Foto: Oksana Toskić

PREMIJERI ZA BRISANJE: Podrum u Velikom trgu

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

I Momčilo Petrović je u svom apologetskom tekstu upotrebio motiv sa Ćuruvijom da bi, ni manje ni više, s njim uporedio Aleksandra Rodića, zapravo kao pouku i ozbiljan odgovor svima onima kojima smeta što Kurir preti da kupi Politiku: „Ti ’nezavisni mislioci’ i ’nezavisni novinari’, ne krijući gadljivost, poručuju da nikako ne bi ’vlasnika jednog tabloida’ u svojim redovima. Zaboravljaju, međutim, da je Ćuruvijin Dnevni telegraf bio Kurir svog doba, a da njegovom vlasniku nije smetalo da postane jedan od najistaknutijih boraca za demokratiju. Naravno, ovde bi svako dalje poređenje s Ćuruvijom moralo da prestane. Ali isti su ljudi i ista sila s druge strane...“ To jest, iste one Ćuruvijine ubice.[1] Pokazaće se da ova poruka, kojom se Adria Media korporacija prikazuje u ekstremnoj krajnosti od onoga što zaista čini i jeste, služi da bi se otvorio prostor za ono što se ispostavlja da je rezultanta, najviši domet medijske kampanje o „cenzuri u Srbiji“, njena ultimativna utilitarizacija i ono što je od samog početka zacrtano da bude njen krajnji cilj.

Ti napadi, koji nisu ništa drugo nego optužbe za cenzuru ad personam i koji pregnantno traju od 2013. godine, gađaju zapravo u potencijal označitelja Aleksandar Vučić baš onakav kakav je proizveden simboličkim poretkom njegove političke karijere – u ono mesto provokacije koje, zbog ozloglašene (ponajviše zbog smrti Slavka Ćuruvije) uloge nekadašnjeg ministra informisanja, kod njegovog nosioca (subjekta) može da iznedri: ili bes, tj. žestoku kontrareakciju i time priželjkivanu i stvarnu represiju nad medijima; ili pak zabrinjavajuću pasivnost, imploziju do te mere skrbnu i introvertnu Vlade i samog premijera, što sa sobom rađa da se novinarstvom i „kritičkim mišljenjem“ unormaljuje nazivati sve ono najgore što je ta profesija ikada stvorila – otvoreni pozivi na linč i kriminalizacije meta – čime se utire put za njihovu nesankcionisanu hiperprodukciju.[2] Kako god da se okrene, korist iz ovoga izvlači napadač, što ga stavlja u tzv. win-win situaciju. Galopirajuće metastaze stalnih laži, prevara, podmetanja, insinuacija i aluzija kao sastavnih delova afera, i broj pojedinaca koji se postepeno uključivao u to i ispleo široki, međudržavni front, učinili su da prevagne baš ovo drugo: paraliza vlasti, koja će se od strane napadača u kampanji, ali i njihovih konzumenata koji postaju isto što i oni, uspešno krivotvoriti kao sveopšta agresija, diktatura gora nego pod Miloševićem – kao jedan paralelni i u smislu reči iz Hegelove Fenomenologije duha, sasvim izokrenuti svet.

Komentarišući stvaranje atmosfere u kojoj sve veći broj nezadovoljnih prihvata stav da je u javnoj komunikaciji gotovo sve dozvoljeno i da se u izražavanju nezadovoljstva postojećim stanjem mogu emitovati čak i poruke kao što su pozivi na likvidacije, ubistva i atentate, jedan od urednika na portalu E-novine, Marko Matić, zbog toga će za Al Jazeeru 20. novembra 2015. godine reći: „Takvoj klimi je u značajnoj meri doprinelo i nedopustivo uzdržano držanje izvršnih vlasti koje su, našavši se pod stalnim optužbama za cenzuru medija, jednostavno odlučile da se povuku čak i iz onog polja javnosti koje se odnosi na zaštitu ustavno-pravnog poretka i osnovnih ljudskih prava koja su tim poretkom garantovana.“[3] U tako nastalom procepu, vrtoglavoj pukotini koja obesmišljava svaku težnju ka objektivnosti i političkom razumu, u kojoj prolaze čak i najbizarnije laži za čiju se uverljivost ne pita, pojavljuje se, kao i pre petnaest godina, idealan profil izvršitelja – visokotiražni reketaški tabloid, koji u isto vreme paradoksalno glumi najveću medijsku žrtvu vlasti i reinkarniranog osvetnika totema-Ćuruvije.

U nedelju, 29. novembra 2015, u jeku medijskog rata koji Adria Media grupa vodi protiv Vlade Srbije, uz tihi blagoslov kompletne antivladine orijentacije, naslovnica Kurira prikazuje označeni niz lica (Dragana J. Vučićevića, premijerovog brata Andreja Vučića, direktora Informera Damira Dragića i Aleksandra Vučića), uz nadnaslov „Šokantno: krivična prijava zbog iznude i podstrekavanja“ i naslov „Vučićević i Vučić su me terali da smestim Rodiću!“. Ovaj prilog rezultat je sledećeg niza radnji i događaja: u jednom sasvim drugom tekstu koji je Informer objavio mesec dana ranije, 30. oktobra, između ostalog se nalazi i informacija da ovaj tabloid raspolaže izvorom među najbližim saradnicima Aleksandra Rodića i da od njega pokušava da sazna detalje o nelegalnim poslovima Kurira. Navode se detalji da je izvor bio toliko paranoičan da je zahtevao da na putu do „zatvorenog restorana“ na Novom Beogradu promeni tri automobila, ne bi li se uverio da ga niko ne prati, kao i da niko od prisutnih nema sa sobom čak ni isključeni mobilni telefon.[4] Ispostaviće se da je insajder u redovima Kurira Aleksandar Kornic, nekadašnji direktor tog tabloida i lečeni zavisnik od droge, čije će cinkarenje, za koje je Kornic, koji se žali na nezavidni materijalni položaj, tražio nadoknadu, Rodić iskoristiti i preokrenuti u „iznudu, ucenu i podstrekavanje na davanje lažnog iskaza“, da bi okvalifikovao namenu čitavog događaja kao krivično delo. Kornic, kojem je očajnički potreban novac, zatim se potpuno stavlja u službu Rodića, koji od njega saznaje da su na sastanku prisustvovali Vučićević, Dragić i Andrej Vučić, premijerov brat, i radi obezbeđivanja dokaza rešava da u prostorijama redakcije Kurira 19. novembra snimi kamerom Kornica dok razgovara telefonom sa nepoznatom osobom po imenu Branko i Vučićevićem, referirajući tokom razgovora na dogovor sa sastanka.[5] Nakon toga, Vučićević sluti šta se događa, pokušava da predupredi scenario koji se sprema, pa Informer 21. novembra objavljuje da Rodić zloupotrebljava jednu nestabilnu osobu da bi optužio Vučićevića da mu namešta optužbe za kriminal i da mu sprema hapšenje.[6]

Sve to ubrzo se i dešava: kombinujući prethodne činjenice, Kurir u Kornicovo ime sastavlja krivičnu prijavu protiv Vučićevića i Dragića, uprkos tome što se kaže da je Andrej Vučić „najviše pričao“ od svih, za mesto radnje koristi se detalj iz teksta suparničkog Informera u vezi s restoranom, a potom se kao tamo prisutan u scenario umeće i sam premijer Vučić, i time zaokružuje kriminalizacija vrha vlasti. Svi oni zajedno, zbog onoga što je imao da im kaže, Kornicu su navodno dali 120 evra, a naknadno i „patike i trenerke za decu iz Najk kolekcije“, obećali mu zaštitu i funkciju u stranci. Ova posredna kriminalizacija iz prijave postaje direktna navedenim prilogom u Kuriru, koji je neka vrsta osvete za ono što se desilo tri nedelje ranije, 8. novembra, takođe u nedelju – zbog priznanja Miroslava Bogićevića u specijalnoj emisiji na TV Pink, Rušenje Vučića, o ulozi koju je imao u pokušaju firme Kurir info d. o. o. da preko njega kupi tri štampana medija. Dovoljno je bilo senzacionalističkim naslovom uspostaviti asocijaciju u lancu među označiteljima krivična prijava i Aleksandar Vučić, da bi se zaključilo da je premijer zapravo lice koje je vršilo nekakve protivpravne radnje.

Uz navedeni prilog koji predstavlja objavljivanje krivične prijave podnete 23. novembra Višem javnom tužilaštvu, istog dana u svojstvu „dokaza“ izlazi i pomenuti video-snimak s Kornicom od pre deset dana, kao i prilog ekipe Kurira, koja odlazi na „lice mesta“, do restorana „Veliki trg“ u Zemunu, u čijem je podrumu navodno došlo do navedenog susreta, i pravi kratku video-reportažu. Kao reakcija na to, u jutarnjem programu TV Pink Dragan J. Vučićević u javnost iznosi dokument koji je psihijatrijska dijagnoza Aleksandra Kornica iz beogradske bolnice „Dr Laza Lazarević“, a zbog naslovnice u Kuriru koja se tog jutra pojavila, premijer radi saslušanja samoinicijativno odlazi u policiju i prolazi detektor laži na pitanja u vezi s njegovim prisustvom na sastanku. Dan kasnije, gostujući na Javnom servisu u emisiji Oko, Vučić je rekao da je imao izbor ili da privatnom tužbom goni Kornica i Kurir zbog iznetih neistina, ili da iskoristi funkciju i odmah digne čitav slučaj na institucionalni nivo, prikaže ga kao pokušaj destabilizacije vlasti (što on i jeste) i na taj način primereno i promptno pruži priliku provladinim medijima da reaguju oružjem samih inicijatora afere – masivnim medijskim odgovorom koji u korenu seče aferu i sprečava svako njeno dalje širenje. Poučen iskustvom premijera Zorana Đinđića iz 2002. godine i mlakim efektom koji je tada izazvala njegova tužba protiv Predraga Popovića i srpskog Nacionala zbog neistina koje je taj list objavljivao u vezi s njegovim novogodišnjim putem u Ujedinjene Arapske Emirate, pokušavajući takođe da ga kriminalizuje, Vučić se odlučio za ono drugo i time konačno razgrnuo dotadašnju pasivnost Vlade Srbije u primanju udaraca.

Nešto posle 11 časova TV Pink objavjuje kratku vest da je u policiji u toku saslušanje premijera Vučića, što ubrzo prenosi Tanjug, a potom i Politika. TV Pink na svakih petnaest minuta uključuje reporterku Gordanu Uzelac, koja ponavlja vest o premijeru, referira na Kurirove optužbe, kao i na obraćanje Dragana Vučićevića od pre nedelju dana u jutarnjem programu te televizije, kada je najavljivao da se u Srbiji sprema „državni udar“. Ostali mediji sa zakašnjenjem od jednog sata puštaju vest da se premijer nalazi u policiji, dok se na sajtu Kurira još uvek ne dešava ništa; Pink najavljuje specijalnu emisiju od 15 sati pod nazivom Rušenje Vučića – poslednji čin. Na ovaj način medijska pažnja potpuno je skrenuta i fokusirana na sadržaj koji se očekuje, čime je ujedno zagarantovano raskrinkavanje afere koju je pokušao da plasira Kurir.

Ministar policije Nobojša Stefanović na konferenciji za novinare održanoj posle 15 časova saopštava da je uhapšen bivši pripadnik policije Republike Srpske i Srbije Siniša Milić, koji je u poslednja 24 sata osam puta zatečen kako obilazi i nadzire kuću premijera Aleksandra Vučića, uz napomenu da je Milić poslednjih godina na vezi s barsko-budvanskom kriminalnom grupom, da je bivši pripadnik obezbeđenja Luke Đurovića, izvršioca najtežih krivičnih dela, koji je ubijen 2013. godine, te da je blizak Luki Bojoviću.[7] Zabezeknuti Kurir u panici hitno zove Kornica da ponovo dođe u redakcijske prostorije tog tabloida da uradi novi video-intervju o događaju u restoranu, u kojem podjednako otežano i nefokusirano govori kao i prilikom ranijeg snimanja, samo da bi se na sajtu postavio novi sadržaj. U međuvremenu se pojavila vest da se čovek čija je fotografija korištena u prvom videu s Kornicom i koji je označen kao veza s Andrejem Vučićem ne zove Branko, nego Saša Obradović; on je, videvši svoju sliku na sajtu Kurira, otišao u policijsku stanicu i dao izjavu da je iznenađen onim što je video, jer nikakve veze nema s događajem, niti poznaje bilo koga od aktera koji se pominju, da bi posle to sve ponovio i novinarima Pinka. Siniši Miliću pak određen je najpre pritvor od 48 sati, da bi nakon toga bio pušten na slobodu zbog nedostatka dokaza.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj