Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Šta se krilo iza prioriteta domaće kupovine Foto: Oksana Toskić
Facebook Twitter Google
01.12.2018 / Prikazi

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Šta se krilo iza prioriteta domaće kupovine

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Interesi dvojice najpoznatijih tajkuna u svim ovim postupcima privatizacija neobično se poklapaju i s određenim elementima nacionalističke i ksenofobične politike koju je propagirala Demokratska stranka Srbije, među kojima je najpresudniji već pomenuti momenat forsiranja prodaje domaćim kupcima i satanizovanje i diskreditacija stranih kompanija i konkurentnih investitora u javnosti; šta se zbiva dalje i kome Mišković i Beko posle izvesnog vremena preprodaju ta ista preduzeća, s druge strane pak, ne prati nikakva negativna kampanja u medijima. Kada je reč o privatizaciji C marketa, kroz takav tretman prolazile su firme poput hrvatskog Agrokora Ivice Todorića i slovenačkog Merkatora Zorana Jankovića, da bi nakon uspostavljenog monopola preko lanca Delta Maxi i Tempo radnji, istim preduzećima Mišković najpre određivao ulazne barijere na tržište, a potom diktirao i marže, kako bi izgledalo da niz proizvoda u lancu koji je u njegovom vlasništvu ima najpovoljnije cene.[1] U tom smislu, na pomenutom sastanku u kabinetu ministra policije Dragan Jočić zabranjuje Raduloviću bilo kakvu saradnju s ove dve firme, naglašavajući da bojkotovanje stranih investitora u ovom slučaju spada u „stratešku odluku“ Vlade Srbije.[2] Ista stvar dešava se i u slučaju Knjaza Miloša: „Moja ideja je bila da dovedem najveću svetsku kompaniju iz oblasti proizvodnje vode, Danone iz Francuske, na ovo tržište, da oni budu ti koji će od Knjaza napraviti ne samo lokalni već regionalni i svetski brend. To u našoj državi nije bilo prepoznato na isti način iz koruptivnih interesa. Sve je bilo sinhronizovano i koordinisano od Komisije za hartije od vrednosti, Agencije za privatizaciju, Centralnog registra, pojedinih ministara i drugih ’nevidljivih’ lobista. U igri je bio veliki novac, a time je i mogućnost manipulacije još veća“, priča Vlade Divac.[3]

Uloga koju su mediji i njihovi urednici poput Svetomira Marjanovića i Dragana J. Vučićevića (Kurir, Press), a ponajviše Manojla Vukotića, glavnog i odgovornog urednika Večernjih novosti i istovremeno direktora kompanije Novosti a. d., pored Slobodana Georgijeva, jednog od dva najveća medijska popularizatora afere „Moldavka S. Č.“ u Srbiji – imali u diskvalifikacijama stranih investitora, posebno je zanimljiva u procesu privatizacije ove firme, koji je započet još početkom 2003. godine, a oko čije se imovine i dan-danas spore WAZ i Adria Media grupa. Nakon kupovine Politike i Dnevnika, nemački medijski koncern, u nameri da dođe u posed i Večernjih novosti, uspostavlja kontakt i vodi pregovore s Vukotićem, koji je već tada blizak opciji Vojislava Koštunice i žestoki protivnik vlade Zorana Đinđića. Budući da je Vukotićeva odluka o raspisivanju prospekta uslov za pokretanje prodaje ovog preduzeća, direktor Novosti dogovara sa WAZ-om honorar od 500.000 evra, od kojih mu se, na sopstveni zahtev, odmah isplaćuje 70.000 na privatne račune njegovog sina i kuma, u cilju vraćanja kredita za stan koji je u blizini Slavije u Beogradu bio kupio za svoju ćerku. Vukotić, koji je pod Bekovom kontrolom, uprkos potpisanom ugovoru, nakon isplate avansa od strane WAZ-a počinje da opstruiše postupak kupovine i okleva u raspisivanju prospekta, kako bi se WAZ-u stavilo do znanja da neće moći da kupi Novosti bez posrednika koji, s jedne strane, treba da obrne profit, a s druge dotira sam politički vrh države svotom novca značajno većom od realne vrednosti preduzeća koju investitor treba da uplati – tj. Milana Beka.

Ovakvo ponašanje Vukotića, koji ne pominjući Beka, traži više novca za sebe i članove Upravnog odbora Novosti kojim predsedava, ima za direktnu posledicu nemogućnost zakazivanja aukcije, što se prolongira tokom čitave 2003, 2004. i 2005. godine – dok god WAZ ne bude pristao da sarađuje s Bekom i Miškovićem kao nezvaničnim predstavnicima države u preprodaji ovog preduzeća. Prema pisanoj izjavi zastupnika WAZ-a u tom poslu Stanka Subotića Višem Javnom tužilaštvu u Beogradu, Vukotić, u međuvremenu, po nalogu Beka, koji se pak najpre dogovara s Miškovićem, odlazi u kabinet premijera Koštunice s jednim jedinim ciljem: „Vukotić je Koštunici servirao priču da nikako ne sme da se dozvoli da se Novosti prodaju, posebno strancima, jer će se tako izgubiti najuticajniji dnevni list koji promoviše narodnjačku politiku Vojislava Koštunice i to će biti velika opasnost za gubitak vlasti i slično. To se pokazalo uspešnom taktikom Manojla Vukotića, jer Koštunica nije hteo da reaguje i primeni zakon, kada mi je marta 2005. godine, predstavnik WAZ-a Srđan Kerim pokazao ugovore i uplatnice na 70.000 evra koje je Vukotić uzeo od WAZ-a.“[4] U pokušaju da digne cenu svoje uloge u očima Miškovića i Beka i izdejstvuje što veći avans za sebe, Vukotić primenjuje sličnu taktiku i s Vladom Divcem, koji je u to vreme takođe zainteresovan za privatizaciju Novosti, najpre ga preko ministra za privatizaciju Predraga Bubala uveravajući da će mu preprodati akcije malih akcionara, da bi zatim svojim nastojanjima privukao pažnju samog vrha vlasti i od šefa kabineta premijera Aleksandra Nikitovića bio pozvan na razgovor, kada mu je obećan dvostruko veći honorar nego što je to početkom 2003. godine predviđao ugovor koji je bio sklopio sa WAZ-om.[5]

Od tog trenutka, uprkos tome što su u toku pregovori između kompanije WAZ i dvojice tajkuna, Vukotić pravi zaokret i počinje javno da optužuje Divca da iza njega stoji WAZ, kako bi pronašao objašnjenje zbog čega najednom nije voljan da proda akcije proslavljenom košarkašu. O tome govori i sam Divac u pomenutom intervjuu za Kurir krajem 2010. godine, kada na pitanje da li je dovođen u vezu sa srpskim tajkunima, odgovara: „Ne, već sa WAZ. A u stvari su oni koji su me optužili da sam čovek WAZ kupili Novosti baš za njih. Međutim, iz cele priče sam izašao zadovoljan, jer je moje učešće u kupoprodaji podiglo cenu sa 2.000 na 3.200 evra po akciji. Vlasnici akcija su lepo zaradili zahvaljujući meni, a to su kasnije priznali svi, uključujući Manojla Vukotića i Milana Beka, svi koji su bili udruženi u kupovinu Novosti.“ Subotić pak tvrdi da je, upitan zašto koristi WAZ u diskreditaciji Divca, Vukotić dao objašnjenje da „WAZ ne vole ni Koštunica, ni Vlada Srbije i da će ga to za sva vremena izbaciti iz posla“.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj

 
  1. „Čak je i Dragoljub Žarković, urednik jednog od najuticajnih nedeljnika, podlegao toj atmosferi. Tako je, na primer, 5. februara 2006. na TV B92 (emisija ’Utisak nedelje’) pozitivno vrednovao stvaranje Miškovićeve imperije (’zaokružio sistem velikih snabdevačkih centara’); čak je veličao i Miškovićevu ideju da izađe na Berzu u Londonu i nije video ništa ’neobično’ u njegovim pritiscima na medije: ’I gospodin Mišković je jedan od ljudi koji vodi računa o tome da ono što se u našem poslu zove advertising njegovih kompanija bude prisutan u medijima. To nije, kako da vam kažem, to nije neobično. I Njujork Tajms kad donosi odluku da li će svog najvećeg oglašivača da napadne zbog nekog, on procenjuje koja je mera javnog interesa u tome i neće to da uradi ako nije ugrožen javni interes’“ (Ćurgus-Kazimir, V., Hajka – Analiza medijskih napada na Vladu Zorana Đinđića, Evropski centar za toleranciju, Beograd, 2009, str. 103–104).
  2. „Srbija u vlasništvu Miroslava Miškovića“, E-novine, 22. mart 2011. (http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/45922-Srbija-vlasnitvu-Miroslava-Mikovia.html; pristupljeno 15. marta 2016).
  3. „Znam ko mi je pretio“, Kurir, 16. decembar 2010.
  4. „Sve mahinacije Manje Vukotića“, E-novine, 24. maj 2010. (http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/37678-Sve-mahinacije-Manje-Vukotia.html; pristupljeno 18. marta 2016).
  5. U intervjuu za Nedeljnik u kojem rade novinari pod kontrolom Miroslava Miškovića, Manojlo Vukotić će pokušati da izbegne odgovornost, za sve okrivljujući vlast Vojislava Koštunice: „Po podne tog dana kada je trebalo da se nađemo, zovu me u Vladu Srbije da me pitaju kako ide privatizacija Novosti. Između ostalog kažem da se javio i Vlade Divac i da sam s njim razgovarao. Oni se nasmeju. Sede tu premijer, tri ministra i dva savetnika. Treba da se vidim s njim i jedva čekam da čujem Divčeve planove, kažem. A oni: ’Vlade Divac neće moći da konkuriše za Novosti. On igra zeca za inostranog kupca. Igra za VAC.’ Član vlade – ministar za privatizaciju [Predrag Bubalo, prim. aut.] dobio je zaduženje da prenese Divcu da nije poželjan kupac i da mu neće dozvoliti da na svoje ime kupi Novosti jer zastupa stranu kuću. Posle tri dana, Divac u ’Mažestiku’, sa delom akcionara, pred kamerama, održi konferenciju za novinare na kojoj kaže da mu ne daju da kupi Novosti, da sam ja izdajnik i sramota srpskog novinarstva. Nikad više nismo progovorili nijednu reč“ („Mediji su postali kurtizane vlasti“, Nedeljnik, 1. septembar 2016).
 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane