Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Neko hoće da ubije golubara

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Još jedan hrvatski list poslužio je u nekoliko navrata za kriminalizaciju premijera Srbije Aleksandra Vučića – Slobodna Dalmacija, za koji intervju 4. novembra 2014. daje Nikola Sandulović, srpski kriminalac iz Bele knjige MUP-a sačinjene 2002. godine, gde je na strani 10 označen kao pripadnik tzv. zvezdarske grupe, koju je okupio Sredoje Šljukić, a čiji su članovi, osim Sandulovića, još i Momčilo Vojinović, Nenad Pejović, Slavko Drobac, Nemanja Bursać, Goran Mrdeljić, Srđan Adžemović i Željko Rutović. Na istom mestu navodi se da su pobrojani vršili najteža krivična dela – ubistva, ubistva u pokušaju, razbojništva, iznude, reketiranja, da su nelegalno trgovali naftom i derivatima, kao i da su se bavili krijumčarenjem opojnih droga, što je posebno važilo za Sandulovića.

Ovo lice dobija prostor u splitskom dnevniku osam dana nakon što je 27. oktobra pokušalo da izazove incident i prekine Vučićevo predavanje u amfiteatru Londonske škole za ekonomiju (LSE). Lažno se predstavljajući kao nekadašnji savetnik Zorana Đinđića i kao aktuelni lider srpske opozicije, u pratnji ženske osobe za koju tvrdi da je njegova advokatica, Sandulović u delu namenjenom za pitanja, dok je „advokatica“ s tablet računara na engleskom jeziku čitala optužbe na račun premijera da je pretio, da želi da ubije njenog klijenta i da on ima dokaze za to – maše nekakvim kompakt-diskom, da bi najzad ustao i obratio se na srpskom jeziku pred auditorijumom koji nije mogao da se suzdrži od smeha. Vučić po prekidu ove predstave prisutnima izjavljuje da svi u Srbiji znaju ko je taj čovek i da Sandulović nikada nije bio savetnik pokojnog premijera, što narednog dana za Tanjug potvrđuje i Vladimir Popović, nekadašnji sekretar Biroa za komunikacije sa medijima i jedan od najbližih Đinđićevih saradnika. Popović je rekao da je Sandulović bio jedan od sedam, osam pratilaca Đinđića i da ga je bivši premijer svojevremeno sklonio zbog incidentnog ponašanja, tuča i kriminalne prošlosti: „U vreme petooktobarskih promena tražio je od Đinđića neke privilegije na račun ’zasluga’ iz 1996. godine, ali je premijer odbio sve njegove zahteve, nakon čega je Sandulović postao njegov otvoreni neprijatelj.“[1]

Pošto je izazvao incident koji je ostao medijski zabeležen, po povratku u Srbiju Sandulović 1. novembra, baš kao što će to godinu dana kasnije učiniti Milenovićeva i Lekić, na svom Fejsbuk profilu piše da njega i njegovu porodicu prate i da je o tome obavestio policiju, da bi zatim, zajedno sa ćerkom, promptno otputovao u Split, gde iznajmljuje stan, kako bi se u kulminaciji svega Slobodnoj Dalmaciji predstavio kao prognanik režima Aleksandra Vučića i da o njemu zna svakakve tajne. U intervjuu pod nazivom „Vučić je naručio moje ubojstvo, dokaze sam predao splitskoj policiji“, novinar Vinko Vuković, slično kao što to čine njegove kolege u Nacionalu, za srpskog premijera koristi kodnu sintagmu „notorni šešeljevac“, koja je očito omiljena i mnogo efektivnija u Hrvatskoj nego u Srbiji, dok Sandulović, bez obzira na sve demantije, nastavlja da se predstavlja kao blizak Đinđićev saradnik i savetnik, tvrdi da ima dokaze protiv Vučića koje će predati „Njemcima, Amerikancima i cijeloj Evropskoj uniji“, uz napomenu da je snimio razgovor s jednim operativcem BIA koji ga obaveštava da Vučić želi da ga likvidira i da je za to angažovao Zorana Tešića, Sandulovićevog rivala iz Golubarskog saveza Srbije, kojem se sudi zbog sumnje da je 18. januara 2010. godine pokušao da ubije Sandulovića, podmetnuvši mu bombu ispod sedišta u automobilu.

Sandulović, nekadašnji predsednik ovog udruženja, tada je rekao da mu o glavi radi „golubarska mafija“, a četiri godine kasnije, februara 2006, bačena je i bomba u dvorište njegove vile na Senjaku, kada je objašnjenje glasilo da je to učinjeno zbog toga što je najavio osnivanje Republikanske partije, koja je, međutim, registrovana tek januara 2014. godine. Intervju u Dalmaciji sažima baš ova dva momenta, pa je tako Vučić kriv za sve – ljut na golubara zato što se meša u politiku i preti da mu ugrozi položaj (Republikanska partija nije sakupila ni izbliza dovoljno potpisa da bi učestvovala na vanrednim parlamentarnim izborima 16. marta 2014, dok je na narednim, dve godine kasnije, ustanovljeno da je koristila laserskim štampačem falsifikovani pečat Osnovnog suda u Šapcu na oko 900 potpisa, ali tek pošto je njena lista potvrđena od strane Republičke izborne komisije), ali je i deo pomenute mafije, jer angažuje već osumnjičenog u tekućem sudskom postupku.

Budući da „advokatica“ iz Britanije koja se obraća prisutnima na LSE tvrdi da to čini u ime svog klijenta jer on ne govori engleski jezik, u javnosti se pojavilo pitanje kako je Nikola Sandulović uopšte dospeo u London na premijerovo predavanje, a zatim i podatak da mu je, zbog veza koje ima u Londonu, logističku podršku, kao i čitavu medijsku fabrikaciju označitelja-prognanika omogućio srpski tajkun Miroslav Mišković. U prilog ovoj tezi ide nekoliko činjenica: idealna prilika da se registruje Republikanska partija nastaje zapravo ne zadugo nakon što je oktobra 2013. godine otkriveno da tadašnji narodni poslanik SNS-a i bivši član Demokratske stranke Vladimir Cvijan po njegovom puštanju iz pritvora, ali i pre toga, ostvaruje kontakte s Miškovićem, da bi zatim ovaj beogradski advokat počeo otvoreno da napada Vučića na, u suštini, način veoma sličan taktici koju koristi i Sandulović. Stavljajući sebe u poziciju žrtve koju tadašnji prvi potpredsednik Vlade „preko svojih tabloida razvlači po medijima“, Cvijan je odjednom počeo da kritikuje borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala, pišući na Tviteru kako mu se ne sviđaju „politički motivisana hapšenja pojedinih ljudi, pre svega nekih članova Demokratske stranke“, kao i da se „ne može rejting SNS i njena politika bazirati na hapšenjima političkih protivnika“,[2] što je bila aluzija na Miškovića, povodom čije optužnice dva meseca kasnije, 9. decembra, izjavljuje da je besmislena i da je posredi „emotivan problem“ koji Vučić ima s optuženim.[3] Ubrzo pošto doživljava debakl na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke, Cvijan napušta ovu stranku i već januara postaje predsednik one koja je upravo čekala na njega – Republikanske partije, koju je osnovao Sandulović, kako bi imala svog predstavnika u parlamentu; ovaj će kasnije, kad više ne bude bio u ljubavi sa Cvijanom, ići toliko daleko da će, shodno svojoj opsesiji, optužiti Vučića i za to da mu je podmetnuo Cvijana kako bi mu razorio stranku.

Drugi trag do Miroslava Miškovića vodi ni manje ni više preko sajta Peščanik; na ovom mediju se dva dana posle premijerovog predavanja pojavljuje tekst pod nazivom „Kako se dečko proveo na LSE-ju“, gde reč „dečko“ predstavlja preuzetu posprdnu poštapalicu Olje Bećković iz perioda nakon što je B92 raskinuo ugovor s njom, i u kojem se celokupan događaj u Londonu, iz druge ruke, u nekim delovima prikazuje potpuno neverodostojno i tendenciozno iskrivljeno. Opskurna autorka ovog uratka je bivša stjuardesa a danas hipsterka Natalija Miletić, s beogradskim prebivalištem i mestom stanovanja u Berlinu, u međuvremenu priučena da bude „slobodna novinarka“ na osnovu kratke prakse koju je imala na radiju Deutsche Welle, iako se pre toga novinarstvom nikada nije bavila, niti je to studirala. Postala je poznata kada je, u sličnoj nameni kao i Sandulović, izazvala incident na konferenciji za štampu u Berlinu prilikom posete premijera Aleksandra Vučića nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, 11. juna 2014. godine, kada je preko veze s pomenutim medijem uspela sebi da pribavi novinarsku akreditaciju i prva po redu od svih prisutnih postavi neprofesionalno, maliciozno i manipulativno pitanje zasnovano na medijskim aferama u čijem je konstruisanju i sama učestvovala, bez dileme proglašavajući ministra policije Nebojšu Stefanovića plagijatorom.[4] Nekoliko sati kasnije, ova „uticajna tviterašica“, koja je bila toliko uzbuđena što prisustvuje konferenciji da je morala da načini selfi fotografiju u toaletu nemačke Vlade i postavi je na svoj profil (za koji kaže da je „privatan“, iako takav na Tviteru ne postoji), napisala je na istom da su joj ljudi iz ambasade u Berlinu rekli da se više ne javlja za akreditaciju, da bi tako za tren oka postala nova žrtva cenzure, što eksploatiše antivladin portal Dnevno.rs. Mesec dana kasnije, na Cenzolovki, dobiće ekskluzivan prostor da govori o samom događaju i reakciji dela javnosti što je iskoristila pitanje radi reklamiranja afere na čijoj je afirmaciji zajedno s nekolicinom studenata sa LSE radila u timu.

Preko tih istih ljudi Miletićeva dobija informacije o tome šta se dešavalo na predavanju premijera, pa tako, umesto svojih doušnika koje ne otkriva, sastavlja operativni izveštaj u formi u kojoj prećutkuje da li je bila lično prisutna ili nije, baš kao što je 17 dana pre nego što je afera „Plagijati“ objavljena na Peščaniku bila ta koja je dobila ulogu da šalje mejlove inostranim članovima komisije koja je odobrila disertaciju Nebojše Stefanovića i otvoreno ih uznemirava (zbog čega su joj pretili i tužbama). U jednom delu tog teksta kvazinovinarka nimalo slučajno umeće momenat s „kontroverznom“ lobističkom grupom Bell Pottinger i tvrdi da ju je Vlada Srbije angažovala novcem poreskih obveznika, kao i da ta grupa „stoji iza mnogih ’istorijskih’ uspeha Aleksandra Vučića u inostranstvu, pa tako i ovog tokom britanske turneje“. Naziv ove lobističke grupe u tekstu je linkovan za jedan drugi prilog s bloga Balkanist, odakle potiču svi ovi stavovi i u kojem se insinuiraju mutne radnje britanske grupe, za šta je krunski dokaz to što su njeni klijenti istovremeno bili Vlada Srbije, kompanija Er Srbija i firme iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.[5]

Autorka ovog teksta, koja je istovremeno i urednica i saosnivač ovog bloga, jeste Amerikanka Lili Linč, takođe bivša studentkinja na LSE, poznata po svojoj ulozi u aferi koju je pokušala da otvori tokom predizborne kampanje januara 2014. godine, kada je na Tviteru pisala da su joj usred noći dva policajca provalila u spavaću sobu i postavljala joj neugodna pitanja. Ovaj prilog koji je napisan na engleskom jeziku, baš kao i većina tekstova na tom blogu, ima jednu jedinu namenu – da preko mreže pojedinaca iz civilnog sektora bude prosleđen bitnim ljudima u međunarodnim krugovima i institucijama, te da na taj način dodatno diskredituje Vladu Srbije. Nedostaje samo jedan detalj – da je upravo ova lobistička grupa angažovana kao kontragrupa američkoj Podesta grupi, koju je unajmio Miroslav Mišković, radi umanjivanja štete koju najpoznatiji srpski tajkun proizvodi svojim finansijskim uticajem iz londonske Kensington četvrti.[6]

U drugoj polovini Đinđićeve vladavine, Nikola Sandulović takođe se upotrebljava kao figura sa zadatkom da se predstavi kao premijerov blizak saradnik i prijatelj koji je navodno bio mnogo bitan (baš kao i danas sa Republikanskom partijom, za koju malo ko da je uopšte i čuo) i koji se, kada je video kakvim se ljudima Đinđić okružio nakon 5. oktobra 2000. godine, a misli se na klasičnu tijanićevsku trostruku šemu – Čedomira Jovanovića, Vladimira Popovića i Gorana Vesića – pa to još ukombinovano s kriminalcima poput Ljubiše Buhe i Dušana Spasojevića, još više razočarao i zatražio ispisnicu iz Demokratske stranke, u kojoj je krajem devedesetih radio kao šef obezbeđenja. Tako nastaje intervju za list Predraga Popovića Nacional, 26. avgusta 2002, pod naslovom „Priznajem, pogrešio sam što sam na vlast doveo Zorana Đinđića“, u kojem Sandulović za tadašnjeg premijera kaže: „Video sam da je on samo običan prevarant. Da li su ga zvali telefonom, pretili, potplatili – ne znam, ali znam da i njemu nije stalo do nekog opšteg interesa, onog što mene celog života zanima; već samo ličnog.“ Drugim rečima, da su ga pokvarili oni kojima se okružio, što je samo uvod za kriminalizaciju koja sledi.

Od tog trenutka, razlaz između njega i Đinđića postaje tema svakog narednog intervjua s njim, pa tako i onog od 8. marta 2003. godine, u Ekspres politici, koji na korici glasi „Vlast treba da se boji naroda“, a unutra „Poljubac na početku, poljubac na kraju“. Radi se o delu u kojem se kaže: „Zoran i ja se nismo ružno rastali. Poljubili se kad smo videli, poljubili se kad smo rastali. Onako, polumafijaški, kako on voli.“ Naredna Sandulovićeva rečenica u tekstu pruža se kao svojevrsni krosover prema izjavama Slaviše Lekića, Teofila Pančića, Olje Bećković iz današnjeg vremena, koju će zatim povodom Vučića od njih preuzimati i ovaj kriminalizator: „Ovo je diktatura gora od Miloševićeve. Pod Slobom je bila fizička, a ovo je sad finansijska diktatura. Doduše, Zoran još nije došao u situaciju da izvede policiju na ulicu. To bi mu bio kraj.“ Ovaj tekst tri dana kasnije, 11. marta 2003, samo dan pred atentat, u ćiriličnom pres-klip printu iz Ekspres politike, koji kao da neko nije imao vremena da prelomi jer je nalog stigao u zadnji čas, prenosi inače latinični Svedok, čiji je urednik Vladan Dinić, list čija će štampa u vanrednom stanju biti suspendovana zbog prenošenja intervjua s Miloradom Ulemekom u trenutku dok je za njim raspisana međunarodna poternica kao glavnoosumnjičenim za ubistvo premijera. Naslov se menja, uzima upravo iz citirane rečenice i glasi „Ukoliko Đinđić izvede policiju na narod, to će mu biti kraj“, a tekst datumski koincidira s pozivima Slobodana Vuksanovića u Nacionalu, još jednog bivšeg člana Demokratske stranke i mrzitelja Đinđića, na sveopšte ulične demonstracije protiv diktatorskog režima. Sandulović će jedanaest godina kasnije u Slobodnoj Dalmaciji, u intervjuu koji je takođe većim delom o postpetooktobarskoj prošlosti, ustvrditi kako ga je dan pred ubistvo premijer pozvao da dođe u kabinet da bi se „pomirili“, ali da ovaj nije mogao da se odazove zbog visoke temperature. „Da sam došao, Zoran sigurno ne bi onako završio“, dodao je golubar u svojstvu umišljenog krunskog faktora.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj