Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Nisam mislio na to

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Uz zdušnu podršku medija kakav je N1, ovaj čovek dobija priliku da sam sebe ubedi da spada u „nepoželjne ljude“ za aktuelnu vlast, a to je zato, smatra on, što govori ono što misli, a ne misli ništa lepo o njoj, pa je zato spreman samog sebe unapred i pre bilo kakve reakcije zvaničnika 12. avgusta da proglasi nekakvim neprijateljem vlasti, stavi sebe u centar pažnje, a zatim se zavali i uživa u provokaciji i samoreklamerstvu. Intervju koji je dao za Mojnovisad.com urađen je po istom principu po kojem su lansirani i intervjui ostalih kulturnih i „eksperata“ za duhovno stanje nacije – samo da bi se poslala politička poruka. Urednik ovog medija Vladimir Bulatović iz čitavog intervjua odabira upravo ono što čini svega oko jedan posto njegovog sadržaja, dakle, deo koji otvoreno poziva na nasilje, i formira ubitačan naslov „Ovoliko zlo mora biti ugušeno u krvi, ’90-te su došle na naplatu“, što ukazuje da ga uopšte ne zanimaju pravne posledice ovakve odluke, kao i da shvata namere izazivanja nasilne smene vlasti samobuntovnog reditelja jer ih ili i sam podržava, ili samo želi da pridobije što veću pažnju – u svakom slučaju se oglušujući o član 309 Krivičnog zakonika.[1]

Podstaknuta komentarom koji je premijer u vezi s Mladenovićem dao na konferenciji 24. avgusta, novinarka TV Pink na jednoj od narednih konferencija postavlja pitanje u vezi s intervjuom, koji tek od tog trenutka dolazi u žižu javnosti, na šta Vučić odgovara: „Taj čovek koji priziva krvoproliće govori o sebi. Šta god da kažem bilo bi malo. Sramota je da radnici iz kulture takve reči koriste. Sramota je blaga reč kojom bih to opisao.“ Ovaj će momenat takođe biti revolviran tek nakon što se u medijima bude pojavila informacija da je predsednik Nezavisnog sindikata kulture Zoran Đuričić u svojstvu građanina podneo krivičnu prijavu protiv Mladenovića zbog tog intervjua, ispostaviće se, po neodgovarajućem članu 317, za izazivanje nacionalne, rasne i verske netrpeljivosti, premda je najpre najavljivano da je u pitanju rušenje ustavnog poretka, te će se koristiti kao insinuacija da pitanje novinarke TV Pink nije bilo slučajno i da iza toga ponovo stoji sam premijer.

Vest o krivičnoj prijavi od 10. septembra služi kao novi podsticaj za kampanju u kojoj Mladenović ima upravo onu ulogu koju je i želeo, a vode je mediji koji su bili zaduženi za lica iz popularne kulture – Blic i N1 – a među njima prominentno novinarke Tatjana Nježić i Jelena Sotirović. Ipak, već sutradan u prilogu Blica pod nazivom „Policajci bili kod Kokana“ i sugestivnim nadnaslovom „Pritisak na istaknutog pozorišnog reditelja“, hrabri heroj, ili ono što je od njega ostalo, ispravlja se brže-bolje i ublažava navode iz intervjua, istovremeno podvlačeći da ne odstupa ni od jedne reči: „Kada sam govorio o krvi – bojim se da je to jedina istina i naša moguća strašna budućnost. Kada o tome govorim, ne mislim ni na kakve građanske ratove, atentate i krvoprolića, već upozoravam da je Srbija tempirana socijalna bomba. Ma šta zvanične statistike govorile, narod je gladan i očajan, a uz to je akumulirao ogroman bes usled svoje nemoćne pozicije i osećanja da je višestruko prevaren.“

Na dan kada se saznalo za prijavu, Blic reaguje naslovom „BIZARNO Sindikalac tuži reditelja Kokana Mladenovića zbog rušenja ustavnog poretka?!“, a četiri dana pre toga lansira novi „kulturološki“ intervju, ovoga puta sa Markom Šelićem Marčelom, povodom koncerta koji u Kombank areni treba da održi 10. oktobra, dakle, više od mesec dana unapred, u dogovoru da ova estradna ličnost obavezno izdifamira vlast, kao što to i inače čini zajedno sa svojim saborcima, koje navodi: „Stvar, dakle, stoji ovako: ljudi poput Zoke Kesića, Kokana Mladenovića, Draže Petrovića ili mene predstavljaju ideološku opoziciju, ne političku.“ I naslov ovog intervjua prema ustaljenoj šemi mora biti udaran i memorijabilan: „MARČELO: Na delu je apsolutna OSVETA MEDIOKRITETA“, baš kao i onaj koji sledi 13. septembra, s poznatim glumcem Branislavom Trifunovićem – „Na vlast je došlo mnogo hohštaplera“, koji takođe priređuje Tatjana Nježić. Baš kao i u slučaju Vujoševića, u svakom od ovih apokaliptičnih intervjua, čiji su sagovornici statusa koji nije ni blizu „gladnom i očajnom narodu“, novinari se otvoreno stavljaju na stranu svojih sagovornika i bez blama se deklarišu kao njihovi „politički istomišljenici“, iako nijedno od tih lica nema veze s politikom i nastupa u službi običnih politikanata. Trifunović, inače blizak prijatelj i Mladenovićev kum, biće prvi koji će pokušati da ga brani tako što će u pitanju novinarke TV Pink s konferencije u Vladi videti zaveru protiv reditelja.[2]

O koliko je nepromišljenom i naglom karakteru reč kada je u pitanju Kokan Mladenović, svedoči i njegov nastup od 14. septembra u emisiji Pressing na TV N1, kada u 23. minutu emisije na pitanje o rijaliti programima odgovara da bi u njih ubacio serijskog ubicu Andersa Brejvika, norveškog neonacistu koji je iz ideološko-političkih uverenja 22. jula 2011. na ostrvu Utoja, nedaleko od Osla, ubio 77 i ranio više od 240 civila, a koji je 24. avgusta 2012. godine osuđen na 21 godinu robije za krivično delo terorizma, u sklopu kojeg je optužen za destabilizaciju ili uništavanje osnovnih funkcija društva i širenje straha među stanovništvom – sa jasnom asocijacijom da bi učesnike rijaliti programa trebalo da zadesi ista sudbina kao i Brejvikove žrtve. Sâmo pitanje o rijalitijima, kao već opšte mesto „kulturnih eksperata“, u vezi je s još jednom klasičnom pretpolitičkom paranojom – da ni takvi programi nisu nimalo slučajni, da su zapravo instrument vlasti za zaglupljivanje građana i paravan koji treba da odvuče pažnju od njene neuspešne politike, zbog čega je na internetu čak pokrenuta i peticija za ukidanje ove vrste programa, iako se unapred zna da njeni dometi ne mogu ići dalje od medijske aktualizacije optužbi.

Ovu interpretaciju konkretizovao je u svojoj redovnoj nedeljnoj karikaturi u Politici Dušan Petričić, pored Predraga Koraksića jedan od dvojice ostrašćenih i opsesivno antivučićevskih karikaturista, kojima od 2013. godine crteži služe ne da bi oslikavali realna zbivanja u društvu, već pre svega da bi se njima, slično kao i u emisiji 24 sata sa Zoranom Kesićem, poslale providno sugestivne političke upute po kojima bi ta ista zbivanja tek trebalo da se interpretiraju (inverzna funkcija) i time vršilo udaljavanje od fakata. Tako 6. septembra Petričić prikazuje građanina-glasača, tj. Marčelovog „mediokriteta“, kako mu se u mozak simbolično ulivaju sadržaji tri rijaliti programa, da bi u tom stanju bio spreman da hitro izađe na izbore i glasa za Srpsku naprednu stranku Aleksandra Vučića, time preko karikature ujedno vršeći i kulturološko-statusnu segregaciju (manir na račun kojeg je Teofil Pančić izgradio čitavu literarnu karijeru, kao i ostali propagatori kultur-fašizma, poput Dejana Ilića i Saše Ilića sa Peščanika, Tamare Skrozze i Jovane Gligorijević iz Vremena i drugih), u smislu 'samo sloj ljudi koji dozvoljavaju sebi da im se ispiraju mozgovi rijalitijima mogu da glasaju za SNS’. Upravo zbog toga je i desetominutna emisija Dan sa premijerom, emitovana 15. i 16. avgusta, u kojoj novinar TV Prva Petar Gajić prikazuje kako izgleda jedan konkretan radni dan premijera Vučića, umesto reportažom, u tom delu javnosti ekspresno morala biti nazvana naručenim „rijalitijem“ (po čemu bi onda npr. i emisija TV lica... kao sav normalan svet takođe bila rijaliti), a medij na čiju inicijativu je snimljen i emitovan taj kratak prilog, okarakterisan kao – udvorički.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj