Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Gde Patrola stade, ti produži Foto: Oksana Toskić
Facebook Twitter Google
01.12.2018 / Prikazi

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Gde Patrola stade, ti produži

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Dvadeset šestog januara 2016. godine, dok N1 lansira neistinu da je Ustavni sud Miškovićev pritvor proglasio neustavnim, a kao znak kooperacije United i Adria Media grupe, na Jutjub kanalu Kurira objavljuje se klip „UZBUNA! TEHNIKE MANIPULACIJE INFORMACIJAMA: Evo kako vlast od vas krije istinu!“, čija je autorka Marija Nenić, nevenčana supruga i bivša sekretarica smenjenog načelnika UKP-a Rodoljuba Milovića. Nenićeva je imala direktan uticaj na isti tabloid dugi niz godina, što je u javnosti otkriveno tek kada je Kurir juna 2014. poveo otvorenu hajku protiv Mila Đukanovića i Vladimira Popovića, a još uvek prikrivenu protiv Aleksandra Vučića. Glavni zadatak emisije jeste ovremenjavanje primordijalne predstave u vezi s konkretnim označiteljem-metom, tj. uspostaviti znak jednakosti između vremena kada je Vučić u periodu 1998–1999. godine bio ministar informisanja i današnjice preko vampirizovanog motiva progona medija – nekada Evropljanina i Dnevnog telegrafa Slavka Ćuruvije, a šesnaest godina kasnije BIRN-a, CINS-a i KRIK-a, kriminalizatorskih organizacija koje Kurir i N1 udruženim snagama uzimaju u zaštitu i institucionalizuju njihovu poziciju žrtve. Zbog toga se u emisiju dovode Stevan Dojčinović, Slobodan Georgijev, Branko Čečen, Ivan Ninić i Igor Božić, a tri kartelske organizacije predstavljaju se kao proizvođači „kritičkih i dokumentovanih tekstova“, kao „trn u oku vlasti“, njihovi „najveći državni neprijatelji“ i zahvaljujući Informeru, Politici i Pinku „strani plaćenici“ – bez i jedne jedine reči o medijskoj logistici koju ti isti tekstovi uživaju kako bi dalje proizvodili i širili efekat kriminalizacije vlasti, ili o zaključcima koje njihovi autori ili konzumenti neosnovano i najlakše izvode iz takve „dokumentacije“ (pošto žrtve moraju biti potpuno nevine, jer u protivnom ne bi ni bile prave žrtve).

Na taj način, oštećeno lice Marija Nenić, koja ovim prvi put javno otkriva svoje bliske veze s Kurirom, bez ikakvih posledica izgovara neistine poput one koju prepisuje od Branke Prpe i Predraga Popovića – da je Vučić 1998. godine „izdejstvovao Zakon o informisanju“, premda je isti zakon uveden na inicijativu tadašnjeg potpredsednika vlade Vojislava Šešelja, ili kada optužuje premijera i njegove najbliže saradnike za „nezakonite radnje u vezi sa izdavanjem dozvola firmama za ispumpavanje kopa Tamnava“, koje je pak odobrila Svetska banka, nadgledajući čitav proces i terminirajući tender za koji je „neupućeni“ BIRN tvrdio da je kasnio krivicom Vlade Srbije i da uopšte nije ni trebalo da bude raspisan. Poznati kriminalizator Mila Đukanovića iz 2003. godine i celivatelj Ljiljane Raičević iz Vremena, jedne od glavnih akterki u aferi „Moldavka S. Č.“, Slobodan Georgijev, čovek koji je povodom demantija Svetske banke na jedan od najneprofesionalnijih tekstova u istoriji BIRN-ovog rada, u kojem se ona ne pominje ni u jednoj rečenici, premda je zbog sredstava koje je donirala Evropska unija za sanaciju posledica od poplava imala jurisdikciju nad čitavim poslom, za vesti u 20 časova za TV B92 13. januara 2015. godine rekao da mu nije jasno zašto se ta institucija uopšte oglašava u ovom slučaju[1] – izjavljuje da vlast Aleksandra Vučića „želi da kontroliše apsolutno sve“ i da takvu vlast Srbija nikada nije imala, čak ni za vreme Miloševića.

Koordinator BIRN-a za Srbiju, koji tekstom „Svi premijerovi ljudi“, objavljenim 10. decembra 2015. godine u Vremenu, pravi kompilaciju kompromitujućih kafanskih i čaršijskih priča o ljudima relativno bliskim Aleksandru Vučiću, da bi se nepune dve nedelje nakon toga, 23. decembra, pojavio u Novom danu TV N1 i tvrdio kako „Vučić kriminalizuje svakog ko ne misli kao on“; koji u dosnimljenim epizodama emisije Mediji u Srbiji: Hronika propadanja Slaviše Lekića, emitovanim takođe na TV N1, izmišlja da je Vučić decembra 2012. Miroslava Miškovića uhapsio „na osnovu marketinških istraživanja“, a Lekić na konto njegove izjave razrađuje čitav koncept na tu temu – iznosi neistine za Kurir i da je BIRN objavio „ugovore sa Etihadom“, iako nisu objavljeni nikakvi validni ugovori, već samo njihove zastarele verzije dobavljene iz Ministarstva privrede u vreme odlaska šefa tog resora Saše Radulovića, januara 2014. godine. Izjavu pak da Vučić svojim ministrima zabranjuje da gostuju na TV N1, a da oni koji se usude da dođu zbog toga trpe posledice, daje izvršni producent te televizije Igor Božić, ponavljajući mantru svog šefa Ćosića da mediji moraju uvek da kritikuju vlast, tj. da pišu negativno o vlasti, i da nijedan političar ne sme da bude zadovoljan pisanjem medija, što su tvrdnje koje se ne mogu ni izbliza pronaći ni u jednom udžbeniku novinarstva.

Emitovanje televizijskih snimaka koje Kurir koristi u ovoj emisiji pak omogućuje upravo TV N1, dok Ćosić u emisiji Pressing, emitovanoj 21. aprila 2016. godine, a u kojoj je gost bila ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije i internacionalna sekretarka Srpske napredne stranke Jadranka Joksimović, svoju teoriju o medijima proširuje novim nakaradnim postulatom da „mediji ne treba da štite vladu nego javni interes“, implicirajući na taj način da Vlada Srbije ne radi u javnom interesu[2] i da su ta dva pojma uvek suprotstavljena. Interesantno je da se, uprkos rutini da se objavi već sutradan ujutru, u arhivi emisije Pressing na sajtu N1 snimak ove epizode neće pojaviti zbog toga što je tri sata po njenom emitovanju počela izborna tišina, pa je tako priča „o privilegovanom poslednjem terminu za najveću stranku na političkoj sceni“ na kraju ispala samo prevara s predumišljajem ove antivladine televizije. Za razliku od toga, a u prilog dvostrukim aršinima, na dan izborne tišine pred ponovljene izbore na 15 biračkih mesta, 3. maja 2016. godine, ista televizija emituje Pressing s glavnim i odgovornim urednikom Vremena Dragoljubom Žarkovićem, koja je, ni manje ni više, iskorištena za promociju još jedne u nizu zbirke negativno intoniranih tekstova posvećene premijeru Srbije pod nazivom Napredna knjiga. Referentni prilog na sajtu „Žarković: ’Ženidba Vučića gospodara’ i kraj Utiska nedelje“, s video-snimcima, pojavljuje se samo minut po završetku emisije, dok je kompletan snimak u arhivi objavljen u redovnoj proceduri, i to na dan izbora, u devet sati ujutru. Regulatorno telo za elektronske medije (REM) zbog toga je 4. maja konstatovalo kršenje zakona od strane N1 i odbacilo neistinite navode ove televizije da je odobrilo emitovanje emisije kojom se krši predizborna tišina kao posledicu njenog „neprofesionalnog rada i neobaveštenosti“.[3]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj

 
  1. Dok je Georgijev tvrdio da fokus BIRN-a nije bio na Svetskoj banci nego na „interesu javnosti i građana“, uz neverovatan komentar da je Srbija samostalna i nezavisna država i da veruje da se u Srbiji upravlja po zakonima RS, a ne po procedurama međunarodnih finansijskih institucija, Vesna Kostić iz Svetske banke izjavljuje da je veoma neprijatno iznenađena da neko ko se predstavlja kao „istraživački novinar“ nije objasnio ulogu Svetske banke, mada je s njom bio upoznat: „O ovom poslu je srpska štampa pisala celo leto, a podaci se mogu naći i na internet prezentaciji EPS-a. A ako ’istraživački novinar’ namerno nije objavio ove činjenice, onda mu to izgleda nije bilo bitno“ („Svetska banka: Tender u skladu sa propisima“, Politika, 14. januar 2015).
  2. Sintagma „javni interes“ predstavlja poznatu novinarsku poštapalicu koja se koristi kao kvaziargument radi ubeđivanja sagovornika da odgovori na određeno pitanje, najčešće manipulativnog karaktera. Problem sa njenom upotrebom je u tome što joj se, dok se koristi najčešće selektivno i prema sopstvenom, subjektivnom nahođenju, uvek pripisuju striktno objektivna svojstva.
  3. „REM: TVN1 kršila predizbornu tišinu“, Politika, 4. maj 2016.
 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane