Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Biti Aleksandar Tijanić

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

S druge strane, najpoznatija epizoda smeštanja profesionalno neodgovornog lica u poziciju žrtve kada je reč o Aleksandru Tijaniću tiče se njegove kulminacije straha i panike u vreme policijske akcije „Sablja“ zbog svega što je pisao i izmišljao o Zoranu Đinđiću i njegovim najbližim saradnicima. Tokom prvog meseca trajanja vandrednog stanja u Politici se pojavljuje prilog u kojem se, usled glasina koje je delimice i on sam podgrevao javnim pribojavanjem, greškom navodi da je bivši Koštuničin savetnik za medije i član ekspertskog tima za aktualizaciju afere „Nacional“ i kriminalizaciju Stanka Subotića – priveden; nekoliko dana kasnije, tadašnji glavni i odgovorni urednik tog lista Milan Mišić, današnji saradnik BIRN-a, objavljuje izvinjenje zbog neistinite informacije. Tijaniću, međutim, to nije dovoljno i ubeđen da je „neko“ namerno podmetnuo takav podatak, po naredbi superega koji ga navodi na potvrdu svih njegovih unutrašnjih nemira i strahova,[1] 21. aprila 2003. godine podnosi tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv Politike, ali i protiv šefa Biroa za komunikacije sa medijima Vladimira Popovića zbog tvrdnji iznetih na brifingu deset dana ranije da predstavlja glavnog protagonistu u grupi za „medijski pritisak“ koja je bila zadužena da ubijenog premijera označi kao kriminalca i na taj način doprinese atmosferi u javnosti u kojoj bi atentat dobio značenje mafijaškog obračuna.[2] Advokat mu je Zoran Stojković, budući ministar pravde u vladi Vojislava Koštunice, čija je nekadašnja pripravnica Vida Petrović Škero s mesta predsednice Okružnog suda u Beogradu ubrzo postavljena za predsednicu Vrhovnog suda.

Na ovom poslu Tijaniću pomaže niko drugi do Miloš Vasić i nedeljnik Vreme, čija su dva uzastopna broja posvećena pisanju protiv „Sablje“, Vlade Srbije, a posebno Vladimira Popovića, koji dospeva na naslovnu stranu „Srbija na brifingu“, 17. aprila, kao priprema za ono što će u javnom pismu objavljenom u narednom broju dovršiti sam Tijanić: „Popović, po ovlašćenjima srpske vlade – šef Biroa za komunikacije, sadamizuje srpske medije, raspršuje atmosferu hajke, linča, straha i prisluškivanja. Zloupotrebljavajući odocneli obračun države sa mafijom, u funkciji tumača istrage, Popović se postavio kao prinudni upravnik svih medija. To predstavlja državni zločin protiv javne reči, zdravog razuma, međunarodnih standarda, interesa srpske javnosti i kompromitaciju obračuna sa mafijom. Svako pitanje koje se danas silom privremeno zatvara – ostaće zauvek otvoreno. Njegovom pritisku odolevaju samo urednici koji znaju da svaka diktatura nad medijima prethodi diktaturi nad građanima.“[3] Iste reči 12. maja u tekstu „Ljuljanje Bebe“ citira Daniel Santer, tadašnji koordinator Instituta za izveštavanje o ratu i miru u Beogradu, lice koje početkom dvehiljaditih ima identičnu ulogu u organizacionoj mreži IWPR kao što će Slobodan Georgijev to činiti u BIRN-u desetak godina kasnije; pored toga što se pojavljuje na sajtu te organizacije, ovaj prilog objavljuje i list Ekonomist, koji se uglavnom bavi sasvim drugačijim – ekonomskim temama. Povod za Santerov tekst je inicijativa nekoliko lidera DOS-a, pre svega Mileta Isakova, Nebojše Čovića i Dragoljuba Mićunovića, da se povede istraga o Popovićevim aktivnostima u Vladi, ali i detalji o „grupi za medijski pritisak“ koji se automatski, slično kao i za vreme Aleksandra Vučića, interpretiraju kao „napadi na novinare, čemu su brifinzi [ili, jedanaest godina kasnije, konferencije za novinare, prim. aut.] počeli da služe“.

Santer bez ikakvih skrupula ponavlja i kolinearnu tezu da je Đinđić, na jednom mestu, Popovića „uklonio sa položaja šefa Biroa“, a dva pasusa niže, „uklonio sa javne scene posle navoda o pritiscima koje je vršio na različite medije“. „Međutim, 13. marta ove godine – dan nakon što je premijer ubijen – Popović se pojavio na svom starom radnom mestu, zbog čega se posumnjalo da pokušava da se ponovo angažuje na političkoj sceni“, navodi se u dobropoznatom tendencioznom stilu koji neguje i BIRN, a čiji lažni sadržaj godinama afirmišu Ljiljana Smajlović, Marijana Milosavljević, Nikola Vrzić, Olja Bećković i njima slični medijski atentatori.[4] Poslušnik Gordane Igrić nastavlja da „prikuplja argumente“, kapitalizujući i Vasićevo pisanje, zbog kojeg će isti, kao što je ranije rečeno, i sam biti tužen: „Mada su aktivnosti vladinog Biroa mnogima uterale strah u kosti, napadi Vladimira Popovića nisu prošli bez odgovora. Najzad su se beogradski mediji, reklo bi se, pobunili protiv takvog stanja stvari. Ugledni nedeljnik Vreme uzvratio je udarac 17. aprila, objavljujući vodeći članak u kome se šef Biroa optužuje da upotrebljava brifinge kako bi javnost doveo u zabludu i manipulisao njome“, da bi sve to zaokružio izjavom tadašnje urednice produkcijske kuće VIN Gordane Suše od 18. aprila i prašinom koju su novinska udruženja podigla oko toga da joj je Popović pretio i vređao je preko telefona, upotrebljavajući podatke iz njenog dosijea koji su svojevremeno pripremale Miloševićeve tajne službe.

Deset godina kasnije, u 37. minutu emisije Živa istina, emitovane 15. marta na crnogorskoj TV Atlas, istoj onoj koju voditelj Darko Šuković, kao vlasnik značajnog broja akcija, ne dozvoljava Miodragu Peroviću da je preuzme i pretvori u antivladin medij, Vladimir Popović objašnjava momenat s Tijanićem i tekstom iz Politike, i priznaje da je sve informacije koje su dolazile do njega iz Državne bezbednosti, a koje je smatrao značajnim za javnost, davao medijima: „Nije toga bilo puno, jer su većina toga neke državne tajne i, iskreno da vam kažem, najobičnije gluposti. [...] Postoji nekoliko tih priča da sam o nekim ljudima davao novinarima neke podatke – tačno. Postoje možda dve, ali glavna i najznačajnija je sledeća. [...] Milan Mišić objavio je tekst da je uhapšen Tijanić. [...] Tijanić koji je već inače bio u strahu i već je napisao ono njegovo čuveno pismo koje je poslao svim novinarima, medijima, političarima na Balkanu na dvadeset strana, gde je predvideo da sam ja taj koji ga juri, da će da ga uhapsi, da će on da bude ubijen u zatvoru, da će mu biti stavljena kesa na glavu, itd. [...] iskoristio je to, počeo je da vrišti, da skače, da zove predstavnike OEBS-a, ambasadore, evo šta je uradio Mišić, počeo da preti Mišiću. Mišić na jednom od brifinga, posle brifinga prilazi meni pored deset ljudi koji su tu bili i onako pokunjeno kaže, imam problem, ja sam to objavio, je l’ imate možda nešto za Tijanića da će da bude uhapšen? I ja kažem, pa nemam stvarno informaciju da li će biti uhapšen.“ Na insistiranje Mišića da dobije nešto o Tijaniću, Popović mu dostavlja službenu belešku koju su načinili pripadnici Državne bezbednosti o njegovom razgovoru s kriminalcem Boškom Radonjićem, a koju Mišić na kraju ipak ne objavljuje.[5]

Opširan tekst o kojem Popović govori u ovom delu prvi put je objavljen krajem oktobra 2003. godine, po ukidanju vanrednog stanja, u Srpskoj reči Danice Drašković, pod nazivom „Rep aždaje“, da bi deset godina kasnije, u njegovoj posthumno objavljenoj zbirci tekstova Ja i niko moj, u izdanju Lagune, dobio istureno mesto na samom početku knjige, među „prvih pet“. Ovaj „testamentaran“ rad, kako su ga glorifikovali mediji po izlasku knjige 2014. godine, a među njima i Blic, koji je objavljivao feljton, sadrži sledeće delove u kojima se najbolje ocrtava Tijanićev u suštini kukavički karakter i način na koji je sam sebe primoran da bodri i proglašava žrtvom u trenucima dok iščekuje da bude uhapšen: „Noćas treba da dođu po mene, ponovo mi kažu. Tako se priča u gradu. Nekad ugledna Politika to već najavljuje. U tekstu pod velikim naslovom ’Policija steže obruč oko ubica’ stoji da sam priveden. Zašto? To treba ja da znam; kao u najstrašnijim sećanjima na Hazjajina [misli se na Josifa Staljina, prim. aut.], žrtva sama, dobrovoljno i entuzijastički, mora da pronađe sopstvenu krivicu, da je prizna, da sarađuje sa svojim dželatima, da se složi kako oni ne čine zločin već ispunjavaju pravdu. Politika odbija da objavi moju ispravku. Tek posle dva dana pojavljuje se taksena marka na dnu stranice kojom se izvinjavaju. Koštaće ih. Ja, dakle, smetam i ovima.“

Malo dalje, panika raste, ali proporcionalno odbrambenim konstrukcijama: „Upašće u kuću, kazaće ženi da se brzo vraćam. Neće me biti, ako budem imao sreće, šest meseci. Ako ne budem imao sreće, obesiću sebe u zatvoru. Moje poslednje reči biće – ’Bebo, pizdo, ne steži toliko, ne mogu da dišem.’ Pa to su hteli bar tri puta za ove dve godine. Ili da me hapse, ili da pucaju, ili da me ubogalje palicama za bejzbol. [...] Borim se sa mišlju da sam ipak nešto kriv. Ne mogu da budem baš toliko nevin koliko me Ovi svaka dva meseca uvlače u neke afere. Gavrilović, Odalović, Delimustafić, pobuna ’crvenih beretki’, Pavković, Tomić, Nacional, sada atentat… Zašto se toliko boje mene? Ko sam ja? Novinar bez stranke, bez družine, bez firme, sa repovima mojih trideset godina u novinarstvu, sa malo prijatelja i nešto veštine u baratanju rečima. [...] Da može, Beba bi me sam hapsio, lično stavljao kesu na glavu i mučio onim kožnim SM priborom što nam ga je pokazivao u Spektri. Kad bolje razmislim, možda će baš tako i da bude. Ko bi to bolje uradio od čoveka primoranog da ćuti dok smo Onaj i ja razgovarali šta da radimo sa strankom i Srbijom. Beba nikad nije zaboravio da se tih godina samo brinuo da nam olovke budu zašiljene a sendviči mekani? A posle su brige postale veće: da li su cisterne sa naftom prešle granicu sa Makedonijom. Deset procenata je deset procenata a međunarodne sankcije nisu jedino njega napravile milionerom.“[6]

Tijanićev tužbeni zahtev odbijen je kao neosnovan tri godine kasnije, 20. septembra 2006, a sud je odredio da je tužilac obavezan da Popoviću isplati iznos u visini od 110.700 dinara na ime troškova parničnog postupka. „Sud je utvrdio da nije tačno to što se saopštavalo o Tijaniću na brifinzima Vlade, ali i da Vladimir Popović ne snosi odgovornost, jer on nije iznosio svoje utiske. Popović je na brifinzima saopštavao podatke koje su mu davali državni organi, pa zbog toga ne snosi odgovornost“, rekao je tadašnji Popovićev advokatski zastupnik, što znači da su optužbe koje su na račun Popovića upućivali Tijanić, Vasić, Santer, Igrić, Kalember i kompanija da Popović zloupotrebljava brifinge radi ličnih obračuna – i pravno oborene.[7] No, to u Tijaniću nije zaustavilo poriv zbog krivice, jer sve dok isti traje, dok osveta nije potpuna i dok meta nije zgažena, samouveravanje u to da je nevin kao da i dalje uspeva, jer kao simptom prelazi preko krivice i na taj način je prikriva.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj