Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Profil manipulanta Vukotića

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Tek sredinom 2006. godine, kada je uspostavljen dogovor između Beka i Miškovića i Mihajlova i Nikitovića s jedne, i dvojice tajkuna sa WAZ-om, odnosno Stankom Subotićem, s druge strane, Beko otvara račun u Grčkoj na koji Vukotiću uplaćuje 500.000 evra kao prvu polovinu fiksnog paušala, nakon čega ovaj 14. jula 2006. godine konačno raspisuje prospekt, čime akcije Novosti stiču uslov da se pojave na berzi. Tako se 29. avgusta kao jedini kupac akcija pojavljuje Bekova ofšor kompanija Stadlux Investments iz Luksemburga, koja preko brokerske kuće MV investments postaje vlasnik 60,87% akcija Novosti. Novčana sredstva za ovaj posao WAZ, uz prethodno uzetu garanciju, prebacuje na Subotićevu firmu Senta, a ona dalje na tri firme u vlasništvu Milana Beka i Miroslava Miškovića: „Po potpisanom ugovoru, a po prethodnom dogovoru, prebacujem Beku iznose od 5.779.069 evra na firmu Ardos holding Gmbh, iznos od 5.779.696 evra na firmu Trimax investments Gmbh, obe registrovane u Austriji, i iznos od 3.120.266 evra na firmu Karamat Holdings Limited sa Kipra.“[1] Iako je isti ugovor predviđao da akcije Novosti kupljene od strane Stadlux Investments preko ove tri školjke firme budu u roku od devedeset dana prenete Subotiću, odnosno njegovoj kompaniji Senta, to nikada nije učinjeno. S druge strane, još tri meseca uoči izlaska akcija na berzu, Manojlo Vukotić je u javnosti slavodobitno i bez ikakvih dilema izjavljivao da su Beko i Mišković budući vlasnici Novosti, čiji će generalni direktor i glavni urednik svih izdanja ostati on, uprkos novom menadžmentu, prema rečima Milana Beka – na insistiranje Vojislava Koštunice.

Na toj funkciji Vukotić će se zadržati sve do 16. maja 2013. godine, punih dvanaest godina, kada upućuje neopozivu ostavku, dok na njegovo mesto dolazi Ratko Dmitrović, koji pak za svog zamenika postavlja Milana Babovića, a nekadašnjeg glavnog urednika NIN-a i redakcijskog kolegu Slobodana Reljića za svog pomoćnika. Produžena medijska ruka Milana Beka povlači se u sferu izdavaštva i juna 2013. godine, zajedno s Dubravkom Vujanović, svojom dugogodišnjom saradnicom i pomoćnicom, poznatom po snishodljivim intervjuima s predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom, osniva izdavačku kuću „Vukotić media“, koja će, između ostalog, godinu dana kasnije objaviti i knjigu nekadašnjeg načelnika UKP-a Mileta Novakovića Državo, ruke uvis!. Paradoksalno je, međutim, to što će Vukotić u predgovoru knjige jednog od najistaknutijih operativaca u policijskim akcijama „Svedok“ i „Sablja“ izraziti stavove karakteristične upravo za pomenutu grupu klerofašistički orijentisanih novinara – evrofobiju, nezadovoljstvo zbog potpisanog Briselskog sporazuma novih vlasti, i na to nadovezati interpretaciju političke pozadine ubistva premijera koja se upadljivo poklapa s onom novinara NIN-a i Pečata Nikole Vrzića, topološkog brata blizanca Stevana Dojčinovića u vreme načelnika BIA Radeta Bulatovića i tužioca Slobodana Radovanovića, zastupnika teorije o trećem metku i učešću zapadnih obaveštajnih službi u atentatu na Đinđića.

„Tom pitanju [političke pozadine atentata, prim. aut.] Srbija će morati da se vrati. Kako zna i ume. Jer, evo, odmah pošto je vlast pobednički podigla ruke u Briselu, zato što je Srbija dobila papir da sačeka u redu za evropski pasoš – i tu će čekati makar šest, sedam godina – neumorna i ucenjivačka Evropa je poručila: ’Mora se ispitati politička pozadina Đinđićevog ubistva’! Da bi nam podigli rampu za prolaz! Ko će to raditi? Ko to ume da uradi? Ko sme da se upusti u vratolomiju, ispituje i dokazuje da li je reformator Đinđić bio poželjan tadašnjoj Evropi? Da li su njegovi stavovi, upečatljivo iskazani poslednjih meseci života, o Kosovu, zasmetali nekim bogovima naše sudbine? Da li je, idući prsimice, iznenadio neke koji su mislili, možda, da će on biti samo beli pešak na njihovoj šahovskoj tabli?“, piše na stranicama Novakovićeve knjige Manojlo Vukotić.[2] Odavde se jasno vidi da mit koji su Vrzić i ekipa godinama pažljivo stvarali nakon smrti Zorana Đinđića nije ništa drugo do samo druga polovina totema, ovoga puta kao dajdžest prilagođen preovlađujućem nacionalističkom delu društva, zbog čega i dan-danas neometano egzistira na TV Pink i slično obojenim medijima.

Zanimljivo je da će isti mehanizam diskreditacije WAZ-a i Vladeta Divca, ali i Stanka Subotića, od strane Vukotića, biti upotrebljen i četiri godine posle sklopljenog ugovora, posle čega će WAZ definitivno odlučiti da se povuče iz Srbije i povesti sudski proces protiv Milana Beka i njegove tri kompanije u čijem se formalnom vlasništvu nalaze Novosti. Tako se 16. maja 2010. pojavljuje upozorenje u formi saopštenja namenjenog Vladi Srbije, predsedniku Borisu Tadiću i „srpskoj javnosti“, koje potpisuju glavni urednici Blica, Pressa i Večernjih novosti, Veselin Simonović, Dragan J. Vučićević i Manojlo Vukotić respektivno, da je „upravo u toku pokušaj preuzimanja kompletnog tržišta štampe od strane ’lica sa poternice’ Stanka Subotića Caneta i nemačke korporacije WAZ“[3] – dakle, četiri godine otkako je novac uplaćen dvojici tajkuna koji nikada nisu prebacili akcije Novosti njihovim zakonitim vlasnicima, sedam meseci nakon što je Subotićeva firma Futura plus od strane identičnih medijskih i političkih aktera oterana u stečaj, a njeno upravljanje preuzela državna kompanija Telekom i tri godine pošto je WAZ na zahtev Antimonopolske komisije izašao iz vlasništva Future plus kako bi kupio poslovno-distributivnu mrežu Štampa.

Iako je preduzeće Futura plus u stečaju još od 21. oktobra 2009. godine, u saopštenju se konstruiše teza da pojedine banke, koje su raniji poverioci Future plus, blokiraju njeno restrukturiranje, guraju je u stečaj i bankrot, a na vezi su sa WAZ-om, koji ima interesa da to konkurentsko preduzeće sada uništi, da to čini u sadejstvu sa Subotićem, koji će onda zajedno ostvariti monopol na tržištu distribucije štampanih medija. Model manipulisanja po nacionalističkom ključu jasno se očitava iz rečenica u kojima je primetna gradacijska upotreba prideva ’srpsko’ – od srpskog tržišta do srpskih građana: „Pitamo zato, kome je u interesu da WAZ preuzme srpsko tržište štampe? Kome je u interesu da se uguši srpska industrija štampanih medija? Srpskim građanima i srpskoj državi sigurno nije.“[4] I ovu akciju, baš kao i onu nepunu godinu ranije, kada se ista grupa medijskih delatnika u mafijaškom stilu udružila najpre da protestuje zbog Futurinog svođenja tiraža Večernjih novosti na zakonski minimum, da bi zatim potpuno obustavila isporuku novina tom distributivnom lancu, potpomažu Ljiljana Smajlović i Udruženje novinara Srbije.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj