Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Je suis BIRN

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Na ovom detalju ponovo će se ogoliti medijska transverzala koja je uz pomoć BIRN-ove preteče IWPR početkom dvehiljaditih funkcionisala i tokom afere „Nacional“, odnosno tekstova o duvanskoj mafiji, koja je instalirala medijski tetraedar označitelja Đukanović–Subotić–Popović–Đinđić, najpre za poslovne potrebe JTI-a, a onda i za političke svih koji su u tome nalazili interesa. Cilj je i ovoga puta stvoriti sliku u domaćoj javnosti i unutar same vlasti da strani mediji, u ovom slučaju berlinski Tageszeitung, pišu negativno o Vučiću, a zapravo istim jezikom kao antivladini mediji u Srbiji, koji na taj način treba da zadobiju legitimitet koji prikriveno sami sebi daju. Za razliku od priloga sačinjenog u vreme predizborne kampanje, 21. januara 2014, kada je falsifikovao intervju iz Frankfurter Allgemeine Zeitunga sa tada prvim potpredsednikom Vlade, umetnuvši za Vučića reč „evrofanatik“, Deutsche Welle sada primenjuje nešto kompleksniju manipulaciju – izostavlja link do teksta koji mu je izvor. Zašto to čini? Upravo zbog toga da bi se sakrila činjenica da izvorni članak „Der Journalist als Gläubiger“ („Novinari kao poverioci“) za Tageszeitung ne odražava nekakav stav nemačkog mnjenja i da ga nije napisao nikakav strani novinar, već jedan od urednika Vremena Andrej Ivanji, koji je dopisnik sajta ovog berlinskog medija i autor većine tekstova o političkoj situaciji u Srbiji u kojima se pominje Aleksandar Vučić. Tako kad Deutsche Welle citira neuobičajeno sarkastične pasuse „iz nemačke štampe“, on u rezultatu procesom medijskog „autsorsinga“ obmanjuje javnost jer uistinu samo ponavlja pisanje novinara jednog beogradskog nedeljnika i ništa više od toga.[1]

Takođe, prilog koji je sastavio DW lažno je iskonstruisan tako da po diktatorskoj liniji uzajamno upoređuje Aleksandra Vučića i turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana, o kojima Tageszeitung piše u istom broju, ali u dva potpuno različita teksta, koji nemaju veze jedan s drugim. S druge strane, izostavljen je još jedan indikativan detalj – da je jedan od sagovornika u članku Andreja Ivanjija koordinator BIRN-a za Srbiju i njegov kolega iz iste redakcije Vremena Slobodan Georgijev, tj. da urednik intervjuiše sopstvenog zaposlenog. Sada je moguće i rekonstruisati transverzalu: Georgijev pod komandom Gordane Igrić iz BIRN d. o. o., koji nakon premijerove reakcije povodom teksta o Zapadnoj Tamnavi vode pasivno-agresivnu kampanju žrtve koju ugnjetava vlast, uz pomoć svog urednika Ivanjija plasira članak u Tagezeitung, da bi ga zatim po dogovoru preneo Deutsche Welle i frizirao ga kao izraz nemačkog javnog mnjenja, koje navodno podržava i brani taj isti prevarantski BIRN.

Najdegutantniji momenat u kampanji tiče se, međutim, eksproprijacije stvarnih žrtava u terorističkom napadu pripadnika tzv. Islamske države (ISIS) na prostorije redakcije satiričnog lista Charlie Hebdo u Parizu, 7. januara 2015. godine – samo dan pre no što je u Srbiji objavljen BIRN-ov tekst – u kojem je stradalo 12 ljudi: desetoro zaposlenih u tom mediju i dva policajca, dok je pored toga ranjeno 11 lica. Već istog dana kada se desio napad, građani Francuske, ali i drugih evropskih zemalja, učestvovali su u masovnim okupljanjima za pomen žrtvama, koja su, u znak saosećanja, ali i s jasnom političkom porukom, nosila naziv „Je suis Charlie“ („Ja sam Šarli“). Tri dana kasnije, kako bi profitirala na slučaju i pokušala da povuče paralelu s tragično nastradalim novinarima, organizacija BIRN u Srbiji, čije je novinare dan ranije premijer Vučić nazvao lažovima, bez imalo stida povlačeći paralelu s ubijenim kolegama, kači na društvenim mrežama redizajniranu parolu koja sada glasi „Je suis BIRN“ i stavlja svoj logo na mesto pariskog nedeljnika.

Dan kasnije, 11. januara, to preuzima nekadašnja intelektualka Vesna Rakić Vodinelić, u međuvremenu, kao u Kafkinoj Metamorfozi, naprasno preobražena u ogromnu bubu – aktivnog politikanta. Nazivajući premijera Srbije „neuravnoteženim autokratom“, takva u tekstu za Peščanik piše: „On koji je, dakle, uz sve ostalo i Charlie, optužuje predstavnika EU, u koju navodno entuzijastično vodi Srbiju, da je platio (da li baš sam Davenport iz sopstvenog džepa?) BIRN-u da napada Vladu, sve sa neograničenom slobodom misli i reči na koje izgleda samo on ima ekskluzivno i apsolutno pravo. Kao da ne razume (a razume dobro, ali ne haje) da je sloboda govora sloboda građanina prema moćniku i protiv njega, a ne obrnuto. Pa hajde da mu ipak nekako odgovorimo, bar da uz napis ’Ja sam Šarli’, danas i ovde okačimo i još ponešto, prema sopstvenom ukusu: ’Ja sam Ćuruvija’, ’Ja sam BIRN’, ’Ja sam Olja’, ’Ja sam Corax’, ’Ja sam Brankica’…“[2] Na ovaj način poznate antiratne profiterke, koje nisu ništa drugo do uzurpatori žrtava čiji užas stradanja nikada realno nisu iskusile – bilo da je reč o profesorki prava u penziji ili pak o nekadašnjoj urednici Instituta za izveštavanje o ratu i miru, koja je usput specijalizirala na pribavljanju sredstava po donatorskim večerama – pokazuju svoje pravo lice i umeće u zanatu koji najbolje obavljaju.[3] Akademska građanka, koja se jednom u životu bavila pravom, u nastavku teksta ministra policije Nebojšu Stefanovića otvoreno naziva kriminalcem, „jer je plagijat krivično delo“, koji je, kako tvrdi, „jasno dokazan posredstvom medija“,što najbolje govori o tome u sastavu kakvog kartela operiše i na čiju podršku računa kada ispisuje stvari koje ni student prve godine prava ne bi smeo sebi da dozvoli.

Godinu dana kasnije, 21. marta 2016, isto lice člankom na istom sajtu pod nazivom „Kričanje na KRIK“ staje u odbranu Stevana Dojčinovića, koji po identičnom modelu kao i BIRN pravi od sebe novinarsku žrtvu, samo zato što je u javnosti obelodanjeno ono što ta organizacija namerava da učini i što će se već 13. aprila ispostaviti kao potpuno tačno, kada na njenom sajtu bude bila objavljivljena priča „Premijer i njegova porodica vlasnici 786 kvadrata“. Svi detalji, akcenat teksta, pokušaj da se nekretnine premijerovog oca prodate pre više od dvadeset godina prikažu kao vlasništvo Aleksandra Vučića i sl. potvrdili su pisanje Informera od 17. marta, zbog kojeg je NUNS predložio njegov bojkot, ne objašnjavajući šta je to tačno glavni urednik Dragan J. Vučićević uopšte prekršio, budući da se zakonom nigde ne zabranjuje kritika rada novinara, raskrinkavanje afera, kao i da je u javnom interesu izveštavanje o tome kako ih određene grupe za medijski pritisak, baš kao i u vreme Đinđića – pripremaju.

I ovaj slučaj pokazao je, ipak, da se svaka anticipacija afere u uslovima već postojeće oštre polarizacije u društvu i taborno naelektrisanog ambijenta neumitno i sama pretvara u aferu od strane onih kojima je bitno da je na ovaj ili onaj način iniciraju. Štaviše, Informerova senzacionalistička intervencija u tok događaja ovde deluje kao neka vrsta bonus materijala, poklona za kreatore afera, pa tako u nameri da zaštiti (iskoristi) Vladu Srbije, dugogodišnji egzibicionista iz srpskog Nacionala i dalje povlači poteze koji joj samo još više idu na štetu.[4] Pravu nameru KRIK-a i ključ po kojem treba čitati „istraživanje“ koje će biti objavljeno gotovo mesec dana kasnije, otkrio je pak niko drugi do Dojčinovićev poslodavac i pravi osnivač te organizacije, Dru Saliven iz OCCRP-a, u autorskom tekstu „Srpski tabloidni borbeni pas služi moćnim gospodarima“, objavljenom na BIRN-ovom sajtu Balkan Insight već dan nakon izlaska prvog u nizu tekstova iz Informera, 18. marta. U njemu se sasvim jasno i unapred iznosi tvrdnja (propagandni cilj je predefinisan, što čini uslov mogućnosti medijskih atentatora) da je premijer Srbije Aleksandar Vučić zapravo sakrio svoje nekretnine pod imenom članova porodice, što istog dana prenosi i KRIK. Na ovaj način, na videlo izlazi radna formula čitavog tima: ono što, zarad održavanja kakvog-takvog privida novinarstva u tekstu, nije dozvoljeno Dojčinoviću da napiše, uvek jeste Salivenu, izmeštenom u Sarajevo.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj