Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Kad satanizator glumi žrtvu

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Još jedan od izgovora koji su Beko i Mišković koristili s ciljem da unedogled prolongiraju prebacivanje prodatih akcija takođe orbiti ra oko nacionalističkog, tj. narodnjačkog motiva, kojim je, generalno gledano, Demokratska stranka Srbije, a nakon nje u određenim aspektima i Demokratska stranka, zamazivala oči građanima Srbije, a dovodi se u vezu s parlamentarnim izborima raspisanim 10. novembra 2006, za 21. januar 2007. godine, ubrzo po održanom referendumu i usvajanju novog Ustava. Rok od 90 dana se probija, a u međuvremenu, 20. decembra 2006. godine, stiže i dokument potpisan od strane dvojice tajkuna da će se akcije predati najkasnije šest meseci po završenim izborima; objašnjenje za ovakvo rešenje donosi Aleksandar Tijanić, nezakoniti direktor Javnog servisa i još jedno lice sklono medijsko-tajkunskom profiterstvu baš kao i Vukotić, na koga je u lancu došao red da preuzme ulogu i pokuša za sebe da izvuče nešto ekstra novca od WAZ-a.

Obraćajući se samoinicijativno baš tada Subotiću, Tijanić mu prenosi informaciju da je Vojislav Koštunica taj koji ne dozvoljava prenos akcija WAZ-u, jer je tokom izborne kampanje saopštio da to nikada neće dozvoliti i da je potrebno sačekati da ljudi to zaborave. Budući da se predstavio kao osoba koja može da doprinese ubrzavanju procesa kojim će se ozvaničiti kupovina Novosti od strane nemačkog medijskog giganta i kao nova spona između vlasti i WAZ-a, čelnici ove kompanije Bodo Hombah i Srđan Kerim pristaju na sastanak s Tijanićem u Dizeldorfu, koji predlaže da ga WAZ zaposli na mesto „direktora za korporativni medijski imidž“, kako bi pomoću uticaja koji ima u medijima i na ljude iz vlasti poput Dragana Jočića, Radeta Bulatovića, Srđana Đurića (sekretara Vlade za informisanje i istovremeno predsednika Upravnog odbora Novosti), Dejana Mihajlova i Aleksandra Nikitovića (dakle, iste profitere iz slučaja C market), za šest meseci do godinu dana promenio sliku koja u Srbiji vlada o WAZ-u i sve to za honorar veći od milion evra, koliko prima od Delta holdinga za pružanje sličnih usluga.[1] Dok WAZ razmišlja o ponudi, Aleksandar Nikitović ubrzo, baš kao što je to učinio s Manojlom Vukotićem, opoziva Tijanića i naređuje mu da se povuče; ovde ne treba izgubiti iz vida da Tijanić u isto vreme, u najvećoj tajnosti, s Nikitovićem i ostalima iz ekspertskog tima na sve moguće načine pokušava da kriminalizuje Stanka Subotića, kao što je već nekoliko puta ponovljeno, plasirajući naručene tekstove i šaljući ih medijima i tužilaštvima u zemlje Evropske unije u kojima ovaj posluje.

Štaviše, takav princip delovanja koji ne uključuje ni najmanje skrupule predstavlja sasvim uobičajeni modus operandi Aleksandra Tijanića, iz kojeg proizilazi i celokupno njegovo profesionalno pokvarenjaštvo. O njegovoj dominantnoj osobini u međuljudskim odnosima, koja je po pravilu uvek čvrsto isprepletena s potiskivanjem odgovornosti za nešto već učinjeno, odnosno napisano ili izrečeno, govori i Vladimir Popović, nekadašnji Tijanićev poslodavac,[2] u intervjuu za banjalučke Nezavisne novine, 5. februara 2006. godine, kada navodi da se bivši ministar informisanja, koga je na to mesto dovela Mirjana Marković, nakon ubistva Slavka Ćuruvije 11. aprila 1999, kada je zajedno sa izbeglicom iz Osijeka Predragom Popovićem i Gradišom Katićem pobegao u Republiku Srpsku da bi pisao za iste Nezavisne – lažno predstavljao kao lice čija je bezbednost ugrožena zbog ubistva vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina. Nekadašnji šef Biroa za komunikacije sa medijima kaže da je Aleksandar Tijanić to činio po nalogu tada već bivšeg načelnika Službe državne bezbednosti Srbije Jovice Stanišića, koji mu pro forme dodeljuje fizičko obezbeđenje na Palama: „Tijaniću je rečeno da dođe u RS i koga da povede. Rekli su mu da se skloni, da izigrava žrtvu, da glasno kaže da je Miloševićev neprijatelj, da bude u banjalučkim novinama, sve dok se i tom čoveku [Željku Kopanji, prim. aut.], uredniku tih novina, ne desi nešto što se desilo Ćuruviji.“[3]

Isti Tijanić, koji je u poslednjem periodu Ćuruvijinog života bio na ratnoj nozi s njim jer mu nije odobrio povećanje honorara, kojeg je prijavio da mu je ukrao pištolj koji je Tijanić u znak zahvalnosti dobio od Stanišića, predstavlja se posle Ćuruvijine smrti u javnosti kao njegov veliki prijatelj (slično je i u vezi sa Đinđićem naknadno tvrdio da ga nikada nije kriminalizovao, već da su to činili njegovi saradnici) i eksploatiše to što je ovaj ubijen, da bi se prikazao kao žrtva Miloševićevog režima i najveća pretnja po isti – dakle, aktuelizujući svoje simboličko mesto u društvu dramatizacijom sopstvene važnosti u očima Drugog. Velimir Ćurgus-Kazimir u svojoj knjizi 2008. godine piše: „Glavni medijski ’igrači’ u ratu protiv Zorana Đinđića i dalje su veoma prisutni na medijskoj i političkoj sceni Srbije. Najveći ’zgoditak’ izvukao je Aleksandar Tijanić, danas generalni direktor Radio televizije Srbije. Umesto Đinđića, Tijanić je ’markirao’ nove protivnike u ličnostima Čedomira Jovanovića i Vladimira Popovića. (Oni su, prema njegovim rečima, odgovorni za Đinđićevu smrt jer ga nisu zaštitili!) Rat sa Jovanovićem i Popovićem nastavili su i svi drugi koji su svojevremeno napadali Đinđića. [...] Njegov odnos prema Zoranu Đinđiću postao je, najzad posle njegovog ubistva, neka vrsta mesijanskog pokroviteljstva. (U stilu: samo da je mene slušao sve bi bilo drukčije.) Tijanić se, međutim, nijednom rečju neće osvrnuti na ono što je pisao, izjavljivao, ili orkestrirao dok je Đinđić bio na čelu srpske Vlade. To je, nekako, došlo samo od sebe.“[4]

Slično tome, Tijanić se početkom 2000. godine zbog komentara u Borbi koji je napisao jedan od urednika Ivan Pajdić, optuživši ga da je u još jednom od svojih primitivnih tekstova u NIN-u, gde se kaže da će „jedan poznati Srbin biti preseljen na onaj svet“, najavio ubistvo tadašnjeg ministra odbrane SRJ Pavla Bulatovića koje se u međuvremenu desilo i da je, ukoliko je znao da se ono sprema, odgovoran što se nije obratio nadležnim organima – takođe brani, ne razlozima zašto je nešto napisao, već simulirajući da su njegov i životi njegove porodice sada ugroženi i da trpe posledice Pajdićevog komentara. Ovo koriste Peščanik i Svetlana Lukić, koja u svoju radio-emisiju 16. februara 2000. godine poziva Tijanića i omogućava mu da na posebno nepodnošljiv i licemeran način odigra omiljenu ulogu žrtve, premda je upravo on taj koji u svojim tekstovima najavljuje ubistva: „Međutim, moram da kažem, moja sudbina pa i moj život, dakle, to je bitno za moju porodicu i za mene, i ja to prosto ne bih isturao u prvi plan. Ako je neko presudio da treba da budem ubijen, u Srbiji odbrane nema, jer se gine i na strani jednoj i na strani drugoj, niko ne zna ko donosi presude, niko ne zna ko ubija“ (kurziv, aut.).[5]

U pokušaju da se u javnosti prikaže kao sveznalica i na taj način anulira mane koje istovremeno bezuspešno pokušava da prikrije, Tijanić se u ulozi proroka pojavljuje i 9. jula 2003. godine, kada u izjavi za Kurir, komentarišući eksploziju automobila Radisava Rodića, kao krivce označava svoje omiljene mete iz Đinđićevog najbližeg okruženja i najavljuje odlazak iz Vlade Srbije upravo tih ljudi, podstaknut ostavkom koju je Vladimir Popović podneo samo četiri dana ranije. „Iz vrha srpske vlasti uskoro će više silom nego milom otići nekoliko ljudi koji su bili opasni po Srbiju. Ali, oni će sada, oslobođeni formalnih položaja, biti strahovito opasni po svoje lične protivnike. Oni, naime, imaju dobre veze sa javnom i tajnom policijom, pročitali su i prekopirali sva dosijea, imaju veoma dobre kontakte, kao što se videlo, sa ljudima koji vode organizovani kriminal. Mislim da je ovo što se desilo sa vlasnikom Glasa javnosti i Kurira Radisavom Rodićem samo prvi korak njihove osvete, koja će uskoro pogoditi četiri dnevne novine, dva nedeljnika i jednu televiziju!“, izjavljuje Tijanić. U atrfileu priloga pak sledi objava glavnog urednika NIN-a Slobodana Reljića da će tužiti Vladimira Popovića, koji ga je navodno psovao na sudu, što nikada nije učinio – samo iz razloga da bi se u prilogu uprlo prstom u označitelj koji Tijanić nije decidno formulisao. Interesantno je da je naslov ovog članka gotovo potpuno identičan onome koji će se pojaviti jedanaest godina kasnije, kada isti tabloid bude vodio kampanju protiv Mila Đukanovića, tj. da potiče iz iste kuhinje, koja primenjuje identičnu matricu kad god postoji nagoveštaj obelodanjivanja njenog medijskog kriminala, s tim što je na mestu premijera Crne Gore ovde Vlada Srbije – „Vlast sprema udar na nezavisne medije!“.

Osim toga što unapred pogađa ubistva u Srbiji poput Šešelja koji je 17. februara 2003. godine, na poslednjem mitingu pred odlazak u Hag najavio „krvavo proleće“, Aleksandar Tijanić unapred označava i krivce za tek počinjeno ubistvo Momira Gavrilovića, kada 22. avgusta 2001, u listu Reporter, u kojem je jedan od urednika bio njegov tadašnji blizak prijatelj Slaviša Lekić, objavljuje tekst pod nazivom „Ko to po Srbiji ubija“, aludirajući na umešanost najbližih Đinđićevih saradnika.64 Nadaleko je poznat i njegov priprost i šovinistički odnos prema ženama, koji će pokazati i kada sredinom 2002. godine kolumnistkinja u listu Danas Nataša Odalović dolazi u posed snimljenog razgovora u kojem Tijanić, tada savetnik predsednika SRJ Vojislava Koštunice, daje novinarima lažne informacije da Vladimir Popović preko „surčinskog klana“ naručuje ubistva na račun Zorana Đinđića. Osim što je oslovljava neukusnim imenima i karikira delove njenog tela, budući dugogodišnji generalni direktor RTS-a, u čiji će se profesionalizam kleti Nataša Miljković i njoj slični, gostujući na nacionalnoj televiziji Pink jula 2002. godine ovako će pokušati da objasni nastalu situaciju, u koju se u međuvremenu uključio i javni tužilac: „Ona je htela da me jebe po svaku cenu, a ja sam hteo da izbegnem seks sa njom po svaku cenu... Ona je jedna najobičnija kurva. Novinarska kurva... Koštunica i ja smo je odbili. On da joj dâ intervju, ja sam odbio da budem sa njom.“[6]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj