Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Prednost sinhronije nad dijahronijom

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Dugo se mislilo da je najbolji način raskrinkavanja ovakvih struktura intencionalni, ejdetski napad na potisnuti sadržaj (fenomenološka filozofija i derivati), tj. iznošenje dijahronije – istorije razvoja značenja određenog označitelja (genealogije i etimologije) – u uverenju da je to ono što jednu aferu prikazuje starom, a ne novom, što joj remeti ovremenjavanje, ruši taj površni horizont smisla i baca je u redundantnu serijalnost. Time se želelo reći da su kratko pamćenje i neprestana reaktualizacija kompromitujućih konstrukcija u sinhroniji – razmahivanju značenjem, tj. jezikom, bez ukazivanja na to kako je uopšte došlo do toga da se nešto na određeni način imenuje (npr. kako je Miša Banana odjednom postao „narko-bos“) – jedini ambijent koji održava virus-aferu u životu. Psihoanaliza i strukturalna lingvistika tretiraju, međutim, „kratko pamćenje“ kao permanentnu stvar, da zbog toga takav napad nikada ne može biti ni približno učinkovit koliko subverzija unutar same sinhronije i isturanje grešaka, aporija i ostalih inkonzistentnosti sinhronog događaja – hajke ili afere – i njihovih aktera u prvi plan. Tako bi dijahronični napad u suštini bio samo još jedno ovremenjavanje spram drugog, ili, hermeneutički, jedan horizont smisla suprotstavljen drugom, što u najboljem slučaju rezultuje polarizovanjem, ali ne i smenom sinhronije. Napad na potisnuto koji se bavi objašnjavanjem zašto je nešto potisnuto predstavlja, prema ovome, čisto gubljenje vremena ukoliko dolazi pre podrivanja sinhronije iz nje same, te kroz mehanizme odbrane izaziva još dublje potiskivanje i animozitet – kontraefekat. Zbog toga je dijahronija, bez obzira na to što je fundamentalno činjenična, postojeća ali ne i delatna, moguća kao aktualizacija tek nakon što sinhroni napadi urode plodom i minimiziraju manipulativni kapacitet za stvaranje afere.

Za pobrojane medijske propagatore afere „Nacional“, tog nosećeg armaturnog stuba koji je jednom za sva vremena povezao označitelje u rešetku medijskog tetraedra i na kojem su, dalje, u protekle dve decenije izgrađeni svi spratovi medijsko-političke scene Srbije i Crne Gore, danas je dijahronija te iste afere, njena činjenična prošlost, uglavnom potpuno potisnuta. Iz te perspektive, sasvim je nebitna postala politika Slobodana Miloševića prema Crnoj Gori s početka devedesetih, 1992. i 1993. godine, kada su protiv SR Jugoslavije uvedene međunarodne sankcije, koja se sastojala u blokiranju snabdevanja robom iz Srbije zabranom da se iz Direkcije robnih rezervi u Beogradu Crna Gora snabdeva pšenicom i deficitarnim prehrambenim proizvodima iz Vojvodine. „Robne rezerve zajedničke države jednostavno je, bez ikakvog objašnjenja, preuzela Srbija, baš kao i druge dotad zajedničke strateške resurse (JAT, naftu) i institucije (Saveznu DB, Institut bezbjednosti). Uvedena je praksa da se Vojsci u Crnoj Gori hrana doprema helikopterima, da slučajno nešto ne bi stiglo i do civilnog stanovništva. Dakle, prepušteni smo sami sebi, da bi se dokazala stara predrasuda srpskih nacionalista da Crna Gora ne može preživjeti bez Srbije. Očigledno se i priželjkivala glad u Crnoj Gori, potpuni kolaps, kako bismo bili prisiljeni da Miloševića očajnički molimo za pomoć i sami nudimo da nas pokori“, objašnjava Milo Đukanović.[1]

Sredinom devedesetih, zbog takvih okolnosti u kojima je Crna Gora kao republika SRJ bila prepuštena da se snalazi kako zna i ume, tadašnji predsednik DPS-a Momir Bulatović inicirao je koncept „reeksporta cigareta“, u čijoj je ideji bilo da se ova vrsta akcizne robe, koja je zbog geografskog položaja u velikim količinama prolazila kroz Crnu Goru, oporezuje sa 20 dolara po masterboksu,[2] po evidentiranju ulaska i izlaska robe iz zemlje, uglavnom u Zapadnu Evropu. Osnivač Crnogorskog pokreta u Srbiji Slobodan Jovanović u tekstu za portal E-novine navodi sledeće: „Cigarete su stizale vazdušnim i morskim putem u Crnu Goru kao vlasništvo italijanskih firmi, skladištile se u carinska skladišta pod carinskim nazorom i, od istih tih italijanskih firmi, gliserima odvožene preko Jadranskog mora. Te cigarete vjerovatno, odnosno sigurno, jesu švercovane u zemlje Zapadne Evrope, ali to nije radila Crna Gora već Italijani koji su tranzitirali cigarete u njihovom vlasništvu preko Crne Gore. [...] Time su se bavile agencije koje je vlada osnovala i Zetatrans kao špediter. Od tranzitnih taksi punjen je budžet i taj novac je evidentiran kao devizni priliv u budžetu.“[3]

U izveštaju od 25. jula 2002. godine Komisije za utvrđivanje činjenica, okolnosti i bitnih elemenata u navodima u tekstu objavljenom u zagrebačkom listu Nacional pod naslovom „Glavni mafijaški bos Balkana“ i drugim tekstovima objavljenim u ovom listu, koja je formirana 3. avgusta 2001, navodi se podatak iz Luke Bar da je tranzit cigareta preko te luke vršilo preduzeće Zetatrans iz Podgorice i to u periodu od januara 1996. do juna 2001. godine, te da su lučke usluge prekrcavanja cigareta u tranzitu naplaćivane po zvaničnoj tarifi od dva dolara po baksi, da je u tom periodu pretovareno 3.860.728 baksi cigareta, i da je Luka ostvarila prihod od 7.721.456 dolara. Ministarstvo finansija pak dostavilo je podatak da je po osnovu prihoda od tranzita duvana, a na osnovu Sporazuma o poslovnoj saradnji između Ministarstva finansija i Zetatransa za isti period prihodovalo 216.010.568 dolara. Izveštaj koji je poslala Uprava carina Crne Gore sadrži podatak da je od 18. avgusta 1999. do 2. avgusta 2001. godine, preko Luke Bar prispelo 103 broda natovarena cigaretama težine 28.884.391,53 kg, dok se u odgovoru Savezne uprave za kontrolu letenja s pratećom dokumentacijom od 28. septembra 2001. godine navodi da je ovaj organ u periodu od decembra 1995. zaključno s majem 1998. godine evidentirao ukupno 433 kargo sletanja na Aerodrom u Podgorici, uz konstataciju da je reč o letovima za prevoz cigareta.[4]

Odnos između Bulatovića i Đukanovića, dvojice najprominentnijih političara iz DPS-a, počeo je da se pogoršava nastankom paramilitarističke stranke Jugoslovenska levica Mirjane Marković, 23. jula 1994. godine, od nekoliko malih, ekstremno levih organizacija u Srbiji, kada je Đukanović presekao svaki uticaj ove partije u Crnoj Gori, sprečavajući njihove kadrove da zauzmu rukovodeća mesta u crnogorskoj privredi. Postepeno, najmlađi premijer u Evropi sve otvorenije se suprotstavljao represiji koju je Slobodan Milošević pokušavao da uvede u jugozapadnoj republici SRJ, ali i njegovoj politici koju je vodio u regionu i prema Zapadu, pa je tako 1996. i 1997. podržao demonstracije opozicije u Beogradu.[5] S druge strane, Momir Bulatović najpre je težio da amortizuje konflikte u koje se prema Miloševiću i Srbiji upuštao Đukanović, naočigled posledica štetne politike koja se iz Beograda vodila prema Podgorici, a tokom 1996. godine bio je pod pritiskom Miloševića da smeni Đukanovića s mesta premijera, otkad počinje oštra polarizacija unutar DPS-a, koja će u leto 1997. rezultirati preokretom u stranci u korist Đukanovića i nastankom Bulatovićeve frakcije, koja će 19. oktobra 1997. godine u drugom krugu izgubiti predsedničke izbore i pretvoriti se u Socijalističku narodnu partiju (SNP), prosrpske i pročetničke provenijencije.

U međuvremenu, Milošević svim sredstvima pokušava da spreči neizbežno, pa tako u jednom trenutku čak nudi Đukanoviću mesto ministra odbrane u Saveznoj vladi, što ovaj bez razmišljanja odbija. Preko zajedničkog prijatelja Milorada Vučelića, tadašnjeg visokog funkcionera SPS, a današnjeg glavnog urednika nedeljnika Pečat, u kojem radi i novinar – teoretičar zavere Nikola Vrzić, pokušava da „upozori“ Đukanovića na posledice polarizacije u Crnoj Gori, da bi nakon što ni to nije dalo rezultata, radikalizovao svoje mere i poveo pravi propagandni rat protiv Crne Gore i njenog novog predsednika Mila Đukanovića, istovremeno prekinuvši trgovinski i platni promet i zatvorivši granice jugozapadne republike sa svih strana uz pomoć Vojske Jugoslavije. „Bez odobrenja tadašnje Savezne vlade u Crnu Goru se nije moglo ući ni sa kopna, ni sa mora, ni iz vazduha, čak je i pošiljke humanitarne pomoći Vojska Jugoslavije presretala, preusmeravala na druga mesta, a neke smeštala u svoja skladišta. U Crnoj Gori je formiran tzv. 7. bataljon Vojne policije, sastavljen od aktivista prosrpskih partija. Zadatak mu je bio da ’disciplinuje’ Crnu Goru i da u pogodno vreme pomogne rušenje crnogorske vlasti“, pišu istoričari Kosta Nikolić i Nebojša Popović u Bratskoj hajci.[6]

U periodu predizborne kampanje u Crnoj Gori 1997. godine, bilo je potrebno obesmisliti podelu za i protiv Miloševića nekim dodatnim sredstvom, kakva po mogućstvu zatim više neće biti samo stvar političkog izbora nego i moralnog, kompromitovati kandidata koji predstavlja opasnost po autoritarni beogradski režim. Zbog toga Bulatović svoj patent „reeksporta cigareta“ u dogovoru s Miloševićem počinje da proskribuje Đukanoviću kao „šverc“, premda je u prethodnom periodu preko generala Aleksandra Dimitrijevića, tadašnjeg načelnika Uprave bezbednosti VJ (istog onog čija je služba, između ostalih, falsifikovala i papire s nazivom firme Stanka Subotića Mia sa Uba da bi švercovala cigarete iz Makedonije u Srbiju, i koji će se 10. februara 2015. pojaviti na tribini Slaviše i Bojane Lekić povodom serijala Pad haških begunaca da kaže kako Vučić zloupotrebljava službe bezbednosti fabrikujući napade na sebe i svoju porodicu), ubeđivao Miloševića da je on taj koji je započeo „tu stvar“, da Crna Gora nije imala sredstava da preživi u vreme sankcija i da je najveći deo toga što je rađeno s cigaretama išlo u budžet Crne Gore, a zatim za isplatu penzija i socijalna davanja.[7] Na kakav način je Bulatović to činio, i koliko god neuko, ipak posadivši crva koji će u glavama konzumenata u narednim godinama izmiliti kad god se bude pomenulo ime Mila Đukanovića, svedoči i sledeći komentar Slobodana Jovanovića: „Da Momir Bulatović, nekadašnji asistent na Ekonomskom fakultetu u Titogradu, nema pojma što je tranzit pokazao je u čuvenom duelu za predsjedničke izbore 1997. godine kada je optužio Đukanovića da nijesu naplaćivane akcize od tranzita. Ko god je radio makar mjesec dana u spoljnoj trgovini zna da se akcize na alkohol, duvan i ostale akcizne robe naplaćuju PRILIKOM UVOZA, odnosno carinjenja robe. Pošto je tranzit prelazak robe koja je u VLASNIŠTVU STRANCA preko teritorije države, roba se ne carini uvozno već se samo evidentira na ulasku i izlasku iz zemlje. Kao kad uđe kamion sa robom u Srbiju na prelazu sa Makedonijom, a izađe na Horgošu. To se zove TRANZIT.“[8]

Paralelno s tim, Mirjana Marković u časopisu urednika Milomira Marića Duga, gde vodi svoj dnevnik, sveteći mu se za 1994. godinu, prvi put naziva Đukanovića „švercerom“, a ubrzo i „secesionistom“. „Suština propagandne akcije svodila se na tezu da sukob između Mila Đukanovića i Momira Bulatovića nije bio zbog Đukanovićevog političkog zaokreta i okretanja leđa srpskom voždu. Plasirala se priča da je sukob nastao zbog Đukanovićeve pohlepe i ’ekstraprofita’ od organizovanog kriminala: šverca cigareta u saradnji sa italijanskom mafijom.“[9] Drugi deo teze korišten je kao antizapadna propaganda: da strani zvaničnici gledaju kroz prste Đukanoviću i dozvoljavaju mu da se bavi ilegalnim poslovima u vezi sa cigaretama jer se suprotstavio Slobodanu Miloševiću i njegovom antidemokratskom režimu. Ovo sve predstavlja označiteljski patos afere „Nacional“, koji se, u suštini, u manje-više izmenjenom obliku do dana današnjeg ponavlja – od Mire Marković, preko Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, pa sve do nesrećnog Stevana Dojčinovića, kojim kao u lutkarskom pozorištu upravlja zamenik tužioca za organizovani kriminal Saša Ivanić. Budući da sadržaj dijahronije vlada u potisnutom, nesvesnom obliku, to znači da označitelj ovog događaja, usled medijskih manipulacija koje su usledile, nikada ne može biti u konkretnom smislu aktuelizovan, jer čim se obelodani (u sinhroniji), gubi na težini, ozbiljnosti, odmah biva trivijalizovan u javnosti i malo kome znači nešto ozbiljno, bez obzira na to što čitav jedan simbolički jezik derivira upravo iz njega, pa tako pada u funkciju tzv. označitelja bez označenog, prvog označitelja, ili, drugim rečima, Lakanovog falusa.

Najzad, između dva kruga predsedničkih izbora, Slobodan Milošević naručuje likvidaciju Mila Đukanovića, za koju angažuje grupu od jedanaest dobro obučenih kriminalaca i pripadnika raznih paravojnih formacija; svi članovi ove grupe na vreme su otkriveni i pohapšeni u akciji „Ljubović“ crnogorske tajne policije, 14. oktobra 1997, u istoimenom podgoričkom hotelu. U intervjuu za podgoričku Pobjedu 16. marta 2013. godine, Aleksandar Dimitrijević priznao je da je Milošević potom od njega tražio da uhapsi Đukanovića, prepričavajući bizaran razgovor između njih, u kojem se obojica prave ludi da nemaju veze s razmerama šverca koji je u toku u Srbiji: „Upravo su mi reči Momira Bulatovića dobro došle kada me je Milošević pozvao i rekao da moram da uhapsim Mila Đukanovića! ’Kako da uhapsim čoveka koji je predsednik Crne Gore i član Vrhovnog saveta odbrane?!’ – pitao sam ga. Međutim, Milošević je nastavio da insistira. – Ne, ne – počeo je da viče – to je kriminal i mi to ne možemo tolerisati! – Predsedniče, jeste, ima te trgovine cigaretama, ali u Crnoj Gori najveći deo tog novca ide u njihov državni budžet, za razliku od Srbije gde sve ide u privatne džepove. Znate, Milošević je u nekim situacijama bio maestralan: – Ovde? Pa ko se u Srbiji bavi švercom cigareta? – pitao je. – Nijeste mu rekli – Marko Milošević? – Nije bilo potrebe. – Predsedniče, nemojte, molim vas, da o tome detaljišemo – odgovorio sam. On je znao da ja znam. A i ja sam znao da on zna. I tu se razgovor završio. Više ni slovo o tome nikada nismo progovorili.“[10]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj