Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Javno sadista, privatno mazohista

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

U periodu dok ombudsman Saša Janković, odugovlačeći kako bi se spekulacije sedimentirale i postale opštepoznata stvar, utvrđuje činjenice o tome da li bezbednosne strukture po nalogu vlasti prisluškuju i prate novinare zbog informacije koju je 8. januara 2016. godine u Dnevniku na RTS-u izneo ministar Stefanović, provladin tabloid Informer 17. marta izlazi s još jednim anticipirajućim navodom – da Stevan Dojčinović i njegova organizacija KRIK, zajedno sa osuđivanim kriminalcem Vojislavom Jenićem, istim onim koji je Rodoljubu Miloviću poslužio da toj redakciji dostavi video-snimke susreta Ivice Dačića, Branka Lazarevića i Vanje Vukića s Radoljubom Radulovićem, planira da otvori aferu o nekretninama premijerove porodice.[1] Prema tvrdnjama ovog tabloida, koji se poziva na neimenovanog bliskog Dojčinovićevog saradnika, informacije da je član redakcije KRIK Pavle Petrović tražio podatke o vlasništvu pet stanova, premda je od tih samo jedna garsonjera u vlasništvu Aleksandra Vučića, a ostali stanovi u vlasništvu supruge, bivše supruge, oca, majke i brata, potvrđene su u Republičkom geodetskom zavodu, odakle i potiče inicijalna informacija na osnovu koje je lako bilo rekonstruisati čitavu intenciju KRIK-a. U opremi ovog teksta nalazi se fotografija na kojoj se vidi kako Dojčinović i Jenić – pored Milutina Markovića Pute, Veselina Mujovića, Ljubiše Buhe i Dragoslava Kosmajca jedan od najbližih Milovićevih doušnika iz sveta kriminala[2] – šetaju ulicom i razgovaraju, dok sutradan isti list u nastavku iznosi podatke da je Dojčinović od 2011. godine u kontaktu sa zvaničnim predstavnikom francuske tajne službe DSGE u Beogradu Loranom Miloom, a po isteku njegovog mandata i s Miloovim naslednikom Patrikom Roberom, „s kojim je razmenjivao informacije o Stanku Subotiću Canetu, ali i angažmanu Dominika Stros-Kana kao ekonomskog savetnika premijera Vučića“.[3]

Dojčinović na Tviter mreži potom potvrđuje da KRIK istražuje imovinu premijera i drugih funkcionera, ne demantuje nijedan podatak i najavljuje tužbu protiv Informera zbog toga što ga je Dragan J. Vučićević preko fotografija s Fejsbuka predstavio kao izopačenog „sado-mazo francuskog špijuna“, koji se bavi ekstremnim sportom (suspenzijom, tj. visi na čekrku preko kuka zabodenih u kožu) i time mu naneo nematerijalnu štetu i povredio ugled. Na taj način i ovaj pokušaj osujećenja afere protiv vlasti, baš kao i onaj navodnog praćenja novinarke Svetlane Vojinović, postavlja sebe u svoj neumitni kolosek kao Frojdov uvek-iznova-živi nagon smrti, a glavni podupirač je ponovo isti – Nezavisno udruženje novinara Srbije. Istog dana kada izlazi prvi tekst u Informeru, ovaj kartel reaguje neobično burno i uzima u zaštitu Stevana Dojčinovića, kojem je, treba ponoviti, prema sopstvenom priznanju u knjizi Šarić, Vukašin Obradović pored kriminalizatora i postratnog profitera Drua Salivena, najveći uzor u novinarstvu – tako što poziva na bojkot tog tabloida, a glavno pitanje koje je Obradovićev omiljeni „istraživački novinar“ već postavio na Tviteru i koje kao teg na tasu ponovo vraća aferu u fokus, postaje: Otkud Vučićeviću informacija čime se KRIK bavi?[4]

Ponesena ranijim sukobima ovog tabloida s urednicom Brankom Stanković, oglašava se odmah i redakcija portala Insajder.net, koji je otpočeo s radom 7. marta 2016. godine i na kojem se po prvi put zbivanja na političkoj sceni prate u dnevnom ritmu i bez previše refleksije – da ustvrdi kako je Vučićević prekršio odredbe Zakona o javnom informisanju i medijima koje se odnose na „zabranu neposredne i posredne diskriminacije urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja, naročito na osnovu njihovog političkog opredeljenja i uverenja ili drugog ličnog svojstva“, optuživši ga tako da je ugrozio slobodni protok informacija i autonomiju medija „vršenjem pritiska, pretnjom, odnosno ucenom, urednika, novinara ili izvora informacija“, iako takva optužba nema nikakvog smisla.[5] Po prinicipu većeg katolika od pape, tj. većeg medijskog dušebrižnika od NUNS-a, Insajder narednog dana uzima ulogu viteza okruglog stola i objavljuje prilog pod nazivom „Novinarska solidarnost na delu“, koji u najboljoj tradiciji agresivnih metoda glavne urednice opisanih u autobiografiji Insajder – moja priča iz 2013. godine, demonstrira maltretiranje drugih redakcija od strane Insajdera pitanjem da li će se oglasiti da osude pisanje Informera protiv Dojčinovića.

Novinarka ove redakcije Irena Stević pokazala je elementarno nepoznavanje svoje profesije, dajući 22. jula 2016. godine izjavu građanskom tabloidu Danas povodom izložbe SNS-a Necenzurisane laži, otvorene četiri dana ranije u beogradskoj galeriji „Progres“, na kojoj je prikazan izbor negativnih novinskih članaka i naslovnih strana o Aleksandru Vučiću u protekle dve godine – ne praveći razliku između kritike vlasti i medijskih manipulacija: „U ovoj zemlji postoje zakoni. Ako je neki novinar ili medij prekršio zakon, postoji sud. Sa medijima se niko ne može obračunavati preko nekog ’subjektivnog zida srama’. [...] Dokazom smatraju i komentare meni nepoznatih tviteraša, satiru, kritike predstavnika nezavisnih institucija na račun vlasti koje mediji prenose ili tekstove u kojima nema ostrašćenosti, koji nisu argumentima i dokazima osporeni kao laži, što je moguće na sudu. [...] Na ovoj izložbi nema objektivnosti. Ako je ideja bila da dokažu da nema cenzure, onda su trebali da stave inserte iz informativnih emisija svih najgledanijih televizija, da pokažu i medijski linč svakoga ko se usudi da kritikuje vlast...“ Iako se jasno vidi da je reč o izdvojenom mišljenju, a ne redakcijskom stavu, prilog novinarke Lidije Valtner, iste one koja je Danila Redžepovića iz Telepromptera predstavljala kao novinara, nosi naslov „Insajder: Obračun sa medijima preko ’subjektivnog zida srama’“. Postavlja se, međutim, pitanje kako je moguće da je lice s ovakvim stavovima uopšte član redakcije koja je dobar deo svojih emisija posvetila pitanju medijske odgovornosti u kriminalizaciji premijera Zorana Đinđića, dok potpuno druge aršine primenjuje kada je meta medijskih napada Aleksandar Vučić?

Na sajtu Cenzolovka pak tekst će 18. marta 2016. godine napisati honorarna saradnica Tamara Skrozza, članica kontroverzne Komisije za žalbe Saveta za štampu, novinarka koja se oglasila i u slučaju tzv. afere „Državni udar“, poznata po relativizatorskom stilu pisanja kolektivno negovanom u uredništvu Vremena za koje piše, i koja je čitavu svoju karijeru gradila na difamiranju Željka Mitrovića, propagirajući oštru segregaciju i kulturfašizam prema svemu što dolazi sa TV Pink. Ona će, slično kao i BBC-jev uposlenik Dušan Mašić na Tviteru, pokušati da pokaže kako je sasvim normalno kada novinari sarađuju i dobijaju informacije od kriminalaca, prethodno ističući kako niko nikada nije ni čuo za Vojislava Jenića ili za navedene francuske obaveštajce, te da je sve to sporno i nedokazivo, zaboravivši pritom da povuče demarkaciju između kriminalca kao izvora i kriminalca kao posrednika nalogodavca, u čijem je interesu plasiranje tih informacija u javnost na način na koji to upravo čini Dojčinović.[6]

U situacijama akterovog smeštanja u ulogu žrtve, koji je neposredno pre toga fiksirao, a ovim smeštanjem i sasvim raščerečio plen, ne ostavljajući mu nijedan izlaz, posebno su upečatljive određene tehnike „istraživačkih novinara“, po recepturi koju su u proteklih petnaestak godina razradile organizacije od IWPR-a pa sve do KRIK-a, a pomoću kojih se osigurava finansijska podrška stranih donatora, na taj način ubeđenih u stravičnu torturu koju vlast tim organizacijama priređuje. Ovo se postiže na način što se od reakcija pripadnika vlasti, dela javnosti i provladinih medija na određenu aferu, koju je takva organizacija otvorila, kreira jedinstvena hronološka dokumentacija, koja sve te reakcije prikuplja na jednoj internet stranici, amplifikuje ih i predstavlja kao napade na tu organizaciju, nižući ih jednu za drugom u dnevničko-dopunjujućoj (live-blog) formi. Na taj način, inicijator afere postiže dvostruki rezultat: em izbegava da odgovori na eventualne kritike i nedostatke u svom radu koje mu upućuje napadnuta strana, jer ne ulazi u njihove pojedinosti ne bi li ih površnom posmatraču predstavio kao grube i neutemeljene diskvalifikacije (obično se navodi samo uopštena fraza „niz neistina i kleveta“, ili se zamenjuju teze i proskribuje ono što nije ni rečeno), tj. kao bezočan teror nadmoćne vlasti; em dokument u takvoj formi zaista izgleda kao obrušavanje na bespomoćnu grupu ljudi ili medij koji „samo kritički govore“ o njoj, te organizacijama može da služi kao sredstvo za dobijanje donacija. Međutim, ovakav odbrambeni mehanizam, koji u suštini nije ništa drugo nego kukavički, tijanićevsko podmukli pasivan napad (nastavak gađanja u metu), nehotice razotkriva njegove protagoniste „kritičare“ u strahu od svakog sučeljavanja argumenata, koji se psihološki nadomešta „kurčevitim“ takmičenjem u tome da se uzvrati što učinkovitijom manipulacijom (kod Tijanića i „duhovitijom“ uvredom).

Upravo tim postupkom poslužio se Stevan Dojčinović, glumeći preosetljivost, u nemogućnosti da podnese bilo kakvu kritiku automatski je nazivajući napadom, nepuna dva meseca pre nego što je smenjen s mesta glavnog urednika CINS-a, kada je odgovor na tekst pomoćnika glavnog urednika E-novina Marka Matića, koji je istovremeno predstavljao reakciju na prethodni tekst Dojčinovićevog „partnera u zločinu“ Ratka Femića, još jednog novinara-kriminalizatora koji je preko svog mentora Vojislava Tufegdžića postao blizak odmetnutim strukturama iz policije i tužilaštva – već u naslovu okarakterisao kao „Nastavak medijske kampanje protiv knjige ’Šarić’“. Dojčinović se u tom odgovoru od 24. novembra 2014. godine nije osvrnuo ni na jedan argument ili detalj iznet u Matićevom tekstu, koji ozbiljno dovodi u pitanje pojedine tvrdnje i zaključke u tek objavljenoj Dojčinovićevoj knjizi, nego je činjenicu da se našao u problemu brže-bolje „nadmašio“ time što je istakao da je Matićev tekst „Kokainske laži iz Mikijeve fioke“, objavljen 30. oktobra 2014. na portalu E-novine, nekoliko dana kasnije preneo i tabloid Afera, čiji je glavni urednik Gradiša Katić, nekadašnji urednik u listu Identitet i saradnik vođe „zemunskog klana“ Dušana Spasojevića. Tako je, uprkos tome što je Matić već naglasio da Afera niti je tražila, a još manje dobila dozvolu da prenese njegov tekst, „istraživački novinar“ nametnuo nezaobilaznu insinuaciju da između ova dva medija postoji neka vrsta interesne saradnje (na Tviteru objavljuje da je posredi ista „ekipa“). Suočavanje s argumentima, koje posle upotrebe sablaznog označitelja Spasojević više nikom neće biti neophodno, zamenjeno je, dakle, poznatim metodom navođenja čitaoca na po prirodi mnogo zanimljivije i intrigantnije asocijacije.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj