Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Novac za rušenje Mila

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Korist koju je Vlada Srbije predvođena Vojislavom Koštunicom, a zatim i Mirkom Cvetkovićem, imala u svim ovim rabotama ogledala se u enormnim svotama novca koje su Beko i Mišković u toku i nakon završenog posla isplaćivali u gotovini ili preko ofšor računa licima (Dragi Mićović) koja su bila zadužena da ih prenesu svima koji su imali nekakvu ulogu u lancu (od Agencije za privatizaciju, Agencije za hartije od vrednosti, preko određenih banaka, posrednika u konsultantskim kućama, korumpiranih novinara, pa sve do službenih operativaca u Vladi, ministara i samog premijera ili predsednika), što na kraju omogućava nekom od ova dva tajkuna da po povlaštenoj ceni privatizuje određeno preduzeće. Namena tog novca, međutim, nije bila isključivo lično bogaćenje, nego se ticala i protivzakonitog finansiranja bliskih struktura za ostvarivanje određenog političkog uticaja ili ciljeva Demokratske stranke Srbije i Demokratske stranke.

Tako Radulović na više mesta u svojim pismima iznosi da je deo novca zarađenog pljačkom C marketa upotrebljavan radi rušenja legalno izabranih vlasti u Crnoj Gori; Beko i Mišković međusobno su se utrkivali ko će sa više novca pomoći DSS, pa je Mišković u momentima dok Beko prividno nastupa uz Radulovića nudio osam miliona evra, da bi ovaj drugi odmah prihvatio da i on da toliko, a nakon obavljenog posla još više. „Beko je osim finansiranja DSS-a, nudio i honorare pojedincima iz vrha Vlade, Mihajlov je podizao cenu iznoseći argumente da se sprema referendum u Crnoj Gori, da Vlada ne sme da dozvoli da Milo Đukanović pobedi i da će za to trebati dosta novca, kako bi se finansirala opozicija u Crnoj Gori. Beko je i na to pristao, tvrdeći da već po nalogu Koštunice pomaže mesečno finansijski, stranke Nebojše Medojevića i Andrije Mandića“, tvrdi Radulović.[1] Dozvola za dokapitalizaciju C marketa je najzad uslovljena time da se Dragom Mićoviću, kumu Dejana Mihajlova, dâ 15 miliona evra, od čega osam odlazi za DSS, dva miliona za honorare nekolicine ministara i vladinih službenika, dok pet ide za finansiranje opozicije u Crnoj Gori pred najavljeni referendum, što je DSS tumačila kao idealnu priliku da se skloni režim Đukanovića i na vlast dovedu oni koje su finansirali.

Ovim povodom, Slobodan Radulović je krajem marta 2011. uputio pismo i vrhovnoj državnoj tužiteljki Crne Gore, Ranki Čarapić, u kojem precizira da je Dejan Mihajlov prilikom istog dogovora izgovorio da je pomaganje Nove demokratije, Pokreta za promjene i Socijalističke narodne partije „prioritet nad prioritetima Vlade Srbije“, da je za tu svrhu potrebno mnogo novca, kao i da je sredinom 2005. godine iznos sa prvobitnih 15 skočio na 25 miliona evra za kompletan aranžman odobravanja dokapitalizacije C marketa. Direktni korisnici ovog novca u Crnoj Gori bili su Andrija Mandić, Nebojša Medojević, Andrija Jovićević (bivši ministar policije, koji se zbog umešanosti u aferu „Moldavka S. Č.“ povukao u Srbiju, a uoči referenduma za osamostaljenje, ponovo vratio kako bi delovao u pravcu očuvanja zajednice sa Srbijom), Predrag Popović i Predrag Bulatović. Prva dvojica su novac direktno dobijali od Milana Beka u njegovim kancelarijama u Beogradu, čime se on sam hvalio da ih na taj način kontroliše i da rade za njega, dok je honorare za DSS, tj. Dragana Jočića, Aleksandra Nikitovića, Radeta Bulatovića, Dejana Mihajlova i ostale uplaćivao na račun ofšor firmi Dragog Mićovića, koje su otvarane samo u tu svrhu, da bi posle odmah bile ugašene.[2] Navedeni pojedinci iz kabineta tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice zauzvrat bi radili na podizanju fingiranih optužnica za organizovani kriminal protiv svih koji bi stajali na putu Beku i Miškoviću („stečajna mafija“), pretvarajući Specijalni sud, protiv čijeg osnivanja su ranije vodili kampanju i zalagali se za njegovo ukidanje tokom prve godine suđenja za ubistvo premijera Đinđića – u partijski sud sopstvene stranke.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj