Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Kako se postaje uzoran novinar Politike

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Posle svega navedenog, 28. oktobra 2015. godine Udruženje novinara Srbije predvođeno Ljiljanom Smajlović i članovi porodice Tijanić otvoriće prvi konkurs za nagradu „za borbenost u novinarskom izražavanju“ pod nazivom „Aleksandar Tijanić“, u čast lica koje se tokom čitave karijere lažno predstavljalo kao novinar i profesionalac i radi potpunog pranja biografije nekadašnjeg arhivara u Politici, najsramnije figure u proteklih dvadeset godina na srpskoj medijskoj sceni i uzora svemu najprljavijem što danas nastavlja da je zagađuje. O čoveku koji je godinama bolovao od sujete što je progresivni deo prve demokratske vlasti u Srbiji, nezaplašen ucenjivačkim potencijalom njegovih tekstova, prepoznao njegovo pravo lice i odbio da mu ispuni želju da postane glavni i odgovorni urednik Politike, ono što je Koštunica omogućio Ljiljani Smajlović, da bi zatim rame uz rame s Bogdanom Tirnanićem, danas još jednom eufemizovanom gromadom, počeo da piše najvulgarnije tekstove, na ličnoj osnovi napadajući i demonizujući Đinđića i Đukanovića; koji je najpre devedesetih ponajviše napredovao zahvaljujući submisivnom odnosu prema Mirjani Marković, da bi samo pet dana pošto je Milošević na izborima izgubio vlast, 29. septembra 2000. godine, u banjalučkim Nezavisnim i Danasu objavio tekst „Sloba je umro od ljubavi?“ i tvrdio kako je upravo ona glavni krivac njegove političke propasti[1] – Smajlovićeva će reći: „Saša je postao legenda, možda najviše zbog toga što su ga se političari plašili... Njega su se plašili što je imao tu razornu reč i taj vulkanski talenat, kakav se, ja mislim, rađa jednom u sto godina. Neću tvrditi da su sve kolege uvažavale Tijanića, ali ću reći da su njegovi protivnici ličili na Pigmeje.“[2] Slično misli i Nenad Lj. Stefanović, lice koje je pored Ljiljane Smajlović najodgovornije za popularizaciju Slobodana Miloševića u vreme kada započinje proces protiv njega pred Haškim tribunalom i koje je Tijanić zadužio jer je novembra 2004. godine zamenilo Gordanu Sušu na mestu glavnog urednika informativnog programa RTS: „Bio je izuzetan po jednom bezobraznom majstorstvu baratanja rečima, pogotovo u pisanom novinarstvu, koje je najviše voleo. To majstorstvo ga je izdiglo na nivo da ga danas možemo porediti samo sa njim samim.“[3]

Vrlo brzo će se pokazati zbog čega je ova nagrada ustanovljena i da nikakve razlike u funkcionisanju esnafskih, a zapravo parapolitičkih udruženja UNS i NUNS i ne postoje, te da su svi elementi kartelske organizovanosti uveliko prisutni i razvijeni u oba tela, koja uz to imperativno odbijaju da sebe nazovu pravim imenima. Tako već 15. decembra, mesec i po dana od otvaranja konkursa, za prvog laureata biva proglašena novinarka Politike Jelena Popadić, za koju u tročlanom žiriju glasa i njena urednica Ljiljana Smajlović, u već uobičajenom kolažnom svojstvu predsednice UNS-a svaki put kada to treba da posluži da bi se sakrio sukob interesa. Za kandidatkinju je predlaže profesorka na Ekonomskom fakultetu i homofob Danica Popović, akter u aferi „Plagijati“ na vezi s Miškovićevim svedokom na sudu Dejanom Popovićem, koja je takođe kolumnistkinja Politike, na čijim stranicama se, uz muža Borisa Begovića, u rubrici ’Pogledi’ predstavlja kao ekonomski analitičar, dok je zapravo notorni kritizer Vlade blizak političkoj opciji Demokratske stranke Srbije, po čemu je poznata i Smajlovićeva. Jelena Popadić dobija nagradu za niz tekstova kategorizovanih kao „istraživačko novinarstvo“, koji samo slede istu onu poluprimitivnu nacionalističku matricu po kojoj je „najstariji dnevni list na Balkanu“ uz manje prekide poznat već više decenija unazad, sa sledećim indikativnim naslovima: „Više novca za ’Egzit’ nego za autoput Obrenovac–Ljig“, „Država za NVO godišnje izdvaja koliko i za nauku“, „NALED u naletu na budžete opština“, „Kako je američka škola dobila diplomatske privilegije“ i „Da li ruska škola ima diplomatske privilegije“.

O tome da ova novinarka potpada pod serijalne službene propagandiste koji se u takvoj medijskoj kući proizvode generacijama i da nema nikakve veze s profesijom za koju se izdaje, svedoči i drugi po redu od navedenih tekstova, u kojem je Fond za humanitarno pravo, organizaciju inače godinama satanizovanu po klerofašističkom ključu koju diktiraju rusofilske SRS, DSS i grupe izgrednika kao što su Obraz, 1389, Naši, Dveri, Zavetnici, Garda Cara Lazara i njima slični, lažno pokušala da predstavi kao „budžetskog korisnika“, iako ta NVO to nikada nije bila i uprkos jasnom odgovoru koji je uoči objavljivanja teksta novinarka dobila iz te organizacije. Ovakav zaključak pak izveden je na osnovu uplata Ministarstva finansija, bez prethodne provere namene tih sredstava, da bi nakon demantija Sandre Orlović, direktorke FHP-a, javnost saznala da se radi o naknadama za zaposlenje mladih, naknadama za porodiljsko odsustvo i sudskim troškovima u postupcima za naknadu štete u kojima je ta organizacija zastupala žrtve kršenja ljudskih prava protiv države, koje je Republika Srbija pravosnažno izgubila – a ne o donacijama.[4]

Umesto da se izvini za neistine i prizna grešku, slično kao i Stevan Dojčinović, Popadićeva se brani napadom i nastupa u ulozi mete, dok je njena glavna urednica štiti malicioznim izigravanjem formalizma koji je isključivo u službi zataškavanja neprofesionalnosti, nazivajući, umesto demantijem, prepisku između ova dva lica „polemikom“. Cilj teksta, koji je samo uvod u ono što će uslediti posle ohrabrenja u vidu Nagrade „Aleksandar Tijanić“ za, kako se to jasno vidi, najprljavije i najpodlije novinarstvo,[5] čime se smisao nagrade usklađuje s njenim nazivom, sasvim je očit – izazvati kod čitalaca Politike još veći prezir saznanjem da u tom miljeu već umnogome prokazana organizacija, pored stranih donatora, ima još i podršku Vlade Srbije za svoje polje rada: utvrđivanje odgovornosti za ratne zločine na prostorima bivše Jugoslavije tokom devedesetih godina.

Budući da Politika, što se toga tiče, ima neslavnu prošlost i da je rame uz rame sa RTS-om odigrala svoju ulogu u ratnom huškanju, i tada kao i danas verujući da sve radi ispravno tako što se u najboljim namerama borila za „nacionalnu stvar“, te da su ratni zločini počinjeni u ime Srbije i „srpstva“ tačka na koju je preosetljiva, ni ovaj potez ne predstavlja ništa drugo nego simptom, tj. isto ono ponavljanje sindroma nestašnog deteta kao kod Tijanića, gde se aktom koji treba da prikrije nasilje zapravo neometano nastavlja s njim, kao jedini način da se sebi načini podnošljivim – dakle, kompulzijom. Obrise ovog takoreći začaranog kruga naznačava i premijer Srbije Zoran Đinđić u autorskom tekstu za Politiku, 25. januara 2003. godine: „U njoj se [Politici, prim. aut.], od samog nastanka, školovao stil i ’politička gramatika’, koji su vršili uticaj na ostale medije. Ta uloga novinarske škole nosi sobom veliku odgovornost i mogućnost zloupotrebe. Upravo se to desilo krajem osamdesetih godina, kada je Politika poslužila kao novinarska radionica u kojoj su pripremani alati za narastajući divlji nacionalizam. Ti alati su neposredno primenjivani u bulevarskim listovima i, što je bilo presudno, na nacionalnoj televiziji. Vremena su se promenila i danas je teško zamisliti povratak u vreme izgubljene nevinosti, kada se verovalo autoritetu uglednih medija. Utoliko je danas za Politiku teže da novim sadržajem ispunjava autoritet najozbiljnijih novina u našem nacionalnom medijskom prostoru, autoritet koji joj, inače, niko od konkurenata ne osporava.“[6]

Da bi takvo gorivo koje im život znači učinile neiscrpnim, ove novine koje svoju političku indoktrinaciju eufemizuju popularizacijom „porodičnih vrednosti“, svoje višedecenijsko delovanje baziraju na svega nekoliko isprepletenih motiva, koje vrte u beskraj i koji se isprečavaju svakoj težnji ka objektivnom novinarstvu. Prvo, inicijalna, takoreći apriorna negativnost prema spoljnim politikama zapadnih sila, jer su svojevremeno osujetile nacionalističke aspiracije Srbije, a Politiku razotkrile kao medijsku polugu za ostvarivanje tih ciljeva. Drugo, koje proizlazi iz prvog, raspad Jugoslavije tumači se isključivo kao geopolitički inženjering tih istih sila, potpomognut terorom nacionalizama iz bivših jugoslovenskih republika, čime se odgovornost Politike, konceptualno izjednačena s odgovornošću Srbije i njenog tadašnjeg političkog rukovodstva – uvek baca u drugi plan. Treće, kao potvrda druge teze, redovno se koristi epizoda sa NATO bombardovanjem SR Jugoslavije 1999. godine, uz neprestano akcentovanje i amplifikaciju momenta agresije, čime se udara na emotivnu komponentu čitalaca i na osnovu toga zadobija njihova saglasnost, polarizacija vođena homogenizovanjem tabora i odobravanje prethodnih teza. I četvrto, koje je u efektu kumulativno, šablon ove u suštini samozaštitničke interpretacije novije prošlosti srpskog naroda apstrahuje se kao takav, a zatim primenjuje na aktuelna politička previranja po čitavom svetu, pa je krivac na svakom mestu na planeti unapred manje-više isti, pogotovo na Bliskom istoku i u Rusiji (što, uzgred, ruski predsednik Vladimir Putin eksploatiše u suprotnom smeru, kada reakcije drugih na sopstvene poteze tumači kao njihovu želju da na Rusiji primene jugoslovenski scenario, što dalje Politiku i Putina stavlja u uzajamno komplementaran odnos).

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj