Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Veza nedeljnika Vreme i NSPM

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Jedan od učesnika na skupu podrške protestima ispred crnogorske ambasade u Beogradu 19. oktobra 2015, glavni i odgovorni urednik Nove srpske političke misli Đorđe Vukadinović, drži govor tokom kojeg izjavljuje nešto što pre toga toliko eksplicitno nije smeo da napiše ni u jednoj od svojih kolumni u čak tri medija ili da izgovori tokom nastupa na televizijama N1 ili RTV, kojima je danas neophodan isključivo zbog antivučićevskih stavova koje propagira: „Znamo se, znate me, a znamo i njih i zato smo ovde [...] zato što znamo kako je teško živeti s ovim režimom, a kad kažem ovim režimom, ja mislim na jedan isti režim koji ima samo dve glave – u Beogradu i Podgorici. I to je suština priče. Ne može se osloboditi Crna Gora, kakve god bile granice, dok se ne oslobodi Srbija, i ne može se osloboditi Srbija dok se ne oslobodi Crna Gora, koliko god država da predstavljamo. [...] Ja ne znam da li vi znate na šta liči medijska scena Crne Gore, kakav je tamo mrak, šta rade našim prijateljima, kakve im podmetačine prave, kako ih predstavljaju, kakve su im naslovne strane... Ali to je ista hobotnica, to su braća po materi, braća po kumovima, samo što su ovi naši mlađi, valjda, malo. I zato neće biti lako. Ovo je samo početak, naš mali doprinos velikoj borbi koju vode naša braća u Podgorici – naša braća Srbi i naša braća Crnogorci – jer svako od nas zna da je to veštačka podela i ta veštačka podela će, ako bog da, pasti kada padne režim Mila Đukanovića.“ Rukopis ovog nastupa već u potpunosti odgovara onom iz pomenutog teksta izvršne direktorke Monitora Milke Tadić Mijović, „Politbiro: Đukanović, Subotić, Vučić“, od 13. juna 2015, ali i konstrukcijama Blagoja Grahovca, Florijana Bibera, Željka Ivanovića, BIRN-a, CINS-a, OCCRP-a i ostalih iz ovog široko uspostavljenog medijskog kartela, s tezom o „dve glave jednog te istog režima“, koja se uspostavlja pre svega preko asocijacije na „kriminal i korupciju“.

U tekstu „Aca i Milo ili ’oči u glavi’“, od 4. novembra, ovaj nekadašnji medijski lovac na glavu Zorana Đinđića elaborira istu vezu, doduše sada bez toliko očiglednog poziva na ustanak i rušenje ustavnog poretka kako u Crnoj Gori, tako i u Srbiji, nimalo slučajno nabadajući četiri imena iz tetraedra: „Ako neko još uvek može imati – ili se praviti da ima – neke dileme u pogledu demokratskih kapaciteta ili geopolitičkih afiniteta Aleksandra Vučića i ’SNS Srbije’, kada je o Đukanoviću i njegovoj politici reč, dileme naprosto nema i ne može biti. I upravo zato – molim vas, apelujem i ne bez razloga ponavljam – obratite pažnju na ove srpske kvazipatriotske junoše (naravno, i one kvazidemokratske, ali su oni uglavnom već provaljeni), na njihovu rečitu ’šutnju’, ili na njihove fantastične i ponekad zavodljive teorije koje, kada se razgrne retorička i konspirološka magla, nekako uvek rezultiraju poentom, koja se ne izgovara, ali se na nju upućuje. Da Vučić nije loš (samo se pravi), i da Milo nije loš, i da Cane nije loš, i da Beba nije loš – i da su najopasniji oni koji ih aktuelno kritikuju i ruše.“ Ističući da oba premijera imaju „’apolitičnog’ i poslovno vrlo uspešnog brata“, Vukadinović ide čak dotle da optužuje Đukanovića da je „tokom rada na projektu otcepljenja od Srbije [...] u Beogradu masovno finansirao ne samo pojedine drugosrbijanske podržavaoce, nego isto tako i najljuće protivnike crnogorske nezavisnosti, ne bi li plasiranjem njihovih anticrnogorskih, često primitivnih i ’pljuvačkih’ izjava pridobijao javno mnjenje u Podgorici“, dok će za Vučića reći da zbog svoje prozapadne orijentacije „svakodnevno krcka, bruka, urniše i upropaštava“ Srbiju, i to radi „strahovito uspešno i brzo“. Ovoga puta, autor paradoksalno nije govorio o „medijskom mraku“ u Crnoj Gori, već o „nekoliko najuticajnijih medija u zemlji“ koje Đukanović ima protiv sebe.

Istog dana kada Kurir prenosi Vukadinovićevu kolumnu sa sajta NSPM, u sklopu kampanje koju je Aleksandar Rodić nazvao „Borba za slobodu medija!“, glavni urednik NSPM uzvraća komplimentom i u vezi s pisanjem Kurira tokom protesta u Crnoj Gori, kada je ovaj tabloid lažno izveštavao kako policija staje uz demonstrante, da je Đukanović pobegao iz zemlje, da se okupilo 30.000 ljudi, da narod ulazi u Skupštinu, da je pao režim, itd. – kaže: „Mislim da je to jedna od svetlijih tačaka u uređivačkoj politici te novine.“[1] Poznato je da sajt NSPM redovno prenosi priloge iz Rodićevih medija kao što su Kurir i Newsweek, te da u novije vreme postoji visok nivo uspostavljene saradnje između Adria Media grupe i Izdavačko informativnog centra „Nova srpska politička misao“, koji izdaje istoimeni časopis, oformljen nakon dolaska na vlast predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Na konferenciji za novinare, održanoj 29. oktobra 2015. godine u beogradskom Medija centru pod nazivom „Istina o događajima u Crnoj Gori“, koju su organizovali crnogorski ogranak Matice srpske, portal IN4S iz Podgorice, Nova srpska politička misao i organizacija Srpski kod, Đorđe Vukadinović iznosi stav da je režim Mila Đukanovića napravio taktičku i stratešku grešku kada je intervenisao i rasturio demonstracije, što bi u prevodu značilo da je trebalo da dopusti huliganima da probiju u Skupštinu i dozvoli da se desi puč. Čitav ovaj događaj sponzorisan je preko Gojka Raičevića, kontroverznog člana-agenta UNS-a, s ciljem da se antiđukanovićevska i anti-NATO propaganda što bolje oplemene u „bratskoj“ Srbiji.

Jedan od kadrova koji kamera snimatelja s portala IN4S hvata na skupu ispred crnogorske ambasade u Beogradu pokazuje Vukadinovića u razgovoru s Dragoljubom Žarkovićem, glavnim i odgovornim urednikom Vremena i nekadašnjim novinarom tabloida Ekspres politika. Veza ovog nedeljnika i šovinističko-ksenofobnog projekta NSPM osnovanim pod okriljem struktura iz Demokratske stranke Srbije jeste višestruka: pored toga što to čini za Politiku i NSPM, Vukadinović je i dugogodišnji kolumnista Vremena, gde je nekada napadao Zorana Đinđića onako kako danas napada Aleksandra Vučića. S druge strane, izvršena je i razmena u suprotnom smeru: jedan od nekada redovnih saradnika Vremena i veoma blizak prijatelj Teofila Pančića, Ivan Milenković, član je uredništva NSPM, gde je inače postavljen kako bi reprezentovao onu „građanski orijentisanu“, ortodoksnu antivučićevsku stranu i komplementirao već postojećoj proputinovskoj i prododikovskoj nacionalističkoj matrici na toj veb-platformi.[2]

Ivan Milenković, koji je istovremeno i zamenik glavnog urednika Trećeg programa Radio Beograda, dakle na državnim jaslama, svoj posebni doprinos filozofsko-teorijskoj kontaminaciji političkog diskursa daje neposredno posle pada s vlasti Demokratske stranke, kada u istom Vremenu – gde je obično pisao tople preporuke samo za knjige koje mu se dopadaju i to prodavao kao filozofske prikaze i kritiku – brani Borisa Tadića zbog vanustavnih nadležnosti koje je sam sebi kao predsednik bio dodelio, da bi pak potez novoizabranog predsednika Tomislava Nikolića, koji je, za razliku od Tadića, nakon što je na to mesto izabran, podneo ostavku na mesto predsednika Srpske napredne stranke – okarakterisao kukavičlukom.[3] O karakteru njegovog tadašnjeg šefa Dragoljuba Žarkovića, ličnog prijatelja tajkuna Miroslava Miškovića, prema kojem je ovaj nedeljnik u dužničkom finansijskom odnosu, možda najbolje govori druga epizoda iz perioda svega šest meseci od konstituisanja vlade Zorana Đinđića.

Zbog teksta u Vremenu „Svi predsednikovi ljudi“, od 25. avgusta 2001, u kojem novinar Miloš Vasić, povodom medijske kampanje nastale nakon ubistva Momira Gavrilovića, kritikuje kabinet predsednika SRJ Koštunice i opisuje paranoju najbližih saradnika tog kabineta u vezi s delovanjem Vlade Srbije, premijera Đinđića, a osobito Biroa za komunikacije sa medijima (tvrdili su da ih Biro prisluškuje, a kada je MUP ponudio da proveri da li su ozvučene i da li postoji bezbednosni rizik od prisluškivanja prostorija Koštuničinog kabineta, odbili su) – Žarkoviću je iz istog centra zamereno da je tekst previše jednostran i on odlučuje da se pripremi prilog koji bi „sanirao štetu“, odnosno opanjkavao Vladu Srbije, govorio o cenzuri i kontroli medija, a posebno o Birou i njegovom sekretaru Vladimiru Popoviću. Za ovaj posao angažovana je novinarka iz Niša Jelena Grujić, koja objavljuje strukturno veoma neuobičajen prilog dve nedelje kasnije, 6. septembra, pod nazivom „Između Biroa i Kabineta“.

U tekstu se najpre ispituje da li postoje pritisci na medije i šta o tome misle tadašnji urednici medija, koji se slažu da kontakte koje imaju s Popovićem ne bi mogli da nazovu pritiscima, dok Popović i sam objašnjava u čemu se najčešće sastoji rad Biroa: „Ne može se tu govoriti o pritiscima, to su uobičajeni dogovori sa novinarima i urednicima koji su korisni za sve. Sasvim je normalno da proverim da li je važno saopštenje Vlade interpretirano doslovce ili skraćeno, da li je dobro prenesena izjava premijera. Ako je nešto veoma važno, na primer neki od susreta potpredsednika Vlade Nebojše Čovića vezanih za Kosovo, logično je da ćemo skrenuti pažnju urednika na taj događaj. Ali tu se, ponavljam, ne radi o pritisku, radi se o dogovoru.“ Zatim se pominje slučaj ostavke urednika političke rubrike u Blic Newsu Dragana Novakovića zbog neslaganja s uređivačkom politikom Momčila Petrovića da se što više napada Vlada Srbije; Novaković, koji je u taj medij došao iz tabloida Dnevni telegraf Slavka Ćuruvije,[4] kaže da nema ništa protiv da se piše protiv Vlade, ali da je imao protiv što ne sme ništa da se piše protiv savezne vlasti i predsednika Koštunice, da bi se onda naveo i konkretan primer cenzure koju je sprovodio Kabinet predsednika SRJ u vezi sa ispovešću haškog optuženika Veselina Šljivančanina.

Prilog dobija zaokret tek pošto se navede reakcija Petrovića, koji optužuje Vladimira Popovića da je preko Novakovića želeo da utiče na rad lista, nakon što je saznao da je ovaj po odlasku iz Blic Newsa dobio posao u ispostavi Pres biroa Vlade. Od te tačke, autorka počinje da se bavi isključivo Popovićevom ličnošću i biografijom, uz upotrebu neimenovanih izvora, a zatim i Aleksandra Tijanića, koji stigmatizuju kako Biro, tako i njegovog sekretara, da bi u jednom momentu bila plasirana čak i teza da se Biro finansira privatno iz Popovićevog „dubokog džepa“. „Odbijanjem da odgovori na veoma osetljiva pitanja manipulacije u medijima, kao i da objasni poslove Biroa pri Vladi Srbije, Vladimir Popović kao da potvrđuje Tijanićeve optužbe da za svoj račun, a ne u ime Vlade, vodi ceo posao sa medijima. Ako već ne želi da se pojavljuje u javnosti jer Biro koji vodi nije bitan kao ni on lično, zašto je bio toliko važan da prisustvuje susretu premijera Zorana Đinđića sa Kolinom Pauelom, ili sastanku sa Bilom Gejtsom na koji, recimo, nije bio pozvan republički ministar za nauku i tehnologiju?“, pita se novinarka, da bi nastavila kao da prethodni deo nije napisala: „Pozdravljamo stav gospodina Popovića koji sledi do u reč i stav gospodina Đinđića da će se od sada o optužbama razgovarati isključivo ako za njih postoje dokazi.“

Nakon ovog teksta Popović je tužio Vreme i glavnog urednika Žarkovića zbog neistina iznetih o njemu i njegovoj agenciji Ogilvy, da bi ovaj ubrzo tražio da ga Popović u prisustvu advokata primi i, slično kao i Vasić dve godine kasnije, preklinjao ga da povuče tužbu, objašnjavajući mu kako je došlo do toga da drugi tekst uopšte bude napisan i da je Tijanić, tada savetnik za medije Vojislava Koštunice, bio taj koji je izdiktirao Jeleni Grujić sve laži o njemu. Najzad, sekretar vladinog Biroa pristaje da povuče tužbu, ali uz obećanje glavnog urednika da će u novogodišnjem broju nedeljnika, uz izvinjenje, delovi iz tog teksta biti kvalifikovani kao najveća greška Vremena u protekloj godini. Uprkos dogovoru, Dragoljub Žarković, čovek koji se danas izdaje za moralnu vertikalu i „večitog opozicionara“, prekršivši novinarsku etiku, svoje obećanje nikada nije ispunio, o čemu Popović prvi put govori tokom intervjua sa Bojanom Lekić, na RTS-u, juna 2003. godine.

Početkom septembra 2015, u Crnoj Gori, kada su protesti DF već najavljivani, razotkrivena je podvala čiji je učesnik takođe bio Đorđe Vukadinović. Glavni urednik NSPM 7. septembra predstavlja navodno istraživanje javnog mnjenja kojim se, između ostalog, tvrdi da DPS podržava 28, dok Demokratski front 21 odsto birača, da 43 odsto građana ispitanih od 15. do 29. avgusta na uzorku od 1.009 ljudi, izražava sumnju da postoje zloupotrebe izborne procedure, u odnosu na 36 koji izbore smatraju slobodnim i demokratskim, da su najveći problemi društva trgovina narkoticima (72%), kriminal (71%), korupcija (68%), nelegalna trgovina (67%), poslovanje u sivoj zoni (60%), itd., a da od medija građani najviše veruju Danu (44%), Vijestima (31%), Pobjedi (21%) i Večernjim novostima (18%). Posebno je izvučen podatak da članstvo u NATO savezu podržava 32 odsto građana, što je, dakle, bez navođenja kategorije koliko je njih protiv a koliko neodlučnih, Vukadinoviću bio jasan dokaz „da je većina u Crnoj Gori protiv atlantskih integracija“.[5] Mediji poput RTCG su pisali da je istraživanje uradila „grupa profesora sa Beogradskog univerziteta“ (zbog čega je Vukadinović za ove potrebe tamošnjim medijima lažno morao biti predstavljen kao profesor, iako to zvanje radeći na fakultetu nikada nije stekao), dok je Dan, koji je 8. septembra posvetio naslovnu stranu senzacionalnom otkriću da DF, koji je do tada imao šest odsto podrške, sada ima 21 – objavio da je istraživanje „realizovano putem terenske, telefonske i onlajn ankete“, a da ga je sprovela „grupa nezavisnih eksperata iz regiona za potrebe NVO Evropska perspektiva“.

Dva dana kasnije, Vukadinović je, na insistiranje novinara TV Pink M, otkrio da on nema veze s tim istraživanjem, da ne zna tačno ko ga je radio, da je samo zamoljen da ga predstavi i da su to pokrenuli ljudi iz Crne Gore, dok je Dražen Manojlović, osnivač pomenute NVO, izjavio da je konferenciju u Podgorici na kojoj su prikazani rezultati „istraživanja“ zakazao na molbu Vukadinovića, čineći mu uslugu.[6] Isti medij zatim objavljuje da istraživanje nije ni sprovedeno, da su u Beogradu napisani rezultati po želji Andrije Mandića i da mu je u tome pomogao Vladimir Dobrosavljević, član Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije, a zajedno s Vukadinovićem i član srpskog patriotskog bloka, „koji se zalaže za ujedinjenje sa Rusijom“.[7] Da je Vukadinović i te kako bio jedna od karika u lancu ovog pokušaja obmanjivanja javnog mnjenja, svedoči i to što je 28. oktobra, dakle gotovo dva meseca kasnije, a samo dan pre nego što će sa istim Dobrosavljevićem i ostalima nastaviti da dezavuiše sada srpsku javnost u beogradskom Medija centru, u Politici objavio kolumnu u kojoj, nakon uličnih nemira u Podgorici koje su proizveli njegovi istomišljenici, pokušava da se opravda: „Kako sada komično deluje sva ona buka i bes koju su crnogorski režimski mediji pre samo nekoliko sedmica izlili na pisca ovih redova i jedno istraživanje koje je pokazivalo da u Crnoj Gori – obratite pažnju – ’postoji značajan konfliktni potencijal’, da je društvo ozbiljno podeljeno, da je nisko poverenje u institucije, a pogotovo je nisko poverenje u izborni proces?! Govorio sam kao zabrinuti prijatelj i iz obzira prema domaćinima nisam hteo da oštro prozivam ni crnogorski režim niti njegove veze sa vlašću u Beogradu.“[8]

Đorđe Vukadinović je, u vreme izborne trke 2012. godine, pokušao, opet na prevaru, da postane republički narodni poslanik tako što je podržao privatnu simulaciju stranke Nikole Tulimirovića pod nazivom Nijedan od ponuđenih odgovora (NOPO) i postao drugi nosilac na listi. Ova stranka je, sa idejom da izbegne uslov cenzusa, bila registrovana kao stranka vlaške nacionalne manjine, bez obzira na to što se u njenom programu od 20 tačaka ta manjina nigde ne pominje. Najzad, sredinom novembra 2015. godine crnogorska NVO Centar za demokratiju i ljudska prava (CEDEM) objavila je svoja istraživanja, prema kojima bi, kada bi u tom trenutku trebalo da se izjasne o ulasku Crne Gore u NATO, 36,5 odsto građana glasalo za, 36,2 protiv, a 27,3 ne bi glasalo, dok je procenat onih koji bi na izborima zaokružio DPS 45,1, a DF 8,7 odsto. Ni na jedno od ova dva pitanja crnogorski protesti, dakle, nisu bitno uticali – štaviše, delovali su kontraproduktivno, jer je podrška partiji Mila Đukanovića u odnosu na jul uvećana za 2,4 odsto. Crna Gora je dve nedelje nakon toga, 2. decembra, iz Brisela zvanično pozvana da postane 29. članica NATO saveza, dok je lažni profesor Đorđe Vukadinović 3. juna 2016. godine konačno uspeo u ostvarenju svog dugogodišnjeg cilja – položio je zakletvu za poslanika Narodne skupštine Republike Srbije kao dvanaesti nosilac na izbornoj listi DSS–Dveri, koja je osvojila trinaest mandata i koja je tek na izborima ponovljenim na petnaest biračkih mesta, 4. maja prešla cenzus za 0,04 procenata.[9]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj