Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Emisija novinara sa kodnim imenom

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Idealnu priliku da se u javnosti ponovo prikaže onakav kakav jeste, Tijanić će dobiti na godišnjicu atentata 2008. godine, kada na prvom kanalu RTS-a emituje emisiju Atentat na Đinđića – Medijska pozadina, koju je u saradnji s Vremenom i producirao; kao autori potpisani su „Filip Švarm“ (Damir Kalember) i Radoslav Ćebić, novinari budućeg antivladinog nedeljnika. U dobrom delu, ova emisija ima funkciju da remodelira značenje (promeni označeno) označitelja ’medijska pozadina atentata’, proširi ga i reakcentuje tako da ono paradoksalno počinje više da se tiče radnji nakon atentata nego svih onih u sferi medija koje su njemu prethodile; pitanje kako su mediji videli atentat i o tome izveštavali postaje, dakle, primarnije od toga kakva je bila njihova uloga u pripremi, organizovanju i izvršenju ubistva prvog demokratski izabranog predsednika Vlade Srbije, Zorana Đinđića. Tako od 37. minuta, kada počinje motiv o uvođenju vanrednog stanja, emisija uzima sasvim specifičan tok i bavi se iskonstruisanim pitanjem: Kako je moguće da su iz Vlade već oko 18.30 sati, samo pet časova posle ubistva, znali ko je učestvovao u njegovoj pripremi, s obzirom na poternicu koju je u Dnevniku 2 ekskluzivno objavio RTS, i najzad, sasvim neverovatno – ako su znali da ta lica pripremaju atentat, zašto ih već ranije nisu uhapsili i time ga sprečili?[1]

Da bi se pojačao ovaj momenat koristi se i zabezeknutost sagovornika Dragana Bujoševića, Nebojše Spaića i Antonele Rihe zbog čina objavljivanja poternice s konkretnim imenima, koja se pojavljuje u trenutku dok većina članova Vlade još uvek ne zna ništa o tome; kao lice isključivo odgovorno za takav potez označen je šef Biroa za komunikacije Vladimir Popović, koji navodno samoinicijativno „montira poternicu“ i daje je Aleksandru Mandiću, tadašnjem potpredsedniku Upravnog odbora RTS-a.[2] Odluka je predstavljena kao da ju je doneo na svoju ruku, bez konsultacija s drugima, dok o operativnim saznanjima policije o licima koja su bila umešana u prethodna dva pokušaja likvidacije, kao i o izjavi koju je već tada pred istražnim organima bio potpisao budući zaštićeni svedok Ljubiša Buha – nema nijedne reči. Na taj način, u emisiji je proizvedena (a zapravo ponovljena) slika čoveka-manipulanta koji se pod čudnim okolnostima ponovo stvorio u Vladi (jer ga je Đinđić prethodno „oterao“) i odjednom vuče sve konce, čime je otvoren prostor za narednu novu-staru optužbu – zloupotrebu vanrednog stanja na brifinzima od strane Popovića – nimalo slučajno, baš onu koju Tijanić nije uspeo da dokaže na sudu godinu i po dana ranije, pa će sada pokušati preko medija (onako kako 2014. godine Vesna Rakić Vodinelić i njoj slični „dokazuju“ krivično delo plagijata u doktorskom radu ministra Stefanovića).

Za serijal Mediji u Srbiji: Hronika propadanja autora Slaviše Lekića, Damir Kalember, ratni izbeglica iz Hrvatske, nosilac oko pet posto udela u vlasništvu firme Vreme d. o. o., dvostruko manje od Miloša Vasića, a četvorostruko od Dragoljuba Žarkovića, kaže da se Aleksandar Tijanić nije mešao u uređivanje emisije iz 2008. godine i da je u vezi s tim jedina interakcija bio kratak razgovor koji je sa njim obavljen, a čiji su delovi prikazani u emisiji, da bi zatim dodao isto ono što će za Radio Slobodna Evropa ponoviti 6. decembra 2015. godine – da termin medijska pozadina atentata služi uglavnom radi političkog obračunavanja (potiskivanje novinarske odgovornosti). Zanimljivo je da su u emisiji pušteni upravo delovi razgovora u kojima Tijanić pokušava da se predstavi kao neko ko nikada po ličnoj osnovi nije napadao Đinđića, te da ga je napadao zbog njegove politike, pod kojom Tijanić zapravo podrazumeva samovlašće njegovih najbližih saradnika i ministara. Tako odjednom ispada da sve što je lice koje nikada nije imalo bilo kakve veze sa profesionalnim novinarstvom radilo, satanizujući Đinđića i Vladu Srbije, jeste ukazivanje „Onom“ na kriminal lica kojima se okružio, što je ponovo isti onaj kontekst u kojem označitelj Zoran Đinđić, zbog toga što je sada ubijeno telo, totemizujući se klizi na suprotnu stranu od svih onih koje još treba dokrajčiti.

Na ovoj liniji, dakle, poklapaju se interesi kako Tijanića tako i Kalembera, koji predstavljaju glavni uslov da se emisija snimi: Medijska pozadina? – da, ali najpre kao ono što se sa medijima dešavalo nakon atentata, a ne pre, gde se posledice, tj. reakcija (vanredno stanje i suspenzija određenih prava i zakona) prikazuju kao uzroci, kako bi zatim oni pravi uzroci gotovo potpuno mogli da nestanu iz fokusa. Preduzeće V film, koje je realizator emisije, do 2012. godine biće izbrisano iz privrednog registra i pripojeno Vremenu d. o. o., i prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije iz 2011, zbog uzetog kredita od firme Delta Maksi potpada pod vlasništvo Miroslava Miškovića, čiji je Tijanić bio direktor za korporativni imidž.[3] U istoj izvršnoj produkciji, nakon dolaska na vlast Aleksandra Vučića, nastaće veb emisija Zumiranje, u čijem najužem timu ponovo figurira antivladin novinar i naknadni uzurpator totema ’Zoran Đinđić’ – Damir Kalember („Filip Švarm“).

Veoma je zanimljivo koliko se u Kalemberovoj emisiji bezuspešno pokušava pokazati da medijske pozadine atentata na način na koji je vide Popović i njemu slični, zapravo nije ni bilo, pa tako Tijanić u 76. minutu kaže da su Vladu Srbije i Đinđića demonizovali samo niskotiražni listovi-tabloidi (za koje je i sam pisao), koji nisu imali značajan uticaj, samo da bi s druge strane istakao kako su svi tiražni mediji i televizije bili pod kontrolom diktatorske i cenzorske vlasti, koja je svoje sopstvene sklonosti tako samo potvrdila tokom vanrednog stanja. Minut kasnije, tadašnji novinar NIN-a Dragan Bujošević direktno demantuje Tijanića, objašnjavajući da su i ostali mediji zbog činjenice da se o određenim temama sve više piše, bili prinuđeni da prenose tabloide i to opravdava u najmanju ruku neobičnom tvrdnjom da bi sve drugo bilo ignorisanje dela javnosti, a samim tim i neprofesionalno novinarstvo. Time čovek koji u 65. minutu izjavljuje da „niko od novinara nije trpeo nikakve posledice zbog kritike Zorana Đinđića“, desetak minuta kasnije legitimizuje prenošenje neistinitih i neproverenih tvrdnji u svom originalnom objašnjenju: „I mi smo radili to, pozivajući se na tabloide, jer ne možete da ingorišete tu vrstu priče, vi morate to da imate, jer ako to ignorišete, vi ne postojite kao medij, vi nešto sakrivate, vi lažete. I svi ostali mediji su počeli da odgovaraju na ono što su pisali tabloidi.“ Suprotno od Tijanićevih tvrdnji, ovaj detalj razotkriva tabloide samo kao inicijalnu polugu u čitavom lancu medijske odgovornosti, tj. da su imali tačno utvrđenu ulogu da usled upornosti pisanja o jednom te istom (model hrvatskog Nacionala) postane normalno da neproverene i iskonstruisane priče dospeju u mejnstrim medije. Tu bi ih dalje, Fukoovim rečnikom, institucionalizovali, tj. razrađivali i komentarisali razni „nezavisni“ analitičari, komentatori, kolumnisti i takvom prljavom aktualizacijom svesno ili nesvesno – apsolutno nebitno, jer odgovornost postoji u svakom slučaju – kreirali ono što se naziva ambijentom sveopšteg kriminala vlasti i povezanih lica.[4]

Najneverovatnije je, međutim, to što bilo Bujošević, Spaić ili Riha, skoro godinu dana od pravosnažne presude svim licima koja su se nalazila na famoznoj poternici, uprkos brojnim detaljima koji su se mogli čuti na suđenju i u sredstvima javnog informisanja, ne barataju podacima o kojima su do 2008. godine, između ostalog, i knjige napisane, što već spada u domen opštepoznatih stvari, a tiču se uveliko pripremanog obračuna s organizovanim kriminalom, spremne legislative o Specijalnom sudu i tužiocima, imenovanja Jovana Prijića, uvođenja institucije zaštićenog svedoka, da policija već uveliko prisluškuje telefone-specijale koje koristi „zemunski klan“, čiji su se članovi tri meseca pred ubistvo povukli u nepoznate „štekove“ i ne daju znake života i sl. Tako je u drugom tomu knjige bivšeg ministra policije Dušana Mihajlovića Povlenske magle i vidici, objavljene 2005, dakle, tri godine pre emisije na RTS-u, na stranici 352 obelodanjen deo iskaza koji je Ljubiša Buha u prisustvu specijalnog tužioca potpisao 8. marta 2003. godine – četiri dana pre atentata – gde je u prvom pasusu poimence naveo identičnu listu ljudi koja će se naći na poternici, izuzev Ulemeka, a koje je označio kao pripadnike najmoćnije kriminalne organizacije u zemlji. Ili, na drugom mestu, u knjizi Miloša Vasića, objavljenoj takođe 2005. godine: „Tri dana kasnije, u ponedeljak, 10. marta, [Jovan Prijić, prim. aut.] vraća se sa Čumetovim preliminarnim iskazom (danas znamo: uredno datim po ZKP i potpisanim, dakle važećim na sudu). [...] Za četvrtak, 13. mart 2003, dogovara se Čumetovo saslušanje po ZKP, u prisustvu branioca i tužioca i hapšenje Zemunaca istoga dana, u četvrtak uveče. [...] Jedanaestog marta, u utorak, Jovan Prijić kaže: ’U četvrtak, 13. marta, hapsimo Duću i sve ostale!’ U noći između ponedeljka (11. marta) i utorka (12. marta),[5] Zoran Đinđić ’postrojio je’ republičkog tužioca Sinišu Simića i okružnog tužioca za Beograd Radeta Terzića i zapretio da će ih pohapsiti ako se odmah ne krene u akciju protiv Zemunskog klana. Dvanaestog marta Zoran Đinđić ubijen je ispred zgrade Vlade Srbije...“[6] Dakle, sve ovo su činjenice poznate javnosti tri godine pre Tijanićeve i Kalemberove emisije, i to ako se izuzme mnogo poznatiji TV serijal Insajder o ubistvu premijera i intervju s Popovićem iz januara 2005, emitovan na B92.

Pravi smisao ove emisije postaće sasvim proziran samo nekoliko dana po njenom emitovanju, kada generalni direktor RTS-a Specijalnom tužilaštvu u Beogradu bude podneo unapred pripremljenu krivičnu prijavu protiv Vladimira Popovića – koji je jedino lice konkretno navedeno u prijavi – i neimenovanih ministara koji su 2003. godine bili članovi vlade, funkcionera tadašnjeg MUP-a i Državne bezbednosti, dok u medijima izjavljuje da se, gledajući emisiju kao običan građanin pred malim ekranima, šokirao onim što je u njoj video, iako je on lično bio jedan od njenih producenata i kreatora, pa je zato rešio da po svojoj savesti i dužnosti podnese prijavu. U prijavi Tijanić sumnjiči navedena lica da svojim postupcima i propustima nisu sprečili organizovanje ubistva premijera Zorana Đinđića, što je upravo ona dilema koju u emisiji apostrofira i novinarska trojka – Dragan Bujošević, Nebojša Spaić i Antonela Riha – dok se u prilog takvoj tvrdnji navodi saznanje „da je Popović, koji je u to vreme bio šef Biroa za komunikacije Vlade Srbije, samo nekoliko časova posle ubistva premijera dostavio kompletan spisak učesnika atentata, njihove fotografije, imena i podatke sa zahtevom da se sve to odnese na RTS i objavi u informativnim emisijama“.[7]

Ovu očigledno fingiranu prijavu tužilaštvo je ubrzo odbacilo kao neosnovanu, ali je Tijanić ostao na čelnoj poziciji Javnog servisa, Riha je primljena na RTS, gde je vodila političku emisiju Raspakivanje, Bujošević će krajem iste godine postati glavni i odgovorni urednik Politike, a Spaić nedeljnika NIN. Svi akteri nagrađeni su od strane režima Borisa Tadića slično kao i Milan Veruović, Đinđićev telohranitelj i kriminalac u mladosti, koji je preživeo atentat,[8] a koji je u svojstvu kompenzacije za propagiranje teorije o tri pucnja, iskaza koji je naknadno promenio, jula 2007. godine unapređen za saradnika za bezbednost u Ministarstvu inostranih poslova, nakon što je dve godine pre toga bio zadužen za bezbednost ambasade u Strazburu; njegov brat, takođe nekadašnji beogradski kriminalac, upućen je pak u ambasadu u Portugaliji.[9] Milan Veruović dobiće posao obezbeđenja i ličnog vozača tada predsedavajućeg Generalne skupštine UN Vuka Jeremića, bliskog stranačkog kolege i prijatelja Borisa Tadića, u Njujorku, avgusta 2012. godine.

U serijalu „Ko je, zapravo, vlasnik Politike?“, koji se sredinom decembra 2015. godine iz tri dela pojavljuje na sajtu Cenzolovka, s ciljem da se intervjuisanjem Aleksandra Rodića i Miroslave Milenović relativizuje aranžman koji je Adria Media grupa krajem 2011. godine sklopila sa čelnicima Demokratske stranke radi preuzimanja spornih potraživanja WAZ-a, dok paralelno s tim traje sudski proces te kompanije protiv firmi Milana Beka i Miroslava Miškovića u Esenu, honorarna saradnica Antonela Riha pred sam kraj teksta stavlja međunaslov neshvatljiv s obzirom na sve do tada izrečeno – „Istorijski uticaj Bebe Popovića“. Ne znajući kako da zaključi tekst, ovo neprofesionalno lice odlučuje se da nakalemi dobro poznati označitelj iz tetraedra tako što, prepisujući delove iz izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije o medijima iz 2015. godine – koji većinom uopšte nije ni rezultat službenog rada, već novinskih tekstova prikupljenih od članovima bliskih antivladinih medija – od Nine Samardžić, direktorke u Politici NM, koja se do tog dela u tekstu uopšte i ne pominje, niti je jasno kakva joj je uloga u centralnoj temi, pa preko njenog supruga Nikole Samardžića, profesora istorije na Filozofskom fakultetu, jednog od osnivača LDP-a i člana Programskog odbora Instituta za javnu politiku, najednom stiže do Vladimira Popovića, koji je direktor te NVO, a potom i do Stanka Subotića. „Premа pisаnju medijа, kаncelаrijа Institutа zа jаvnu politiku u Beogrаdu nаlаzi se u stаnu biznismenа Stаnkа Subotićа Cаnetа“, piše Riha po šablonu Salivenovog kursa za istraživačko novinarstvo, da bi sve to najzad zaokružila poslednjom rečenicom u tekstu: „Sudeći po svemu što smo dosad razumeli, dovoljno je već prljavo.“[10] U čemu je, dakle, tačno „istorijski uticaj“ Vladimira Popovića na vlasništvo Politike? Šta je ono što autorki BIRN-a samim pominjanjem Popovića i Subotića bez ikakvog daljeg objašnjenja daje za pravo da nadoveže zaključni atribut?

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj