Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Milan Beko još uvek na slobodi

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Nastup najvećeg srpskog tajkuna, koji je Maroviću ovde poslužio kao uzor, ukazuje na to da je Miroslav Mišković, uz svesrdnu pomoć svog poslovnog partnera Milana Beka, i te kako bio svestan svega što će se sa Subotićem događati u predstojećem periodu, kao i da su ova dvojica imala uticaja na podizanje optužnice protiv njega, što Miškovićevu neobičnu ponudu automatski kategorizuje u predumišljaj. O njihovoj moći i uticaju na policiju i tužilaštvo Stanko Subotić naširoko govori u već pomenutoj pisanoj izjavi Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, maja 2010. godine, povodom privatizacije kompanije Novosti, jedne od tri firme oko čijeg se vlasništva danas spore naslednica WAZ-a, Funke Mediengruppe, i Adria Media grupa, pravni zastupnik nekadašnjeg Kurira info. „Za sve vreme naših pregovora sa državom, stizale su i do mene i predstavnika WAZ-a ’prijateljske poruke’ da nikad nećemo uspeti u nameri kupovine Novosti, ukoliko ne nađemo osobe koje to mogu da završe. Naravno, ime Milana Beka je bilo najčešće pominjano. I sam Beko se sreo sa Srđanom Kerimom, jednim od direktora WAZ-a u Beogradu. Tada je Kerimu otvoreno saopštio da bez njega Nemci ’neće moći da kupe ništa u Srbiji’, a pored nabrajanja svih funkcionera koji rade za njega, izneo je i argument da je Miroslav Mišković, najmoćniji i najbogatiji privatnik u Srbiji, bezuspešno pokušavao da kupi najveći trgovinski lanac C market godinama i da je na kraju i sam Mišković morao da dođe i da moli Beka, da mu to sredi, što je ovaj u kabinetu Vojislava Koštunice i uspeo da uradi“, istakao je Subotić.

Milan Beko se, prema svedočenju Subotića, u više navrata nametljivo hvalio svojim vezama u vlasti Vojislava Koštunice: početkom 2003, ministar za privatizaciju u vladi Mirka Marjanovića, blizak prijatelj Mire Marković i nekadašnji funkcioner Jugoslovenske levice, obratio se Subotiću kako bi mu stavio do znanja da, ukoliko je zainteresovan za kupovinu Robnih kuća Beograd, mora najpre njemu da uplati honorar od milion evra, iako ovaj nije ni imao nameru da se upušta u kupovinu tog maloprodajnog lanca. „Tom prilikom Beko mi saopštava da za njega ’rade’ skoro svi iz Agencije za privatizaciju, a posebno je apostrofirao izvesnog Vuka Delibašića. Beko je tvrdio da je ministar Vlahović njegov poslovni partner, a da je na mesto stečajnog upravnika RK Beograd on lično postavio službenicu iz svoje firme Dibek, Oliveru Savović“, priča Subotić. Beko je na sličan način nastupio i naredne godine povodom namere WAZ-a da postane većinski vlasnik kompanije Novosti, u vreme kada je Koštunica već postao premijer Srbije, tvrdeći kako je napravio dogovor lično s njim da „značajne privatizacije mogu da se odvijaju samo preko njega i uz njegovu saglasnost“, te da su mu u tom smislu dodeljeni ljudi za saradnju, poput Dejana Mihajlova, Aleksandra Nikitovića, šefa kabineta predsednika Vlade, Predraga Bubala, ministra za privatizaciju, i još nekih. Oliveru Savović u međuvremenu je uspeo da postavi na mesto sekretara Agencije za hartije od vrednosti, institucije ključne za trgovinu akcijama i privatizacije koje se vrše otkupom akcija, dok je u Agenciji za privatizaciju, za koju se hvalio da je formirana po njegovim instrukcijama, takođe na ključna mesta postavio – Miodraga Đorđevića, bivšeg službenika Državne bezbednosti, kao generalnog, i Gorana Mrđu na mesto izvršnog direktora. „Objašnjavajući svoju moć, Beko mi je saopštio da je upravo koristeći te veze, uspeo da kupi Knjaz Miloš, Imlek, Bambi, desetine mlekara širom Srbije, da ima monopol na proizvodnju mleka, da u svom portfoliju ima desetine privatizovanih preduzeća, koje on preprodaje i zarađuje milionske iznose.“[1]

Njegov kolega u vladi Mirka Marjanovića i dugogodišnji direktor C marketa Slobodan Radulović, tada već pet godina u izgnanstvu zbog optužnice za „stečajnu mafiju“, u pismu upućenom javnosti od 22. marta 2011. godine objašnjava da je Beka upoznao početkom devedesetih preko Zorana Đinđića, koji ga je zamolio da mu pomogne oko posla kojim se tada bavio, baš kao što je to učinio i Bekov otac, kojeg je znao iz Herceg Novog, gde su obojica rođeni. Trgovačka firma Dibek, koju je Beko osnovao zajedno s Petrom Dimitrijevićem, Srbinom iz Švajcarske, uz pomoć veza s maloprodajnim lancem C marketa, koji tada broji više od 200 objekata i u vlasništvu ima delove Industrije mesa Topola, Nacionalne štedionice, fabrike Impa, farme živine u Velikoj Plani, kao i deo akcija u Centrobanci – vrlo brzo postaje jedan od najvećih uvoznika robe široke potrošnje; preko nje Beko dolazi u kontakt s vladajućim strukturama i postaje ministar kojem će Milošević poveriti složeni posao privatizacije Telekoma i Tehnogasa. Nakon debakla na republičkim izborima 2000. godine, na kojima je bio jedan od nosilaca liste SPS–JUL, povlači se u inostranstvo i odlučuje da se vrati, zanimljivo, tek posle atentata na Đinđića[2] – anticipirajući povoljnu klimu za nastavak sopstvenih poslova usko povezanih s rehabilitacijom upravo onih Miloševićevih kadrova koji su mahom prešli u Demokratsku stranku Srbije i dokapitalizovali njenu infrastrukturu i budžet.[3] O tome da je Milan Beko, zajedno s Miškovićem, svojim ranijim konkurentom i ljutim neprijateljem iz vremena Miloševića, izgradio dvosmernu interesnu spregu između svojih poslova i vladajuće garniture, koja mu je te poslove prepuštala, a iz čijih dobiti ju je zauzvrat on kasnije finansirao, najbolje svedoče tri slučaja privatizacije preduzeća – Knjaz Miloš, C market i Novosti – s posebnim akcentom na sredstva kojima je ovoj dvojici tajkuna bilo dozvoljeno da se zarad toga služe.

„Nameštali su BIA, zatvarali banke, što znači da su bili spremni na sve da bi pobedili. Meni su posle toga ostajale traume. Reč je o pravim kriminalcima, koji zloupotrebljavaju institucije i zakon, prete. Ne postoji drugi naziv za njih“, govori decembra 2010, u drugom delu intervjua za Kurir, proslavljeni košarkaš Vlade Divac, šest godina nakon pokušaja da učestvuje u privatizacijama firmi Knjaz Miloš i Novosti.[4] Divac je kao predstavnik firme Apurna, koju je za potrebe ove kupovine osnovao zajedno s poznatom francuskom kompanijom Danone, 13. avgusta 2004. potpisao Memorandum o razumevanju i strateškom ulaganju s kompanijom Knjaz Miloš iz Aranđelovca. Samo pet dana kasnije usledila je medijska kompromitacija stranog ulagača i to iz sindikata Knjaza Miloša, čiji su predstavnici tvrdili da je Komisija za hartije od vrednosti bez znanja Ministarstva za privredu i Agencije za privatizaciju iznela na prodaju paket akcija. U početku se državni vrh polariše na dva dela: na one koji podupiru ulaganje strane firme, poput tadašnjeg potpredsednika Vlade Miroljuba Labusa i ministra finansija Mlađana Dinkića, iz stranke G17 plus, manjinskog partnera u Vladi, i na Koštuničinu DSS, koja u duhu nacionalizma i ksenofobije podilazi dominantnom raspoloženju u javnosti, zagovarajući prodaju domaćim investitorima, a u stvari fingiranom dvojcu Mišković–Beko, koji će kasnije iste te firme preprodavati stranim ulagačima po znatno višim cenama.

Tako se brže-bolje kao protivkandidat u ovoj privatizaciji pojavljuje firma FPP Balkan Limited, bez imena, istorije i sa svega 500 dolara osnivačkog kapitala, u kojoj je Beko konsultant, i odnos involviranih državnih institucija počinje naglo da se menja na štetu Apurne. Pokušaj motivisanja malih akcionara da prodaju svoje akcije toj firmi ponudom Divčevog prijatelja i kolege Predraga Danilovića od 3.500 dinara po akciji svakom akcionaru koji se opredeli za nju rezultuje 22. novembra diskvalifikacijom Apurne iz procesa preuzimanja akcija od strane Komisije za hartije od vrednosti. Kao reakcija na to, Labus traži da se takva odluka Komisije poništi, u istom smeru reaguje i Republičko javno tužilaštvo, dok se u sredstvima javnog informisanja koje kontrolišu Beko i Mišković pojavljuju detalji sa sastanka koji je Labus u svom stanu vodio s predstavnicima firme Danone i optužbe da je uzeo novac kako bi lobirao za nju.[5] „Tako se hvalio nama iz C marketa da je prisluškivao stan Miroljuba Labusa, potpredsednika Vlade Srbije, i tako znao sve šta se Labus dogovarao sa konkurentima, predstavnicima firme Danone“, iznosi Radulović povodom Bekovih veza u BIA.[6]

Za to vreme traju konstantni pritisci na Divca da odustane od kupovine Knjaza, počinju pretnje preko telefona njegovim saradnicima, a kada je postalo izvesno da će Apurna uspeti da kupi većinski paket vlasništva, mali akcionari sprečeni su u nameri da prodaju svoje akcije tako što je Beko izdejstvovao zatvaranje banaka u Aranđelovcu u toku radnog dana: „Onda su se radnici dogovorili da dođu u Beograd i da bankama glavnog grada prodaju akcije, ali su im batinaši zapretili palicama.“ Sličan metod uticaja na banke primenjen je i kada je Divac pokušao da kupi akcije Novosti, kada mu je lično prećeno, o čemu svedoči i Subotić, dodajući da je Beko bio posebno blizak s Frankom Simatovićem, nekadašnjim komandantom specijalnih snaga SDB-a, osnivačem JSO, a potom i haškim optuženikom, jer je s njim bio u poslovnim odnosima preko zajedničke firme koju je osnovao s njegovim sinom: „Napominjem da je tokom tog procesa Milan Beko demonstrirao svoju moć i time što je telefonom zvao Vladu Čupića, direktora Hypo banke u Beogradu, i tražio od Čupića da ne odobri deponovanje novca Vladi Divcu, kojim bi ovaj pokušao da kupi akcije. Beko mi je jednom prilikom rekao da je Čupić pod njegovom kontrolom još iz faze kada je bio direktor Agencije za privatizaciju, na čije ga je čelo doveo Bekov poslovni ortak i kum Danko Đunić, koji je takođe postavio i Aleksandra Vlahovića na mesto ministra za privatizaciju. Beko je tvrdio da su to sve njegovi bivši službenici i da on i Đunić njima određuju na koja mesta idu i šta rade, a oni se brinu o njihovim finansijama.“

U ovakvim okolnostima, pošto je Komisija za hartije od vrednosti poništila deo procesa i zatim ga ponovila, Apurna se, baš kao i slovenačka Pivovarna Laško, povlače iz privatizacije, dok Bekov FPP Balkan Limited simbolički uvećava početnu ponudu vrednosti pojedinačne akcije za 1.000 dinara i kupuje Knjaz Miloš; ministar Mlađan Dinkić i ostali iz G17 plus naprasno su promenili mišljenje i više nisu imali nikakvih primedbi, iako je procenjeno da je takvom kupovinom država izgubila između 30 i 40 miliona evra. FPP Balkan limited je sredinom februara 2005. godine prepustio upravljanje aranđelovačkom fabrikom kompaniji Salford Kapital Partners, britanskom investicionom fondu, čije vlasništvo u Srbiji takođe kontroliše Milan Beko, što je od početka i bio deo plana tajkunskog akumuliranja.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj