Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Lars von Trir u pokušaju

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

U poslednjem nastavku svog feljtona od 27. aprila 2010. godine, pod nazivom „Zašto država ćuti?“, urednik Pobjede će napisati: „Ako jedan privatni medij, direktno povezan sa jednom privatnom bankom, a preko nje i sa više segmenata vlasti, godinama širi glasine, utiče na berze, pokušava da djeluje na odbijanje stranih investicija i, konačno, poziva direktno na rušenje vlasti na ulici, uključujući i pozive na likvidacije najviših predstavnika vlasti – onda taj medij ugrožava fundament države.“ Preslikani teatar kulminira u Srbiji krajem leta i početkom jeseni 2015. godine, sa početkom radne i okončanjem sezone godišnjih odmora, kada određena grupa poznatih javnih ličnosti iz sveta estrade, umetnosti i sporta (Duško Vujošević, Kokan Mladenović, Marko Vidojković, Marko Šelić Marčelo, Branislav Trifunović i slični), tj. iz sfere koja ne pripada politici, počinje organizovano da se pojavljuje u određenim antivladinim medijima s intervjuima čija je osnovna namena da budu plasirani i intonirani upravo kao politički, i to sa izrazito negativnim, gotovo apokaliptičkim pogledima na društvo i aktuelnu vlast, koja, navodno, svemu tome doprinosi više nego bilo koja druga ranije. Sve to, nimalo slučajno, baš u periodu kada širom sveta, iz međunarodnih stručnih krugova (Međunarodni monetarni fond,[1] Svetska banka i dr.) stižu definitivne potvrde pozitivnih efekata mera štednje i fiskalne konsolidacije koje je Vlada godinu dana ranije preduzela, kao i vest da je Srbija najzad izašla iz recesije.[2] Ono što je takođe karakteristično za svaki od ovih intervjua jeste neverovatna količina pristrasnosti i lične podrške onoga koji intervjuiše prema intervjuisanom, da postaje apsolutno jasno da je kombinacija ova dva lica uvek fingirana, a naslov obavezno politički, bez obzira na procenat zastupljenosti te teme u samom tekstu.

Sa istom situacijom pre više od trinaest godina suočavala se i tadašnja Vlada Srbije, koju je njen premijer Zoran Đinđić precizno opisao prilikom posete Valjevu 21. marta 2002, u sklopu turneje „Srbija na dobrom putu“, koju je, na premijerovu inicijativu, osmislio i organizovao Vladimir Popović,[3] a 2004. godine, u tridesetominutnom filmu Ako sada Srbija stane..., na ekrane preneo Aleksandar Mandić: „Nedostaje slika celine. Gde se to kreće naša zemlja? Šta se to događa sa nama? Nekako je kao jedno razbijeno ogledalo sve. Stalno su neke afere, stalno su neki događaji, stalno su neki incidenti, stalno neke pojedinačne činjenice, kao neko drveće koje skriva šumu. I ja mislim da to ne odgovara onoj suštinskoj realnosti. Vi imate jednu čudnu situaciju da najveći svetski eksperti tvrde da reforme koje mi sprovodimo, da su one među najuspešnijima od svih istočnoevropskih država, a domaći ’eksperti’ kažu da to možda i nisu nikakve reforme, i da mi možda i ne živimo u ovoj zemlji i da možda ne živimo na ovoj planeti i da je u suštini sve to sporno i da to treba dokazati.“[4] Jedina razlika 2015. godine jeste u tome što je scena u međuvremenu toliko postala ogoljena i dekadentna da više nije nužno ni dovoditi „eksperte“, već se kao rasadnici „drveća od kojih se ne vidi šuma“ angažuju lica iz popularne kulture i računa na to da će animirati veći broj ljudi nego oni koji se makar forme radi predstavljaju kao domaći stručnjaci.

U tom smislu se 23. avgusta u listu Blic pojavljuje intervju s tadašnjim trenerom košarkaškog kluba Partizan Duškom Vujoševićem, pod mandatornim naslovom „Hajka na mene jer kritikujem vlast“, dok razgovor s njim vodi Ranko Pivljanin, lice koje je, kako je već navedeno, učestvovalo u kompromitovanju nekadašnjeg zamenika direktora BIA Dragana Markovića Markonija u korist Rodoljuba Milovića, čiju je stranu, kao „nepristrasni“ novinar Blica, držao aprila 2014. godine. Vujošević u tekstu plasira tezu da vlast hoće da ga „smeni“ zbog toga što ju je u nekim od svojih ranijih istupa u javnosti optuživao da pravi razliku između državnih klubova Crvena zvezda i Partizan, da se oglašivači i sponzori (Telekom) zbog toga povlače iz Partizana i sl., uz obavezno apostrofiranje da je premijer zvezdaš i da je u svojoj mladosti bio „huligan“ (a ne navijač).

Zatim slede izjave iz klasičnog, već dobro utabanog korpusa fraza koje se koriste u napadu na Vučićevu vlast, a koje će ponavljati i ostali „kulturni eksperti“ koji preko noći bivaju proglašeni herojima i predvodnicima nekakvog novog bunta vanustavnim sredstvima: „Očigledno da je svaka kritika nešto protiv čega se vlast žestoko bori. Ona nema tu vrstu zrelosti i svesti da se to polako pretvara u jednu diktaturu, naročito što se tiče mehanizama koji se upotrebljavaju protiv ljudi sklonih kritici. Videli smo šta se dogodilo Olji Bećković, a to sleduje i bilo kome drugom koji prstom upre na vlast. [...] Vidim jednu veliku kontrolu medija, njihovu upotrebu za samopromociju i predstavljanje raznih fatamorgana. Obični ljudi su se povukli u sebe, plaše se da javno istupe i vide perspektivu u servilnosti i neprotivljenju.“ Međutim, poredeći svoj sa slučajem Olje Bećković, ujedno koristeći za sopstvene potrebe laž da je ova smenjena iz političkih razloga, Vujošević ni u jednom trenutku ne kaže da mu po prirodi stvari za desetak dana ističe ugovor koji je potpisao s Partizanom, iz čega sledi da svojim nastupima u medijima i napadima na vlast zapravo čini nešto sasvim obrnuto – pokušava da stvori politički pritisak s porukom premijeru da mu, ukoliko ne izdejstvuje da i dalje bude trener tog košarkaškog kluba, sledi isto ono što mu je medijski bila napravila i Olja Bećković – nova afera.

Novoštancovanu ikonu borbe protiv „diktatorske“ vlasti odmah preuzima i na naslovnu stranu ne propušta da stavi ni nedeljnik Vreme, koji četiri dana nakon intervjua u Blicu, sudeći po kvalitetu razgovora koji s trenerom vodi samozvani književnik i zagriženi nacionalista, Vujoševićev lični prijatelj i, nimalo slučajno, deklarisani partizanovac Boža Koprivica, čija je količina izgovorenih reči približno jednaka onoj koju izgovara i intervjuisani – ovom novinarstvu nedostojnom prilogu daje simptomatičan naslov „Ima li ovde još partizana“. Ponižavanje premijera Vučića od strane Koprivice, dakle, čoveka koji u ovom slučaju izigrava novinara, uz nazivanje pokušaja linča u Potočarima „farsom“, ovde ide toliko daleko da je čak i sagovornik morao da se uzdržava od onoga što mu servira Vreme.[5]

S druge strane, samo dan nakon Vujoševićeve podvale u saradnji sa Simonovićevim tabloidom, predsednik kluba Predrag Danilović podnosi neopozivu ostavku uz konstataciju da nije uspeo da objasni neke stvari ljudima iz kluba i da nije stavio situacije pod kontrolu, ističući da se Partizan našao u teškoj finansijskoj situaciji. „Volim Duleta (Vujoševića), znamo se 29 godina, zbog njega sam došao u Partizan i bio mi je kao drugi otac. Ali... ne slažem se s njegovim nastupima u javnosti, on ne treba time da se bavi. Ja sam mu to dozvolio, ali on je prevršio meru. Klub ne sme da bude politički subjekat. Dozvolio sam mu to, ali nisam uspeo da ga iskontrolišem“, rekao je Danilović na pres konferenciji 24. avgusta 2015. godine.[6] Na konferenciji u Vladi, istog dana oglašava se i premijer Aleksandar Vučić rečima da niko iz njegove partije neće ući ni u upravu Košarkaškog kluba Partizan, niti bilo koju drugu upravu, i da su oba kluba dobila pomoć od države, demantujući na taj način ono što je Vujošević insinuirao. Najzad, 8. septembra 2015. godine, na vanrednoj sednici Skupštine KK Partizan za novog trenera izabran je Petar Božić, dok je Vujošević, uz odbijenu ponudu da bude njegov savetnik, priznao da mu je istekao ugovor i da je „potpuno legitimno pravo nove uprave da sagleda svoje interese, koji su složeni, i da se u skladu sa tim odredi“.[7]

Upravo na pomenutoj konferenciji za štampu u Vladi Srbije 24. avgusta Vučić prvi put, a ne, kako se plasira u javnosti, tek početkom septembra i na pitanje novinarke TV Pink, samoinicijativno progovara o Kokanu Mladenoviću da bi ga uporedio s Vujoševićem, jer je u pitanju isti mehanizam manipulacije i skretanja pažnje na sebe, svaki put kada se nešto ne kreće po volji onoga koji je izaziva: „Video sam i neki pozorišni reditelj koga nikad nisam upoznao kaže to, nisu ga ni pitali zašto je poželeo krvoproliće na beogradskim ulicama, što mu nikada neću dozvoliti, kao što nikad neću da dozvolim blokadu auto-puta. To vam je ta priča o tome ko je za šta kriv.“[8] Ovaj navod se odnosi na dve činjenice: prvo, Mladenović 5. avgusta 2015. godine, u sličnom maniru kao i trener KK Partizan, lansira u javnosti priču kako je mjuzikl Koštana, koji je trebalo da režira u Pozorištu na Terazijama, otkazan usled „velikog pritiska nekih članova Upravnog odbora i nekih političkih struktura“,[9] da bi zatim to proglasio „cenzurom i političkim progonom“, a sebe častio onom simboličkom identifikacijom koja mu najviše imponuje, koristeći pritom i to što je ulogu Koštane trebalo da igra pevač sarajevske grupe „Halka“ Božo Vrećo, koji je transrodna osoba (slično kao što je novinarka Vremena Jovana Gligorijević u aferi „Duga“ za svoje potrebe eksploatisala transrodnu Helenu Vuković).

Istom licu Mladenović će samo godinu dana kasnije, početkom avgusta 2016, pretiti prijavom zbog nanete štete, jer je uoči održavanja predstave napustilo projekat „zbog stresne situacije koja je uticala na njegovo zdravlje“.[10] Direktor pozorišta Aleksandar Đaja objasnio je da Mladenović ni posle godinu dana od započetih usmenih dogovora nije dostavio adaptaciju i tekstove songova, kao i da je rok već dva puta pre toga bio pomeran, pa mjuzikl mora biti odložen za sledeću sezonu, jer takvo ulaganje „ometa i sklapanje autorskih ugovora i utvrđivanje međusobnih profesionalnih obaveza“.[11] Drugo, tačno mesec dana pre toga, 5. jula, isti reditelj daje opširan intervju za portal Mojnovisad.com, koji se završava na sledeći način: „Ja, kako god to bilo ružno da se kaže, patim što je taj 5. oktobar bio mirna revolucija. Mislim da je toliko zlo moralo da bude ugušeno u krvi. I mislim da nam se krv približava, u svakom smislu. – Mislite li da će nam se ta krv desiti? – Ne mislim, nadam se da hoće.“[12] Na taj način je direktnim kršenjem člana 309 stav 1 Krivičnog zakonika o pozivanju na nasilnu promenu ustavnog uređenja rođen još jedan u nizu medijskih superheroja, nekonvencionalnih, vanustavnih preferenci.[13]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj