Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Samo da Vučiću ne ide u prilog

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Ipak, početkom 2015. godine NUNS nije bio tako promptan u vezi s gotovo identičnim pretnjama premijeru Vučiću koje je u novogodišnjem broju 327 magazina Tabloid, „lista protiv mafije“, izneo njegov glavni urednik Milovan Brkić. Ovaj novinar, koji je, prema pisanju Politike iz 2002. godine, „tužen skoro 700 puta zbog širenja lažnih vesti, kleveta i uvreda, desetak puta hapšen, tri puta zatvaran u ludnicu, jednom bezmalo nasmrt pretučen i jednom predložen za likvidaciju (kako piše u njegovom dosijeu u DB-u)“,[1] u tekstu pod nazivom „Gospode, pomozi“ napisao je sledeće: „Uoči Božića u crkvi se obično pale sveće za mrtve i za zdravlje živima, i od Boga se traži oprost od grehova, i od grešnih misli. Na Badnje veče, zapaliću sveće i pomoliti se Gospodu. Saopštiću mu svoje grešne misli. Često sam se u crkvama molio Stvoritelju da mi pomogne, da mi ne zadrhti ruka, da zlotvore smaknem od prvog metka.“

Kao i kod Mladenovića i Kovačevića, sledi motiv društvenog nezadovoljstva: „Već četvrt veka, generacije u Srbiji žive gledajući na vlasti iste skotove, koji se smenjuju, obećavaju, svađaju se, prete nam, hapse nas, terorišu, uzimaju i sve nam otimaju. Čak i nadu. Već četvrt veka Srbijom vladaju i haraju isti ljudi. Od Ivice Dačića, do Aleksandra Vučića, traje ista tragedija duha i našeg uništenja. Za sve ove godine, samo je Zvezdan Jovanović uzeo na nišan Zorana Đinđića, a upućeni tvrde da je samo pogodio njegovog telohranitelja Milana Veruovića, što i on sam potvrđuje. A, samo na kralja Milana Obrenovića, Srbi su pucali 22 puta, namerni da mu se krvi napiju, jer je i on njima sisao krv. [...] Već četvrt veka kolone napaćenih građana napuštaju Srbiju, hiljade je omirisalo zatvorske ćelije. Tukli su nas, optuživali, osuđivali. Otpor su im pružali hrabri građani Srbije. Pismeni, obrazovani, svesni gde smo, i kuda idemo“ (kurziv, aut.). Kada je mržnja koncentrisana, valja pridodati i nezaobilazni motiv kriminala, tj. protivzakonitih radnji: „Skotovi se množe, čas su dole, čas gore, ali su uvek, kada je pljačka u pitanju, složna braća. Najgori među njima je, više nema sumnje, Aleksandar Vučić. Ovaj picousti radikal je u svom zločinu prema građanima i Srbiji, otišao najdalje u izdaji nacionalnih interesa, u teroru nad građanima, u pokušaju da Srbiju zdrobi, a narod potamani.“ Konkluzija je logična: „Ministar unutrašnjih dela dr Nebojša nam je saopštio da je pomenutom Vučiću najmanje pet puta prećeno smrću. Nijednom nije opaljen metak. Makar radi zastrašivanja. A nepismeni Srbi su, njemu sličnog tiranina, pokušali da smaknu 22 puta! Na Badnje veče pomolimo se Bogu, da nam dâ snage i kuraži, da nam ne zadrhti ruka... I da se spasimo od zla koje nam preti.“

Nijedno novinarsko udruženje tom prilikom nije se oglasilo da osudi Brkića, „šizofrenika i psihopatu“, kako ga je svojevremeno označila Državna bezbednost, navodno ne želeći da mu pridaju na značaju i ne smatrajući ga novinarom u pravom smislu reči, premda je Tabloid uredno registrovan kao medij u Agenciji za privredne registre i izlazi na kioscima. Zanimljivo je da su, upitani od strane novinara Tanjuga zbog čega nisu reagovali, predstavnici UNS-a i NUNS-a imali identičan neuki odgovor – „da pozivanje na nasilje i svaka pretnja te vrste nije i ne treba da bude blisko novinarskoj profesiji, i da na to treba da reaguje tužilaštvo“, kao da u praksi Tužilaštvo najčešće ne reaguje tek po medijskom aktuelizovanju određenog slučaja i reakciji javnosti, što je, kada je reč o povredama Zakona o javnom informisanju i medijima, zadatak upravo novinarskih udruženja.[2] U tom smislu, reakcija generalnog sekretara UNS-a Nina Brajovića nije u skladu sa članom 29 stav 2 tog Zakona, prema kojem uslov da određeno sredstvo formalno-pravno može da se ubroji u medije jeste njegova evidencija u Registru medija, što Tabloid, kako je jasno rečeno, ispunjava, pa zbog toga izgleda kao da UNS sudi prema nekoj ličnoj diskvalifikaciji Milovana Brkića, a ne po onome što je tom novinarskom udruženju u nadležnosti.[3] To potvrđuje i izjava njegovog kolege iz istog društva, Petra Jeremića, koji se kao UNS-ov predstavnik nalazi i u Komisiji za žalbe Saveta za štampu: „On se čak ne može ni nazvati pripadnikom naše profesije, jer nije novinar ni po čemu što radi, osim što formalno piše i to štampa na papiru.“

Obe izjave krše Kodeks novinara Srbije, ali i statut samog esnafskog udruženja, baš kao i reakcija predsednika NUNS-a, koji je slično poručio da od Brkićevih pretnji premijeru ne treba praviti „cirkus“ i da ne treba preterivati sa davanjem značaja jednom opskurnom listu kakav je Tabloid, da bi se zatim ostrvio na Tužilaštvo, ljut što ga novinari uopšte i pitaju za Brkića: „To je posao kojim treba da se bavi tužilaštvo i u ovom i u svakom budućem sličnom slučaju. Da su tužilaštvo i nadležni organi do sad radili svoj posao kako valja, do ovakvih situacija ne bi došlo.“ Drugim rečima, Obradović je, zaobilazeći sopstvenu odgovornost, u pitanjima zašto se nije oglasio povodom teksta objavljenog u jednom zvaničnom mediju (ma kojem) gde autor (ma ko) poziva na ubistvo premijera, na sve strane umeo da vidi samo reklamu za Vučića (slično kao i nakon pokušaja linča premijera u Potočarima, 11. jula 2015), što je za ovo novinarsko udruženje koje se pre svega bavi politikom – najbitnije ne dozvoliti. Zbog ovakvog Obradovićevog ponašanja, 5. januara 2015. godine prilogom čiji naslov glasi „SRAMOTNO Predsednik NUNS ima razumevanja za ’ubistvo Vučića’?“ reaguje urednik Informera Dragan J. Vučićević, publikujući sadržaj njegovih tvitova, dok će član skupštinskog Odbora za informisanje i narodni poslanik SNS Vladimir Đukanović za isti list reći da su NUNS i Tabloid dve strane iste medalje, s jednom jedinom razlikom: „Ovi to sofisticirano rade, dok je Brkić samo otvoren.“ Na osnovu takvih reakcija, politički analitičar i diplomirani filozof Dejan Vuk Stanković konstatovaće za Tanjug da u jednom delu javnosti postoji „asimetričan tretman političkih aktera i veća osetljivost“ za prava opozicije i predstavnika nevladinih organizacija nego za političare iz Srpske napredne stranke, posebno premijera Aleksandra Vučića.

Čim je sve to video, predsednik NUNS-a brže-bolje se istog dana javio listu Danas, u čijem se Upravnom odboru nalaze sve sami članovi njegovog udruženja, ali i Izvršnog odbora NUNS-a, i nastavio sa cirkusom koji je sam izazvao svojim neumesnim izvlačenjem, dosetivši se da glumi žrtvu i tvrdeći kako mu Informer ugrožava ličnu bezbednost, baš kao što je to učinila Biljana Srbljanović kada joj je Petar Luković skrenuo pažnju na nepristojnost njenog tvita tokom trajanja majskih poplava. Obradović je u međuvremenu već skrojio novu teoriju zavere, a to je da se „upotrebom Brkića“ pokušava zataškati istraživanje Cenzolovke koje je tih dana objavljeno, o Vučićevih „877 naslovnih strana najvažnijih dnevnih listova i samo šest u negativnom kontekstu“,čiji su nestručnost i manipulativni okvir već objašnjeni, umetnuvši i neizbežne „SNS-botove“ koji ga napadaju na Tviteru, a sve vreme se uporno ne izjašnjavajući da li osuđuje pozivanje na ubistvo premijera koje vrši Brkić, uz naznaku da bi to bilo „besmisleno“.[4]

Budući da su u pitanju saradnički sajtovi, kao i da je kadar NUNS-a i CINS-a direktno angažovan na radu ovog drugog, Cenzolovka odmah po direktivi staje na stranu predsednika NUNS-a i objavljuje prilog pod naslovom „Informer izmislio da predsednik NUNS-a ima razumevanja za ubistvo Vučića“, dok za to vreme Obradović postavlja tvit: „Dragan J. Vučićević je sijamski blizanac Milovana Brkića. Jedan bez drugog ne bi postojali. Jedna pamet dva tela“, bez obzira na to što je urednik Informera upravo bio jedan od onih koji su nedvosmisleno osudili pretnje upućene premijeru. Ovo labilno izjednačavanje Vučićevića i Brkića zatim eksploatiše „novinarska veličina“ i još pritom intelektualac Teofil Pančić, u Vremenu – nedeljniku o čijim se medijskim manipulacijama u svakom novom broju može napisati po jedan kraći seminarski rad – koji sa svoje dobro poznate umišljene visine piše: „Šta god da su, Milovan Brkić i Dragan J. Vučićević međusobno su kolege; to što jedno trenutno ’voli’, a drugo ’mrzi’ Vučića, irelevantno je.“ Ovim se na identičan način kao i kod Obradovića vrši relativizacija i obesmišljava Brkićevo pisanje, tako da svako obraćanje pažnje na tog autora i ono što on piše u svom mediju biva propraćeno podsmehom, što dovodi do rezultata da su, odjednom, isti i on i oni koji se na njega uopšte obaziru.[5] U tom „spinovanju nazad“, kako bi to rekao Stevan Dojčinović, pretnje premijeru Vučiću, zahvaljujući NUNS-u i UNS-u, tendenciozno padaju u drugi plan samo da ne bi bile tema.

U jeku afere „Transkript“, koju je otvorio novosadski sajt Teleprompter i njegov samozvani urednik-bloger Danilo Redžepović, Vučić je u Jagodini 12. oktobra 2015. godine ovako komentarisao situaciju: „Znate, Vladu Srbije vodim ja i moja je obaveza da radim vredno i naporno, a ako je to nemoguće i ako ljudi stalno imaju besmislene primedbe u zaustavljanju nekog procesa, onda se postavlja pitanje kako da idete dalje. Podsetiću vas na priče o hiljadama mrtvih u Obrenovcu, da spaljujemo leševe u visokoj peći u Lazarevcu koju nemamo, izmišljotine za Zapadnu Tamnavu i sve moguće besmislice i glorifikovanje ološa, poput Milovana Brkića ili Danila Redžepovića. To je najveći ološ, to su ljudi koji su govorili da mi je dete alkoholičar, narkoman i da ima seksualne odnose sa svojim ocem. O tim ljudima govorimo i to su vam postale glavne teme o kojima ste govorili u svim važnim medijima.“[6] Antivladin sajt Vesti online dalje ovo ekspresno prenosi kao zasebnu vest pod naslovom „Vučić urednike medija nazvao ’najvećim ološem’“, dok se tekst oprema premijerovom slikom ispod koje piše: „Urednici medija mu smetaju da vodi vladu“. NUNS ovoga puta takođe izdaje saopštenje u kojem upozorava premijera da „vodi računa o kulturi javnog govora“, Brkića i Redžepovića sada normativno naziva „urednicima portala“, dok su u prvoj rečenici ti portali označeni kao mediji – dakle, baš onaj Tabloid u vezi s kojim je isto udruženje novinara, kada je početkom godine pretio likvidacijom Vučiću, na sva usta ponavljalo kako Brkić nije novinar, da njegov list nije medij i da na to ne treba obraćati nikakvu pažnju.[7] U emisiji Teška reč, emitovanoj 18. oktobra 2015. godine na TV Pink, premijer Srbije je naveo da je 12. oktobra dobio SMS poruku od jednog od navedenih lica (Milovana Brkića) sadržine „dva ološa ubiše Miloša“, kao ilustraciju da dotični takav epitet doživljavaju kao kompliment.

Desetak dana ranije NUNS je takođe demonstrirao svoje nepoznavanje Zakona o javnom informisanju i medijima,[8] kada je povodom Redžepovićevog odbijanja poligrafskog ispitivanja u policiji i skrivanja ko mu je bio izvor za famozni transkript kojim je, identično kao u BIRN-ovom tekstu o Tamnavi (nagrađenom od strane NUNS-a i Vukašina Obradovića lično), Vučić optužen za kriminal preko svog kuma, direktora Elektromreža Srbije (EMS) Nikole Petrovića – uzeo u zaštitu „ološa“ koji se u policiji pozivao na isti taj Zakon o javnom informisanju i medijima, iako od juna 2013. godine, otkad je nastao Teleprompter, pa do danas, svoj sajt nije registrovao kao medij, niti ga je bilo kako ili bilo gde registrovao.[9] Saopštenje u kojem se Redžepović naziva novinarom a njegov sajt medijem, baš onako kako je to činila Dunja Mijatović iz OEBS-a i svita tzv. nezavisnih regulatornih tela u Srbiji tokom poplava u maju 2014. godine, NUNS sastavlja zajedno sa svojom vojvođanskom filijalom NDNV, koja je preko Dinka Gruhonjića priručni instrument vojvođanske vlade Bojana Pajtića, predsednika Demokratske stranke, dok paralelno s tim, listovi poput Danasa i agencije Beta intervjuišu isto lice u svojstvu oštećenog novinara i na taj način manipulišu javnošću.

O kojem je onda kriterijumu ponašanja ovde uopšte reč? Od čega zavisi kako će se NUNS odrediti u svakom od navedenih primera ako ne samo od toga na kojoj se strani nalazi Vučić, pa zatim udariti protiv njega, baš onako kako je advokat Zoran Piperović za Portal Analitika u leto 2014. godine prokomentarisao ponašanje crnogorskih NVO i intelektualaca spram Mila Đukanovića? Kako je moguće da označitelj Milovan Brkić, uprkos svemu što Vukašin Obradović, Nino Brajović ili Petar Jeremić tvrde da misle o njemu, tako olako kao pijun šeta s jedne strane na drugu, bez postojanog označenog? Da kada to NUNS-u tako odgovara bude najveći „ološ“, kojeg ne treba zarezivati, a kada premijer to isto kaže, naprasno postane „novinar“ i „urednik“ prema kojem se moraju birati reči u javnosti?[10] Odgovor je jasan: ne sme se ni po koju cenu dozvoliti upravo ona vrsta makar kratkotrajne identifikacije i saosećanja građana sa živim premijerom naočigled evidentnom psihičkom uništavanju, koji su sprečavani i tokom vladavine Zorana Đinđića, a o čemu je naširoko pisao i Velimir Ćurgus Kazimir, baš kao što se ni tokom majskih poplava u Vremenu, Peščaniku, Radiju Slobodna Evropa, Autonomiji i sličnim medijima nije dozvoljavala percepcija o solidarnosti građana s Vladom i državom, već se gurala slika o nesposobnoj vlasti, s jedne, i „samoorganizovanim građanima“, s druge strane, koji predstavljaju svaku vrstu protivteže zloj vladajućoj garnituri, krivoj što navodno nije adekvatno reagovala.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj