Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Logistikuj me nežno

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Prava uloga nacionalističkog motiva, koji služi u čisto eksproprijacione svrhe kako bi se diskvalifikovali protivnici, a nikako u svojstvu samoidentifikacije, dolazi do izražaja pet dana kasnije, u napadima na vlasnika Informera Dragana J. Vučićevića, a zatim i Pink korporacije Željka Mitrovića, sve zbog toga što su crnogorski mediji počeli da pišu o skandaloznom, neprofesionalnom i iznad svega neistinitom izveštavanju i huškanju Kurira u vreme protesta. Tako se u 23.39 sati 29. oktobra pojavljuje tekst sa nizom uvreda na račun Vučićevića, koji se naziva „moralnom nakazom gladnom para“, „bagrom, bitangom i ništarijom“ i najzad „lažnim Srbinom“ – jer kako neko može uopšte biti Srbin kad brani Đukanovića koji je priznao nezavisno Kosovo, koji glasa da Kosovo bude član Uneska i koji teroriše prosrpsku opoziciju koja se 27 godina bori da ga skine s vlasti. To je sve pozvan da potvrdi niko drugi do Andrija Mandić, koji urednika Informera i Vladimira Popovića naziva „Milovim plaćenicima“, „ništarijama“ i „fukarama“.[1] Pet minuta kasnije, taj isti razgovor s Mandićem postaje sastavni deo „novog“ priloga, u kojem se mete konvertuju u označitelje iz nacističke Nemačke i nazivaju Gebelsom i Himlerom, dok je čitav članak osmišljen tako da navodni izvor iz Informera govori sve ono što bi u stvari redakcija Kurira želela da poruči svojim čitaocima, uz ponavljanje delova iz prethodnog članka, s namerom da se prikaže da je ceo sajt u znaku ove teme. Razlog zašto se Kurir napada objašnjava se tvrdnjom da je to zato što je „razbio medijsku blokadu“ u vezi s događajima u Crnoj Gori, iako nije jedini srpski medij koji je izveštavao u korist protestanata, samo što su ostali to činili na nešto manje očigledan i brutalan način. Ovde je izraz „medijska blokada“ takođe i indirektan napad na premijera Aleksandra Vučića, koji navodno kontroliše medijsku scenu Srbije.

Ovu matricu tekstova Kurir ponavlja iz dana u dan, kopirajući jedne te iste pasuse s neznatnim izmenama, uz rečenicu do dve novog teksta, koje se predstavljaju vestima i služe kao povod za nove kompromitujuće naslove. Međutim, ono što se ranije tokom protesta nazivalo „crnogorskom opozicijom“, kada nije bilo bitno o kome se tačno radi, već samo predstaviti sve koji se bore protiv „diktatorskog režima“ kao ljude koji se bore za ispravnu stvar i pokušati takvu sliku poslati međunarodnoj javnosti, sada je, nakon što je prvobitna zamisao ispucana, za potrebe srbijanskog tržišta preimenovano u „Srbe“, u cilju da se domaćoj javnosti Vučićević, Mitrović i Popović prikažu kao srbomrsci i autošovinisti, igrajući tako na nacionalističku kartu, da bi ih ta ista srpska javnost, ili makar onaj njen deo koji se hrani tabloidom Kurir, još više mrzela. Kao „argumenti“ za to se prenose naslovne stranice crnogorskog Informera koje govore o uplitanju pojedinaca iz Srbije poput Vladimira Dobrosavljevića, naslednika Miše Đurkovića (koji je na to mesto došao nakon što je bio savetnik za spoljnopolitička pitanja premijera Vojislava Koštunice) na poziciji savetnika predsednika Nove srpske demokratije Andrije Mandića, ili, drugim rečima – oficir za vezu s paradržavnim strukturama u Srbiji; ili pak Srpske pravoslavne crkve preko mitropolita Amfilohija Radovića. Istovremeno, Dobrosavljević je i član Glavnog odbora DSS i savetnik predsednice te stranke Sande Rašković Ivić.

Tako nastaju naslovi kao što su „MILOVI JANJIČARI: Dragan J. Vučićević i Željko Mitrović satanizuju Srbe u Crnoj Gori!“, „DOBROSAVLJEVIĆ: Informer CG je šovinistička novina koja mrzi sve što je srpsko“, od 2. novembra, uz nastavak zagovaranja teze o „medijskom mraku“ koji vlada u Crnoj Gori. Da bi najtiražniji srpski tabloid sebi pridao i na političkoj važnosti, 3. novembra se pojavljuje tekst koji je po ideji veoma sličan onome koji je fabrikovan tri dana uoči smene Rodoljuba Milovića, 17. juna 2014. godine, o tome da Đukanović napada medije (tj. Kurir) da bi preuzeo kontrolu nad njima, a sve s ciljem da bi se zavadila dva premijera; ovoga puta „iz izvora bliskih crnogorskoj vladi“ izmišlja se da je Đukanović telefonom „četiri puta“ zvao Vučića da „kako zna i ume reši Rodića i Kurir“, i tako plasira teza u opticaju, koju su, između ostalih, ponajviše razrađivali Florijan Biber i Blagoje Grahovac – da Vučić nije ništa drugo nego Đukanovićev šegrt i poslušnik.[2] Tri dana kasnije Aleksandar Vučić demantovao je navode iz ovog teksta, posle kojeg će Kurir i direktno početi da ga napada, okupljajući na svom portalu na prvi pogled nespojivu plejadu već dokazanih medijskih atentatora sa stažom koji traje i do petnaest godina.[3]

Koliko je u slučaju logistike koja je antivladinim demonstracijama u Crnoj Gori pružana iz Srbije list Informer ipak bio u pravu, svedoči i sijaset činjenica u toku nedelje između dva protestna okupljanja. Odmah u ponedeljak, 19. oktobra, u Beogradu je ispred ambasade Crne Gore organizovan skup podrške demonstrantima u Podgorici, na kojem se okupilo stotinak ljudi; na skupu učestvuju Aleksandar Raković (Institut za noviju istoriju Srbije), Vladan Glišić (pokret Dveri), zatim pomenuti Vladimir Dobrosavljević, Đorđe Vukadinović (NSPM), Sanda Rašković Ivić (predsednica DSS), Mlađan Đorđević (osnivač organizacije Srpski kod za specijane veze podmladaka sa Rusijom) i drugi. Đorđević, koji je bio na mestu zamenika direktora Narodne kancelarije predsednika Republike od 2004. do 2007. godine, u vreme kada je njen direktor bio Dragan Đilas, koji ga nakon toga povlači sa sobom da mu bude zamenik na mestu ministra za Investicioni plan, da bi posle toga postao savetnik Borisa Tadića za Kosovo i Metohiju – optužen je još 2010. godine od strane Mila Đukanovića da pomaže opoziciju Crne Gore.[4] Ovaj skup snima se u dogovoru s portalom IN4S Gojka Raičevića, koji će ga i objaviti, na transparentima su napisi „Dio smo revolucije“, „Milo izrode“ i „Sloboda srpskoj Sparti“, okupljeni skandiraju „Gotov je“ i „Milo lopove“, a potencira se tema borbe za slobodu srpskog naroda u Crnoj Gori, ugnjetenog položaja Srba i tome slično.

Crnogorska Pobjeda 26. oktobra piše o neformalnim vezama sa strankom Andrije Mandića, ali i ruskim udruženjima koje navedeni pojedinci i njihove organizacije ističu na društvenim mrežama; tipski profil lica ilustrovan je najpre slikom na zajedničkoj večeri s Mandićem, 18. septembra, devet dana pre početka protesta ispred crnogorske skupštine, gde su uz savetnika Vladimira Dobrosavljevića prisutni i izvesni Saša Adamović, Miki Vukašović, Borko Ilić i Dano Jukić. Ovaj poslednji, rođen u Podgorici, a nastanjen u Novom Sadu, bio je član vojnih jedinica Vojske SRJ, na svom Fejsbuk profilu ističe da je učestvovao u borbi protiv NATO tokom 1999. godine i odobrava delovanje haškog optuženika za ratne zločine protiv čovečnosti Ratka Mladića. Na dan protesta, 24. oktobra, crnogorska policija je s granice vratila grupu ekstremista iz Novog Sada i Sombora koji su se zaputili u Podgoricu. Isto lice povezano je s članicom Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije Draganom Trifković, koja je, pored toga, i direktorka Centra za geostrateške studije iz Moskve, kako piše Pobjeda, „zadužena za pronalaženje ruskih analitičara čije propagande stavove zastupa – uglavnom protiv NATO, ali obilato i Crne Gore“. Trifković već poduže plasira tekstove na zvaničnom sajtu DSS, koje zatim prenose patriotsko-ruski mediji Rusija danas i Sputnjik, ali i sajtovi Srbin.info, FBReporter i njima slični.[5]

U jednom od ovih tekstova, koji je nastao nakon posete delegacije DSS i pokreta Dveri (tzv. patriotskog bloka) 26. oktobra Krimu, protivpravno anektiranoj teritoriji Ukrajine od strane Rusije, a koja nimalo slučajno pada tačno u vreme posete premijera Vučića Moskvi, kaže se: „Svedoci smo toga da je Srbija u petnaestogodišnjem procesu integracije izgubila svoj suverenitet, političku i ekonomsku stabilnost i da se pretvorila u koloniju, kojom se upravlja iz Vašingtona i Brisela. [...] Izborna volja građana je korumpirana, zbog toga što je sadašnje rukovodstvo Srbije u predizbornoj kampanji obećalo očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije i na takvoj platformi dobilo podršku glasača. Nakon dolaska na vlast preduzeli su potpuno suprotne korake, uspostavljajući granicu između južne srpske pokrajine i Centralne Srbije i gaseći srpske državne institucije na teritoriji Kosova i Metohije.“[6] Ova delegacija na Krimu obznanjuje da se zalaže da se u Srbiji sprovede referendum o ulasku u Evropsku uniju i za to traži podršku od zvanične Moskve. Zbog toga što podržavaju okupacioni režim na Krimu i što su nezakonito ušli na teritoriju Ukrajine, članovi delegacije stavljeni su na listu kriminalaca Centra za istraživanje zločina protiv nacionalne bezbednosti te zemlje, dok Vučić na pitanje novinara u Moskvi povodom ovakvog zahteva delegacije jasno odgovara da „referenduma neće biti zbog toga što to želi DSS, Dveri ili neko drugi, ni sada, ni inače“.[7] Posle posete Krimu, a nakon što se premijer Vučić vratio u Srbiju, Sanda Rašković Ivić i Boško Obradović borave u Moskvi, gde ih primaju visoki funkcioneri Ministarstva inostranih poslova i Državne dume Ruske Federacije. Samo dan pošto je Vučić odgovorio delegaciji, iz vladajuće partije Vladimira Putina, čiji je formalni lider Dmitrij Medvedev, stiže neobičan komentar, objavljen na zvaničnom sajtu te partije, da je Jedinstvena Rusija uverena da će na narednim izborima u Srbiji pobediti one snage „koje se nisu uplašile sankcija i koje su posetile Krim“.[8]

Zajedno s tim, drugo po redu saopštenje Ministarstva inostranih poslova Rusije povodom protesta u Crnoj Gori izdato je 27. oktobra, a u njemu se navodi: „Kad je reč o Rusiji, veoma smo zabrinuti, ne zbog slobodnog izbora koji treba da načini crnogorski narod, već zbog preterane sile koju su vlasti Crne Gore upotrebile da uguše mirne proteste. [...] Izazivaju duboko čuđenje nepotvrđene izjave premijera Mila Đukanovića koji je optužio Rusiju za provociranje protesta u Podgorici, podsticanje sukoba opozicionih snaga sa policijom.“[9] Ovo saopštenje sušta je suprotnost članku koji je dan ranije objavljen u moskovskom opozicionom dnevniku Komersant, a čije je delove prenela srpska agencija Beta, u kojem se konstatuje da su protesti u Podgorici prerasli u nasilje i da bi sada bilo nelogično da Moskva pruža makar i moralnu podršku tim protestima. U tekstu se detaljno opisuje na koji način i u kom momentu su demonstracije postale nasilne, ističući ulogu Slavena Radunovića iz NSD-a u naelektrisavanju mase, istog čoveka koji se u pomenutom prilogu iz Pobjede nalazi na slici zajedno s Danom Jukićem i Draganom Trifković. Iako je originalni naslov ruskog teksta „Prevrat osujećen – neredi zaustavljeni na prilazima parlamentu“, B92 svoj prilog naslovljava „Nelogično da Moskva podržava proteste u CG“, koji kada se izvuče iz konteksta upadljivo deluje kao odričan odgovor na optužbe crnogorskog državnog vrha da je slučaj upravo suprotno: „Izjava Ministarstva spoljnih poslova Rusije koje je izrazilo zabrinutost zbog navodne prekomerne upotrebe sile protiv ’mirnih demonstranata’ samo potvrđuje utemeljenost izjave premijera Mila Đukanovića o umešanosti Rusije u proteste protiv NATO-a.“[10]

U danu nakon uklanjanja šatora u Bulevaru Svetog Petra Cetinjskog, dakle, dan pre nego što će pročetnički izgrednici kamenovati policiju, lomiti izloge i nasrtati na zgradu televizije Pink M, te deset dana pre drugog saopštenja iz Rusije, na sajtu Ruske reči, koja kao podlistak izlazi periodično u dnevnom listu Politika Ljiljane Smajlović, 17. oktobra pojavljuju se dva indikativna komentara koja imaju za cilj da najave i stimulišu ono što će se događati na ulicama Podgorice – direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI) Leonida Rešetnjikova i Leonida Kalašnjikova, zamenika predsednika Komiteta Državne dume za spoljnu politiku. Prvi od njih, bivši obaveštajac, dobar poznavalac prilika u Crnoj Gori povezan s vrhom Srpske pravoslavne crkve, ubeđen je da će crnogorske vlasti nastaviti da progone sve koji se zalažu za nezavisnu politiku Crne Gore, protiv NATO-a, ali da će te njihove mere naići na snažan otpor naroda: „Ja sam u to siguran. Da li će to dovesti do oružanog sukoba – teško je sada reći. Ali može se sigurno reći da Crnogorci neće hteti da žive pod vlašću ovog diktatora. I situacija će se sigurno zaoštriti.“[11] U znak odanosti i zalaganja za ciljeve koje ima SPC, patrijarh Irinej dodelio je aprila 2014. godine Rešetnjikovu Orden Svetog cara Konstantina, dok je na promociji knjige direktora RISI pod sugestivnim nazivom Vratiti se Rusiji govorio i mitropolit Amfilohije Radović. Uz odobravanje vrhovnih poglavara SPC, Rešetnjikov je tada rekao: „Đukanović je veliki izdajnik istorijskog sjećanja našeg naroda. Nikada u istoriji srpski narod, a crnogorski narod je dio srpskog naroda, nije bio protiv Rusije.“[12] Kalašnjikov pak na istom fonu, neznatno uzdržanije, govori o tome kako je narod koji je svojevremeno bio neodvojiv od Srba odjednom postao naivan i da razbijanje protesta u Crnoj Gori nesumnjivo dovodi do ukrajinskog i gruzijskog scenarija: „Naši crnogorski ’partneri’ (kako smo ih ranije nazivali) malo su se zaneli svojim vektorom razvoja u pravcu Zapada, i taj zanos nikako da ih prođe.“[13]

Na sajtu u ruskom vlasništvu Sputnjik, čija se urednica Ljubinka Milinčić u vreme Vučićeve posete Moskvi ne skida s nacionalnih televizija poput RTS, B92 i Pink, ali i kablovskog kanala N1, tačno uoči protesta zakazanog za 24. oktobar, kada je pokušano nasilno rušenje vlasti ulaskom huligana u Skupštinu, pojavljuje se čitav niz tekstova Vladimira Sudara (nekadašnji novinar lista Reporter i aktuelni član Nadzornog odbora NUNS-a) i Nenada Zorića, pod naslovima „Milovi očajnički potezi“ i „Zašto je opšti utisak da Milo odlazi“, od 22. oktobra; „Sprema li se crnogorski 5. oktobar“, od 23. okotobra; a zatim i u Kurirovom stilu „Kako je Milo završio karijeru“, od 26. oktobra. Svaki od ovih priloga pokušava da obesmisli i ismeje optužbe crnogorskog vrha da anti-NATO proteste u Podgorici pomažu paradržavne, klerikalne strukture u Srbiji, okupljene oko stranke koju je sve donedavno vodio Vojislav Koštunica, a preko njih i iz same Rusije, baš kao što se to 23. oktobra čini u Politici tekstom indikativnog naslova „Zašto je Đukanoviću za proteste kriv Koštunica“, u čijim je prvim rečenicama plasirana notorna laž da je crnogorski premijer optužio samog Vojislava Koštunicu da stoji iza demonstracija.

Jedna od potpisnica ovog, kao i kompromitujućeg teksta od pre više od godinu dana, s naslovom „Šta se zbiva u trouglu Milo, tabloidi, Vučić“, od 19. juna 2014. godine, dan uoči smene načelnika UKP, jeste novinarka Biljana Baković, dok je ključni sagovornik u tekstu već pomenuti Čedomir Antić iz Naprednog kluba, jedan od nastavljača ideologije Dobrice Ćosića i zagovornika pripajanja „ratnog plena“ Republike Srpske Srbiji. Dezinformaciju o tome da je Đukanović označio lično Koštunicu, bivšeg političara, koga je Zoran Đinđić, na mitingu za predsedničke izbore 2002. godine, nazvao „trutom“ koga su 5. oktobra 2000. morali dovući da progovori sa terase Gradske skupštine jer nije hteo da dođe – kao logističara i mastermajnda protesta, 4. novembra 2015. koristi i voditelj emisije Pressing na TV N1, Amir Zukić. Aleksandar Vučić, koji je bio jedan od gostiju u toj emisiji, odbacio je takvu tezu, što zatim odmah prenosi tabloid Kurir kao nekakav krunski dokaz da Milo Đukanović i provladini crnogorski mediji, koji to nisu ni tvrdili – nisu u pravu, a sve u nameri da se pošto-poto opravdaju baljezgarije tokom „izveštavanja“ o protestima.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj