Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Pokušaj sprečavanja afere i sam postaje afera

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Kao derivat kastracionog kompleksa, sindrom nestašnog deteta, kada mu usled psihičkog fakticiteta same radnje preti opasnost da bude razotkriveno u nečemu što je učinilo mimo ego-ideala, a zatim proigrava tu poziciju pretvarajući se u žrtvu nesnosno veću od one koju je takvom načinilo, ne predstavlja ništa drugo do rad kontroverznog superega, a obrisi tog sindroma uočljivi su kako u individualnim, tako i u postupcima grupe pojedinaca, medija, raznih organizacija, pa i političkih partija. U posebno zanimljivu potkategoriju ovih slučajeva spadaju i situacije u kojima simbolički roditelj na osnovu pridobijenih informacija unapred osujećuje i obelodanjuje nameru subjekta da učini izvesnu radnju (otvori aferu), kada takođe u svojstvu odbrane, transferom straha na scenu stupa preokret u kojem dete začas posla, samim tim što mu neko drugi unapred determiniše buduće korake i tako ga „ugrožava“, postaje još veća „žrtva“.

Takav slučaj nastaje u petak, 8. januara 2016, neobičnom najavom ministra policije Nebojše Stefanovića u „Dnevniku 2“ RTS-a da će jedna osoba „koja je novinarka još iz vremena Slobodana Miloševića“ kazati da je praćena, što je metod već prethodno isprobavan preko Miroslave Milenović i Slaviše Lekića. „Predstavnik jednog novinarskog udruženja, neću reći kojeg, treba da se pojavi u javnosti i da to kaže kao jednu skandaloznu stvar, iako ne postoje nikakvi dokazi niti se to ikada dogodilo“, dodao je ministar, uz napomenu da će zbog toga reagovati Tužilaštvo i biti sprovedena istraga, kao i da će institucije uraditi svoj posao.[1] U prilog činjenici da je planiranje afere na ovaj način donekle osujećeno i preduhitreno, svedoči čitav niz narednih radnji koje, ispostaviće se, ipak menjaju samo kompoziciju toka planirane afere, ali je ni u kom smislu ne poništavaju, ne anuliraju njene efekte i ne sprečavaju da se izvrši na manje-više zacrtan način. Baš kao što je tzv. afera „Državni udar“ proistekla tek iz pokušaja momentalnog osujećivanja afere „Podrum“, kao kontrareakcija svih onih koji su već sutradan trebali da podrže ono što je Kurir lansirao 29. novembra 2015. godine, tvrdeći da je premijer Vučić lično isleđivao i podmićivao Aleksandra Kornica u restoranu „Veliki trg“ u Zemunu.

Posle kratkog intervala rekuperacije, dva dana nakon Stefanovićeve izjave na RTS-u, 10. januara 2016, televizija N1 navodno ekskluzivno saznaje (baš kao i u slučaju „napada“ na Miroslavu Milenović, 21. novembra 2015) da je protiv Stefanovića i sekretarke Uprave kriminalističke policije Dijane Hrkalović još 30. decembra 2015. godine podneta krivična prijava u Tužilaštvu za organizovani kriminal zbog zloupotrebe službenog položaja i trgovine uticajem. U prijavi se navodi da je Odeljenje za poslove bezbednosti pri Ministarstvu unutrašnjih poslova „sprovodilo mere opservacije i tajne pratnje bez otvorene operativne obrade, bez naredbe suda, suprotno instrukciji o operativnom postupanju“, da je trgovina uticajem izvršena uništenjem devet hard diskova s podacima, dva kolor laserska štampača i jednog monohromatskog laserskog štampača, sve s ciljem uništavanja podataka sadržanih u pomenutim tehničkim sredstvima radi sprečavanja i ometanja dokazivanja (nije jasno na koji način štampači mogu čuvati podatke ili biti dokaz za njihovo uništavanje), a da je radnja izvršena čitavu godinu pre podnošenja prijave – decembra 2014. godine.[2] Najzanimljivije u ovom prilogu jeste to što nije odgovoreno na osnovno novinarsko pitanje – ko? – tj. da je upadljivo uskraćena informacija o identitetu lica koje je takvu krivičnu prijavu podnelo. Šef Biroa za informisanje MUP-a Biljana Popović Ivković istog dana odgovara na vest sa TV N1 da su navodi u krivičnoj prijavi apsolutno netačni, da ona predstavlja pritisak na rad MUP-a, da je njen cilj diskreditovanje ministra i da ju je podnelo lice koje je i prethodnih godina podnosilo podjednako neosnovane prijave protiv bivših rukovodilaca u MUP-u, nezadovoljno svojim položajem.[3]

Očito je u ovoj situaciji da komponenta afere, koja je svakako bila planirana da „koincidira“ s navodima Svetlane Vojinović, nekadašnje novinarke bliske režimu Slobodana Miloševića, koja posle smene vlasti 2000. godine sa RTS-a prelazi da radi za tabloide poput Kurira, da je zapravo ona osoba iz krivične prijave koja je praćena – ostaje netaknuta i da se izvršava neometano, bez obzira na pokušaj Stefanovića da predupredi inicijatorove predumišljajne radnje. Ono što se pervertira samo je deo na koji je ministar direktno referirao – da će „predstavnik jednog novinarskog udruženja“ izaći i tvrdnje novinarke prikazati kao „skandaloznu stvar“. Umesto toga, upravo ono novinarsko udruženje koje je taj zadatak imalo, a to je NUNS, 11. januara saziva vanrednu sednicu Izvršnog odbora i po sindromu nestašnog deteta uhvaćenog u namerama, nameštajući se galantno u ulogu žrtve, saziva hitnu konferenciju za štampu, na kojoj preokreće Stefanovićeve optužbe u pitanje kako je ministar uopšte mogao unapred da zna šta će se desiti ukoliko odeljenje koje je navedeno u prijavi zaista nije angažovano da prati novinare (naslov priloga na TV N1 glasi „NUNS: Kako je ministar znao budućnost“).

Na taj način, uprkos prividnoj prepreci, isprva planirana komplementarnost između prvog i drugog elementa afere (krivične prijave, s jedne, i njenog praktičnog dokaza, s druge strane) ponovo je uspostavljena, dok NUNS, kako bi nadjačao očiglednost da je razotkriven u namerama, slično kao i nebrojano puta ranije Aleksandar Tijanić suočen sa sopstvenim lažima, u zaključku svog zasedanja pribegava hiperbolizaciji i dramatizaciji i odlučuje da i ono zapreti krivičnom prijavom protiv Stefanovića, iako takva nikada neće biti podneta.[4] U toku trajanja konferencije, glavni urednik Informera Dragan J. Vučićević, osim toga da je u aferu trebalo da bude upletena Vojinovićeva, obelodanjuje i ime policajca Dejana Tripkovića, koji je krivičnu prijavu protiv Stefanovića podneo nezadovoljan rasporedom na novo radno mesto. Isto lice, u vreme ličnog sukoba s UKP-om, koristio je i Tihomir Trišić u septembru 2013. godine kako bi preko Kurira lažno optužio Rodoljuba Milovića i Milorada Veljovića da su učestvovali u krađi mobilnih telefona; Tripković se uoči otvaranja afere u 2016. godini, sastajao i dogovarao s predsednikom NUNS-a Vukašinom Obradovićem.[5]

Dva dana kasnije, u celu šaradu se uključuje i treći akter – ombudsman Saša Janković, navodno nepristrasni faktor koji treba da dâ poslednju reč posle kontrole pomenutih okolnosti koju bude obavio, čime momentalno pruža NUNS-u izgovor da suspenduje odluku o podnošenju krivične prijave za koju se unapred zna da nema nikakvog osnova. Janković, koji se pre toga već bavio pitanjem prisluškivanja i praćenja pojedinih građana i grupa u nekim drugim aferama, poznat je i po tome što je, u vezi s incidentom na Paradi ponosa 28. septembra 2014. godine, kada su u pratnji vojne jedinice „kobre“ od strane pripadnika niškog odreda Žandarmerije prebijeni brat premijera Andrej Vučić i brat gradonačelnika Beograda Predrag Mali, prvi put u dotadašnjem radu kancelarije Ombudsmana podneo krivične prijave protiv pripadnika „kobri“ u čijoj su pratnji bila štićena lica, a od ministra odbrane Bratislava Gašića tražio da obelodani podatke o obezbeđenju premijera i time potencijalno ugrozi celokupan sistem njegove bezbednosti. Kampanja koju je zbog toga vodio, a sve s ciljem da se pokaže kako su štićena lica zapravo kriva za incident, nalikuje onoj u kojoj je javnost Zorana Đinđića i Čedomira Jovanovića optuživala za prekomerno obezbeđenje i bahaćenje, da bi se zatim spekulisalo zbog čega im je takvo obezbeđenje potrebno i čega se to plaše kada se Koštunica sa „skromnim obezbeđenjem“ ne plaši, ili zašto su prešli da žive u rezidencije, kada je Koštunica ostao u svom stanu u Gospodar Jevremovoj i slično.[6]

„Pretpostavljam da bih uspeo da opstanem čak i u manje obezbeđenom objektu nego što je moj sadašnji stan, ali za određene funkcionere postoje određena pravila, postoji takođe i zakon, i ako se nešto desi, onda odgovaraju ljudi koji su zaduženi za sprovođenje tih pravila, u ovom slučaju uprava za lično obezbeđenje. Oni su mi pre tri meseca rekli – ne možemo da snosimo odgovornost za vašu bezbednost, jer taj objekat u kome stanujete nije moguće obezbeđivati, ne toliko zbog građana koji ulaze i izlaze, zbog stanara, koliko zbog parkiranih automobila kojih ima mnogo u ulici u kojoj ja stanujem, u ulici kroz koju prolaze, i to vrlo sporo, zato što je to jednosmerna ulica i svaki od tih automobila je potencijalna auto-bomba – nije moguće kontrolisati sva vozila“, objašnjava Đinđić 2003. godine razloge zbog kojih je morao da napusti stan na Studentskom trgu u centru Beograda.[7] Da Đinđićev odnos prema obezbeđenju nije bio ni nalik tome kako se to u javnosti predstavljalo, svedoči i tadašnji nemački ambasador u SRJ, Kurt Leonberger: „Mi smo mu davali savete sa nemačkog stanovišta i planirali bezbednosne mere za njega. Verovatno vam je poznato da je na predlog nemačke ambasade isporučen blindirani automobil. Mi smo mu razradili operativne planove, praktično smo ga terali i pritiskali da se preseli na Dedinje u sopstvenu obezbeđenu vilu. Ali ličnost kao što je Đinđić, s takvom harizmom, tražila je naravno kontakt s narodom pa je odbijao tu izolaciju. On je bio taj koji se nije uvek pridržavao bezbednosnih mera. Verovatno je verovao da ipak nije ugrožen do te mere.“[8]

U međuvremenu, istog dana kada je NUNS optužio Stefanovića da njegove službe nezakonito prate novinare, izjavu za TV Pink daje Nemanja Pantić, lice zaposleno u Odeljenju za medije i komunikacije MUP-a i bivši novinar Večernjih novosti, demantujući spekulacije o prisluškivanju priznanjem da je on taj koji je preneo resornom ministru ono što je saznao iz neformalnih kontakata s pojedinim novinarima, svojim nekadašnjim kolegama. Pantić je, kako kaže, osećao obavezu da mu to prenese, dok je NUNS-u u čitavom nastupu pak zasmetalo to što je u poslednjoj rečenici priloga uzgred bilo navedeno da je u pitanju sin ubijenog novinara iz Jagodine Milana Pantića, pored Slavka Ćuruvije i Dade Vujasinović, jednog od tri (hermetička) totema koje ovo udruženje godinama celiva zarad eksploatacije i profitiranja na temi stalno prisutne ugroženosti novinara.[9]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj