Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Formula NVO = Zapad

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Problem ovakve uređivačke politike medija u delimičnom vlasništvu države (isto važi i za još vulgarnije Večernje novosti), međutim, nije u tome što u njenim tezama nesumnjivo ima elemenata istinitosti i tačnosti, već u njihovom patološkom poreklu – u tom besomučnom, frustriranom forsiranju godinama jednih te istih matrica koje se teže permanentno usaditi u javno mnjenje, uz sa druge strane sve očigledniju senku koja pada na novinarski posao kojim bi većina zaposlenih u toj kući trebalo da se bavi. Funkcionalno ustrojstvo Politike zavedeno je po modelu koncentričnih krugova, u čijem je centru glavna i odgovorna urednica Ljiljana Smajlović i nekoliko njenih najbližih saradnika; prvi krug najbliži tački prema kojoj se sve ostalo upravlja čine urednici svih rubrika koji su okupljeni u tzv. urednički kolegijum, u kojem Smajlovićeva ima diskreciono pravo odlučivanja, čak i ako se nijedan od urednika ne slaže s njenim predlogom. Onaj drugi krug tiče se novinara zaposlenih u rubrikama, koji su po hijerarhiji podređeni urednicima, ali takođe i glavnoj urednici, koja vrlo često ostvaruje direktne kontakte s njima i preko njih širi svoj uticaj na čitavu redakciju lista i tako je kontroliše.

O tome koliki uticaj Smajlovićeva, izbeglica iz Bosne, godinama zaista vrši na ovaj list i uspostavlja lanac sebi lojalnih službenika, najbolje se očitava kroz sam jezik, u kojem različita lica ponavljaju identičan stil, fraze, pristupe, kvaziargumentaciju koje koristi i ona, pa tako nema rubrike u kojoj ne postoji novinar koji nije puki proizvod ovog manipulativnog diskursa, tj. koga Smajlovićeva ne edukuje prepravljajući i dopisujući mu delove teksta.[1] Tako su ’Svet’, ’Politika’, ’Društvo’, ’Hronika’ i ’Srbija’ pretvorene u jednoobrazne normativne rubrike s pretežno istim akcentom i podtekstom, koji će se zatim, nimalo slučajno, poklopiti s ličnim stavovima Politikinih urednika i novinara u rubrikama ’Pogledi’ i ’Uvodnik’. Ostatak prostora koji okupira rubrika ’Pogledi’ smišljeno se pak ustupa pojedincima (spoljnim saradnicima koji nikakve veze nemaju s tim novinama) drugačijeg svetonazora u odnosu na dominantni, da bi Smajlovićeva na osnovu toga prividno prikrila pristrasnost izveštavanja i to koristila kao kontraargument o nepostojanju cenzure i prisustvu „pluraliteta mišljenja“ koji taj list tobože gaji. To što je ozbiljan broj zaposlenih novinara i dopisnika, poput Miroslava Lazanskog, Biljane Baković, Jelene Cerovine, Nikole Trklje, Batića Bačevića, Jelene Popadić, Jelene Stevanović, Biljane Mitrinović, Aleksandra Apostolovskog, Ane Otašević, Novice Đurića, Višnje Aranđelović, Dimitrija Bukvića i drugih – godinama potpuno upodobljavan stilu primene jednog te istog otrova i danas izigrava klonove Ljiljane Smajlović, postaje sasvim nevažno.

Nedelju dana uoči novogodišnjih praznika 2016. godine, Jelena Popadić, prema svedočenju svoje glavne urednice, otkriva veb stranicu američkog Fondacija centra, na kojem se nalazi najobuhvatnija baza podataka prikupljena od nevladinih organizacija iz SAD o njihovim donacijama širom sveta, na osnovu čega ubrzo nastaje feljton od četiri dela pod nazivom „Putevi američkog novca u Srbiji“.[2] Kao najznačajniji donatori u feljtonu se pojavljuju Fondacija „Čarls Stjuart Mot“, Fond „Rokfeler“, Fond za otvoreno društvo Džordža Soroša, Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED), Oak fondacija, njujorški odsek Fondacije belgijskog kralja Boduena i dr., dok su među primaocima donacija između ostalih izdvojeni Fond za humanitarno pravo, Trag fondacija, Kanvas, Rekonstrukcija ženski fond, Inicijativa mladih za ljudska prava, Beogradski fond za političku izuzetnost, Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Fondacija „Slavko Ćuruvija“, CINS, BIRN, NDNV, Beta, Južne vesti i dr. Relevantna teza ovog feljtona jeste da donatori koji svoje aktivnosti definišu kao filantropske, s druge strane svoj novac namenjuju politički aktivnim organizacijama čiji im uticaj i aktivnosti u zemljama u kojima deluju, tj. u Srbiji, nisu nužno sasvim poznati i verodostojno prikazani od strane istih kada te donacije treba da dobiju, niti se upuštaju u evaluaciju kvaliteta proizvoda i usluga koje logistikuju.

Umesto da ostane na toj tezi kojom se detektuje srž problema, a to je tendenciozno konvertovana namena novca kada on stigne u zemlju kojoj je namenjen i mehanizam kako se zbog toga u inostranstvo nazad šalje lažna slika o stanju u Srbiji, Politika, međutim, ne može a da ne prestupi i ne pokaže ono što joj zatim u biti ništi profesionalni predznak. Prvo što se zapaža jeste da se već u drugom, a potom i u ostalim nastavcima prepisuju i ponavljaju iste rečenice i gotovo celi pasusi, pa tako namera novinarke i njene urednice uzima novi tok – iz nekog razloga razvući feljton redundansom podataka, ponavljati određene stavke bez mnogo objašnjenja, da se one dobro urežu konzumentu u sećanje, te da i onima koji nisu pročitali neki od prethodnih nastavaka – bude odmah ’sve jasno’. U tom naglašavanju pogrešnog, poenta prestaje da bude to čemu je dobijeni novac u konkretnom projektu služio, čime bi se podvukla zloupotreba sredstava i izneveravanje njihove namene, već se staje kod činjenice da je svota novca od određenog fonda uopšte dobijena (ili da nije javno objavljena od strane organizacija koje primaju novac) – kao da već to što je sredstva uputio neki od tih fondova čitaocu samo po sebi treba da bude dovoljno kompromitujuće.

Budući da taj list okuplja publiku kod koje pomenuti donatori još iz perioda svrgavanja Slobodana Miloševića predstavljaju negativne označitelje, njihovo označeno vulgarno prelazi i na korisnike sredstava (’soroševci, rokfelerovci...’), pa tako ono što zaista čine BIRN, CINS, KRIK i još neki u javnosti biva zanemareno u korist generalizujućeg podteksta da su već samim tim što koriste sredstva iz američkih fondova diskvalifikovani. Na taj način stvara se sistem povezanih sudova u kojem Politika i ne mora do kraja da definiše označeno nekog označitelja, nego joj je, slikovito rečeno, dovoljno samo da usmeri konzumente rečenicom (tekućim označiteljskim lancem) u kojoj im je prethodno nacrtano kako treba da popune nedostajuće polje. Ovaj metod slanja poruke koji, čini se, na sudu može sebe da zaštiti od pravnih sankcija (’to ste vi rekli, ne ja’), predstavlja centralno oružje i omiljenu izražajnu formu Ljiljane Smajlović.

U nastojanju da na silu upotpuni sliku i okupi sve „negativce“ na jednom mestu, ali i da potvrdi da se Nagrada „Aleksandar Tijanić“ dodeljuje za najefektivniju utilitarizaciju neistina u političkom novinarstvu, Popadićeva u poslednjem nastavku feljtona piše da je osnivač organizacije Institut za medije u Podgorici, koja je od Fonda za otvoreno društvo dobila 30.000 dolara za pokretanje škole novinarstva za mlade Rome – Vladimir Popović, zamenjujući je tako sa Institutom za javnu politiku. Usledio je telefonski poziv ove organizacije Politici, u kojem Popadićeva tvrdi da greška nije bila namerna, da će sporni deo biti povučen sa portala i izvinila se što je on otišao u štampu, uz dogovor da IJP pošalje demanti uz koji će telefonsko izvinjenje biti i javno objavljeno. Kada je demanti u kojem se ističe da Politika učestalo, na silu i bez povoda piše o Popoviću (npr. o tome kako ga je Đinđić „izbacio“ iz vlade 2002. godine) i njegovom Institutu u nameri da ga kompromituje stigao, Popadićeva 16. januara 2016. godine odgovara tekstom „Na vaše uvrede mogu da odgovorim samo brojkama“, u kojem sadržaj poslatog demantija ocenjuje kao „napad uprkos izvinjenju“, a zatim nastavlja s Tijanićevim zanimanjem iznoseći niz kleveta na račun potpisnika demantija, prof. dr Mijata Damjanovića, predsednika Upravnog odbora IJP-a, što je ovaj morao ponovo da demantuje – i tako ga koristi za novi napad.

Kada pak ulazi u sadržaj određenog projekta, onda to Jeleni Popadić služi za izrugivanje, iskaljivanje besa i ličnu osvetu, kao u trećem nastavku, po čemu on dobija i naslov, gde se čak trećina teksta posvećuje projektu koji je regionalni portal E-novine u više navrata, od 2010. do 2013. godine, dobio od NED-a radi realizacije feljtona „Mediji i rat: kako je Politika izveštavala 1992. godine“, reprintujući najpre u arhivama Narodne biblioteke pronađene, a zatim marljivo prekucavane tekstove koji su tokom devedesetih predstavljali najdrastičnije primere ratnog huškanja i nesavesnog novinarstva. S obzirom na to da je ovo mesto upravo žarište traume za Politiku, Popadićeva i Smajlovićeva umesto da ga prihvate kao fakticitet, podsmevaju se ovakvom projektu zato što se on sastojao u „preštampavanju“ njihovih tekstova, predstavljaju to kao prevarantski zarađene pare, uz svaki put već neizbežno označavanje Petra Lukovića, glavnog urednika E-novina i bivšeg urednika Ljiljane Smajlović u Vremenu, kao „kontroverznog beogradskog novinara koji znatan prostor posvećuje odbrani Stanka Subotića Caneta, biznismena nedavno oslobođenog optužbi za šverc duvana devedesetih godina“. Označitelj Stanko Subotić na taj način ovde postaje supstitut ili „kazna“ za skretanje pažnje na to kako se „najstariji list na Balkanu“ ponašao dvadesetak godina ranije i kako, vodeći isti rat drugim sredstvima (čas poricanjem, čas opravdavanjem), zahvaljujući Ljiljani Smajlović nastavlja da se ponaša i dan-danas.

U jeziku ovakvog podteksta feljtona za domaću upotrebu stvara se zatim asocijativni lanac da se termini ’nevladina organizacija’ i ’nezavisni mediji’ zapravo odnose na organizacije koje finansiraju samo zapadne sile (formula: NVO = Zapad), da pošto te organizacije na sve moguće načine pokušavaju da kompromituju rad Vlade Srbije – to rade po nalogu fondacija koje ih finansiraju, tj. stranih država u kojima se nalaze, što dalje neumitno vodi ka zaključku da zapadne sile ponovo rade protiv Srbije, kao što su razbijale i Jugoslaviju, a onda bacale bombe na nju, te da je pisanje Politike tokom devedesetih, stoga, retroaktivno opravdano; tako je zadovoljen ciklus prisilnog ponavljanja koje diktiraju realna krivica i breme koje se preuzima stajanjem na čelo ovog lista, o čemu piše i Đinđić. Ovaj kontekst oberučke prihvataju i rusofilski mediji poput Pečata, Novog standarda, NSPM, Večernjih novosti i tabloida Informer, čiji urednik Dragan J. Vučićević, neretko zaslugom samog premijera Vučića, okupira prostor televizije Pink, koju koristi upravo za popunjavanje onog praznog polja koje Politika njemu i njemu sličnima namenjuje.

Treba napomenuti da se sadržaj i akcenat ovog feljtona potpuno podudaraju s nastojanjima UNS-a da se u set medijskih zakona donetih juna 2014. godine, po uzoru na legislativu koju je u Rusiji doneo Putin, inkorporira već pomenuti amandman o obavezi medija da učine javnim svoje izvore finansiranja kada su u pitanju i bespovratna sredstva iz inostranstva. Zato se on može protumačiti kao svojevrstan odgovor Ministarstvu kulture i informisanja i ministru Ivanu Tasovcu, koji nije prihvatio takav predlog, ili kao „uzimanje stvari u svoje ruke“, čime je još jednom bačeno svetlo na čvrstu kooperaciju između UNS-a i Politike, nakon čijeg se ukrštanja ponovo dolazi do figure sukoba interesa koju okupira Smajlovićeva – čas kao glavna urednica, a čas kao predsednica novinskog udruženja.[3]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj