Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Izlivanje Tamnave u istraživačko novinarstvo

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Kao odgovor na Informerov pokušaj skretanja toka afere, Dojčinovićeva redakcija pak pravi stranicu pod nazivom „Medijski napadi na KRIK“ i tu beleži sve napise koji se u vezi s tim pojavljuju u svim vrstama medija; oni koji je kritikuju predstavljeni su kao da je napadaju, dok oni koji staju na njenu stranu deluju kao da brane poslednji stub nezavisnog novinarstva u državi poput Severne Koreje (poređenje koje za Srbiju pod Vučićem institucionalizuje lider DS Bojan Pajtić tokom vanrednih parlamentarnih izbora 2016). Sličnu stvar sa CINS-om i KRIK-om novčano pobratimljeni BIRN čini godinu dana ranije, 15. januara 2015, kada samo sedam dana po objavljivanju teksta „Ispumpavanje kopa i budžeta“, tehnički formira specijalnu podstranicu na svom sajtu pod nazivom „BIRN u opasnosti“ („BIRN under fire“) na engleskom jeziku, isključivo namenjenu stranoj javnosti.[1] Tu se na identičan način vodi blog i konstantno unosi novi materijal kako se koji medijski prilog pojavi, čime se stvara lažni utisak da vlast i provladini mediji vode kampanju protiv te organizacije, dok je stvar zapravo u tome da se unapred određene mete, kao mnogo puta do tada, namerno izazivaju da naprave reakciju, koja će zatim biti iskorištena protiv njih slanjem raznih njuzletera i izveštaja u institucije Evropske unije.[2] Sam lid na ovoj stranici već daje smernicu kako treba čitati sve što se bude pojavilo na njoj: „Posle niza istraživanja o radu Vlade Srbije, BIRN je potpao pod udar premijera Aleksandra Vučića i medija koji ga podržavaju.“

Već opovrgnutu tezu od strane Svetske banke da za ispumpavanje kopa nije bilo potrebno da se raspiše tender, nego da se posao mnogo brže mogao završiti direktnom pogodbom, BIRN, pored Transparentnosti Srbija – još jedne NVO koja raspolaže istim paketom donatorskih injekcija i blisko sarađuje s pomenute tri organizacije – koristi da bi plasirao da je to dalje namerno urađeno kako bi posao, umesto holandske firme Van Hek, specijalizovane za tu vrstu posla, dobio konzorcijum Energotehnika – Južna Bačka, čiji rumunski partner Neš nije imao direktnog iskustva u ispumpavanju, insinuirajući na taj način da je Van Hek eliminisan iz sumnjivih razloga. „Podatak da je ponuda strane kompanije odbačena iz administrativnih razloga nije tačan, jer je reč o ponuđaču koji je dao tri puta veću cenu za ispumpavanje vode i to u formi neobavezujuće ponude, bez neophodne bankarske garancije i neophodne prateće dokumentacije“, navodi se u demantiju Ministarstva rudarstva i energetike od 11. januara 2015. godine.[3] BIRN je prećutavši ovakav nastup nemačke kompanije, čiji je podizvođač Van Hek, tako ujedno sakrio i motiv – da njena previsoka ponuda nije bila slučajna, jer Van Hek nije želeo da učestvuje nikako drugačije osim da ustupi znanje (idejno rešenje problema) i sredstva za rad, što na kraju i čini, potpisujući ugovor sa Južnom Bačkom i na taj način profitira.[4]

U BIRN-ovom tekstu posebno se apostrofira da je vlasnik Južne Bačke Dragoljub Zbiljić u dva navrata osumnjičen za utaju poreza, od kojih je u prvom slučaju protiv njega podignuta optužnica, dok u drugom još uvek traje istražni postupak na osnovu podnete krivične prijave – dakle, bez ikakve, a kamoli pravosnažne sudske presude (umesto toga iskorišten je zavodljiv termin „pravosnažna optužnica“, što znači samo da je sud prihvatio optužni predlog koji je predalo Tužilaštvo), ne bi li konzument stekao još jači utisak da je tender bio namešten. Interesantno je, međutim, da je Transparentnost Srbija, koja je, kako kontributor u stvaranju ovog teksta, tako i protagonista u njegovoj popularizaciji i pretvaranju u medijsku aferu koja treba da kompromituje vlast, u jednom drugom slučaju, sarađujući sa CINS-om na istraživanju o javnoj nabavci đubriva u pančevačkoj Azotari, zbog koje je 24. novembra 2012. godine, između ostalih, uhapšen i bivši ministar poljoprivrede iz redova Demokratske stranke Saša Dragin – imala sasvim oprečnu zamerku. Tada je, u vezi s delom tadašnjeg Zakona o javnim nabavkama, u kojem je jedan od obaveznih uslova bio da ponuđač nije kažnjavan za krivično delo ili prekršaj iz oblasti koja je predmet javne nabavke, ili da mu nije izrečena pravosnažna sudska ili upravna mera zabrane obavljanja delatnosti iz oblasti koja je predmet javne nabavke – takav zakon zbog toga nazvala diskriminatorskim.[5] Namere ove providne (metonimija), dvolične, neprofesionalne i na kraju neuke organizacije zaokružene su reakcijom njenog programskog direktora Nemanje Nenadića, koji je 9. februara 2015. izdao saopštenje u kojem je tvrdnje domaćih zvaničnika da je tender bio obavezan jer je to zahtevala Svetska banka nazvao „besmislenim“, da bi samo četiri dana kasnije izjavio da su javne nabavke nakon poplava transparentnije.[6]

Da bi nekako napravio asocijaciju da su premijer Srbije, ili makar njegovi bliski saradnici, umešali prste u čitav posao, što je i bio krajnji cilj ove kvazinovinarske organizacije koja se lažno predstavlja kao medij iako potpada pod privredno društvo, BIRN na tipično „konzervativan“, a zapravo Selivenov način kojim podučava nove polaznike na svojim letnjim školama, ističe da je kao podizvođač Južne Bačke deo posla oko zavarivanja cevovoda dobila da radi firma Hidro-tan. Zatim sledi rečenica da je ta firma u vlasništvu Dragana Klisure, koji je, uzgred dodaje BIRN, „suvlasnik još četiri firme u kojima je do 2012. godine suvlasnik ili direktor bio Nikola Petrović, trenutni direktor JP Elektromreže Srbije“ i kum Aleksandra Vučića (detalj izostavljen jer je namenjen upotrebi po objavljivanju teksta) – dakle, tri godine pre ispumpavanja o kojem je zapravo reč.[7] Ova usiljena forma tako ne služi ničem drugom sem da se uspostavi označiteljska veza do meta i umetne u već pripremljeno kompromitujuće označeno (tekst) po istom onom principu koji je primenjivan od 2001. godine na odnos Zorana Đinđića i Dragoljuba Markovića iz Surčina, vlasnika firme Krmivo produkt. Identični mehanizam manipulacije, kako je već navedeno, tabloid Blic primenio je kada je 5. februara 2010. u prilogu „Dačićev šef kabineta povezan sa Šarićevom firmom“ tendenciozno predstavio činjenicu da je Branko Lazarević 2006, i to u trajanju od samo godinu dana, priložio hipoteku za firmu DTM Relations svog prijatelja Nikole Dimitrijevića radi dobijanja bankarskih garancija, koju će ovaj dve godine kasnije prodati Zoranu Ćopiću, optuženom 2011. da je prao novac za Darka Šarića.[8] Za šta je, dakle, mimo toga što je Vučićev kum, tačno krivo lice koje je u jednom trenutku imalo veze ili pomagalo određenoj firmi, zatim to prekinulo, a ta firma nekoliko godina kasnije učestvovala u poslu ispumpavanja kopa Zapadna Tamnava?

Ono što, međutim, ovaj tekst bazično kategorizuje kao jedan od najnekvalitetnijih radova BIRN-a jeste potpuna neupućenost „istraživačkih novinara“ predvođenih Slobodanom Georgijevim u tehničku, tj. inženjersku problematiku prilikom ispumpavanja vode iz potopljenog površinskog kopa. Proces ovakve vrste sanacija, nakon određenih analiza zemljišta, zakonski je uslovljen glavnim ili dopunskim projektom, koji postaju deo projektne dokumentacije, na čijoj izradi mogu raditi samo stručne ustanove, fakulteti i firme koje imaju licencu dobijenu od resornog ministarstva, pa se tek nakon svega toga ona odobrava ili ne odobrava od strane investitora, u ovom slučaju Svetske banke, koja daje kredit, omogućava početak radova i na taj način vrši kontrolu projekta. Ovim je zapravo već oborena glavna teza BIRN-ovog teksta prema kojoj se Vlada Srbije i EPS optužuju za neblagovremeno delovanje i gubitak budžetskog novca (nastavak medijske matrice napada iz maja 2014. godine povodom trenutka proglašavanja vanredne situacije zbog poplava), kojeg ne bi bilo da se s radovima počelo sedam meseci ranije – jer to jednostavno nije niti fizički niti zakonski izvodljivo, s obzirom na to da tender zavisi upravo od prethodno napisane i odobrene projektne dokumentacije.

U izuzetnim, ali manje složenim slučajevima tender je moguće raspisati i na osnovu idejnog projekta, koji prethodi glavnom, prema kojem ne postoji odgovornost lica za tačnost projekta i koji predstavlja samo „uređeni spisak želja“ jer ne sadrži statičke i druge vrste proračuna prema kojima je moguće uspostaviti odgovornost projektanta.[9] S druge strane, glavni projekat sadrži detaljna uputstva za rad, pa tako ne postoji nužna potreba za iskustvom u decidno istoj vrsti poslova, na osnovu čega je BIRN takođe pokušao da učvrsti tezu o gubljenju novca, ali i korupciji. Na ove činjenice redom koji je ovde prikazan ukazao je na svom blogu Nenad Nikolić, koordinator Lokalne agende 21 za Kostolac, ali njegova argumentacija nije dobila afirmaciju u javnosti; BIRN-ov tekst i njegov autor Aleksandar Đorđević, pored toga što je dobio NUNS-ovu nagradu za 2014, premda nije objavljen te godine, godinu dana kasnije, 17. maja 2016, osvaja i nagradu Evropske unije, koju dodeljuje Delegacija EU u Srbiji, na čijem je čelu Majkl Devenport.[10]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj