Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Čeda sklapa dil sa Miškovićem

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Godinu dana nakon bekstva, Slobodan Radulović šalje detaljnu dokumentaciju o navedenim radnjama Savetu za borbu protiv korupcije, kojim tada predsedava Verica Barać, a na osnovu koje je sačinjen Izveštaj o C marketu dostavljen Vladi i Republičkom javnom tužilaštvu 1. oktobra 2007. godine. Sličan sadržaj od Radulovića tada dobija i Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića, koja u to vreme, baš kada je Beko u sukobu s Miškovićem oko Luke Beograd, deluje pod plaštom borbe protiv sistemske korupcije i ukazuje na veze koje Miroslav Mišković ima u aktuelnoj vlasti Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, kao i u pojedinim ambasadama, podnoseći protiv Miškovića i još dvanaestoro lica 21. novembra 2007. godine krivičnu prijavu.[1] Među dokumentima u ovoj prijavi našao se i onaj Ambasade SAD od 21. maja 2007, u kojem se navodi da se Mišković tri dana ranije, posredovanjem Bratislava Grubačića, tadašnjeg vlasnika novinske agencije VIP njuz, koja je izdavala VIP Magazin, partnera u švajcarskoj konsultantskoj firmi A&S i osnivača kontroverznog projekta Panorama u Republici Srpskoj, koji je komplementarno s hrvatskim Nacionalom aprila 2001. godine bio odskočna daska za lansiranje „duvanske afere“ i poligon za kriminalizaciju Zorana Đinđića i Stanka Subotića – ponudio da utiče na čelne ljude iz Vlade Srbije po pitanju odnosa prema Kosovu u zamenu za skidanje njegovog imena s crne liste u Americi.[2] Ovaj detalj o Grubačićevim specijalnim vezama datira još iz vremena pre smene Miloševića: „VIP magazin se distribuira ambasadama i međunarodnim organizacijama u Beogradu. On svojoj odabranoj klijenteli nudi pouzdane političke i ekonomske analize i informacije iz proverenih izvora o aktuelnim dešavanjima u Srbiji, odnosno ondašnjoj SRJ. Vremenom se taj magazin pokazao kao nezamenljiv prilikom sačinjavanja izveštaja koje strane ambasade iz Beograda šalju svojim vladama.“[3] Identičnim mehanizmom uticaja danas u Srbiji raspolaže organizacija BIRN Gordane Igrić preko štampanog dvonedeljnika Belgrade Insight.

Dva dana pre krivične prijave i u jeku kampanje koju protiv njega vodi LDP, u pokušaju da ućutka priču o monopolu koji je stekao kupovinom C marketa, Miroslav Mišković plaća Kuriru da otvori aferu protiv Čedomira Jovanovića, kombinujući motive koje su optuženi za ubistvo premijera i njihovi branioci zastupali u sudnici, a zatim širili preko svojih poslušnika u NIN-u, Balkanu, Kuriru, Evropi, Standardu, Politici i drugim medijima, o navodnim bliskim vezama tadašnjeg predsednika poslaničkog kluba DOS sa „zemunskim klanom“. Ovaj motiv povezuje se upravo s epizodom u kojoj je Mišković, silom prilika, imao kontakt s tom grupom kriminalaca – njegovom otmicom od 9. aprila 2001. godine, pa tako ponovo „jedan od operativaca MUP Srbije koji je bio uključen u istragu“ tvrdi da je Jovanović ne samo umešan već i da je od tadašnjih 7,5 miliona maraka, koliko je koštao otkup, uzeo pet miliona i da mu ih je lično predao Dejan Milenković Bagzi; dakle, da stoji iza čitave otmice.[4]

Prilog je, međutim, napisan samo kako bi sutradan usledila Miškovićeva ispovest pod nazivom „Oteo me Čeda“, komplementarna svemu što je izneto dan ranije, a koja originalno započinje rečima: „Ako je vreme za istinu, evo je.“ Vlasnik Delta holdinga, naime, oduvek je sumnjao u umešanost nekog političara, ali je posle jučerašnjeg priloga sasvim siguran ko je u pitanju; nije verovao kada mu je njegov prijatelj i ministar policije Dušan Mihajlović, kojeg je finansirao, govorio kako Čeda svakodnevno posećuje Spasojevića u zatvoru i da je ovaj zahvaljujući njemu i izašao; nije slušao ni Đinđića, koji mu se žalio da ne može Jovanovića da „odvoji od mafije“, itd.[5] Preterivanje po receptu članova „zemunskog klana“ ili pripadnika Makine grupe (sasvim svejedno), koje potpuno humorizuje početnu zamisao, glasi: kakav Legija, kakav Spasojević, oni su ništa u odnosu na to koliki je Čeda kriminalac – upravo u razmeri podele plena iz otmice, kako je to uvodnikom u prvom prilogu metaforički ilustrovano – Jovanoviću pet miliona, Spasojeviću i Ulemeku po milion, a preostalim „zemuncima“ 500.000 DEM. Otprilike onako kako to u naknadnoj pameti pred Vladimirom Božovićem tvrdi i Dragan Ilić Limar iz SNS-a.[6] Treći po redu tekst u Kuriru tako se mogao sastojati samo iz iščuđavanja zašto Tužilaštvo ne reaguje na ispovesti tajkuna;[7] istog dana kada je podneo krivičnu prijavu protiv njega, Jovanović je zbog toga Miškovića privatno tužio i za klevetu.

Radulovićeve podatke LDP je, međutim, umesto da ih afirmiše, iskoristio kako bi se posle opštih izbora 2008. godine dogovorio s Miškovićem da, pored DS i SPS, učestvuje u gradskoj vlasti Beograda, nakon čega naglo prestaje kampanja na račun ovog tajkuna, dok direktan finansijski uticaj na partiju sve više ostvaruje Milan Beko, kojem će ista zauzvrat pomoći u prekvalifikaciji namene zemljišta na kojem se nalazi Luka Beograd; ova tačka istovremeno se dovodi u vezu s početkom političkog sunovrata i opadanjem podrške u javnosti LDP-a, ali i početkom ličnog bogaćenja njenog lidera Čedomira Jovanovića. Uslovi za upotrebu ove stranke kao sredstva za političku trgovinu stiču se posredovanjem Jovanovićevog tasta Minje Savića, koji je ujedno lični lekar Bekove dece, pa na taj način biznismen vrlo brzo ostvaruje uticaj nad Jovanovićem i organizuje sastanak između njega i Miškovića, na kojem mu, prema rečima samog Jovanovića, ovaj nudi motel „Nacional“ blizu Beogradskog aerodroma kako bi lider LDP-a prestao da ga napada u medijima i u parlamentu. Realizacija ovog ili nekog drugog aranžmana, međutim, do dan-danas nije dokazana.

Bekov uticaj na LDP posebno dolazi do izraža ja sredinom decembra 2011. godine, kada ovaj tajkun saznaje da Kurir info, uz pomoć pojedinih funkcionera Demokratske stranke (Dušana Petrovića i Slobodana Homena, koji u to vreme uz Aleksandra Rodića već uređuje Kurir, jer je Radisav Rodić u zatvoru) i Dušana Bjelopetrovića, kuma Aleksandra Rodića i biznismena u čijem se vlasništvu nalazi centrala današnje Socijaldemokratske stranke Borisa Tadića – pokušava da otkupi vlasništvo WAZ-a, u šta spadaju i nezakonito zadržane akcije Novosti raspoređene u tri Bekove i Miškovićeve ofšor firme: Ardos, Trimaks i Karamat. U nameri da kompromituje aktere ovog neprijateljskog preuzimanja, Beko kao polugu za svoje interese ponovo koristi upravo LDP i njenog narodnog poslanika Zorana Ostojića, koji zbog iznetih saznanja 14. decembra 2011. godine traži hitno zasedanje skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje, posle čega javnost u Srbiji prvi put dobija indicije o novonastaloj sprezi vlasti i Kurira, tj. na koji način je vlast Demokratske stranke rešila da oprosti kriminalne radnje vlasniku tabloida.[8] Informer, čiji je formalni vlasnik i glavni urednik Vučićević zajedno s Grubačićem svojevremeno učestvovao u osnivanju Panorame, 18. decembra 2015, osam godina pošto je integralno preveden tekst dokumenta iz američke ambasade o Miškoviću objavljen na sajtu B92, ponavlja njegov sadržaj i komično ga predstavlja kao svoje senzacionalno otkriće; jedina novina u tom prilogu biće konstatacija da je novinar Bratislav Grubačić u međuvremenu postao funkcioner SNS-a.[9]

Pet godina pošto je od Beka preuzeo većinski paket po ceni od 1.200 evra po akciji i na osnovu nezakonitog monopolskog položaja gotovo osam puta uvećao vrednost imovine (ekstrazarada od 870 miliona evra), Miroslav Mišković 3. marta 2011. godine, za vreme vlasti Borisa Tadića, koji ne čini ništa da spreči uticaj ovog tajkuna na Antimonopolsku komisiju, prodaje firmu Delta M, u čijem je vlasništvu trgovinski lanac Delta maxi, belgijskoj kompaniji Delhaize, i ustupa joj dominaciju na tržištu maloprodaje po ceni od ukupno 932,5 miliona evra, tj. 2.215 evra po akciji, od kojih 153.000 akcija, prema iskazu Radulovića u sudu, lično Miškovićevih, u svoti od 338.895.000 evra. Iste godine Slobodan Radulović medijima u Srbiji, predsedniku Borisu Tadiću i relevantnim evropskim antikorupcijskim institucijama šalje pisma o tome na koji način je Mišković postao vlasnik C marketa, koja integralno objavljuju samo E-novine, a četiri godine kasnije, sakupljena u zaseban dosije – i sajt Antidot.[10] Krajem 2013. godine, Radulović, koji je u međuvremenu prvostepeno osuđen na pet godina zatvora zbog navodnog primanja mita od Mike Brašnjovića u poslu koji je Beko nastojao da kompromituje, najavljuje svoj dobrovoljni povratak iz Španije u Srbiju, kako bi na sudu ponudio dokaze protiv Miškovića i Beka. U Beograd stiže 12. aprila 2014, kada ga zbog zdravstvenih problema iz policije prebacuju u Specijalnu zatvorsku bolnicu, gde ga zatim drže dva meseca, a posle toga sele u kućni pritvor usled sve progresivnije bolesti.

Tek dva dana pre smrti, 23. oktobra 2014, pozvan je u Apelacioni sud u Beogradu da obrazloži žalbu na presudu Specijalnog suda, kada je, između ostalog, optužio Borisa Tadića da je namerno odbio da proda državne akcije Belgijancima i tako propustio da obezbedi prihod za budžet Srbije od 72 miliona evra, i prikrio štetu koja je nezakonitom privatizacijom C marketa naneta malim akcionarima.[11] Uprkos medijskim napisima i službenoj dužnosti po kojoj je morao da deluje, specijalni tužilac Miljko Radisavljević za šest meseci Radulovićevog boravka u pritvoru, znajući za njegovo zdravstveno stanje, nijednom nije izdao nalog istražnim organima da ispitaju i uzmu izjavu od Radulovića o ulozi Miroslava Miškovića i Milana Beka u privatizaciji C marketa. Štaviše, nepune dve nedelje pre no što neće proći reizbor tužilaca u Skupštini Srbije, 9. decembra 2015, uputiće dopis Dragomiru Perišiću, jednom od malih akcionara C marketa, u kojem će stajati da, prema izveštaju koji je MUP sačinio još 27. avgusta 2013, nema osnova za pokretanje istrage protiv Miškovića, tj. da u privatizaciji tog preduzeća nema elemenata organizovanog kriminala.[12] Tabolid Kurir još jednom staje u odbranu svojih omiljenih tajkuna i, preuzevši modalitete upravo njihovih gadosti, 30. novembra 2014. godine, šesnaest dana od pokušaja atentata na Milana Beka, objavljuje prilog u kojem „izvor blizak istrazi“ tvrdi da se proveravaju saznanja da je nekadašnji direktor C marketa ljudima iz svoje blizine „ostavio u amanet“ da posle njegove smrti ubiju njegovog zemljaka.[13] Funkcija ovog teksta je više nego očigledna – da se i mrtav Radulović prikaže samo kao očajnik koji se sveti, njegovi dokazi o pljački C marketa shodno tome oslabe, a tok istrage skrene s realnih motiva povezanih s dešavanjima u Salfordu, koji će se iskristalisati već početkom naredne godine.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj