Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Afera Delimustafić

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Krajem 2001. godine Služba državne bezbednosti prati Aliju Delimustafića, nekadašnjeg ministra policije Bosne i Hercegovine za kojim je bila raspisana Interpolova poternica zbog zloupotrebe službenog položaja i otmice, a koji je uz to bio i osumnjičen za ratne zločine počinjene nad bosanskim Srbima, finansirajući tzv. patriotsku ligu, kao i za napad na vojni konvoj u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 1992. godine. Delimustafić je bio pod merama u sklopu istrage da je umešan u privredni kriminal i da je povezan s određenim strukturama koje finansiraju Demokratsku stranku Srbije.[1] Ušavši u SRJ sa lažnim pasošem na ime Gojko Mitrović, Delimustafić pokušava da preuzme kontrolu nad prometom hartija od vrednosti firme Metroz, preko Nebojše Maljkovića, bivšeg funkcionera JUL-a, i Zorana Drakulića, tajkuna bliskog Vojislavu Koštunici; druga veza sa DSS jeste njegov venčani kum Momčilo Mandić, zamenik Delimustafića u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ministar pravde u vladi SDS-a u Republici Srpskoj i od kraja 1992. godine direktor Karadžićevog biroa za vezu sa Beogradom u Ulici Moše Pijade 8. Obojica su saradnici vojne službe bezbednosti, a ovaj drugi, kao što je ranije rečeno, pomaže osnivanje srpskog Nacionala; pored novca koji je uzeo iz kase Ministarstva pravde, umešan je i u nestanak pet hiljada vozila „golf“ iz fabrike u Vogošći, ilegalno izdaje pasoše izbeglicama po ceni od 1.000 maraka, u Beogradu otvara lokal „Aleksandar“ i potkrada Biro, a o njegovim mafijaškim aktivnostima u svojoj knjizi Svedočim pisala je i bivša predsednica RS Biljana Plavšić.[2] U leto 2001. godine, lider Nove Srbije Velimir Ilić, s kojim će se ubrzo izmiriti, prijavljuje ministru policije Dušanu Mihajloviću da mu Mandić preti smrću, a tokom istrage se otkriva njegova u međuvremenu iznikla poslovna imperija u Beogradu, te da pokušava da kidnapuje lice koje je označio kao odgovorno za otmicu njegovog brata u Bosni.[3]

Pola godine kasnije, 17. januara 2002, srpska policija je zbog ilegalnog boravka uhapsila Aliju Delimustafića i izručila ga organima Bosne i Hercegovine. Premijer Srbije Zoran Đinđić krajem meseca prvi obaveštava javnost da postoje podaci da se Koštuničin savetnik za medije Aleksandar Tijanić sastajao s Delimustafićem tokom njegovog boravka u Beogradu, da bi ovaj mahinalno uzvratio pretnjom da će ga tužiti za klevetu. Koja je funkcija ove pretnje tužbom, koja uzgred budi rečeno nikada neće biti podneta? Kada se nađe u panici, Tijanić reaguje manično: s jedne strane, najavljivanjem tužbe on preti kako bi javnosti nametnuo fasadu o sigurnosti u sopstvene argumente i kompromitovao Đinđića kao čoveka koji je izrekao neistinu; dok se, s druge strane, premijerove optužbe hiperbolizuju i odmah predstavljaju tako da ugrožavaju život samom Tijaniću – dakle, sasvim identično kao u slučaju iz 2000. godine, kada je optužen da je navodno imao saznanja o pripremi ubistva Pavla Bulatovića.

U ovom psihološkom mehanizmu jasno se očitava zamena jedne ozbiljne opasnosti za drugu, još ozbiljniju, koja treba da pređe preko one prve i tako je prikrije – ona da se bude razotkriven u krivici menja se za onu da se bude ubijen zbog nje, čime ta druga u nesvesnoj kompulziji nije ništa drugo nego potvrda osnovanosti one prve. I zaista, 30. januara 2002. godine, u Blic Newsu, koji vodi njegov saučesnik u kriminalizaciji Željko Cvijanović, Tijanić je već rastrzan na onoga koji maše tužbom za klevetu i onoga koji se ceremonijalno oprašta od svog života i piše patetične žalopojke: „Šta je njegov plan: da zamoli neke svoje prijatelje da me ubiju ili da naredi nekim državnim službenicima da me drže u zatvoru sa izmišljenim optužbama da bi mi se posle pola godine izvinili? To neće proći! Neka mu cela Srbija nešto tako oprosti – ja neću!“[4] Direktor medijskog arhiva Ebart Velimir Ćurgus-Kazimir, koji je 2008. godine analizirao Tijanićevo ponašanje, komentariše ovaj primer: „O čemu je reč? O stvarnim pretnjama ili izmišljotinama? Danas nam ove reči deluju krajnje nestvarno i nebulozno. Pre pet godina neki su stvarno poverovali da je Aleksandar Tijanić najugroženija osoba u Srbiji, a da je Zoran Đinđić južnoamerički diktator.“

Osetivši se pozvanim da ga brani, Koštunica, međutim, istog dana izjavljuje da odnos njegovog savetnika za medije i Delimustafića datira otkada je izbio rat u Bosni, kada ga je ovaj, zajedno s još nekim beogradskim novinarima, bezbedno prebacio do granice SRJ, tvrdeći da je to jedina veza između njih, „zasnovana na telefonskom razgovoru“, što list Politika prenosi narednog dana. Ovo lice, po istom modelu kao i njegov prijatelj Tijanić, nastavlja da napada člana Saveta za nacionalnu bezbednost Zorana Janjuševića za kontakte s Delimustafićem i Mandićem, a Dušana Mihajlovića[5] optužuje da time što im je simbolično poklonio pištolje, naoružava svoje ministre, umesto da oduzima oružje kriminalcima – upravo na taj način pokušavajući da zametne finansijski trag koji vodi do ljudi bliskih Demokratskoj stranci Srbije. „Neprestano smo suočeni s njihovom drekom o kriminalu čija je jedina svrha da pred javnošću sakriju činjenicu da u Srbiji u poslednjih godinu dana nema veće kriminalne afere iza koje ne stoje novokomponovani članovi i finansijeri DSS-a, od slučaja njihovog pokojnog agenta Gavrilovića, do ’prijatelja’ Srba, Alije Delimustafića“, izjavljuje tadašnji ministar policije.[6] Da je ova Koštuničina reakcija bila unapred osmišljena, svedoči i sinhronizovani odgovor Tijanića u Blicu od 31. januara, u kojem potvrđuje njegove navode o tome da mu je Delimustafić pomagao pri napuštanju BiH, ali istovremeno priznaje da se u više navrata „slučajno“ u kafićima ipak sretao s njim tokom njegovih boravaka u Beogradu, demantujući tako predsednika SRJ.[7]

U utorak 25. februara 2003. godine, petnaest dana pre atentata na premijera, tabloid Blic objavljuje prilog „Tijanić: prete mi ubistvom“, koji je takođe samo posledica beskrupuloznog ponašanja ovog novinara i njegove potrebe da se obračunava sa svima koji su ga ikada kritikovali ili pomenuli u negativnom kontekstu. Iako tada još uvek obavlja funkciju savetnika za medije predsednika SRJ, Aleksandar Tijanić u dogovoru s urednikom srpskog Nacionala Predragom Popovićem početkom 2003. godine realizuje u tom listu, a ubrzo posle njegove zabrane i u tabloidu Centar, kolumnu tzv. TV kritike, pod pseudonimom „dr Vesna Petrović-Jović“ s nadimkom „Ruby“, gde se plasiraju prostačke uvrede na račun vlade Zorana Đinđića i njenih članova, kao i različitih ljudi iz sfere sporta, novinarstva, muzike i estrade, kreirajući identitet kolumnistkinje na osnovu plavokose porno-glumice čiju je fotografiju skinuo s interneta.

Budući da je stil pisanja bio prepoznatljiv, da su se tendenciozno upotrebljavala karakteristična Tijanićeva označena („pola čovek pola konj“, „glava neandertalca“, „muca u mislima“, „vezivanje portikle“, „kontejner nepotrebnih informacija“, „najgluplji Srbin“, „pampers pelene“, „Bazedovljeva bolest“, „vibrator“, „felacio“ i sl.), kao i da je lista neprijatelja bila više nego indikativna, nepoznata lica uzvratila su Tijaniću tako što su objavila oglas za pružanje seksualnih usluga u listu Oglasi koji izdaju Novosti, ispod kojeg su ostavila njegov broj fiksnog i mobilnog telefona. Koštuničin savetnik zatim podnosi prijavu protiv N. N. lica za pretnju ubistvom, uznemiravanje, ugrožavanje bezbednosti porodice, falsifikovanje ličnih podataka, napad na privatnost, dok u medijima iznosi da su „inspiratori“ oglasa tadašnji potpredsednik SPS-a Milorad Vučelić, aktuelni urednik lista Pečat, i direktor kompanije Pink Željko Mitrović, zbog teksta „Levičar i bitanga“ od 11. februara 2003. godine u kojem se pominju, kao i da ga je neko „sa crnogorskim akcentom“ (krivica zbog umešanosti u aferu „Nacional“) s govornica zvao i pretio mu zbog njih: „Oni se nisu javili da kažu da nešto nije tačno u tim tekstovima, već smatraju da su optužbe ublažili time ako sam ja autor.“ Na taj način Tijanić je posredno priznao da je bio autor tih priloga, o čemu će s ponosom govoriti već godinu dana kasnije, februara 2004, za srpsko izdanje mesečnika Plejboj.[8]

U jeku kampanje koju Miroslav Mišković, na molbu Dušana Mihajlovića, vodi protiv Vladimira Popovića i Stanka Subotića zbog toga što je ovaj poslednji snimio pokušaj Mihajlovića da u Parizu početkom februara 2004. godine od njega iznudi novac u zamenu za to da mu se ime ne umetne u šemu policijske akcije „Mreža“, četrnaest meseci pošto je Subotić to prvi put obelodanio u emisiji Insajder i tri nedelje nakon gostovanja u emisiji Poligraf na TV B92 kod Jugoslava Ćosića, u kojoj je bivši ministar policije uhvaćen u lažima da se Subotićevo ime nalazi u Beloj knjizi iz 2002. godine, u tabloidu Press se 10. jula 2007. pojavljuje članak pod nazivom „Tijaniću prete“. Njime se konstruiše priča u kojoj „jedan od bivših lidera DOS-a“ (Dušan Mihajlović) po Beogradu priča kako Milo Đukanović i Stanko Subotić prete Tijaniću da će biti „drastično kažnjen“ zato što im se „nepovratno zamerio“ (aluzija na optužbe povodom „duvanske mafije“). Ovaj izmišljeni zaplet, koji ujedno govori i o strahu od odgovornosti, postoji pak samo da bi se servirao Tijaniću kao povod za reakciju u kojoj će za puštanje takvih glasina najpre biti okrivljen Popović, da bi se odmah potom „žrtva“ Tijanić od onoga kome prete pretvorio u nekog ko preti drugima: „Moji prijatelji iz Podgorice i Svetog Stefana redovno me obaveštavaju da, po primorju i brdima, lideri lipsalog DOS-a naglašavaju svojim domaćinima da sam ja lično odgovoran za svaki beogradski tekst o cigarama i Montenegru. Nedostojno je da se pravdam. Sramotno je da objašnjavam. Neću da ispravljam! Samo će Žarko Korać, koji je pre sedam dana na crnogorskoj televiziji rekao da sam ja vođa propagandnog štaba koji radi protiv Crne Gore, morati pred srpskim ili crnogorskim sudom, svejedno, da pruži bilo kakav dokaz takve strašne laži. Ili da tu laž poliže pred očima vascijelog svijeta.“

I krajem 2008. godine, kada Subotić već uveliko iznosi dokaze o postojanju ekspertskog tima koji je imao zadatak da, zahvaljujući mreži medija koju su plaćali, najpre plasira, a potom i prevodi tekstove kako bi bili dostupni stranim tužilaštvima, na pitanje Kurira da prokomentariše takve optužbe, Tijanić kratko, ali neobično uznemireno odgovara: „Ne znam ni o kakvom ekspertskom timu je reč. Ovo nije šala! Shvatiću to kao ugrožavanje mog života i tužiću glavnog urednika. Neću da dajem izjave, samo kažem da će se na sudu sve dokazati.“[9] Najzad se, ponovo u listu Press, šest meseci kasnije, povodom Subotićevog intervjua koji je dao za hrvatski Jutarnji list u kojem je Aleksandra Tijanića označio kao člana grupe koja je isfabrikovala „duvansku aferu“, ponovo pravi prilog samo od Tijanićeve reakcije. „Da budem sasvim jasan. Svako pominjanje mog imena od strane Caneta ili plaćenih advokata smatram njegovom direktnom pretnjom. Svaku pretnju čoveka s toliko novca, takvom karijerom i toliko veza u različitim profesionalnim, a već oprobanim krugovima, smatram smrtnom presudom“, kaže generalni direktor RTS-a u tekstu od 11. maja 2009. godine, naslovljenim pompezno „Tijanić: Cane me osudio na smrt!“. I ovaj primer pominje se u Ćurgusovoj knjizi Hajka iz 2009. godine: „Istovremeno, Aleksandar Tijanić ne samo da ne menja svoju retoriku, bilo da polemiše sa nevladinim organizacijama, zvezdama estrade ili političkim oponentima, nego i dalje gaji iste vrste opsesija kojima je javno paradirao dok je Zoran Đinđić bio premijer. Reč je, naravno, o njegovom osećanju fizičke ugroženosti. Njegova izjava o ’neizrečenoj’ ali prisutnoj pretnji Stanka Subotića Caneta (citat) toliko podseća na ono što je Tijanić govorio o svojoj ugroženosti pre šest godina da bi čovek pomislio da je on najveća žrtva i paćenik srpskog novinarstva i cele srpske političke scene.“[10]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj