „Dok smo istraživali, pojavilo se nekoliko tekstova domaće i crnogorske štampe, u kojima je Radulović opisan kao biznismen povezan sa Šarićem, ali nije objašnjeno koje sve poslove ima, niti kakve je prirode ta njihova veza. Dao je jednu kratku izjavu za Blic 2011. godine, kada je rekao da poznaje Šariće, ali da nema veze sa švercom droge“, piše Dojčinović na stranici 188 svoje knjige.[4] Radulović je, međutim, u javnosti prvi put doveden u vezu s kriminalnim aktivnostima Šarića još 23. januara 2010. godine u listu Blic,[5] a izjava na koju referira Dojčinović data je za isti tabloid četiri dana kasnije, a ne 2011. godine, kako tvrdi.[6] Izostavljanjem toga da su podacima do kojih je došao pristup već tada uveliko imali i mediji, autor je pokušao da prikaže sebe u samostalnom svetlu i time zamaskira činjenicu da je, pored Tamare Marković Subote, i on bio ništa više do samo jedno od „poštanskih sandučića“ u nizu.

Drugu značajnu i ponovo ne sasvim slučajnu omašku autor će napraviti na stranici 228, gde će napisati da je afera „Banana“ otvorena februara 2012, umesto februara 2013. godine. Nekoliko motiva se ovde ukršta: pod pojmom ove afere ne podrazumevaju se „predistražne radnje“ koje su se od 2008. godine vodile povodom Radulovićevog učešća u švercu generalno,[7] već samo onaj njihov deo kada su njegovim praćenjem u javnosti izolovani kontakti s Dačićem i bliskim saradnicima i gotovo četiri godine kasnije hipostazirano plasirani u medije radi kompromitacije tadašnjeg premijera. S druge strane, tekstovi koje je Dojčinović s grupom autora napisao o Raduloviću objavljeni su na sajtu CINS-a (na srpskom) i OCCRP-a (na engleskom) 26–28. maja 2012. godine, kao i u skraćenom izdanju u dnevnom listu Politika, iz dva dela u dva sukcesivna dana. Glavni i odgovorni urednik Politike u to vreme još uvek je Dragan Bujošević, nameštenik Demokratske stranke, a tekstove CINS-a spremno obrađuje Milovićev visokotiražni tabloid Kurir, takođe sukcesivno, s danom razlike, pa čak i list Pravda, tako da su tvrdnje Dojčinovića i Georgijeva da su CINS-ovi tekstovi zanemarivani i da na njih nije obraćana pažnja – obična laž.[8] Ni u jednom od ovih, niti u izvornim tekstovima CINS-a, nema nijedne reči o Ivici Dačiću ili njegovim saradnicima, niti će je biti sedam meseci kasnije, nakon što protiv Radulovića bude podignuta optužnica, u Dojčinovićevom tekstu „Šverc dve tone kokaina u soji“ od 13. decembra 2012. godine, koji je ponovo samo rezultat doturanja teksta optužnice ovom novinaru od strane Tužilaštva za organizovani kriminal. Zašto onda, frojdovski gledano, „nezavisni autor“ pravi lapsus i misli na godinu objavljivanja ovih tekstova dok piše afera „Banana“?

Dan posle objavljivanja snimaka, prvi potpredsednik vlade i predsednik SPS-a na konferenciji za štampu u stranačkim prostorijama ponoviće ono što je izjavio i februara 2013. godine, da nije znao čime se bavi Rodoljub Radulović, ukoliko je uopšte tačno da se bavio trgovinom narkoticima, niti da je Radulovića pratila policija, na čijem je čelu u tom periodu bio kao ministar. Za taj „bajpas“ (prespajanje), koji se sastojao u izbegavanju informisanja i komunikacije s ministrom od strane direktora policije Veljovića, načelnika UKP-a, i uspostavljanju njihove neposredne saradnje s koordinatorom službi bezbednosti Miodragom Rakićem, koji je istovremeno bio šef kabineta Borisa Tadića – Dačić optužuje upravo bivšeg predsednika Srbije, koji istog dana u Kažiprstu B92 izjavljuje da je 2009. godine bio obavešten da postoje zajednički snimci Dačića i Radulovića, a mesec dana kasnije, 1. oktobra, u intervjuu za NIN dodaje da nikada ranije nije video snimke koje je objavio KRIK.[9] „Ej, Borise, Dačić je taj čovek za koga si ti 2009. saznao da je sumnjiv i da postoji elemenata za, ne znam, neko procesuiranje... Znao si, a zvao si me u Vladu. To je pokazatelj da je sve ovo bilo spremano i pakovano za taj politički trenutak [misli se na situaciju nastalu posle majskih izbora 2012. godine, prim. aut.]. Ako si sa mnom, ti si dobar. Ali ako nećeš da budeš sa mnom, a pa imam ja za tebe određene snimke i sve ostalo... Ja govorim o tome zašto se to radilo, kako je bilo moguće da se tako nešto radi a da se ja o tome ne obavestim, baš zato što ja nisam bio predmet praćenja... Postoji majstorstvo i u policijskom zanatu, a to je da se uz određene stvari za koje dobijete zakonsko odobrenje uradi i niz drugih koje obuhvataju ljude koji imaju komunikaciju sa tim ljudima u slučajevima koji ne mogu da budu krivično gonjeni, ali mogu da budu upotrebljeni za političku ili ljudsku kompromitaciju“, objasnio je Dačić.[10] U intervjuu za Kurir od 13. septembra, na pitanje novinara kada je DS sa Tadićem na čelu prvi put upotrebio protiv njega „slučaj Banana“, Dačić je odgovorio da je to bilo nakon izbora 2012. godine i kada se gledalo ko će s kim da ide. „Ivice, ti kako hoćeš, ali možeš biti srpski Sanader, ukoliko ne budemo zajedno“,[11] rečeno mu je više puta, a poslednji put, prema Dačićevom svedočenju, u prisustvu Tadića, Rakića, Milana Krkobabića i Dragana Markovića Palme.[12]

Navedeni triptih tekstova Stevana Dojčinovića u ime CINS-a o Raduloviću pojavljuje se, nimalo slučajno, upravo u ovom postizbornom trenutku, u periodu dok Dačić vaga da li će sa Tadićem, koji je najpre izjavljivao da ne želi da bude premijer, a potom da želi, čime se ubrajaju u deo medijske kampanje kojom Boris Tadić zajedno s policijom i Tužilaštvom vrši pritisak na Ivicu Dačića. Kompromitacija mora da bude potencijalna, da lebdi u vazduhu u obliku pretnje, kako bi Tadić i dalje mogao da ima neukaljanog koalicionog partnera s kojim bi napravio vladu, asocijativna samo Dačiću, da izgleda kao da mediji i istraživačke organizacije nešto sami čeprkaju i otkrivaju, i da mu se time nametne predstava koji bi mogao biti sledeći korak ukoliko se odluči za vlast s naprednjacima. Stoga bi se moglo reći da Dojčinovićeva omaška u knjizi na stranici 228 nije nikakva greška u smislu u kojem se prvi čin afere „Banana“, kao izrežirana privatna ucena uskog kruga ljudi oko Borisa Tadića, zaista odigravao upravo i samo Ivici Dačiću, sa istim ciljem zbog kojeg je 2010. godine prisluškivan i praćen Dragan Marković Markoni, još jedan blizak saradnik tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova.

Ne znači li onda takav lapsus da je Dojčinović i te kako svestan u čemu je učestvovao i šta mu je bio zadatak, koji je to, uostalom, ostao do dana današnjeg? Nije li smisao njegovog narednog poglavlja upravo taj da se Dačić označi kao glavni krivac za vezu MUP-a s kriminalcima, da je svojim saradnicima naređivao da odaju informacije od značaja Darku Šariću, i da se postavi pitanje zašto se, umesto da mu se već do sada sudi, uprkos svemu, 2014. godine ponovo našao u Vladi sa Srpskom naprednom strankom?[13] Kako je moguće da je, kako na osnovu neimenovanih izvora tvrdi autor, Miodrag Rakić u periodu 2008. i 2009. godine upozorio šefa kabineta ministra unutrašnjih poslova Branka Lazarevića, jedinog iz Dačićevog okruženja koji je 29. septembra 2014. optužen da je odavao tajne podatke Šarićevoj grupi,[14] da prestane da se viđa s Radulovićem zbog toga što je ovaj pod istragom za šverc kokaina, a da nije našao za shodno da na tu istu okolnost upozori i Dačića?[15] Nije li razlog čitave pometnje s godinama to što Dojčinović uporno odbija da prizna da je i sam svojim tekstovima učestvovao u policijskom projektu kompromitovanja Dačića, kodno nazvanog afera „Banana“, kako 2012, tako i 2013. godine, kada je, naime „sasvim slučajno“, kako kaže u knjizi,[16] u jeku te afere, 7. februara objavio tekst „Savetnik premijera Ivica Tončev radio za crnogorskog kriminalca“, da ne bi bilo da i on piše o Raduloviću kad i drugi, s obzirom na to da je to već činio godinu dana ranije? Dojčinović, međutim, nije jedini akter koji će simptomatično brkati 2012. i 2013. godinu kada bude bilo reči o ovoj aferi.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj