Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Klizanje označitelja pod ratne zločince

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Ovaj patos u označiteljskoj strukturi funkcioniše kao kakav metanarativ; svaki put kada u medijskoj sferi ponestane argumenata protiv jednog ili drugog, stvari se postavljaju na ovaj kolosek kao da zapravo spočetka nikakvi argumenti nisu ni bili potrebni, te da je uvek u stvari unapred jasno šta valja činiti i kako gledati na dvojicu današnjih premijera. Taj argument nad svim argumentima, iako se čini da se nalazi na nekakvom metanivou, sve vreme je prisutan i diktira ili makar začinjuje fabrikaciju raspoloženja, ili takoreći prirodnog stava prema njima. To ima sledeće reperkusije na funkcionalnost medijskog tetraedra: ako je ustanovljeno da je veza između označitelja Đinđić i Vučić nesvesna, tj. ako se na svaki mogući način negira najpre brutalnost medijskog tretmana za života prema Đinđiću, a potom i to da se takav tretman od strane istih aktera i njihovih derivata primenjuje danas na Vučiću, tj. da su ova dva označitelja s vremenom jukstaponirana i da je tretman Đinđića nakon njegovog ubistva, paradoksalno, upravo radi održavanja konstelacije meta, izmešten u poziciju sredstva kojim treba da se dokrajče preostali članovi u tetraedru, onda bi se za odnos označitelja Đukanović i Vučić s punim pravom moglo reći da je, nasuprot ovom, „svestan“, tj. da se sve vreme potencira čak i dok se to nastoji zamaskirati nekakvim drugim argumentima dnevnopolitičkog porekla. Ti argumenti najčešće se odnose na Vučićev kratkotrajni novinarski angažman na Palama, na postpoznati deo izjave o „stotinu muslimana za jednog Srbina“, na ubistvo novinara Slavka Ćuruvije dok je Vučić bio ministar informisanja i na prelepljivanje ulične table na kojoj je ime (simbol) Zorana Đinđića zamenjeno imenom (simbolom) haškog optuženika Ratka Mladića.

Najbolja potvrda da je reč o svesnom odnosu dobija se onda kada se u dnevnopolitičkim zbivanjima ambijent sasvim izokrene tako da neumitno evocira upravo takve sadržaje koji tim subjektima danas ne idu u prilog, na način da i onom koji se inače maksimalno suzdržava da protiv njih upotrebi diskurs prošlosti (primordijalne predstave) postaje nemoguće da odoli bujici koja samo čeka da izbije napolje – kao u slučaju Vučićevih odlazaka u Srebrenicu. Zbog toga su, pored očekivanog nezadovoljstva koje je poseta premijera Srbije i njegovo poklanjanje pred spomenikom nevinim žrtvama u Potočarima izazvalo na strani domaćih nacionalističkih i ksenofobnih krugova, potrebu za još izraženijom negativnom reakcijom imali baš tzv. borci za ljudska prava i zagovornici „suočavanja sa prošlošću“, koji su s jasno vidljivom smetnjom odbijali da razumeju ovaj u osnovi plemenit gest, koji može samo da koristi regionalnom pomirenju, saradnji i koegzistenciji nekada zaraćenih strana i naroda – bez obzira na to da li je to premijer činio „iskreno“ ili nije, iz opšteg ili nekog uskog interesa.

Tako samo nepun sat uoči linča koji je čekao Vučića, aktivistkinja organizacije Žene u crnom Staša Zajović u specijalnom programu TV N1 daje izjavu u kojoj širi tezu ortodoksnih „drugosrbijanskih“ medija kako je premijer Srbije tu samo zato što je pritisnut od strane međunarodne zajednice (ne sme se prihvatiti da je tu svojom voljom i da zaista želi i misli da je ispravno ono što radi, iako je to neprestano isticao), navodi da je to dokaz da je ta organizacija sve vreme bila u pravu, i to uz apostrofiranje narodne izreke ’vuk dlaku menja, ali ćud nikada’, metonimijom na reči vuk – Vučić. Samo dan uoči obeležavanja dvadesetogodišnjice genocida, 10. jula 2015, ova nevladina organizacija ulazi u otvoreni politički savez s bivšim predsednikom Srbije Borisom Tadićem, koji na tribini u pres-centru UNS-a tvrdi kako je on sve vreme privatno mislio da je zločin u Srebrenici genocid, ali to nije smeo javno da kaže, te da Vučić treba da ode da se izvini u svoje lično ime, a ne u ime države Srbije koju zastupa, jer je Tadić to već učinio kao predsednik 2005. godine.[1] Klizanje označitelja Aleksandar Vučić pod označeno „ratni zločinac“ u svoj licemernoj izopačenosti ovakvog isplaniranog nastupa više je nego očigledno. Zašto je, dakle, odjednom to bitno da se naglasi i odakle se zapravo projektuje taj panični fantazam da neko želi da nametne zaborav o tome kakvih je političkih uverenja aktuelni premijer Srbije (kao i premijer Crne Gore) nekada bio? Najbitnije, može li podsećanje na radikalsku prošlost Aleksandra Vučića danas u medijskom polju biti iskorišteno na bilo koji drugi način osim kao oružje u političkoj areni, udarac ispod pojasa?[2]

Posebno su degutantne reakcije posle pokušaja linča; Peščanik, nakon što je s prethodna dva pripremio teren mržnje prema premijeru uoči njegovog odlaska, 13. jula, dakle dva dana nakon incidenta, objavljuje sada i treći po redu tekst Miloša Ćirića, autora u potpunosti proizvedenog za potrebe ovog medija i samozvanog specijaliste-komandosa s tapijom na temu ratnih zločina, koji čin izgrednika opravdava tako što ga naziva napadom „očajnih ljudi, čiju bol ni on [Aleksandar Vučić, prim. aut.] ni mi, izabrani predstavnik i građani agresorske sile, nikada nećemo moći da razumemo“, istovremeno prećutkujući informaciju koja je već tad bila poznata – da napad na Vučića uopšte nisu izvršili ožalošćeni Srebreničani, već pojedinci iz južne Srbije i BiH vanredno organizovani da izazovu nemire. Iz teksta simboličkog naziva „Zločin i kamen“, gde drugi pojam jasno stoji namesto reči kazna i upućuje na to da je Vučić dobio upravo ono što je zaslužio, a čiji su glavni moto reči s lica mesta reisa ul ulema Islamske zajednice u BiH Huseina Kavazovića – koji je huligansku rulju pokušao da smiri kontroverznim pozivom da ostanu „dostojanstveni u svom bolu“ i da ne dozvole „onima koji su bol prouzrokovali“ da budu „iznad našeg dostojanstva“ – morala je na isti način biti izostavljena i poruka predstavnice Majki Srebrenice Munire Subašić koju je uputila Vučiću, stavljajući mu srebrenički cvet na rever, da on može da ispravi stvari i gradi bolju budućnost u regionu.

Jer kako bi u suprotnom autor mogao da objasni da su one koje su zaista izgubile svoje najdraže u genocidu bolje razumele Vučićevo prisustvo od njega, koji u bolu (tj. mržnji) želi da bude ’veći katolik od pape’ i kojem medij koji nosi sva obeležja sektaškog diskursa ne dozvoljava da misli drugačije? „Ovo nije bio napad na Vučića već na nas, na naše dostojanstvo! To je uradila jedna grupa ljudi među kojima ja nisam vidjela žrtve. Sada će se, nažalost, sve prepisati nama. Strašno sam se razočarala i osjećam se povrijeđenom kao da se meni ovo desilo. Ne zbog Vučića već zbog našeg dostojanstva kojeg mi 20 godina čuvamo. [...] Pozdravili smo se sa Vučićem i rekla sam mu da radi po svojoj savjesti. Dala sam mu Cvijet Srebrenice sa kojim je i napadnut. Meni je stvarno žao što se ovo desilo“, rekla je Munira Subašić.[3]

Istog dana kada Peščanik objavljuje Ćirićev tekst, za sestrinski medij Radio Slobodna Evropa Vesna Pešić izražava gotovo delirijumski stav da Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić „nikad više nisu mogli da se pojave u Srebrenici“, kao da su dotični već bili tamo i uzeli učešća u izvršenju genocida: „Ne mogu ja da ubijem nečije dete, a sutradan da idem u tu kuću!“ Ovaj prilog koji pomenute državnike otvoreno tretira kao ubice i ratne zločince nosi neverovatan naslov „O Vučiću i Srebrenici: Ko je zapravo bacio kamen na pomirenje?“, a potpisuje ga medijski atentator Branka Trivić. Povodom druge posete premijera Srbije Srebrenici, četiri meseca kasnije, Munira Subašić izjavila je za televiziju N1, bez ikakvog neprijateljskog intoniranja, da je Aleksandar Vučić, prošavši kroz kapiju kompleksa u Potočarima, prihvatio ono što na njoj piše – da se u Srebrenici dogodio genocid.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj