KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Sukobi na RTS-u

<< Nazad na sadržaj
< Prethodno
Sledeće >

Nije dugo trebalo da se Gordana Suša i Aleksandar Tijanić, dve divergentne pojave koje poput Jovane Gligorijević i Miše Đurkovića povezuje samo zajednička repulzija od označitelja Vladimir Popović, nađu u realnom sukobu. Šestog jula 2004. godine generalni direktor RTS-a, koji tada još nije bio transformisan u Javni servis, čovek koji je kršenjem statuta te kuće 18. marta iste godine došao na njeno čelo, izazvavši tako kolektivnu ostavku dotadašnjeg Upravnog odbora i nezadovoljstvo zaposlenih,[1] iznenada rešava da bez njenog znanja suspenduje Gorana Gmitrića, zamenika urednika informativnog programa Gordane Suše i njenog bliskog saradnika – naime, zbog događaja koji se odigrao 16. maja, tj. čitava 52 dana pre toga. Tog dana u žiži interesovanja je vest da su dva muškarca u tamnim uniformama 15. maja uveče provalila u stan Gordane Đinđić Filipović u Valjevu, tražili izvestan spisak, pitali za ime ministra čijeg imena nije mogla da se seti, nakon čega je osetila ubod u levu nadlakticu i izgubila svest; sestru Zorana Đinđića pronašao je u kući njen suprug Milomir, odveo je u zdravstveni centar, odakle je na zahtev direktora te ustanove prebačena na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu. Motiv za napad začet je pak tri dana ranije, 13. maja, u tekstu „Možda Legija nije kriv, najlakše je bilo svaliti krivicu na njega“, koji je u Evropi objavio Željko Cvijanović, tada deo izbornog štaba DSS-a, falsifikujući reči i menjajući značenje izjave koju je majka pokojnog premijera Mila Đinđić dala za taj list.

Sutradan, 16. maja pre podne, načelnik VMA Zoran Stanković drži konferenciju za novinare i saopštava da hospitalizovano lice na levoj ruci ima trag uboda, ali da još uvek nije poznato da li su joj, i koje materije ubrizgane tom prilikom, budući da analize krvi i urina do tog trenutka još nisu završene; načelnik zatim oko 18 sati istog dana za prilog koji će se emitovati u Dnevniku 2 saopštava novinaru RTS-a ekskluzivne rezultate – u krvi i urinu Gordane Đinđić Filipović nađena je manja količina sedativa i nešto veća količina kofeina.[2] Na osnovu ovih informacija RTS formuliše vest emitovanu u najavi: „Napadač ubrizgao sedativ sestri ubijenog premijera Gordani Đinđić Filipović“, tokom samog priloga da je „analizom utvrđeno da je tokom napada ubrizgan sedativ“, u kojem se izjave Stankovića od pre podne i uveče spajaju i puštaju integralno, umesto odeljeno. Načelnik VMA odmah upućuje demanti, tvrdeći da nigde nije ustvrdio da su supstance nađene analizom krvi i mokraće nužno posledica napada, tj. da je te supstance ubrizgao napadač, pa RTS objavljuje kratko izvinjenje.

Prema tvrdnjama Gmitrića, koji je po običaju na poslu ostao duže, premda mu se radno vreme završilo u 18 sati, on konkretno nije radio na tom prilogu, već je instrukcije dao saradnicima, koji su ga na svoju ruku izmontirali i pripremili; pre njegovog emitovanja, odobravaju ga kako Gordana Suša, tako i Aleksandar Tijanić. Mesec i po dana kasnije, Gmitriću stiže suspenzija, do daljnjeg mu se zabranjuje ulazak u prostorije RTS-a, a sredinom avgusta i rešenje o otkazu; Tijanić ga za to vreme u tabloidima naziva „špijunom“ i „opasnim falsifikatorom“,[3] optužuje da je pravio spiskove nepodobnih novinara koji su često posećivali njegovu kancelariju, dok novinarska udruženja gest ocenjuju kao razračunavanje na političkoj osnovi i traže da se Gmitrić vrati na posao. Peticiju protiv suspenzije potpisuje 55 zaposlenih u informativnoj redakciji, koji „u potpunosti podržavaju programsku i kadrovsku koncepciju“ Gordane Suše,[4] a smenjeni pomoćnik urednika tvrdi da je samo kolateralna šteta sukoba između ta dva lica, te da ga je bivši direktor TV Politika, koji se svojevremeno po medijima hvalio kako krade filmove i da ih piratski, bez dozvole emituje, poredeći sebe s Robinom Hudom, „koji otima od bogatih kako bi davao siromašnima“,[5] nazivao „slugom“ njegove pretpostavljene. Isti Tijanić, koji Gmitrića tako smenjuje retroaktivnom zloupotrebom napada na Gordanu Đinđić Filipović, tri godine ranije, oktobra 2001, optuživao je s pozicije savetnika za medije predsednika SRJ njenog brata, a svog arhineprijatelja, i Vladu Srbije, da su po političkom nalogu s mesta glavnog i odgovornog urednika BK televizije, koja je u privatnom vlasništvu Bogoljuba Karića,[6] smenili Srđana Đurića, inače Tijanićevog kontributora u satanizaciji Zorana Đinđića i njegovih saradnika, koji će 2004. godine biti imenovan za šefa Koštuničinog kabineta za medije.

Mesec dana pošto je dobio rešenje za otkaz, Goran Gmitrić, koji je još ranije najavio tužbu protiv Tijanića, prima poziv od Aleksandra Nikitovića, šefa kabineta premijera Vojislava Koštunice, lica direktno odgovornog za slanje lažirane dokumentacije stranim tužilaštvima protiv Stanka Subotića u vreme trajanja afere „Nacional“, koji ga zove na razgovor povodom situacije na RTS-u. Kada ga Gmitrić pita zašto bi dolazio u Vladu da razgovara o događajima koji nemaju nikakve veze s njom nego sa Tijanićem, Nikitović mu preti da će pozvati policijsku patrolu da ga prisilno dovede; pod uslovom da odustane od pomenute tužbe, Gmitriću se u Koštuničinom kabinetu nudi pogodba da ponovo bude zaposlen u nekom od medija u kojem Nikitović ima „prijatelje“, kako bi na taj način DSS ostvarila zalog nad njim, što Gmitrić odbija. U međuvremenu iz RTS-a volšebno nestaje Gmitrićev radno-pravni dosije i biva zaključan u Ministarstvu za rad Slobodana Lalovića, koji treba da spreči Inspekciju rada da Gmitrića po žalbi vrati u RTS. Zahvaljujući naporima službenice koja mu obezbeđuje potrebne podatke iz dosijea, Gmitrić biva vraćen na posao, ali ga Tijanić raspoređuje na protokolarno mesto savetnika glavnog urednika Trećeg kanala, gde ovaj ostaje do 2005. godine, kada odlazi na TV Pink da radi kao urednik, a ubrzo i kao zamenik glavnog i odgovornog urednika informativnog programa (funkcija identična onoj s koje je smenjen na RTS-u). Gordana Suša, s druge strane, zbog Tijanićevih sve jačih pritisaka, ostavku u RTS-u podnosi 12. novembra 2004, dok Goran Gmitrić juna 2012. godine odlaskom Tanje Jordović postaje glavni i odgovorni urednik informativnog programa TV Pink, gde se i danas nalazi.[7] Tužba koju je 2004. godine pokrenuo protiv Aleksandra Tijanića rešena je u njegovu korist 2013, iste godine kada je generalni direktor RTS-a preminuo.

Sledeće >
< Prethodno
<< Nazad na sadržaj

Početkom septembra 2011. godine Aleksandar Tijanić umalo nije razrešen funkcije generalnog direktora Javnog servisa, koju će obavljati devet i po godina, sve do svoje smrti, 28. oktobra 2013, usled rešenja koje je izdala Agencija za borbu protiv korupcije zbog neblagovremenog objavljivanja svoje imovinske karte. U poslednjem trenutku, pred sednicu Upravnog odbora te medijske kuće, Upravni sud poništio je rešenje Agencije pod netransparentnim objašnjenjem – „iz proceduralnih razloga“ („Tijanić pobedio Agenciju“, Kurir, 8. septembar 2011). ↑
„Otkaz na RTS-u“, Vreme, 19. avgust 2004. ↑
„’Sukob između Tijanića i Suše rasplamsao se do te mere da se čekao samo mali povod za napad. Tijanić želi da uređuje informativni program i želi da na sva ključna mesta postavi svoje ljude’, kaže Gmitrić. Dodaje još i da je bilo mnogo ’falsifikata’ emitovanih u Drugom dnevniku RTS-a koje je između ostalih počinio i sam direktor, a koji su imali znatno veću specifičnu težinu. ’Ministar spoljnih poslova Vuk Drašković izjavio je da je vlast kriva za smrt Ćuruvije, Pantića i Stambolića. Tijanić je za Treći dnevnik tražio da se u vest doda – bivša vlast, iako Drašković to nije rekao. Toliko o falsifikovanju po potrebi’, kaže Gmitrić.“ ↑
„Tajni rat u Javnom servisu“, Reporter, 21. jul 2004. ↑
Slučaj službenika Aleksandra Tijanića, Komitet pravnika za ljudska prava, Beograd, 2005, str. 134. ↑
O ulozi ove televizije tokom mandata Vlade Zorana Đinđića, Vladimir Popović govori: „Da li imate veći dokaz nego taj da je 2006. ili 2005. sam vlasnik te televizije Bogoljub Karić, kada je došao u sukob sa istim tim ljudima sa kojima je tikve sadio, pa mu se olupalo o glavu, javno izašao i rekao da hoće da svedoči za ubistvo Zorana Đinđića jer je njegova televizija učestvovala u tome. I da je učestvovala ta grupa ljudi, koja sad i njega juri. Vrlo je jasno definisao da su to Aleksandar Tijanić, Rade Bulatović, Aco Tomić, Nikitović, Mihajlov, Jočić i ta ekipa oko Koštunice. Naravno da mi možemo da kažemo – pa dobro, on je to rekao zato što je bio u situaciji u kojoj je bio, što to nisi rekao 2001. godine? I još hiljadu nekih drugih stvari može da se kaže. Možda to i nije tačno. Ali, koje je to društvo u kome tako moćan čovek i takva osoba kao što je Bogoljub Karić kaže nešto što smo svi mi znali – da je ta njegova televizija služila za uništavanje Zorana Đinđića. I kad on kaže da hoće da svedoči, to više nikog ne interesuje. To se zataška, to se gurne i o tome neće da se priča“ („Osam godina“, Peščanik, 11. mart 2011. [http://pescanik.net/osam-godina/; pristupljeno 18. maja 2016]). ↑
„Pink dobio novog urednika informativnog programa“, Blic, 7. jun 2012. ↑