Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Đinđić kriv i za smrt Miloševića

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Gotovo dve nedelje po objavljivanju poslednjeg nastavka feljtona i reakcija koje su usledile od strane pojedinih organizacija i medija, u noći između 21. i 22. januara razbijeno je ulično staklo na prostorijama Kuće ljudskih prava, čije je osnivanje novembra 2011. godine pomogla Dajrekt medija, firma tadašnjeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa. Čelnici ove antivladine grupe, a među njima i Dragan Popović, već pomenuti manipulator niskog intelektualnog kapaciteta, koriste zatim ovaj događaj da s Politikinim feljtonom, navodeći da taj list vodi kampanju protiv organizacija civilnog društva uz metode iz doba kada je služio Miloševiću i da optužuje udruženja građana da rade u interesu stranih sila – povežu upravo ono što stoji u podtekstu feljtona. Njima se pridružuje i zaštitnik građana Saša Janković, dok Predrag Koraksić u Danasu 26. januara 2016. crta „karikaturu“ na kojoj novine Politika razbijaju izloge. Isti crtež pojaviće se, bez naročite veze s materijom, u štampanoj publikaciji Izveštaja o mogućem uticaju institucija javnog sektora na medije kroz plaćanje usluga oglašavanja i marketinga, koju je 14. februara objavio Savet za borbu protiv korupcije; bivša intelektualka Srbijanka Turajlić izjaviće 5. februara u jutarnjem programu TV N1 da je kampanju u Politici pokrenuo zapravo Aleksandar Vučić,[1] dok će novinari lista koji je objavio inicijalni feljton uzalud ponavljati da u njemu nikada nisu tvrdili ono što im sada drugi pripisuju.[2]

Kao da je prethodno bio potreban šamar kontramanipulativnih reperkusija, novinarka Politike Višnja Aranđelović 3. februara uzgred će priznati ono što je trebalo od početka predstaviti kao protivtežu efektu jednostranosti koji proizlazi iz feljtona: „Mnogi čitaoci su na sajtu Politike pitali da li će slično istraživanje o američkom novcu biti i o uticaju rublje na srpske medije. Međutim, iako mnogim organizacijama novac stiže upravo u ovoj valuti, u Rusiji ne postoji organizacija koja na otvoren način skuplja i objavljuje podatke o takvim donacijama, kao što je to slučaj u SAD, gde američka Fondacija centar već 60 godina daje na uvid čitavu bazu podataka o donacijama i donatorima.“[3] Sadržaj pak ove Pandorine kutije u kojoj, prema otvorenoj konstataciji novinarke, novčana sredstva iz Rusije u Srbiju putuju sivim zonama, gura se pod tepih i do daljnjeg ostaje velika nepoznanica za srpsku javnost. Dramska spisateljica Biljana Srbljanović 31. decembra 2015. godine, po izlasku prva dva nastavka feljtona u Politici, ukazala je na svojevrsno licemerje Ljiljane Smajlović, na čiji razvoj karijere su, kako je to već rečeno, značajan uticaj imale upravo američke NVO poput Irexa, ali i veze s Vašingtonom koje je ostvarila tokom jednogodišnjeg stipendijskog programa, koji je 1994. dobila preko nedeljnika Vreme u kojem je tada radila, a zatim ih godinama unapređivala. Srbljanovićeva je, takođe, na osnovu milionske visine primanja koje u toj kući ostvaruju direktorke Mira Glišić Simić i Nina Samardžić, izrazila osnovanu sumnju da je malo verovatno da se takve svote mogu ostvariti samo iz redovnih prihoda od oglasa, reklama i čitulja u tom listu.[4] Interesantno je da je odmah po izlasku trećeg nastavka feljtona, Smajlovićeva 8. januara 2016. ekspresno dobila termin u jutarnjem programu TV Pink, u kojem je posebno istakla svoj uticaj u Irexu i ulogu koju je imala u afirmaciji novinara poput Ljubice Gojgić, Nenada Lj. Stefanovića i Srđana Predojevića, istovremeno voditelja te emisije.

U subotu 5. marta 2016, šest dana pre desetogodišnjice smrti bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, koji je umro u zatvorskoj ćeliji Haškog tribunala, Politika na naslovnoj strani objavljuje „papir na osnovu kog je Milošević izručen Hagu“, a zapravo samo operativni dokument upućen Okružnom zatvoru u Beogradu, u kojem do tada medijima nepoznati službenik vlade Dragan Vulić, predstavljen kao „pomoćnik tadašnjeg ministra pravde Vladana Batića“, nalaže upravniku Centralnog zatvora Dragiši Blanuši da Miloševića preda službenicima međunarodnog suda. Na ovaj način najavljena je tema o Miloševiću, a pet dana kasnije postaje već sasvim jasno da je na osnovu ovog dokumenta uspostavljen kontakt i obavljen razgovor upravo sa službenikom Vulićem, koji treba da bude iskorišten kako bi se reaktuelizovala priča o navodnom bespravnom izručenju koje je naložila Vlada Srbije Zorana Đinđića, pokazalo kakvim se „diktatorskim“ merama služila i tendenciozno izvršila diskvalifikacija pragmatične politike čoveka čija godišnjica ubistva pada samo dan nakon godišnjice Miloševićeve smrti – simptomatično, u isto vreme sa dvema redakcijama dnevnih listova u delimičnom vlasništvu države: Politikom i Večernjim novostima. Medij pod kontrolom Ljiljane Smajlović tako 10. marta objavljuje prilog „Sudije odbile da potpišu izručenje Miloševića“, dok onaj drugi, u kojem je na čelu drugi huškač, Ratko Dmitrović, lansira tekst „Dragan Vulić: Muči me godinama što sam pomogao Slobino izručenje“. Oba lista, istovremeno ističući da imaju eksluzivne podatke, što je samo po sebi aporično, zapravo otkrivaju da im je izvor informacija, tj. organ koji je učestvovao u pribavljanju dokumenata, zajednički.

U Politici se protivpravnost izručenja dokazuje činjenicom da izvršni sudija Goran Čavlina i predsednica Okružnog suda u Beogradu Vida Petrović Škero (u tekstu pogrešno predstavljena kao predsednica Vrhovnog suda Srbije, što će postati tek 2005. godine, za vreme vlasti Vojislava Koštunice) nisu hteli da potpišu akt, kao i time što je isti naknadno proglašen neustavnim od strane Ustavnog suda. Citira se deo razgovora s Vulićem u kojem ga novinar pita da li je znao da nezakonito postupa i da samo sudije odlučuju o pritvoreniku, čime je po pitanju teme o kojoj se u početku priloga govori samo kao „kontroverznoj“, ovaj medij automatski zauzeo stranu. Večernje novosti pak pribegavaju drugoj metodi obmane i, insistirajući na samom Vuliću, u naslov stavljaju rečenicu koju on nigde u tekstu i ne izgovara[5] – slično kao što je to Željko Cvijanović učinio s francuskim ambasadorom Gabrijelom Kelerom 24. jula 2002. godine u Blic Newsu – i opisuju ga kao lice koje „živi sa žigom, jer neko pokušava da predstavi njegovu ulogu kao ključnu u ovom izručenju“, premda do tada nije ni bio pominjan u srpskim medijima; ovaj detalj proskripcije prenose zatim i tabloidi Kurir i Alo!.

Iako oba napisa krase naslovne strane štampanog izdanja dva državna lista i u svojoj opremi imaju skenirana dokumenta koja su u vezi sa izručenjem Miloševića, ni u jednom od njih se zapravo ne pominje glavna uredba Vlade Srbije, prema kojoj je Milošević izručen jer se težilo izbeći ono što u njoj stoji – da se Vlada poziva na član 135 tadašnjeg Ustava Republike Srbije, prema kojem Srbija ima pravo da donese odluku suprotnu saveznom organu ukoliko to štiti njene interese, isti onaj koji je koristio Milošević tokom ratova devedesetih.[6] Štaviše, ni jednom jedinom rečju čitaocu se ne stavljaju do znanja tadašnje objektivne okolnosti u kojima Savezna vlada, na čijem je čelu DSS, po nalogu Koštunice već izvesno vreme opstruiše donošenje Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, iako su sve te činjenice, pa i to da je sudstvo uglavnom nelustrirano od Miloševićevih kadrova zagovaralo Koštuničin „legalizam“, već sasvim poznate i deo opšte upućenosti u političke prilike tog vremena. To iznova ukazuje da je populacija kojoj se ovi prilozi obraćaju ista ona koja se koristi za već pomenutu polarizaciju javnog mnjenja, tj. ona koja je i u vreme premijera Đinđića mislila na način na koji to sugerišu prilozi, a o njemu samom – sve najgore.[7] U svemu ovome određenu ulogu odigraće i izjava Aleksandra Vučića povodom dve godišnjice, da nijednu lošu reč neće izgovoriti niti o Miloševiću niti o Đinđiću, asocijativno stavljajući tako između njih znak jednakosti i dajući podstrek kreatorima upravo ovakvih malicioznih članaka.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj