Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Zašto se hipsteraj loži na botove?

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Posle uvertire objavljene 22. juna 2014. godine u obliku priloga pod nazivom „Bot sam i tim se dičim“, koji je prvi put promovisao crtež Marka Somborca na kojem stranački aktivisti lepe plakate (po bojama i stilu plakata očitava se da je reč o najvećoj stranci na vlasti) i maštaju kada će „avanzovati u botove“, prikazane u gornjoj polovini crteža kako u velikoj kancelariji, na toplom, kuckaju i uživaju uz kaficu i čajeve – najprodorniji korak na ovu temu Blic će načiniti za nešto više od osam meseci. Poznat kao apsolutni rekorder po praktikovanju neimenovanih izvora koje koristi da bi fabrikovao priče koje nema nijedan drugi medij, ovaj tabloid 10. marta 2015. godine lansira medijsku konstrukciju pod senzacionalističko-posprdnim nazivom „ISPOVEST BOTA PRELETAČA: U DS sam zarađivao 800 dinara, u SNS 1.500 i sendvič“, koja predstavlja sinergiju svega onog što se u jezičkoj strukturi o botovima do tada sedimentiralo i koja ima za cilj da konačno demistifikuje tu fantomsku „armiju botova“ o kojoj „svi pričaju“ u smeru koji će, s obzirom na nataložene slojeve, biti više nego plauzibilan.

Dva glavna motiva su: prvo, nepoznata bot-osoba, „sagovornik, koji je zamolio da ostane anoniman, iz razumljivih razloga“, priča tužnu životnu priču mladog čoveka koji, eto, u državi Srbiji nije mogao da nađe nikakav normalan posao (on to nevoljno radi u odnosu na one o kojima priča) i sasvim je slučajno nekada radio za Demokratsku stranku, a sada za SNS (prati se pomenuta premisa o „korektnosti“). Drugo, sagovornik svedoči o tome da se u SNS-u to sve radi ozbiljnije nego u DS-u, a komparacija je zapravo cinična – viša dnevnica, tamo je radio pet-šest sati a ovde osam, tamo je plašio javnost „povratkom mračnih devedesetih“, a sada piše hvalospeve o Vučiću (ilustracija o tome kako je SNS sve to što je imao DS još više razvio i unapredio), i najzad, sasvim patetično, tamo mu nisu dali ništa da jede i pije, a ovde dobija „sendviče i sokove“. Botovi sada rade iz stranačkih prostorija, baš onako kako je to sredinom 2014. nacrtao Somborac, čiji crtež i ovoga puta ulazi u opremu teksta.

Isti izvor govoriće, navodno, ponovo za Blic i 5. maja 2015. godine, sada već mnogo agresivnije i u ulozi insajdera koji otkriva tajne planove SNS-botova i njihove sledeće poteze, a kao autor priloga opet se potpisuje izvesni Vladimir Filipović. U međuvremenu, ovaj detalj o „sendvičima i sokovima“ prihvata srodni snobistički krug na društvenim mrežama, gde služi kao parola za podsmevanje. Anonimni bot-preletač, koji je naime postao Blicov doušnik, u ovom drugom tekstu upravo to komentariše: „Nisam ni sanjao da će iz čitave priče najupečatljiviji detalj biti taj sendvič. U pitanju je najobičniji topli sendvič, sa kačkavaljem, šunkom i namazom koji se prodaje u većini pekara. Samo odaberemo priloge koje želimo, i to je to.“[1] Ovakvim skretanjem pažnje na, na prvi pogled, nebitan i sporedan detalj vrši se u stvari nešto sasvim oprečno – uspostavlja se nesvesno-kohezivna prečica ili simbolizacija čitave tematike o botovima i pojačava ono što se već primilo prethodnim tekstom; „sendviči“ kao čist medijski proizvod postaju pežorativna oznaka za botove, kodno sredstvo ili lozinka koju je dovoljno pomenuti da bi se svakom takvom zapušila usta kad god se to želi.[2] Nju posebno preuzima hipstersko-dekadentna trupa „Ne da(vi) mo Beograd“, ulični ansambl Savamale nastao na društvenim mrežama kao propagandna grupa građana oformljena najpre radi sabotiranja i difamacije projekta „Beograd na vodi“, a zatim i za rušenje režima, koja, 26. aprila 2015. godine, na dan potpisivanja ugovora između Vlade Srbije i firme Belgrade Waterfront u vlasništvu kompanije Eagle Hills iz UAE, uzvikuje „Sendviči!“, u statusu sasvim jasne parole protiv svih onih koji su se takođe okupili da pruže podršku toj kapitalnoj investiciji. Hipsteri kao takvi samo su na prvi pogled suprotstavljeni snobističkim klišeima, tj. referentu od kojeg su rezignirali, dok unutar svoje supkulture ne mogu a da ne uspostave identičnu hijerarhiju sopstvenih klišea, jer se na osnovu njih identifikuju, pa ih to u konvencionalnom smislu čini samo kriptosnobovima. Tako u maničnom oduševljenju i instantnom prihvatanju sendvič-koda kao obeležja onih drugih, koji su im neophodni da im potvrde identitet u svemu onome što nisu, najočitije ponovo postaje upravo dekodiranje njih samih.

U ovom drugom tekstu, koji se pojavljuje usred trajanja afere „Pištolj“, otvorene od strane tabloida Informer na osnovu apela roditelja koji već pune dve decenije od svake vlasti u Srbiji traže da se preispita odluka suda po kojoj je njihov sin Predrag Gojković 1993. godine u stanu današnjeg ombudsmana izvršio samoubistvo iz oružja koje je pripadalo tadašnjem studentu Saši Jankoviću – bot-doušnik iskonstruisan je da dâ vetar u leđa dvema kampanjama, u kojima upravo prednjači list Veselina Simonovića: „Kada se nesreća s helikopterom dogodila, imali smo zadatak da ne komentarišemo previše, već da na komentare koji su protiv vlasti lupamo minuse, kako bi prosečan čitalac stekao utisak da se većina ljudi ne slaže sa stavovima da deo odgovornosti za pad helikoptera snosi vladajuća struktura. Ipak, prioritet broj jedan u poslednje vreme su svakako žestoki napadi na ombudsmana, na sve moguće načine.“ Ovim se stvara utisak da ni sam sagovornik ne veruje u ono što mu posao nalaže da zastupa, već da se slaže sa stavovima koje zagovara Blic.

Samo šest dana kasnije, 11. maja, list Danas objavljuje obaveštenje u formi novinskog priloga pod naslovom „Napad ’botova’ na sajt Danasa povodom teksta o Saši Jankoviću“, u kojem urednik tog portala Gordan Brkić kaže da osnovano sumnja da je „napad“ na tekst Momčila Grubača, člana strukovnog klana sa Pravnog fakulteta Univerziteta Union, čija pravnička titula i autoritet konzumentu treba da zamaskiraju nivo manipulacije i tendencioznost u rezonu, zbog toga što je na njegov tekst „za više od 12 sati stiglo oko 600 komentara“ – izvršen od strane botova. Sadržaji tih komentara uskraćeni su javnosti jer ih je urednik navodno sve pobrisao i smatrao da „njihova svrha nije da doprinesu interakciji sa autorima tekstova, ili da daju dinamizam u međusobnoj komunikaciji samih komentatora, već da promovišu jedan od mogućih stavova kroz masivnost komentara“. U Grubačevom tekstu, Saša Janković kao pojedinac grubo je izjednačen sa institucijom Zaštitnika građana, tj. njegovo svojstvo fizičkog lica od strane ovog „eksperta“ za pravne nauke stavljeno je u zagrade u korist statusa pravnog lica koji danas uživa, iako je u vreme smrti njegovog prijatelja Predraga Gojkovića Janković bio običan građanin. Vučićeva vlast se pak naziva „narcisoidnom“ i navodi da „očekuje divljenje ne samo od svojih ministara, već i od nezavisnih državnih organa“, što konačno i iza svega „pravničkog“ ne spada u pravnički jezik. Ovaj profesor univerziteta i funkcioner DS, jedan u moru svojih kolega koji su zastranili i duvač u orkestru protiv „Beograda na vodi“, izneo je i neverovatnu nebulozu da, zbog toga što predstavlja nezavisni organ, „ombudsman nikako ne bi smeo da se slaže sa Vladom“.[3]

Kao krajnji rezultat ovog inkrementalnog, postupnog delovanja i nadgrađivanja „sage o botovima“ dobijeno je da se danas, nakon svega, ustalila praksa po kojoj se nijedno mišljenje, komentar, konstatacija ili stav koji makar i indirektno idu u korist aktuelne vlasti na internetu ne mogu proglasiti nikako drugačije do „botovskim“, a njihovi autori „botovima“. Označitelj ’bot’ funkcioniše kao sredstvo etiketiranja i unižavanja svakog onoga ko ne mrzi Aleksandra Vučića, a nađe se u virtualnom prostoru gde dominiraju upravo takvi komentari (sajtovi medija Blic, B92, N1, Danas, Politika, NSPM i dr.). Čim se komentar ili njegov autor označi botom u komentaru nekog „strejt“ (većinskog) komentatora, znači da na njega i, najvažnije – na sadržaj i argumentaciju koju koristi, kakva god da je – ne treba obraćati pažnju, jer on to ne misli zaista, nego, baš kao i Blicov insajder koji, jadan, mora svaki dan da jede sendviče iz obližnje pekare, radi to samo da bi preživeo, pa dijaloga s takvim u pravom smislu reči niti ima, niti ga može biti. Time je još jednom, pod plaštom borbe protiv cenzure i za slobodu izražavanja, brutalno sasečeno pravo drugog da komentariše, a da unapred ne bude obeležen kao internet-štetočina i delezovsko telo bez organa – što doprinosi suštoj suprotnosti „interakciji i dinamizmu u međusobnoj komunikaciji“. A baš time se, pravdajući svoj gest, bio vodio urednik portala Danas.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj