Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Ko to prati ombudsmana?

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

To da su ova i srodna novinarska udruženja nezamisliva bez propagande o novinarima-žrtvama i koliko ih brutalno u simboličkoj ravni izrabljuju kao mrtve ljude, a kao nikad življe označitelje, postaće sasvim jasno početkom 2016. godine prilikom izrade sporazuma o zaštiti novinara, odnosno potpisivanja Memoranduma o osnivanju koordinacionog tela koje bi se bavilo predmetima napada na novinare i ugrožavanja njihove sigurnosti, a koji je iniciralo Odeljenje Republičkog tužilaštva za međunarodnu saradnju i pravnu pomoć. NUNS, NDNV i Asocijacija online medija (isto trojstvo zaduženo za odbranu i zaštitu fabrikovanih istraživačkih organizacija KRIK, CINS i BIRN) odbili su da ga potpišu pod neuobičajeno iskrenim obrazloženjem – jer „ne žele da dele odgovornost sa državnim organima koji imaju obavezu da zaštite novinare“. S druge strane, predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović nije se složila s odlukom ova tri udruženja, opisujući njihovu delatnost kao gerilski način rada, koji je možda dobar za dobijanje donacija za udruženja, ali ne i za rešavanje slučajeva: „Mislim da to ne ide baš tako da mi kažemo baš nas briga, neka Tužilaštvo i policija rade, a mi ćemo da se pojavljujemo pred međunarodnim organizacijama od kojih tražimo donacije i da kažemo mi imamo 200 slučajeva napada, a onda se ispostavi da ti slučajevi nisu prijavljeni, niti procesuirani.“[1] Ovakav odgovor NUNS-a retroaktivno je razjasnio i razloge zbog čega su tri godine ranije, najpre članica Upravnog odbora NUNS-a Vesna Mališić, a potom i njen predsednik Vukašin Obradović, napustili Komisiju za utvrđivanje činjenica o ubistvima novinara – ne zato što ju je osnovala država i što predstavlja, kako su govorili, ad hoc telo, već zbog nespremnosti da svojim zalaganjem podnesu odgovornost za rezultate rada, kakvi god oni bili, i time jednom bili prinuđeni da se odreknu mantri kojima godinama truju javno mnjenje, u strahu da u okolnostima razjašnjenih slučajeva ne bi znali kako da funkcionišu i koja je svrha njihovog postojanja.

Na sajtu Espreso, još jednom od kurirskih proizvoda Adria Media grupe nastalih u drugoj polovini 2015. godine, 24. januara osvanuće intervju s Obradovićem, koji je za te potrebe specijalno došao u prostorije kompanije; smisao priloga je smeštanje Obradovića, ali i Kurira, u kontekst žrtava režimskog odnosa prema medijima, te čitav intervju izgleda kao udvojeni monolog samosažaljivih lica – novinara koji radi za reketašku kompaniju i predsednika novinskog udruženja čiji je član Izvršnog odbora istovremeno na mestu glavnog urednika Kurira. Da veza ne bi bila očigledna i predstavljena kao sukob interesa, kao i da bi se sačuvao renome NUNS-a, čiji je jedan od glavnih propagandnih motiva od 2013. godine „tabloidizacija Srbije“, postignut je dogovor da Obradović dâ intervju za manje poznati Espreso, koji će nakon što se najpre tu objavi preneti i Kurir, dok će se činjenica da je u pitanju sajt istog vlasnika svim silama potisnuti; naslov intervjua glasi „OBRADOVIĆ: Vlast ne preza ni od čega, plašim se da je Vučićev režim brutalniji od Miloševićevog!“. Samo četiri dana posle toga svoju priliku da po motivu praćenja novinara napadne ministra Stefanovića dobiće i predsednik Nezavisnog policijskog sindikata Srbije (NPSS) Momčilo Vidojević, koji, pored zadatka da novi Zakon o policiji okarakteriše kao „nikad lošiji i opasniji akt“, navodi i sledeće: „Od dolaska Nebojše Stefanovića na funkciju ministra unutrašnjih poslova, pojavile su se u javnosti brojne afere vezane za MUP. Te afere i neistine na račun zaposlenih u MUP-u veoma su opasne po bezbednost Srbije i njenih građana, jer ih iznosi sam ministar.“[2]

Tek tri i po meseca kasnije, kada su se uprkos Pantićevom priznanju, a zahvaljujući brojnim prilozima, na antivladinim medijima već uveliko raširile optužbe da vlasti prisluškuju novinare, kancelarija Ombudsmana objaviće da je tokom kontrole došla do saznanja koja potvrđuju Pantićeve navode i da nikakvog prisluškivanja i praćenja novinara zapravo nije ni bilo. Kancelarija je ipak okrivila ministra policije da je u javnost „na nepravilan način“ izneo informaciju do koje je došao, dok je u svom godišnjem izveštaju, objavljenom sredinom marta, tendenciozno mistifikujući Pantića, navela da „u Stefanovićevom kabinetu sedi jedna osoba koja kontaktira sa novinarima, a nije raspoređena na neko posebno radno mesto“ – dakle, rukopisom vrlo sličnim onom kojim je Aleksandar Tijanić 14. avgusta 2001. u Građanskom listu, kako je već ranije rečeno, pisao da je mesecima „u kabinetu republičkog ministra za informisanje sedeo čovek koji nije imao nikakvu zvaničnu funkciju“, misleći na „vrhovnog cenzora“ Vladimira Popovića.[3] Krivična prijava policajca Tripkovića protiv Stefanovića i Dijane Hrkalović odbačena je od strane Tužilaštva za organizovani kriminal 26. februara 2016. godine zbog nepostojanja osnova sumnje da su počinili krivično delo za koje se terete.

Kuriozitet predstavlja to što je Janković, koji je januara 2016. uzeo da sprovede kontrolu o praćenju novinara, tokom trajanja afere „Pištolj“ krajem aprila 2015. godine i sam pribegao ovom mehanizmu „užrtvljavanja“, prijavljujući tako Bezbednosno informativnoj agenciji da ga prate četiri čoveka, da bi se dve nedelje kasnije ispostavilo da je jedna od dve osobe koje je ombudsman identifikovao kao lica koja mu „ugrožavaju bezbednost“ njegov komšija, dok je druga proslavljeni srpski rukometaš Predrag Peruničić.[4] Za to vreme listovi Danas i Blic objavljuju tekstove s neimenovanim izvorima u bezbednosnim strukturama koji tvrde da „četiri čoveka“ pokušavaju da insceniraju incident s Jankovićem koji bi u takvoj situaciji bio snimljen kamerama i na taj način kompromitovan, i živopisnim detaljima da ga jedan prati „automobilom u nameri da izazove saobraćajni prekršaj, dok ga drugi čeka iza zgrade sa psom“.[5] Sledi inkrementalni model medijske aktualizacije, gde se u svakom narednom prilogu iznosi poneka pojedinost više, sa sve jasnijom intencijom da se kroz postepeno složeni mozaik konkretizuje meta koju ovakvi tekstovi treba uistinu da napadnu.

Dva dana od pojavljivanja prvog priloga, 26. aprila, štafetu preuzima Blic i nastavlja tačno tamo gde je stao Danas; sada je već poznato da su osumnjičena lica ranije imala problema sa zakonom i da je „jedan od njih izuzetno blizak bezbednosnim strukturama“, a produžava se priča i o čoveku sa psom koji „ima crveni kačket koji mu je navučen na lice“: „Ovaj muškarac je po ulasku u džip psa stavio u gepek, što navodi na sumnju da mu je pas samo maska.“90 List je istog dana kada se pojavio prvi tekst u Danasu optužio vlast da aferom „Pištolj“ vodi kampanju protiv Saše Jankovića, jer se plaši njegovog rejtinga, iako nije jasno na koji način „poverenje građana u instituciju Ombudsmana“, za koje se u tekstu kaže da je za jedan postotak više u odnosu na poverenje u Vladu Srbije, treba da izazove njen strah. Najzad, kulminativni krug zatvara list koji je manipulaciju i otpočeo, gde se u članku od 8. maja već u prvoj rečenici tvrdi da su sva četvorica osumnjičenih „zaposlena u državnim organima“, a da je među njima i „savetnik u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kao i šef obezbeđenja jednog visokog državnog funkcionera“;91 meta je, dakle, identična kao što će biti i januara 2016. godine, a to su MUP i ljudi lojalni resornom ministru Nebojši Stefanoviću. S druge strane, izvršioce medijskih radova čine tri dobro poznate novinarke bliske Demokratskoj stranci i krugovima policije i tužilaštva (Milović, Pušić, Đinović, Ivanić, Isailović, Radisavljević), čija je moć ugrožena – Katarina Živanović, Željka Jevtić i Lana Gedošević.

Slično kao i članica Saveta za borbu protiv korupcije Miroslava Milenović, koja je eksplicitno priznala da je bliska s pomenutom grupom odmetnutih državnih službenika, i Janković odbija policijsko obezbeđenje koje mu je dodelio ministar, jer nema poverenja u MUP, i takođe zaobilazi tu instituciju s namerom da se sebi bliskim ljudima požali da je praćen, da bi u toku istrage zatim odbio da sarađuje s policijom, dajući neverovatnu izjavu da se kao Saša Janković oseća bezbedno, ali da se u svojstvu ombudsmana radi sigurnosti obratio BIA umesto MUP-u.92 I njemu je već 5. maja 2015. uručena nagrada Doprinos godine Evropi u 2015. godini, koje dodeljuju dve NVO – Evropski pokret u Srbiji (EPuS) i Međunarodni evropski pokret; sedam meseci kasnije, 10. decembra, još jedna NVO, pod nazivom Liga eksperata, koju vodi Božo Prelević, dodeliće mu nagradu Vitez poziva povodom Međunarodnog dana ljudskih prava; najzad, 19. februara 2016. godine, zajedno sa Šabićem i Vesnom Rakić Vodinelić, primiće i Povelju za građansku hrabrost „Dragoljub Stošić“ za 2015. godinu. Onako kako je potpuno očigledno da je licima poput Saše Jankovića, Rodoljuba Šabića, Miroslave Milenović, Saše Đorđevića iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i mnogih drugih, od trenutka smene Rodoljuba Milovića u fokusu kompromitovanje jedino i isključivo Nebojše Stefanovića i promena u MUP-u, ovaj sled događaja osvetlio je i uzvratnu spregu – da ta lica kroz kontrolisane medije uživaju uzajamnu podršku i potporu istih tih državnih službenika za čiji račun ili u čijem interesu najčešće i nastupaju. Politikant Janković otišao je, najzad, korak dalje od svoje koleginice Miroslave Milenović – svoju kandidaturu na izborima za budućeg predsednika Srbije najavio je 26. decembra 2016. godine.

Još jedno od lica koje, poput Jankovića, ima sličan šizofreni problem u razdvajanju sebe kao građanina od funkcije Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, tj. koje koristi prirodu svoje funkcije i mogućnost da se, radi manipulisanja javnim mnjenjem i otvorenog bavljenja politikom, po potrebi predstavlja čas u ovom, čas u onom svojstvu – jeste njegov strukturalni blizanac Rodoljub Šabić. Ovim metodom obmanjivanja građana, „počasni član NUNS-a“, koji je na funkciju poverenika ustoličen još 2004. godine i koji se u većini slučajeva tokom dvanaest godina rada sada već potpuno lično i profesionalno poistovećuje s njom, služi se svaki put kada u medijima poželi da komentariše određeni događaj koji nema veze s njegovim nadležnostima i na taj način postane aktivni politički činilac, uprkos tome što mu je zakonom jasno propisana isključivo servisna uloga (tj. zabranjen svaki vid upotrebe institucije koji se ne bi bavio prethodno upućenim zahtevima i žalbama tražilaca), kao i kontrolna prema organima vlasti. Nakon što do toga dođe, Šabić uključuje svoj prvi odbrambeni mehanizam i kreće uredno da se predstavlja kao pojedinac i običan građanin, iako je svuda, pa čak i na svojim profilima na društvenim mrežama, potpisan kao poverenik. U momentima kada mu pak interesno ne odgovara da se oglašava, gde spadaju i slučajevi u kojima bi se njegov eventualni komentar mogao protumačiti kao podrška vlasti, kada biva u medijima uhvaćen zbog reakcije koja ne spada u opis dužnosti poverenika ili iskritikovan jer ne reaguje, Rodoljub Šabić se ekspresno vraća u poziciju striktnog poštovaoca zakona i odgovara da se „ovlašćenja poverenika ne odnose na obradu podataka od strane medija“, tj. da nije nadležan da reaguje na medijske napise.[6]

Da se čisto licemerje nalazi u samom središtu ovog organa i predstavlja njegov osnovni režim funkcionisanja prilikom utvrđivanja kriterijuma po čijim će se žalbama najpre postupati, govore i primeri o tome koliko hitro Šabić reaguje kada su u pitanju novinari iz antivladinih medija ili kvaziistraživačkih organizacija, a koliko sporo to čini kada mu E-novine 27. aprila 2015. godine upućuju žalbu protiv Tužilaštva za organizovani kriminal pošto je odbilo da otkrije identitet lica prisutnih tokom sastanka u Tičinu, 15. maja 2009. godine, na kojem je Stanko Subotić lažno predstavljen kao saučesnik u pranju novca Darka Šarića. S druge strane, 4. aprila 2015. isti Rodoljub Šabić staje u roku od 24 časa u zaštitu korumpiranog zamenika tužioca Saše Ivanića, za kojeg je nepobitno utvrđeno da je pored Miljka Radisavljevića upravo bio jedan od učesnika susreta u Tičinu – zbog toga što je njegova fotografija procurila u medije, čime mu se navodno ugrožava bezbednost.[7] Iako je Tužilaštvo punih godinu dana odbijalo da odgovori E-novinama, poverenik ovoj instituciji nije uputio nijednu opomenu, niti izrekao kaznu, što čini prema svim ministarstvima i upravama kada su antivladine redakcije posredi.[8] Tako u slučaju žalbe CINS-a prema privatnom Univerzitetu „Educons“ iz Sremske Kamenice, zbog toga što je isprva pokazao rezervu da toj reketaškoj organizaciji poznatoj po otvaranju afera i kompromitovanju doktorskih disertacija u političke svrhe dostavi na uvid kopiju doktorata guvernerke NBS Jorgovanke Tabaković, poverenik odmah posle isteka roka od tri dana, 9. juna 2016. godine kažnjava Univerzitet sa 20.000 dinara, iako je CINS-u tražena kopija poslata dan ranije – ne sačekavši tako ni da Pošta Srbije dostavi paket primaocu.[9]

Ova žestoko ostrašćena selektivnost začinjena cinizmom i bezobrazlukom, kod državnog službenika Rodoljuba Šabića, koji podilazi upravo onim medijskim strukturama čiji je cilj kompromitovanje aktuelne vlasti, kulminiraće 4. maja 2016. godine, kada Više tužilaštvo u svom saopštenju za javnost uzgred bude napisalo da je Šabić u razgovoru sa istražnim organima odbio svaku dalju saradnju s njima po pitanju pretnje koja mu je upućena preko Tvitera, u vezi s propagandom koju je vodio jahanjem na aferi „Savamala“, i da bez obzira na takvu odluku poverenika, nastavlja istragu. Istog trena kada shvata da je javnost na taj način saznala da poverenik ne pokazuje nikakav interes u pronalaženju i sankcionisanju lica koje mu je pretilo, već da mu je cilj, baš kao i pre njega Saši Jankoviću i Miroslavi Milenović, od starta bila isključivo politizacija slučaja i stavljanje u ulogu žrtve, Šabić umesto osvrta na pitanje zašto je odbio da sarađuje s policijom za RTV izjavljuje pak da je činjenica što je Tužilaštvo javno objavilo taj detalj o njemu – skandalozna.[10] Manipulativno lice koje se, paradoksalno, zalaže za transparentnost svih podataka od javnog značaja, istovremeno je i redovni kolumnista lista Politika, kao i bivši ministar za lokalnu samoupravu u Vladi Srbije od 2001. do 2003. godine iz Socijaldemokratske partije Slobodana Orlića, koja je odlukom Glavnog odbora te stranke od 9. novembra 2003. uskratila poverenje vladi Zorana Živkovića.[11] Ovim je, između ostalog i zbog neispunjenih političkih zahteva za smenu ministarke saobraćaja Marije Rašete Vukosavljević i ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića,[12] ta stranka praktično stavila tačku na DOS-ov režim, što je tri dana kasnije dovelo i do raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora, deset dana pre toga preteći i vršiocu dužnosti predsednika Srbije Nataši Mićić da će i njoj uskratiti poverenje. Tako je bivši političar dolaskom Vojislava Koštunice na vlast najednom preobraćen u neostrašćenu, objektivnu i nestranačku ličnost, dostojnu obavljanja funkcije Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja i dostupnosti podataka.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj