Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Hvala ti, Zvezdane

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Implicitno pozivanje na ubistvo Aleksandra Vučića i saglasnost s eksplicitnim željama Kokana Mladenovića da premijer i aktuelna vlast treba da budu ugušeni u sopstvenoj krvi, ako to već nije učinjeno 5. oktobra 2000. godine, nastavljeno je na sajtu Peščanik, gde nijedan od „hrabrih intelektualaca“, poput Vesne Rakić Vodinelić, Dejana Ilića, Saše Ilića ili Svetlane Slapšak, koji su pisali u korist režisera, nijednom nije smeo da napiše čak ni naslov intervjua zbog kojeg je krivična prijava podneta, niti da citira ili makar analizira deo koji je poslužio za to, koristeći umesto toga zaobilazne i nekonkretne izraze kao što su „slažem se u potpunosti“, „politički odobravam“ i sl. Nijedno od tih lica nije ni pomislilo da bi među prvima bilo uhapšeno za podstrekivanje na ubistvo visokih funkcionera vlasti da se kojim slučajem našao neko hrabriji od njih ko bi se, zbog toga što ih inače tretira kao „svete krave“ za koje je spreman da ubije (na Tviteru), poveo za njihovim željama i pretočio ih u konkretnu akciju. Istog dana kada Blic objavljuje intervju s Branislavom Trifunovićem, društvo Udruženi sindikati Srbije – Sloga, koje je na parlamentarnim izborima 2014. godine otvoreno nastupilo kao politička grupacija na listi Demokratska stranka – Nova stranka, zatražilo je od kolege sindikalca Đuričića da povuče prijavu protiv Mladenovića, pod obrazloženjem da ona predstavlja „opasno targetiranje i poziv na linč svakoga ko se usudio da iznese svoje kritičko mišljenje“. Time su žal što nije bilo nasilja Petog oktobra (što je isključiva zasluga pokojnog premijera Zorana Đinđića) i namera da se neko uguši u sopstvenoj krvi jednim potezom prevedeni u „kritiku“, a onaj koji je pozivao na linč sada proglašen žrtvom režima.[1]

Sličnu stvar učinila je godinu i po dana ranije i Vesna Rakić Vodinelić, drugi osnivač i pripadnica klana okupljenog oko Pravnog fakulteta Univerziteta Union, koja je učestvovala u širenju brojnih afera i potpirivanju socijalnih i tenzija u pravosuđu, kao i u osporavanju i relativizovanju vladinih ugovora sa stranim kompanijama. Ona je, protestujući zbog privođenja i određivanja pritvora licima za koje se sumnja da su tokom majskih poplava širila paniku na društvenim mrežama, brutalne laži o hiljadama mrtvih, o masovnom zakopavanju leševa u zemlju i njihovom spaljivanju u visokim pećima, o nehumanom ubijanju domaćih životinja, itd. proglasila „kritičkim rečima građana“ i „slobodom govora“, i tada, baš kao i u slučaju Kokana Mladenovića, prizivajući u svoju odbranu komunistička vremena, navodnu nostalgiju za zloglasnim članom 133 i „verbalnim deliktom“.[2]

Ova nekadašnja visoka funkcionerka Građanskog saveza Srbije (GSS) svoj tekst od 14. septembra 2015. godine na sajtu Peščanik, u kojem pokušava da amnestira režisera-buntovnika, naslovila je „Država (to sam ja!) protiv Kokana Mladenovića“, sa jasnom aluzijom na apsolutističku vlast premijera Srbije, po čijem diktatu je krivična prijava navodno podignuta i po čijoj naredbi će komični arhineprijatelj (skoro) svakog režima morati da bude i procesuiran. Tako je stavila pod tepih najvažniju činjenicu: da je reditelj sporne rečenice izgovorio za uredno registrovani medij, te da bi po logici koju profesorka prava zastupa svojim reminiscencijama valjda trebalo obesmisliti čitavu sekciju Zakona o javnom informisanju i medijima koja govori o odgovornosti za pisanu i izgovorenu javnu reč.[3] Ovo lice 19. februara biće nagrađeno Poveljom za građansku hrabrost „Dragoljub Stošić“ za 2015. godinu, koja se dodeljuje „borcima za ljudska prava i pravdu koji prkose i javno se suprotstavljaju autokratskim pravilima ponašanja i življenja i zbog svog javnog delovanja žive pod pritiscima i pretnjama, a zbog uverenja i hrabrosti nikada ne odustaju u borbi za bolje sutra“.[4] Očigledno je, dakle, da ono što je Srđan Kusovac u svom feljtonu, između ostalog zbog radnji pozivanja na ulično svrgavanje i likvidaciju najviših državnih funkcionera od strane medija u Crnoj Gori, nazvao „ugrožavanjem fundamenta države“, podjednako i već uveliko deluje i u Srbiji.

Dva dana kasnije, 16. septembra, dužan ne ostaje još jedan medijski atentator – Dejan Ilić, takođe član Upravnog odbora udruženja građana „Peščanik“ i vlasnik izdavačke kuće Fabrika knjiga, koji na samom početku svog teksta „Ubijte glasnika“ piše: „U svemu se slažem sa pravnicom Vesnom Rakić-Vodinelić, koja se isto tako slaže sa rediteljem Kokanom Mladenovićem, da način vladanja koji je prigrlila stranka na vlasti sa svojim predsednikom na čelu, po svemu što može da se vidi, nužno vodi ka nasilju kao jedinom sredstvu da se razreše političke i socijalne tenzije u Srbiji.“ Ilić se, međutim, nije obazirao na izvorni intervju Mladenovića o kojem je govorila njegova koleginica, nego na Mladenovićevo naknadno ograđivanje i ublažavanje tek kada je intervju koji je dao za Mojnovisad.com postao poznat – kako bi u slučaju da ga neko pozove na odgovornost mogao da kaže da on ipak nije tvrdio isto ono što je reditelj za taj medij iznosio. Za antivladin portal Istinomer, iza kojeg stoji nevladina organizacija Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Mladenović je dao intervju 23. septembra, čiji naslov na istom fonu glasi „Moguća je eksplozija nezadovoljstva naroda“, dok glavna teza više nisu rediteljev bes, mržnja i sklonost ka izražavanju agresije, već je sasvim politička, identično kao u Crnoj Gori u vezi s Milom Đukanovićem: „Zbog ustupaka u spoljnoj politici naša vlast nagrađena je prilikom da unutar zemlje radi šta hoće.“ Mladenović, koji je samo mesec dana pre toga, 12 avgusta, gostujući u jutarnjem programu TV N1, izjavljivao da je „bavljenje politikom potpuno suprotno od bavljenja umetnošću“, da ne vidi „nijedan razlog zašto bi se neko od kolega iz umetnosti prebacivao u politiku“ i da je „uvek iznenađen kad neko počne da se bavi politikom“, u međuvremenu je postao čist politički produkt, koji ponavlja upravo one mantre koje služe kao razložno objašnjenje svima koji ne mogu ili ne žele da razumeju političku realnost oko sebe.

Biće potrebno samo dve nedelje da bi se pokazalo da su istupi navedenih predstavnika „kulturne elite“ i te kako uticali na raspirivanje, ili, prema formulaciji iz Krivičnog zakonika – podsticanje nasilja, i to na strani čija ideološka uverenja, baš kao i na Peščaniku, i baš kao i 2003. godine, u totalu otapa jedan jedini zajednički sadržalac prezira prema aktuelnoj vlasti i premijeru. Tako se bivši direktor Kulturnog centra Novi Sad Andrej Fajgelj, koji je, nakon što je oktobra 2013. godine zabranio izložbu rada studentkinje Akademije umetnosti Danijele Tasić na kojem je isusolika figura u raspeću prikazana s novčanicama u rukama, jer mu je to kao hrišćaninu, a ne kao direktoru kulturne institucije, vređalo dostojanstvo, postao poznat po svojim redovnim patriotsko-klerikalnim istupima u medijima, ksenofobiji i homofobiji – povlači s eksponiranog mesta direktora 19. maja 2015. na svoj blog, na kojem 7. oktobra iste godine objavljuje tekst istomišljenika, „običnog čoveka“ Marka Kovačevića, pod nazivom „Samo snajper Srbiju spašava“. Fajgelj, koji se nalazi na mestu zamenika predsednika stranke Treća Srbija, nastale izlaskom dela članstva iz pokreta Dveri, za koju se u javnosti (pa i u krugovima UNS-a i Ljiljane Smajlović) dugo mislilo da je pod Vučićevom kontrolom i da mu služi za pacifikaciju ekstremno desničarskih skupina, od trenutka otkad je podneo ostavku na mesto direktora KCNS regresira na svoje sirove korene, okrivljujući „izdajničku“ Vladu Srbije zbog njene proevropske orijentacije i popularizacije kulturnih tekovina zapadnog društva, dok ovaj tekst kolažno reklamira kao dokaz za cenzuru jer „niko nije hteo u potpunosti da ga objavi“.

Marko Kovačević, Novosađanin blizak Fajgelju i njegovoj stranci, pobožan „čovek iz naroda“ kojeg je svojevremeno isklesao Vojislav Koštunica, u apokaliptičnom tekstu između ostalog piše: „Izdao si državu, bićeš streljan. U Srbiji je suprotno: izdao si državu, bićeš njen vođa! [...] Apatija i beznađe u Srbiji su već prevaziđena stanja, pošto je za njih potrebno da čovek ipak nešto slobodno misli i oseća. [...] Nemamo šta da čekamo pa da nam bude bolje. [...] Meni lično nikada nije padalo na pamet da se borim za osvajanje vlasti. Ja sam običan čovek. [...] Ja samo želim pravdu, želim pravedan sistem.“ Potom se postepeno uvodi ono što će biti jedino moguće rešenje („podvig“), koje je, s obzirom na predstavljene okolnosti – nužno, baš kao kod autora Peščanika i Kokana Mladenovića: „Važno je razumeti razliku između ličnog spasenja kroz pojedinačni podvig, spasenja naroda kroz podvig veće zajednice i ono o čemu direktno želim da govorim, očuvanja države kao jedne ipak ovozemaljske tvorevine. Iz prvog se prelazi na drugo, iz drugog u treće, u to nema sumnje. Korake ne bi trebalo preskakati osim u vanrednim sutuacijama. Ali baš sada je jedna takva situacija. Nema tu više mnogo prostora za čekanje, samo za konkretnu akciju. Kakvu akciju? Dobro organizovanu, smišljenu i što je najvažnije efektnu.“

Umesto figure ’ugušiti u krvi’, koju koristi pozorišni reditelj željan buntovnosti, obični Kovačević pak predlaže elegantnije, tzv. rešenje po kratkom postupku: „Čega se boje oni koji poseduju celu državu, sa svim njenim službama bezbednosti i pravosuđa? Danas ničega. Ali, ako bi neko možda uzeo oružje u ruke i ugrozio njihovu bezbednost, njihove živote. Onda bi se bojali. Onda bi bilo efekta. Kada bi samo nekoliko njih dobilo metak, veoma brzo bi se strah raširio, a upravo strah bi činio tu trenutno nepostojeću granicu za nezasiti lopovluk.“ Atentator se uživljava: „Budite iskreni, da li vam srce igra pri pomisli da će se jednog dana pojaviti neko, ko će svakom ko je oštetio državu Srbiju vratiti metkom? Ne mora u čelo. Ne. Neka bude u desnu ruku. Ipak smo mi hrišćani.“ Konačno, svi se slažu da je krv jedino rešenje i da bi sve bilo drugačije da se, ako već nisu Petog oktobra, politički protivnici onda pobiju danas: „Priprema današnje Srbije za oslobođenje od zlotvora sa srpskim imenima i prezimenima se, nažalost ne može izvesti bez krvi. Siguran sam da jedan vrsni snajperista vođen ljubavlju prema svojoj otadžbini, uz dobru logističku podršku može promeniti crnu sudbinu Srbije.“

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) odmah sutradan oglasilo se kratkim saopštenjem i osudilo tekst na Fajgeljevom blogu u kojem se „otvoreno poziva na krvoproliće i na najgrublji način zloupotrebljava sloboda javnog izražavanja“, dok u međuvremenu sporni tekst prenosi još jedan blog, koji se, slično kao i Teleprompter, lažno predstavlja kao medij (nema ga u Registru) – Srbski FBReporter – takođe oformljen nakon što je došlo do promene vlasti u Srbiji 2012. godine, sa izraženim stavovima koji zastupaju ruske interese i već pomenutim autorima poput Ane Filimonove iz Fonda strateške kulture, koji koriste svoju kancelariju u Srbiji radi protivustavnog delovanja i mešanja u unutrašnje stvari susednih država. Nezadovoljan saopštenjem NUNS-a koje nije pozvalo nadležne organe da reaguju, već se prilično neodređeno požalilo na štetu koja se takvim tekstom čini u „javnom dijalogu“, 9. oktobra se oglasio i glavni urednik portala E-novine Petar Luković, novinar koji je zbog učešća na podgoričkoj konferenciji „Riječ, slika i neprijatelj“, novembra 2013, od strane crnogorskog Monitora proglašen da radi za „mafiju“,[5] bilo da je reč o Đukanovićevoj ili Vučićevoj: „Ono što se zove internet i što za najveći broj fašista, nacista, četnolikih nakaza i rasističkog šljama predstavlja ’utočište slobode’, postalo je i mesto odakle se najavljuju ili priželjkuju likvidacije, ubistva ili atentati. [...] Ako ovo nije dovoljno za informativni razgovor i malo duži zatvor, onda ne znamo šta jeste!“[6]

Ovakve reakcije Fajgelj pak odmah tumači kao pokušaj da se cenzuriše njegov blog, uz konstataciju da „jednoumlje u klasičnim medijima više nije dovoljno“ i poklič „moj blog će ostati prostor borbe protiv jednoumlja“,[7] podjednako neuko i besmisleno kao što je Mladenović vest o podnetoj krivičnoj prijavi protiv njega prokomentarisao time da je „Srbija opasno prekoračila crvenu granicu totalitarizma“.[8] Na taj način se veliki borci za svoje principe, kao miševi i bundeve u priči „Pepeljuga“, ekspresno pretvaraju nazad u najobičnije kukavice protiv kojih uvek mora da se uroti nešto onoliko veliko kolika je i naknadna griža savesti zbog krivičnog dela koje su počinili.

Profesor na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu Andrej Fajgelj uhapšen je u Novom Sadu 22. novembra 2015. godine i priveden u Beograd zbog sumnje da je pozivao na rušenje ustavnog poretka države (član 309 Krivičnog zakonika) nakon što je na svom Fejsbuk profilu, povodom posete i svečanog dočeka generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga Srbiji, postavio video-klip u kojem se, između ostalog, nalaze sledeće poruke: „Mogu samo da kažem da se nadam da će nakon ovog dna, ovog puzanja, ovog klečanja, doći ustanak. [...] Vučić je starletizaciju doveo u državništvo, na vrh države je postavio starletizaciju kao model. [...] Čitava Srbija je postala pederska, zamenila našu slobodarsku dušu ropstvom i ropskim mentalitetom, potpuno smo napravili regresiju unazad u predustaničko doba, u tursko ropstvo. [...] Postoji samo jedan način da se sa time obračuna i da se povuku crvene linije i da ovaj narod kaže ’ne’ i povrati izgubljeno dostojanstvo. Otvorite udžbenike za osnovne škole i pogledajte koji je to način i šta će se svima vama dogoditi kada dođe sloboda.“

Njegov advokat Marko Pekić izjavio je da je država Fajgeljevim privođenjem zapravo zabranila slobodu govora, dok tabloid Kurir, u ispregniranom pokušaju da svaku vest koja ima veze s državnim organima pretvori u negativni poen Aleksandra Vučića i Vlade Srbije, u osveti što Vučić više ne pristaje na reket tog lista – piše kako je „posle 50 godina“ reč o „prvom hapšenju zbog navodnog rušenja ustavnog poretka i prvo posle Golog otoka!“, nazivajući još ovaj čin „hapšenjem protiv tzv. unutrašnjeg neprijatelja“. Dakle, na identičan način kao što su to zbog privođenja lica koja su na društvenim mrežama širila paniku tokom poplava godinu i po dana ranije činili Vesna Rakić Vodinelić, Saša Janković, Rodoljub Šabić, Željka Jevtić iz Blica,[9] Bojan Cvejić iz NUNS-a, Anđela Milivojević iz CINS-a i njima slični. U Kurirovom članku nalazi se i tugaljiva izjava Fajgelja koji kaže da mu je porodica veoma uplašena, da su mu deca plakala i da je to za njih veliki šok; „to“ se pak odnosi ne na činjenicu da im otac otvoreno poziva na ubistvo premijera, nego na banalizaciju da je uhapšen zbog nečega što je radio sedeći u mestu i kuckajući za računarom u vremenu dokolice.[10] Pored političkih partija koje su ga do juče proglašavale cenzorom iz KCNS i neformalnim Vučićevim čovekom, procesuiranju Fajgelja usprotivila se i glavna urednica Politike Ljiljana Smajlović, za čiji je list ovaj povremeno pisao, sa isključivom namerom da se zbog eventualnog kažnjavanja ne ukalja ugled „dragulja na kruni novinarstva“ na čijem je čelu.[11] Tekst „Samo snajper Srbiju spašava“ sa Fajgeljevog bloga pojavio se konačno i u štampanom mediju – u broju 351 magazina Tabloid, 3. decembra 2015. godine.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj