Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Avioni, tajni računi, skupoceni satovi...

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Smisao komisije koja se bavila utvrđivanjem činjenica u vezi s pisanjem i navodima koje je iznosio Pukanićev Nacional u parlamentu Crne Gore bio je sličan anketnom odboru koji je u Skupštini Srbije, paralelno s ovim, tražila Koštuničina DSS; i jednu i drugu inicijativu pokrenula je opozicija – u Srbiji protiv Đinđića, a u Crnoj Gori protiv Đukanovića – u zajedničkoj koordinaciji Ratka Kneževića,[1] Nebojše Medojevića i Aleksandra Tijanića. Svaki detalj do kojeg se došlo u istrazi ovih tela korišten je, pod prećutnim odobrenjem savezne, protiv republičkih vlasti i osporen po kratkom postupku, ne uzimajući uopšte u obzir delikatnost situacije i konkretne političke prilike u kojima su se zemlja i njene republike našle tokom međunarodnih sankcija i izolacije kojoj je taj isti organ savezne vlasti, uz pomoć vojske, doprineo. Time je izvedeno prvo i osnovno potiskivanje, čime su, paradoksalno, oni koji su bili najodgovorniji za ratove tokom devedesetih došli u situaciju da druge osuđuju za ekonomske posledice tih ratova i vode istrage protiv njih. Tako su članovi ove komisije u Crnoj Gori (Vuksan Simonović, Miroslav Vicković, Predrag Popović, Novak Radulović i Ferhat Dinoša), unapred nezadovoljni odgovorima zvaničnih crnogorskih institucija, pa čak ni uključenošću institucija Evropske unije u čitav slučaj, želeli da znaju o dva aviona koje je Vlada Crne Gore kupila, prema pisanju Nacionala, od novca proisteklog iz šverca, o Đukanovićevim ručnim satovima, o renoviranju njegovog stana i drugim detaljima koji su se provlačili u feljtonu u trajanju od 43 nedelje.

Od tadašnjeg ministra finansija Miroslava Ivaniševića stigao je odgovor da je nadležni organ Vlade Republike Crne Gore u septembru 1998. godine doneo odluku o kupovini jednog novog i jednog polovnog aviona (CESNA N-888 CN i LEARJET 45) u zamenu za postojeći LEARJET 35, za ukupnu cenu od 26.729.200 (9.612.000 + 17.117.200) dolara, i da je nabavka ovih aviona izvršena tako što je umanjena taksa od tranzita cigareta do konačnog izmirenja obaveze. Kreditori za ovu nabavku, prema navodima iz intervjua Srećka Kestnera, datom Vijestima 6. februara 2002. godine, u kojem je negirao prethodno date navode u Nacionalu, bili su on i Stanko Subotić, koji su kupili te avione za potrebe Vlade Crne Gore, a ova ih potom njima otplaćivala beskamatno i anualno, s obzirom na prihode od tranzitne takse. „Avion je plaćen beskamatnim kreditom koji smo dali Subotić i ja. I ne vidim što je uopšte problem u tom avionu. Niti je ukraden, niti je što opljačkano. Sada je vlasništvo nekoga drugoga, kredit koji je dat je vraćen. Crna Gora nije bila u mogućnosti da u tom momentu izbroji 17 miliona US dolara, za takav avion, ali je bila u mogućnosti da ga plati u ratama. Beskamatno. Ako je Milo Đukanović bio u mogućnosti da preko svojih veza nabavi Crnoj Gori neku korist, a to jeste beskamatni kredit, ne vidim u čemu je problem. Valjda je to za pohvalu, ako neko može da nabavi novac bez kamate. Neka neko drugi pokuša da nabavi 17 miliona dolara koji ne koštaju ni cent!“, rekao je tada za Vijesti Kestner.[2]

U tekstu „Glavni mafijaški bos Balkana“, ali i u tekstovima koji su usledili, Milo Đukanović je označen kao čovek koji je koristio svoja predsednička ovlašćenja kako bi pokrivao „državno-mafijašku organizaciju za šverc cigaretama“ u Crnoj Gori, da je njegov prijatelj Stanko Subotić ortak u tom poslu koji „najizravnije sudjeluje u dijeljenju švercerske dobiti“, da su „u poslednjih pet godina Đukanović i Subotić zaradili i razdijelili milijardu dolara”, da se „predsjednik i njegova svita voze u dva aviona vrijedna trideset milijuna dolara”, da je navodno Đukanović „dobio satove vrijedne 1,5 miliona DM“, da je „njegov stan u Podgorici proširen na 400 m2“, da „račun za namještaj i opremanje stana premašuje 1,5 miliona DM“, te da je „blindiranje prozora na stanu koštalo 350.000 DM“ i nizom drugih optužbi vezanih za njegovo ime. Povodom ovih navoda ministar finansija Ivanišević izjavio je: „Stambena komisija Vlade Crne Gore nije donijela nijednu odluku. Pa prema tome nijednu marku, niti dinar, iz ranijeg perioda sredstava Republike Crne Gore, nije koristio predsjednik Republike Đukanović za adaptaciju svog stana“, dok je Milo Đukanović odgovorio: „Radi se o golim neistinama, izmišljotinama i podmetanjima, bez pokušaja da se ijedan od takvih navoda dokažu, sračunatim na moju moralnu i političku diskreditaciju.“

U vezi s tvrdnjama u tekstu „Otkriven milionski tajni račun Mila Đukanovića“, predsednik Crne Gore je rekao da se nikada nije bavio biznisom, ni pre, ni posle ulaska u politiku, da nije ničiji poslovni partner, da ni po kojem osnovu nije i ne može biti „djelilac kakve dobiti“, i ustvrdio: „Nemam nikakvih tajnih računa, ni u zemlji, niti u inostranstvu.“ Hrvatski tabloid takođe je pisao da se na Subotićevom platnom spisku nalazi i predsednik crnogorskog parlamenta Svetozar Marović, koji je „takođe ljubitelj skupih satova“, te da je Marović od Subotića dobio i stan u najboljoj četvrti Pariza, kao i tvrdnje Srećka Kestnera u intervjuu datom Nacionalu da je ovaj dobijao po 100.000 DEM mesečno, na šta je Marović odgovorio: „Sve što je na bilo koji način navedeno kao činjenica ili ostavljeno kao sumnja, a tiče se moje ličnosti, nije istina i predstavlja samo pokušaj ničim dokazane upletenosti u posao kojim se nikada ni po službenom, ni po svom izboru, nijesam bavio, niti imao bilo kakve veze sa predmetnim poslovima koji su bili daleko od moje profesionalne i lične zainteresovanosti.“

Zaključak koji je opoziciona komisija izvukla, žaleći se na navodnu opstrukciju rada, skrivanje informacija i dokumenata, bio je očekivano taj da je „najveći dio navoda objavljenih u tekstovima u zagrebačkom Nacionalu tačan, i da se u Crnoj Gori i preko nje minulih deset godina, a posebno od 1996. godine, pa nadalje odvijao enormni šverc cigareta i da je ogromna količina istih završila na sivom tržištu Crne Gore i susjednih zemalja, uključujući i zemlje Evropske unije“. Zato će malo ko posle svega ovoga biti spreman da poveruje Đukanovićevim rečima, sa nemalim rizikom da bude proglašen naivnim: „U periodu okolnih ratova i međunarodnih sankcija, kad je bio paralisan čitav privredni život iznutra i spolja, Crna Gora je dozvolila tranzitiranje cigareta, proizvedenih u regularnim američkim i evropskim fabrikama duvana, preko svoje teritorije. Tranzitni poslovi su sasvim legitimni i dozvoljeni, i po našem zakonu, i po zakonima svih drugih država. Neko tranzitira vodu, neko naftu, neko ulje, neko cigarete. Nismo mi to radili ilegalno, na svoju ruku, već pod stalnom međunarodnom kontrolom. Ali, kad su ponestali argumenti protiv crnogorske nezavisnosti, nekima se učinilo da bi i to moglo da se iskoristi, pogotovu ako se iskonstruiše da je iz tog posla lično Milo Đukanović imao milione, pa i stotine miliona maraka, dolara, eura ili čega već ne. Tačno je da smo mi godinama od toga živjeli, ali svaki cent je bio evidentiran u državnom budžetu. Takođe, taj posao je potpuno zaustavljen za vrijeme NATO bombardovanja, kad je Milošević naredio vojsci da Crnu Goru rigorozno blokira, da bi po njegovoj zamisli konačno ekonomski pala na koljena i postala njegov plijen. Šta smo mi drugo mogli da uradimo? Kada smo već bili osuđeni na smrt, morali smo se snalaziti, a u ovom slučaju smo se snalazili na zakonit način, kako bi svome narodu pokušali da obezbijedimo elementarno preživljavanje.“[3]

Prvih godina Miloševićevih napada, na strani Đukanovića stajali su mediji kao što su Monitor i Vijesti, koje je on finansijski pomagao i u čijem je osnivanju, zajedno sa Subotićem, štaviše i učestvovao. Padom Miloševića većinski vlasnik tih medija, Miodrag Perović, prema Đukanovićevom opisu „antiratni profiter“, zajedno sa Željkom Ivanovićem i Slavoljubom Šćekićem, pod izgovorom tobožnje zaštite od Đukanovićevog uticaja, napraviće s vremenom pravi privatni medijski koncern, sastavljen od jedne televizije, radio-stanice, internet portala i dva štampana lista, koje će uporno prikazivati kao bastion „nezavisnog novinarstva“. Pod uticaj Perovićeve sve bogatije imperije ubrzo će potpasti i Crnogorska komercijalna banka (CKB), preko koje će se izdavati nelegalni krediti, trgovati nekretninama i manipulisati berzama, zatim fabrika vode, poštanska štedionica i fond „Moneta“.[4]

Tokom svedočenja pred italijanskim tužiocem Đuzepom Šelzijem, Ivo Pukanić je tvrdio da je o prvim detaljima, među kojima su pomenuti niz o avionima, satovima, tajnim računima, renoviranju stana i sl., iz kojih je zatim Nacional razvio „duvansku aferu“, saznao sasvim slučajno, prilikom leta iz Zagreba za Frankfurt, o čemu mu je, u društvu Ratka Kneževića, s kojim ju je i upoznao, navodno govorila poznata hrvatska pevačica, TV novinarka i tekstopisac Alka Vuica – o svom boravku u Crnoj Gori, o susretima sa Stankom Subotićem, Milom Đukanovićem, bahatom trošenju novca, džipovima, privatnim avionima... Isti sadržaj plasira i Knežević u već pomenutom pismu koje je 2001. godine, odmah po početku objavljivanja serije tekstova u hrvatskom tabloidu, poslao Milu Đukanoviću, a paralelno preko advokata Borivoja Borovića distribuirao srpskim medijima, gde, između ostalog, u svrhu ograđivanja od napisa u Nacionalu, optužuje Subotića da mu preti i da hoće da ga ubije. Upadljivo je da će u istoriji izjava upravo tri glavna propagatora afere „Nacional“ – Tijanić, Knežević i Medojević – postupati po već pomenutom prisilnom mehanizmu nestašnog deteta koje se unapred brani, javno anticipirajući od staratelja preuveličanu kaznu za ono što vrlo dobro zna da takvu kaznu ne zaslužuje, i time, preko uloge „istraumiranog“ deteta ili deteta žrtve, sasvim ili delimično izbegavati odgovornost (’znam šta je ono što radim, ali svejedno, nastavljam to da radim’).

Alka Vuica je, međutim, u više navrata demantovala Pukanićeve i Kneževićeve tvrdnje, a njen demanti, koji postoji i na njenom veb-sajtu, Nacional je objavio leta 2009. godine, gde se navodi da je u vezi sa susretom s ovom dvojicom jedino tačno to da je Vuica bila na istom letu s njima, da ju je Pukanić upoznao s „kumom Mila Đukanovića“, kako se Knežević tada predstavio, da ju je ispitivao o Đukanoviću i Subotiću, a da mu je ona odgovorila da predsednika Crne Gore nikada nije upoznala. Tom prilikom je ispričala i da je jednom nastupala na Subotićevom rođendanu, kada ga je i jedini put videla; sve ostalo što su obojica izjavljivali, prema njenim tvrdnjama, nema veze sa istinom i obična je laž. „Ta nebulozna priča temeljena na neistinama ugrožava moj ugled, moju privatnost i cijelu moju obitelj“, napisala je hrvatska pevačica.[5]

Za to vreme napisi Nacionala u Srbiji se prenose s oduševljenjem kao senzacionalna otkrića, a među njima i spekulacije u vezi s novogodišnjom noći koju je Zoran Đinđić proveo u Ujedinjenim Arapskim Emiratima na poziv najviših funkcionera te zemlje. Glas javnosti u vlasništvu Radisava Rodića oglašava se 16. januara 2002. godine, dakle, dve nedelje nakon Đinđićeve posete, uprkos izveštaju Tanjuga od 5. januara da se srpski premijer u Abu Dabiju susreo s predsednikom Emirata šeikom Zaidom bin Sultanom el Nahjanom, potpredsednikom šeikom Sultanom bin Zaidom i državnim sekretarom za inostrane poslove šeikom Hamdanom bin Zaidom, i tome da je agencija Itar-Tas prenela da je ta poseta prvi ozbiljan pokušaj Beograda da obnovi dijalog sa islamskim svetom posle dramatičnih događaja na Balkanu devedesetih godina 20. veka. U prilogu pod nazivom „Đinđić u Dubaiju kao Canetov gost“ ovaj list izveštava o pisanju Nacionala da je srpski premijer, u stvari, najluđu noć proveo u Dubaiju na poziv Stanka Subotića, „glavnog mafijaškog bosa Balkana“, a ne Vlade UAE, u najluksuznijem svetskom hotelu sa sedam zvezdica „Burj al Arab“, gde se za Subotića kaže da je „u taj hotel prebacio svoje kancelarije sa Kipra, nakon što su kiparske vlasti na njega počele da vrše pritisak“. U tekstu, koji je u istom mediju izašao dan kasnije, navodi se da je „kiparska ambasada u Beogradu pre izvesnog vremena zatražila od crnogorske Komisije za ispitivanje tačnosti pisanja Nacionala kopije tekstova vezanih za aktivnosti Stanka Subotića Caneta i crnogorskog predsednika Mila Đukanovića“, po čemu se tačno vidi koordinacija rada ove komisije i Ive Pukanića, koje preko njenog člana Predraga Popovića povezuje Ratko Knežević.[6]

Paralelno s radom crnogorske komisije, u saveznom parlamentu zaseda anketni odbor koji ispituje okolnosti ubistva bivšeg ministra odbrane SRJ Pavla Bulatovića, koje se dogodilo 7. februara 2000. godine i nema, na prvi pogled, nikakve veze s tematikom „duvanske afere“. Na sednici odbora održanoj 11. januara 2002, međutim, pozvan je da svedoči bivši šef Državne bezbednosti Radomir Marković, koji je već tada u zatvoru, a rasprava uzima novi tok i s Bulatovića skreće na Radovana Stojičića Badžu, nekadašnjeg načelnika Službe javne bezbednosti i zamenika ministra policije, koji je takođe ubijen, tri godine pre Bulatovića, 11. aprila 1997, uz umetanje spojnog označitelja: „Stanko Subotić Cane je alfa i omega trgovine cigaretama. On i pokojni Radovan Stojičić bili su jedna poluga preko koje je funkcionisala ta trgovina cigaretama.“[7] Ova tvrdnja, zajedno s onom bivšeg šefa beogradske policije Branka Đurića, koja će uslediti šest dana kasnije, da su Badžu ubile cigarete, kao i navodi još nekoliko policajaca, poslužiće Vojislavu Šešelju, koji predsedava istim odborom, da u zaključku od 22. januara u tački 7 naznači da je odbor došao do „veoma važnih kolateralnih saznanja“, kojima je „nedvosmisleno utvrdio“ da su Stojičić i Subotić „blisko sarađivali u velikom organizovanom švercu cigareta i da je general Stojičić likvidiran kada je došlo do njihovog međusobnog sukoba u tom kriminalnom poslu.“[8] Označitelj Subotić sa označenim švercer i ubica, dakle baš kao i označitelj Dragoljub Marković sa označenim kriminalac i ’surčinac’, Šešelju služe samo u jednom jedinom cilju – kao sredstva za kompromitaciju Vlade Srbije i njenog premijera Zorana Đinđića.

Pod uticajem svog šefa stranke, Aleksandar Vučić, tada u svojstvu generalnog sekretara SRS-a, izjavljuje 17. februara 2002. godine za podgorički Dan da je Stanko Subotić odgovoran za ubistvo zamenika ministra unutrašnjih poslova generala Radovana Stojičića Badže, što priznaje i pri čemu ostaje i na ročištu pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, 25. aprila iste godine, gde je odgovarao po Subotićevoj tužbi. Za potrebe dalje kriminalizacije, srpskom Nacionalu i Predragu Popoviću ekskluzivno je dostavljen zapisnik sa Vučićevog saslušanja, koji na ovaj način pokušava da opravda svoju tvrdnju: „Ova moja izjava je bila data u cilju informisanja šire javnosti u našoj zemlji o opštoj situaciji u kojoj se nalazimo, te o informisanju javnosti kakvi ljudi u ovom trenutku konkretno sarađuju sa vlašću, tj. konkretno sa kriminalcem Zoranom Đinđićem. [...] Naglasio bih da sam dajući izjavu da je Stanko Subotić ubio generala Stojičića, ja prvenstveno mislio da odgovornost za samo ubistvo i njegovo organizovanje leži na Stanku Subotiću, a ne da je on fizički izvršio samo delo, s obzirom na to da on ima dovoljno finansijskih sredstava da organizuje ovo ubistvo i da se bavio ’biznisom’ i zaradio mnogo novca. Ja nemam neposrednih saznanja ko je direktni izvršilac ubistva generala Stojičića, ali mogu da izjavim da očekujem da ću ubrzo to saznati, a s obzirom da će Zoran Đinđić uskoro pasti sa vlasti i biti uhapšen pa će on lično morati da nam saopšti, saopštiće nam dobrovoljno o kome se tačno radi, odnosno ime njegovog prijatelja koji je direktni izvršilac.“[9]

Istog dana kada se pojavljuje prvi tekst u Glasu javnosti, Vojislav Šešelj koristi povod da u Skupštini Srbije aktuelizuje ove navode, da bi sledećeg dana, 17. januara, isti medij sa žaljenjem konstatovao kako na Šešelja i ono što je imao da kaže niko u skupštini nije obratio posebnu pažnju. Šešelj je tada istovremeno u bliskoj vezi s Dušanom Spasojevićem iz „zemunskog klana“, neformalnim vlasnikom lista Identitet, za koji u to vreme piše Nebojša Medojević, političar blizak Ratku Kneževiću. U tekstu se, između ostalog, navodi da je Subotić „iz tog hotela započeo kontakte sa Sadamom Huseinom, nastojeći da se uključi u posao sa naftom koju želi da kupuje i plaća – cigaretama“, što je trebalo da bude direktna provokacija prema Sjedinjenim Državama protiv premijera Đinđića, kao i da je deo novogodišnjih praznika, uz čitavu „korumpiranu“ ekipu, proveo i bivši čelnik Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope i tadašnji direktor kompanije WAZ – Bodo Hombah.[10] Biro za komunikacije u Vladi Srbije demantovao je da je premijer Srbije putovao u UAE na poziv Stanka Subotića, dok je Subotićev advokat Radoslav Tadić odgovorio da je njegov klijent Novu godinu dočekao u Švajcarskoj sa suprugom: „To su čiste izmišljotine Ive Pukanića, glavnog i odgovornog urednika Nacionala. On je napravio novine isključivo od laži. Protiv njega smo podneli sedam krivičnih prijava i sada ćemo se baviti njima, jednom po jednom.“ Ali koji je interes da se ime Boda Hombaha uzgred i u jednoj rečenici, bez ikakvih daljih atribucija, pomene u ovoj epizodi?

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj