Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Peščanikovi profesori iz dijaspore

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Čedomir Antić, koji je uoči uličnih nemira najpre uz pomoć Politike afirmisao demonstracije kao borbu za slobodu srpskog na roda u Crnoj Gori, 21. oktobra dobija prostor u Danu, a zatim i u Večernjim novostima, da opravda svoj angažman i ogradi se od istog nasilja, tako što će, po direktivi koju preuzima od onih u čiju korist piše, optužiti Đukanovića da je „poslao svoje batinaše da prebijaju mirne građane“; naslov priloga glasi „Milo gori od Slobe“. Dan ranije iste Novosti iz Srbije lansirale su lažnu vest da Đukanovićeve pristalice nameravaju da prave kontramiting na dan kada je zakazan protest Demokratskog fronta, 24. oktobra, za kada je bio planiran puč po modelu Petog oktobra, što je ubrzo demantovano od strane crnogorske vlade.[1]

Srpsko uredništvo televizije N1, u inerciji antivučićevske kampanje koju neprestano vodi, u prvom momentu staje sasvim na stranu opozicije u Crnoj Gori, što rezultuje specijalnom emisijom, nazvanom Kriza u Crnoj Gori, koja se emituje 19. oktobra uveče i u koju su pozvani Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam i Zoran Lutovac, bivši ambasador Srbije u Crnoj Gori i nameštenik Borisa Tadića. U lidu priloga sačinjenog nakon emitovanja stoji glavna teza razrađivana u emisiji: „Gosti emisije rekli su međutim da ne očekuju rasplet na izborima i da atmosfera u Crnoj Gori podseća na kraj vladavine Slobodana Miloševića.“ Tako prilog dobija naslov „Atmosfera u Crnoj Gori podseća na kraj Miloševićeve vlasti“, dok gosti zagovaraju i predviđaju nasilnu smenu vlasti, koja se pravda sledećim razlozima: da je ekonomska kriza uzela danak i da narod sve lošije živi; da je uvođenje sankcija Rusiji kod jednog broja ljudi izazvalo veće neraspoloženje prema režimu; kao i da je režim Mila Đukanovića jedan od najdugovečnijih u Evropi. U jednom trenutku, komentarišući opreznost, kao i izostanak bilo kakve reakcije u odnosu na dešavanja u Crnoj Gori, učesnici ponašanje aktuelne vlasti u Srbiji ispravno suprotstavljaju periodu režima Vojislava Koštunice, kada se njegova vlada „direktno mešala u politički život Crne Gore“, dok se uplitanje i finansiranje opozicije za vreme vlasti Borisa Tadića potpuno prećutkuje i ne komentariše. Ubrzo nakon nereda 24. oktobra i saopštenja Ministarstva inostranih poslova Rusije, ova televizija, koja je istovremeno i podružnica američkog CNN-a, naglo menja svoj stav prema protestima, ističe njihov anti-NATO karakter i suspenduje napade na premijera Đukanovića u cilju „višeg interesa“.

Između ostalih, u program se uključuje i visoki funkcioner DF i potpredsednik Medojevićevog PZP-a Koča Pavlović, koji govori da je samo Staljin vladao duže od Đukanovića, a „ako pokrade još jedne izbore“ preteći će i njega, pa je tako cela emisija u znaku zaključka da bi režim u Crnoj Gori trebalo da se promeni, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je jedan isti čovek već 27 godina na vlasti. O tome da je Đukanović već u dva navrata vlast pokušao da prepusti drugim ljudima i da se povuče iz politike pak nije bilo reči. Dan uoči onog za koji je ekipa predvođena Andrijom Mandićem, Kočom Pavlovićem i ostalima mislila da će biti „veliki praznik oslobađanja od straha od autokratskog režima“, brat ovog poslednjeg, Srđa Pavlović, čovek koji sebe predstavlja kao profesora istorije na Univerzitetu u Alberti, Kanada, dugogodišnji saradnik portala Peščanik, dakle, na sajtu koji je već nebrojeno puta zagovarao „arapsko proleće“ u Srbiji i zajedno s rediteljem Kokanom Mladenovićem pozivao na linč aktuelne vlasti premijera Vučića, objavljuje kratak komentar, čija je prva rečenica otvoreni poziv na nasilje: „Vaninstitucionalno djelovanje je jedini model koji je Milo Đukanović ostavio na raspolaganju građanima Crne Gore.“[2] U tekstu koji više liči na huškački nagovor da se „istraje u zahtijevu da Đukanović preda ključeve svojeg privatnog zatvora koji od milošte zove nezavisna i suverena Crna Gora“, uz poruku da se policija ne suprotstavlja „opljačkanim i poniženim građanima“ kaže se: „Postalo je jasno da je Đukanović spreman da brani svoj kriminalni posjed do posljednje kapi tuđe krvi, i to se nikako ne smije smetnuti s uma.“

Ovaj akademski građanin, štovalac vaninstitucionalnih metoda Svetlane Lukić i Svetlane Vuković, i redovni kolumnista Monitora, videvši sutradan uveče da njegov komentar nije dao nikakvog efekta osim izgredničkog nasilja, na Fejsbuk stranici organizatora demonstracija pod nazivom „Sloboda traži ljude“ odlazi korak dalje i ostavlja otvorenu pretnju sinu Mila Đukanovića: „Milo, znam đe ti sin izlazi i u Evropi i na ovom kontinentu. Pričuvaj ga, bitango jedna!“, koji nakon što je otkriven od strane drugih medija, biva hitno uklonjen. Istog dana kada Peščanik objavljuje Pavlovićev komentar oglašava se i lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, koji takođe iznosi svojevrsnu pretnju, asocirajući na to kako su 2003. godine prošli Dušan Spasojević, njegov tadašnji blizak prijatelj,[3] i Mile Luković: „Milo Đukanović je mafijaš, mafijaški bos, izdajnik srpskog naroda, koji je crnogorsku republiku pretvorio u diktatorsku despotiju. Kralj balkanske duvanske mafije, kriminalac najtežeg kalibra. Trebalo bi da beži što pre i da sa sobom povede crnogorskog Arkana – Brana Mićunovića. U protivnom, moraće da im se sudi, a nije nemoguće i za njih da se nađe neki ’crnogorski Meljak’.“[4]

Na istom sajtu na kojem je profesor Pavlović nešto ranije ostavio svoju pretnju, u nedelju 25. oktobra u 14.18 sati, u sekciji foto-galerije ’Povrede’ pojavljuje se fotografija na kojoj se vidi ulazna rana od metka u predelu butnog mišića leve noge, što je trebalo da posluži kao dokaz za prekoračenje sile koju je policija primenila nad demonstrantima. Ubrzo se ispostavlja da slika datira od 29. septembra 2011. godine, da ju je načinio fotograf Tanjuga, a da se na njoj nalazi noga izvesnog Milana Premovića, koji je nakon učešća u huliganskom divljanju u blizini administrativnog prelaza Jarinje i sukoba s vojnicima KFOR-a hospitalizovan; i nju je, nakon što je podvala otkrivena, sajt Sloboda traži ljude bez izvinjenja uklonio.[5] U listu Danas 12. novembra 2015. godine, najednom je pak osvanula karikatura Predraga Koraksića Koraksa na kojoj je prikazan crnogorski premijer Milo Đukanović kako pleše sam sa sobom, okružen policijskim kordonom koji ga štiti; ilustraciju prenosi i sajt Peščanik.

Interesantna je činjenica da je arhitema profesora Srđe Pavlovića, nimalo slučajno, vojna opsada Dubrovnika od strane crnogorskih paravojnih i vojnih formacija JNA od jeseni 1991. do proleća 1992. godine u tzv. kampanji „Rat za mir“, za koju političku odgovornost snose Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Crne Gore Momir Bulatović, kao i premijer Milo Đukanović. Budući da je istraživanje ove istorijske epizode u centru zanimanja i preokupacije profesora, njegova životna misija s vremenom postaje opsesija da Đukanović jednog dana, pre svih natuknica o mafijašu i šverceru duvana – mora odgovarati kao „ratni zločinac“, pa makar to danas značilo i rušiti ga preko četničkog vojvode Andrije Mandića u sklopu Demokratskog fronta, čija je ekipa u istoj toj opsadi Dubrovnika koju profesor istražuje, paradoksalno, najdirektnije učestvovala. O intenzitetu ove opsesije Đukanovićem, prema kome je svoju ubistvenu mržnju konačno jasno ispoljio 24. oktobra 2015. na Fejsbuk stranici organizatora protesta, i generalno o političkoj kratkovidosti, frustriranosti i apsolutnoj nepragmatičnosti koju ovakav stav rađa, ponajviše govori to što Pavlović tokom 2009. godine ulazi u otvoreni sukob s Regionalnom komisijom za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine – REKOM, i njenom koordinatorkom Natašom Kandić zbog toga što uopšte sarađuje s Vladom na čijem je čelu Milo Đukanović na ispitivanju odgovornosti učesnika za ratne zločine.[6]

Ovaj očiti kratak spoj u rezonu, nesposobnost da se olabavi veza između konkretnog označitelja (Mila Đukanovića) i njegovog označenog (navodnog „ratnog zločinca“) čak i kada su sve okolnosti promenjene i označitelj već uveliko (više od dvadeset godina) ni izbliza ne pokazuje kompatibilnost s takvim označenim, a istovremeno je u poziciji moći da pozitivno utiče na društvene prilike u jednoj zemlji – upravo je ona ortodoksija koja kvalifikuje profesora Pavlovića da može da se svrsta među autore Peščanika. Kako to, dakle, da se upravo na ovom mediju okupljaju ovakve opskurne figure zakazale funkcionalnosti i umanjenih mentalnih kapaciteta za razumevanje aktuelnih političkih procesa i političkog pragmatizma kao koliko god moguće negacije ideološkog koncepta mišljenja? Gde je veza?

Lica poput Srđe Pavlovića, Branislava Jakovljevića, Dušana Bjelića, Nenada Dimitrijevića i drugih koji su svoju profesorsku karijeru nastavili u inostranstvu i stručno se bavili upravo jugoslovenskom krizom u širem smislu reči, ratovima devedesetih, temama kao što su suočavanje sa prošlošću i sl., zavise od interpretacije tih događaja mnogo dublje nego što bi to profesionalno bilo opravdano. Nije stvar jednostavno u tome što je svakome od njih to bila radna (teorijska, pre svega) preokupacija, pa da se zbog toga tako histerično zalažu za rušenje Đukanovića ili Vučića s vlasti (jer, prema njima, purifikacija identiteta, demokratizacija i napredak društva ne mogu da počnu bez lustracije tih lica, ma kakvim se politikama ona danas vodila). Sâmo njihovo etabliranje u inostranstvu, njihov ugled koji uživaju baziran na predstavi o osobi koja je došla s konfliktnog područja, koja je emigrirala od represivnog i zločinačkog Miloševićevog režima, koja je zbog toga prešla trnovit put i najzad izgradila čitavu stručnu karijeru na takvom ličnom usudu nesreće, kao da na neki čudan način još uvek zavisi od toga kakav će stav danas imati prema političarima koji su nosioci određenih uloga u tim vremenima. Kao da će im zauzimanje nekog drugačijeg stava prema njima, najednom, jednim potezom srušiti čitavu simboličku identifikaciju ličnosti, sve ono što su tamo postigli i način na koji ih drugi gledaju i cene. Jer kakav je to onda, zaboga, heroj-profesor, čije se teorije, ali i čitav zacementirani životni moto kao kule od karata ruše kada bi se ispostavilo da su upravo političari o kojima su pisali i koji su imali manje-više neslavnu ulogu tokom devedesetih, činili greške i huškali na ratove – isti oni koji sada uvode balkanska društva i države u red demokratskih zemalja Evropske unije? Ne rađa li za ove ljude to pre svega osobito nervno rastrojstvo pre bilo kakvog političkog stava? Kakvo se neće ustezati ni od pretnji po društvenim mrežama? Nije li „lična umešanost“ tu u službi čiste prepreke komprehenziji političkih zbivanja?

U smislu sličnom ranije istaknutom prisilnom mehanizmu koji se javlja kod novinara koji su u vreme vlasti DOS-a uz pomoć saradnje s bezbednosnim službama difamirali Zorana Đinđića, ili u novije vreme novinara poput Stevana Dojčinovića, Ratka Femića, Tamare Marković Subote, Vuka Z. Cvijića, Miloša Vasića i ostalih koji su propagatori jednog određenog korpusa dezinformacija koji im je serviran iz policije i Tužilaštva, a koji zatim po automatizmu, kako se ne bi ispostavilo da su pisali neistine, „sami od sebe“ počinju da brane i zastupaju ono o čemu su „izveštavali“, iako to zastupanje ni po jednom kriterijumu više nikakve veze nema s novinarstvom, a ponajmanje istraživačkim – tako i kod pomenutih profesora nastaje vrzino kolo u osnovi identičnog psihičkog mehanizma. Upravo to okuplja i koristi, uzima oko sebe i takvim simptomima svoje utvrđenje zida medij Peščanik, cedi koliko god može ovu personalnu ozlojeđenost visokoobrazovanih „emigranata“ (bilo mlađih ili starijih), pa tako Pavlovića iz Crne Gore kultiviše i upotrebljava protiv Đukanovića, a Jakovljevića iz Srbije, po jednakom šablonu, protiv Vučića – obojicu premijera predstavljajući kao „ratne zločince“ ili u najmanju ruku odgovorne pojedince nad kojima nije izvršena lustracija.[7]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj