Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Samo što nas ne pohapse

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Ovaj čovek uhapšen je 19. marta 2003. godine u sklopu akcije „Sablja“, kada je navedeno da se godinama bavi privatnim poslovima, da je vlasnik nekoliko lokala i kioska u centru Beograda, da je trgovao nekretninama, da je pravo bogatstvo stekao za vrlo kratko vreme i da postoje indicije da je najveći deo novca zaradio u „mutnom biznisu“.[1] Dve godine kasnije, nakon što je tražio odštetu od države jer protiv njega u međuvremenu nije podignuta nikakva optužnica, Sandulović se oglašava u listu Internacional, ponovo preko Predraga Popovića, i za sve krivi Vladimira Popovića, tvrdeći da je ovaj iz ličnih razloga dao nalog za njegovo hapšenje, iako takva ovlašćenja, kao što je već objašnjeno, sekretar Biroa za medije nikada nije imao.[2] Još jednom se, samo zbog eksponirane funkcije na brifinzima u Vladi i u medijima koju je imao, kao personifikovana meta koju je bilo najlakše okriviti za to što je uopšte uvedeno vanredno stanje i otpočela akcija „Sablja“, označitelj Vladimir Popović medijski transformiše u oličenje sablasti i samovolje, koje je toliko moćno da rukovodi čitavom policijskom akcijom i zloupotrebljava je radi razračunavanja s „političkim neprijateljima“, što postaje glavna etiketa čitavog perioda trajanja vanrednog stanja kod svih istomišljenika čiji je Sandulović eksponent. U intervjuu u Dalmaciji, to se pojačava bizarnim ilustracijama kao što je ova: „Nekoliko dana nakon atentata njih desetak mi je usred noći upalo u kuću, djeci su mi dok su spavala uperili kalašnjikove u glavu.“

Zanimljivo je da će se u atmosferi nakon izmišljenih optužbi na račun Vučića da se bavi krivičnim delima iznude i ucene od strane Aleksandra Rodića i Kurira, a koja reprizira postupak kriminalizacije premijera Đinđića iz 2001. godine preko zagrebačkog Nacionala, u novinarskim krugovima pojaviti upravo aluzije na vanredno stanje u kontekstu uvođenja „državnog terora“ – samo zbog toga što su provladini mediji Pink i Informer svojim programom preprečili širenje nove afere i odgovorili na način koji treba da pokaže šta će se desiti svakom ko pokuša preko laži da kriminalizuje premijera i na taj način destabilizuje državu. Tako se novinar Miloš Vasić odmah našao prozvanim i u strahu od sećanja na 2003. godinu za Radio Slobodna Evropa požalio da je zbog takvog žestokog medijskog odgovora u jednom trenutku očekivao da će da se proglasi vanredno stanje i da će biti uhapšeni svi kao što je on.[3] Njegov kolega iz nedeljnika Vreme Damir Kalember, koji se u javnosti predstavlja kao „Filip Švarm“, u istom radiju postaće živi dokaz da su, što se više skreće pažnja na njihovo i ponašanje medija, i što je situacija u medijima sličnija onoj za vreme Đinđića, zbog ovakvog podsećanja na sopstvenu krivicu i odgovornost – novinari sve brutalniji i agresivniji u svojim stavovima koji odražavaju poricanje.

Ovo lice koje je tek nakon Đinđićeve smrti, kao i Vasić, doprinelo da se u javnosti sazna istina i, paradoksalno, karijeru gradilo objavljivanjem materijala o atentatu na Đinđića i o JSO, komentarisaće skretanje pažnje pojedinih medija i samog premijera na pojavljivanje već pomenutog teksta „Samo snajper Srbiju spašava“ u magazinu Tabloid 3. decembra 2015. godine. „Ima uvek jedna pravilnost, a to je da kada god dođe u sukob sa medijima, odnosno sa javnošću, premijer izvuče Tabloid. Ne treba govoriti da je Tabloid sve samo ne novina, ali premijer izlazi i izjednačava ozbiljne medije i štampu sa tim tabloidom. Pa onda ispada kao neka vrsta nastavka afere i kontrole štete“, da bi zatim povodom paralele s atmosferom koja je prethodila ubistvu Đinđića najpre uspaničeno odbio svako poređenje dva premijera (o čemu niko nije ni govorio, niti je to bilo pitanje), a tek potom odgovorio jezikom Nikole Sandulovića i izvršio klasičnu negaciju svog rada. „Ne verujem mnogo u tu medijsku pozadinu ubistva Zorana Đinđića i mislim da je to kasnije iskonstruisano u vanrednom stanju i bilo je korišćeno od strane nekih ljudi da se obračunavaju sa svojim političkim protivnicima. Ništa od toga danas ne postoji, predsednik Vlade ima potpunu većinu u skupštini, ne postoje paravojne formacije u onom obliku u kojem su postojale do 2003, sasvim je druga situacija sa organiziranim kriminalom“, rekao je Kalember.[4] Odakle ovoliki otpor da se sam po sebi aparat delovanja medijske sfere uzme u fokus i sagleda bez obzira na to koje su konkretne političke prilike u pitanju, tj. da se kao takva uspostavi stalna norma odgovornosti u radu medija, nevezano za to da li nepridržavanje nje za posledicu ima nečiju smrt ili nema?[5]

Treba napomenuti da je ovaj tekst, po izboru urednika Slobodne Evrope za Srbiju Miloša Teodorovića, još jednog deklarisanog antivučićevca, u nadnaslovu označen kao „Afera snajper“, čime se plasira teza da vlast koristi takve tekstove samo kako bi se prikazala ugroženom i da je u tom smislu Tabloid potreban Vučiću, pa se u takvoj dezorijentaciji i mandatornom protivljenju da se vlastima i institucijama dâ za pravo da se brane previđa sve ono što je u sadržaju tih tekstova – ono što najgrublje krši novinarske kodekse i podleže krivičnom gonjenju. Na taj način, ovaj i njemu slični „mediji od renomea“ u rezultatu, poklapajući svaki pokušaj ukazivanja na Brkićev Tabloid novim optužbama protiv omražene vlasti, istovremeno daju zeleno svetlo za dalje pozive na ubistvo Aleksandra Vučića, koje taj medij – koji se, uprkos tome što se prodaje na kioscima, i dalje svim silama tretira nekakvim subjektivnim diskvalifikacijama i pokušava prikazati kao nebitan – ne objavljuje prvi put. Jer Kalember samo ponavlja ono što je njegov šef iz NUNS-a Vukašin Obradović, replicirajući na kritike Informera početkom 2015, objavio na Tviteru, kada je napisao da je upotreba Milovana Brkića samo „politički blef“: „Da nema Tabloida i Milovana Brkića, ova vlast bi ih izmislila. [...] I šta sledi? Ljutiti Aleksandar Vučić koji vrišti: kakva cenzura kad se poziva na moje ubistvo! I onda ukine neki Utisak. To je učinak Tabloida.“[6] Ovo predstavlja jedan te isti model komplementarne saradnje između tzv. uglednih i tabloidno-mafijaških medija još iz vremena premijera Đinđića; to je srž razloga zbog čega je toliki broj njih, na vest da će se uraditi analiza njihove odgovornosti, posle atentata reagovao burno – i dan-danas verujući da ono što su radili i rade spada u najnormalniju „kritiku vlasti“.

Svu „bezazlenost“ lista Tabloid na svojoj koži osetila je i prezenterka vesti na RTS-u Petra Cvijić, koju je Apelacioni sud, pune četiri godine nakon saobraćajne nesreće, 5. januara 2016, pravosnažno oslobodio odgovornosti za smrt pešaka Slobodana Bajića. Prošavši u međuvremenu kroz medijski linč i šikaniranje ponajviše tabloida Blic i Kurir, iskusivši njihovu hajku i manipulisanje nad pučkim „osećajem za pravdu“, Cvijićeva je u jednom intervjuu na svom primeru objasnila istinsku ulogu koju Tabloid ima na medijskoj sceni: „Nekoliko meseci nakon prve oslobađajuće presude izašao je tekst u Tabloidu čiji je novinar objavio, ’kako navodno saznaje’, da je premijer Aleksandar Vučić u ljubavnoj vezi sa mnom i kako se za takav ishod presude lično postarao. Od tog trenutka kreću kuloarske priče, društvene mreže su se zapalile raspirujući i podgrevajući tu neistinu. Svako se u daljem prepričavanju pozivao na ’informacije iz prve ruke’, ’pouzdane izvore’, kako bi priča dobila na snazi i zvučala verodostojnije. Sramota je bilo, pretpostavljam, reći kako je, u stvari, izvor informacije tabloidni časopis.“[7] A zatim je navela i posledice: „Zbog svega toga ugrožena mi je bezbednost, dobijala sam pretnje silovanjem i ubistvom, raznorazne pogrdne epitete i uvrede, nazvana sam prostitutkom u tekstu jednog eminentnog novinara koji se, uzgred, nije obračunavao sa mnom, već sa Vučićem. Aleksandra Vučića nikada u svom životu, ponavljam, nisam upoznala!“ Drugi tekst koji pominje Petra Cvijić nosi naziv „Orgijanje kadrovima“ i objavljen je 12. februara 2015. godine na ličnom blogu nekadašnjeg urednika Revije 92 i šefa deska u Večernjim novostima Srđana Škora, koji je bio nepoznat široj javnosti dok ga NUNS i UNS 2014. godine nisu načinili kolateralnom štetom „Vučićeve cenzure“, predložili mu otvaranje bloga, a zatim krajem 2015. i objavljivanje knjige Vučić i cenzura, u kojoj se, između ostalih, nalazi i ova gadost.

Jedna od poznatih strategija „zemunskog klana“ i novinara poput Aleksandra Tijanića, Željka Cvijanovića, Predraga Popovića, Gradiše Katića i ostalih koji su direktno radili u njihovu korist, ili čak i po njihovom nalogu, u prezervaciji označitelja Đinđić (u skladu s postmortem trendom mitologizacije) bila je da se pokaže da su motiva da ga ubiju imali njegovi najbliži saradnici Čedomir Jovanović i Vladimir Popović, i to iskorištavanjem određenih razmirica ili nejasnoća u njihovom međusobnom odnosu u poslednjem periodu Đinđićeve vladavine. Zbog toga se do dana današnjeg eksploatiše tema Popovićevog odlaska iz Vlade krajem oktobra 2002. godine u smeru da je pokojni premijer nešto otkrio o njemu (kriminal) i zbog toga ga udaljio od sebe; to isto primenjuje se i na Jovanoviću tako što mu se spočitavaju navodne veze s Dušanom Spasojevićem. Upravo je Sandulović bio jedan od onih koji je u intervjuu za Kurir, list koji je napravljen od ostataka medija koji su pozabranjivani tokom „Sablje“, tj. na čistim reketaškim osnovama, s jednim od prvih zadataka da se sruši vlast Demokratske stranke – ispucao nekoliko osnovnih motiva, koje će ponavljati i 2014. godine u Dalmaciji.

Tri uzastopna dana, od 12. do 14. decembra 2007, Sandulović tvrdi da je i nakon izlaska iz stranke održavao kontakte sa Đinđićem sve do samog kraja, i lansira priče da neposredno pred kraj premijer nije puštao Jovanovića u svoj kabinet, da ga je na dan ubistva Jovanović na mobilni zvao 22 puta (preuveličan detalj iz Jovanovićeve knjige, gde se navodi da je okrenuo Đinđićev broj „nekoliko puta“[8]), a posebno detalj o nestalom oružju iz policijske stanice u Ulici majke Jevrosime u Beogradu 5. oktobra 2000. godine, koje je navodno Čedomir Jovanović prosledio Spasojeviću. Poreklo ove neistine datira od 23. novembra 2006, dakle punih godinu dana pre Sandulovićevog intervjua, kada je u Specijalnom sudu prvi put iznosi svedok saradnik Dejan Milenković,[9] čije nedoslednosti u svojoj knjizi zapaža i zastupnik porodice Đinđić Srđa Popović.[10] Deo tog oružja pronađen je 31. marta 2010. godine zakopan u šumi pored auto-puta Beograd–Zagreb, u blizini preduzeća Ikarbus, i ne dovodi se ni u kakvu vezu s bivšim šefom poslaničke grupe DOS.

Najzad, 10. decembra 2014. godine, Sandulović, ponovo u svojstvu „bivšeg savetnika pokojnog premijera“, ali ovoga puta za ekstremistički sajt IN4S UNS-ovog štićenika Gojka Raičevića iz Podgorice, Vladimira Popovića naziva „grobarem svih političara, te da je najbolji primer za to ubistvo premijera“, što u prevodu znači da je Đinđić ubijen zahvaljujući Popoviću, pa dodaje da je „doveden“ u Crnu Goru kako bi montirao afere i da predstavlja „glavnu kopču“ između Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića, koji su, kako kaže, sklopili savez ne iz ideoloških, već isključivo iz privatnih interesa.[11] „Ono oko čega će se cijela opozicija u Crnoj Gori složiti sa mnom jeste da je upravo jedna osoba, slobodno ću se izraziti – kriva za poznanstvo (i sve ono što proizilazi iz toga) Vučića i Đukanovića (kao i vezu Đukanovića i Đinđića) upravo najveći manipulator istinom – Vladimir Beba Popović“, tvrdi nekadašnji kriminalac, posebno blizak s bivšim urednikom Nacionala Predragom Popovićem i aktuelnim urednikom Tabloida Milovanom Brkićem.[12] Povodom tzv. cenzure u Srbiji rekao je da je „najstrašnija od kad postoje slobodni mediji“, a da su ucene i strah postali glavno oružje u rukama premijera – identično kao što je 2002. godine pričao za Zorana Đinđića.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj