Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Veliko dobro i Antigonin čin

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Uz već postojeću potvrdu da je ekipa „zemunskog klana“ umešana u pripremu neuspelog atentata kod hale „Limes“, Vladimir Popović će, baš kao što je to u Specijalnom sudu učinio 17. maja 2005, odgovarajući na pitanje advokata Aleksandra Zarića,[1] u drugom delu intervjua za TV Atlas, emitovanom 22. marta 2013. godine, potanko objasniti zašto je i pod kakvim uslovima formirana poternica: „Dva tehnička detalja su se desila koja su nam to potkrepila. Za mene su ona bila dovoljna da dam podršku policajcima, koji stalno gledaju da im neko od političara iznad da amin da to mogu da rade jer su stalno u strahu da tu neko nešto ne uradi. Jedan detalj je da je jedan moj prijatelj mene pozvao i rekao mi da njegov prijatelj, jedan antikvar pokojni Siniša ima nešto da kaže, ali se plaši da kaže. Mi smo brzo to organizovali, našli Sinišu, otišli, doveli ga, neće da kaže i na kraju je rekao da je video braću Krsmanović u pola dvanaest – on ih zna, zna da su ubice – da ih je video da su drogirani obojica, da im je video pištolj u pantalonama i da ih je sreo na ćošku Narodnog fronta... da ga je pitao šta radiš, da mu je ovaj rekao: ’pa evo imamo neku akciju, čućeš’, i da je pola sata posle toga, sedeći u nekom bifeu u Narodnog fronta, čuo da su pucali, da mu je bilo jasno i da umire od straha, jer je sad svedok tog zločina, da će mu se nešto desiti, da će ga ovi ubiti... U međuvremenu je još jedan čovek dobio informaciju da su na pešačkom prelazu Nemanjine i Kneza Miloša, tačno u to vreme, pola sata ili sat vremena pre ubistva, videli, ne mogu sad da se setim, da li je bio Vlada Budala ili tako neki... Znači to su bile dve male informacije da su oni bili tu i ovo drugo, sve što smo znali.“[2]

Po uvođenju vanrednog stanja održava se kolegijum na kojem prisustvuju čelni ljudi policije, tužilaštva, sudstva, gde se razmatraju koraci koji treba da budu sprovedeni. Jedna od opcija je ona standardna (proceduralna ili zakonska), prema kojoj policija izlazi sa saopštenjem da su u 12.25 sati N. N. lica izvršila atentat na premijera Zorana Đinđića; njena manjkavost je u tome što ostavlja prostor svim zaverenicima da nastave da deluju onako kako su to očekivali i na taj način profitiraju od posledica ubistva. Istovremeno, jedan sat posle atentata, već stiže pripremljeno saopštenje Vojislava Koštunice i DSS-a, najpre o „kriminalu koji je ušao u sve pore društva“, a odmah zatim i predlog o koncentracionoj vladi, što nije ništa drugo nego rušenje aktuelne Vlade čiji je prvi čovek upravo ubijen. Do predloga s poternicom dolazi se pak pretežno zahvaljujući nekonvencijalnoj figuri koja, prema osobinama i naravi, kao da zarad očuvanja establišmenta deluje potpuno mimo njega, donekle neopterećena striktnošću procedura, „legalizmom“ i sasvim u duhu vanrednosti situacije u kojoj se od države očekuje da na najstroži način promptno odgovori na ubistvo predsednika Vlade – Vladimiru Popoviću. Deset godina kasnije, ovo lice je potpuno svesno težine jednog takvog poteza i zašto je baš njemu bilo najlakše da ga izvede: „To je moja prednost, što je često i mana, što ja ne razmišljam o posledicama, ja nisam tu na funkciji kao, ako sad napravim pogrešan politički ili poslovni potez, da izgubim funkciju sekretara Biroa, ili će moja stranka da me izbaci – ne, nego razmišljam nepolitički. Znači, ja sam s njima razgovarao, bio sam na tom sastanku, kad su mi rekli, ma oni su sigurno, pitam Boru Banjca, pitam Novakovića... Je l’ imamo dovoljno dokaza što smo videli ove? – ma naravno, nema ko da bude drugi. Šta nas sprečava to da uradimo? Pa to je malo neobično, nije u policijskoj praksi... A je l’ to nama ide u prilog? Pa naravno da nam ide.“[3]

Popović se priseća da tada nije bio dovoljno svestan u kojoj meri je političko pregrupisavanje već počelo i da je glavna briga političara samo nekoliko sati posle atentata prevashodno bilo to, a ne rešavanje ubistva premijera, a zatim nastavlja: „Ja sam onda presekao, eto to sam ja uradio. Verovatno su pustili ti koji su bili tu, Mihajlović i drugi, ako izbije neki skandal da kažu, nismo mi, evo on je, neka on odgovara... Najvažniji su bili tih pet-šest ljudi koji su tu akciju vodili, poput inspektora Novakovića, Milana Obradovića... oni su imali sve. Od njih uzimam, pitam je l’ imate, oni kažu imamo sve; imamo slike, podatke... I ja od njih uzimam i kažem, dajte mi to! Dajte mi to! Organizujem da mi iz Spektre dođe operater, dečko koji radi dizajn, sedamo za kompjuter, stavljamo, dva policajca su tu da se to gleda... Da nismo objavili poternicu, da nismo uveli vanredno stanje, da smo rekli N. N. i da smo pustili Koštunicu da priča vojska, koncentraciona vlada... da mediji krenu da truju, koji su već bili pripremljeni sa gotovim tekstovima i slikama, da to bude predstavljeno kao mafijaški obračun, kao nešto o čemu se i dan-danas priča... Imate naslovnu stranu novina bivšeg urednika istog tog Nacionala, koji sad ima neku novinu novu koja se zove Informer, koji je na godišnjicu Zoranovog ubistva objavio naslovnu stranu, gde je stavio Nikolu Vrzića i Milana Veruovića sa naslovom: postojao je treći metak, ništa ovo nema veze, ništa ovo nije tačno, kad-tad će... Zato što su to ljudi kojima je život bio preloman na taj trenutak uspeha tog puča, bilo da su prethodno bili umešani, bilo da su, kad se to desilo, bili zavedeni, izmanipulisani ili ucenjeni.“

Osim što iste delove Popovićevog intervjua citira u svojoj knjizi iz 2014, Mile Novaković njegove navode potvrđuje i novinaru Vojislavu Tufegdžiću, koji, zajedno s policajcem Miodragom Vukovićem, jednim od glavnih operativaca akcije „Mreža“, 2006. godine radi na knjizi Oni su jači od nas: „Vladimir Popović Beba je insistirao da se poternica sastavi i da bude objavljena. To je njegova odluka. Ali je poternicu sastavio SUP Beograd. Seli su Nenad Milić, Milan Obradović, svi mi, sakupili podatke i fotografije. U UBPOK-u smo ih imali najviše jer smo ih radili, dali smo ceo materijal, a onda je samo na prvo mesto dodat Legija.“[4] O Popovićevom karakteru, ali i o tome kako se naprasno otvorio prostor da ga upravo nepolitičko delovanje izbaci kao glavnu ličnost u toku „Sablje“, neimenovani „visoki funkcioner BIA“ na istom mestu kaže: „Kada sam upoznao političare koji su tada sedeli u Vladi Srbije, shvatio sam da je Popović od svih njih bio i odlučniji i sposobniji. Sviđalo se to nekome ili ne. On je bio takav i nesporno je voleo Đinđića. On je bio neko ko se 12. marta našao u Vladi Srbije i bio je u narednom periodu ’komandant’ svih događaja, dok je s druge strane trajao sukob da li će premijer biti Nebojša Čović ili Zoran Živković. Na vanredni savet za nacionalnu bezbednost, 12. marta po podne, Beba je doneo saopštenje i fotografije“ (kurziv, aut.).[5]

Dalje se citira i novoimenovani republički tužilac Đorđe Ostojić, koji je bio u lošim odnosima s Popovićem zbog toga što je priznanje Zvezdana Jovanovića vrlo brzo osvanulo u medijima: „Poternica je bila Bebina zasluga. I to je možda njegova najveća zasluga, većina ostalog je diskutabilna. Beba se posle hvalio time, ali jeste to njegova odluka. Kada su uhapšeni kriminalci davali izjave, ispostavilo se da je objavljivanje tih fotografija među njima izazvalo paniku, da im je to bio najveći udarac.“ U izjavi o saznanjima o organizovanom kriminalu – zloupotrebama službenog položaja, iznudama, ucenama, reketiranju od strane Dušana Mihajlovića, koju je 9. avgusta 2010. godine uputio specijalnom tužiocu Miljku Radisavljeviću, Stanko Subotić u jednom delu prepričava šta mu je rekao bivši ministar policije: „Tražio je od mene da o našim susretima nikoga ne obaveštavam, a posebno Bebu, jer on nije političar, ne ume da čuva tajne, isteruje nekakvu pravdu, a to samo može da šteti nama dvojici i da se samo držim njega (Mihajlovića) i ništa ne brinem“ (kurziv, aut.).[6] Sasvim je, dakle, nebitno što sve ovo u vezi s poternicom stoji u knjizi izdatoj još godinu dana pre kreiranja emisije o „medijskoj pozadini atentata“ na RTS-u; manipulatorsku udrugu na čelu s Tijanićem, Vučićevićem i ostalim medijskim plaćenicima argumenti ne zanimaju, već samo što učestalije ponavljanje alternativnih verzija istine.

Jezikom Teofila Pančića, koji zajedno sa svojim bliskim prijateljem Ivanom Milenkovićem već godinama na javnoj sceni krivotvori filozofski koncept Hane Arent o banalnosti zla, pretvarajući ga u „zlo banalnosti“ (jer ju je označio kao kulturno-segregativni model od kojeg pokušava da se razlikuje), figura Vladimira Popovića u ovoj epizodi, koja će ga doživotno obeležiti na način da će se gotovo sve što mu se politički bude dešavalo u budućnosti biti u bližoj ili daljoj referenci s njom – pada upravo u poziciju „Velikog Dobra“, koje Pančić ne može da razume da je podjednako banalno (iracionalno, nesvesno implikacija dok se izvršava) kao i „Veliko Zlo“, koje je kao sve samo ne banalno pripisao Zvezdanu Jovanoviću. Jer onako kako je ubici Zorana Đinđića sasvim racionalno da izvrši zločin, dok oni koji ga na to huškaju razmišljaju samo o novcu i gledaju ga kao idiota koji je, vođen svojim misionarskim porivom, ubeđen da radi civilizacijski ispravnu stvar, tj. koji deluje sasvim nepojmljivo onima koji tako nikada ne bi mogli da funkcionišu, tako je i Popoviću spram političara koji ga percipiraju kao ludog odmetnika („Pobesnelog Maksa“) i neku vrstu stranog tela u političkoj areni koje drugima kvari planove, osobi koja ne prihvata da se privikne kako prljavo politika, a s tim i mediji, funkcionišu, ne poštuje nepisana pravila igre, kaže javno ono što ponekad „ne bi trebalo“, ne ume pred kamerama da bude jedna, a iza njih sasvim druga ličnost – potpuno razložno da odmah istom merom odgovori ubicama prvog čoveka države i uz sve to njegovog velikog prijatelja. U ovoj vezi koja funkcioniše poput Trećeg Njutnovog zakona akcije i reakcije, ili po onim mehanizmima o kojima je Frojd govorio u knjizi Totem i tabu, objašnjavajući da su oceubistvo i incest toliko društveno-kulturološki zazorni i puni prezira upravo zbog virusnog (nesvesnog) potencijala kojim kod drugih utiču na strah da ne učine to isto, Popović vrši prestup kao „naivan“ spram „mudrih“, promišljenih i „namazanih“, izvodi čin u kojem potpuno zanemaruje posledice po sebe i na taj način obezglavljuje subjekta (kalkulanta) kao takvog, vodeći ga pravo u propast, tj. simboličku smrt.

Ova radnja koja je u biti ekscesna, podstaknu ta je situacijom u kojoj ograničenja samog sistema (policijske procedure u modernoj demokratskoj državi) ugrožavaju njegov opstanak; to je trenutak kada Popović na svoj rizik nema drugi izbor osim da izađe iz okvira establišmenta kako bi se isti spasao i očuvao (u teorijskoj psihoanalizi poznat kao Antigonin korak[7]). „Sačinjena poternica je bila u mojim rukama. Da se neko, tog momenta, suprotstavio, i rekao: ’To ne može da ide iz tih i tih razloga’, ne bih insistirao, niti sam bio moćan da idem protiv pet ljudi. To je trenutak gde niko ne zna šta da radi. Ovi iz policije, kojima je jasno, nemaju moć, nemaju vlast. Gledaju ima li ili nema države. Shvatio sam da je za policijski uspeh jedino važno da se pokaže da postoji država. Ako se pokaže da država postoji, kakav Koštunica, kakav Tomić, vojska, Generalštab – nema toga ko može da nam se suprotstavi! Iz tih razloga, stručnih, profesionalnih, ja donosim odluku, jer se ovi nećkaju ’daj da vidimo, da razmislimo...’ Preuzeo sam na sebe rizik da odgovaram ako bude problema oko toga, a znajući da ih neće biti“, opisuje on u emisiji na TV Atlas. Na ovom mestu postaje sasvim jasno da, bez obzira na to koliko Zvezdan Jovanović ili Vladimir Popović naknadno racionalizovali svoje postupke, element iracionalnog ili banalnog, koji je rezultat slepoće u doslednosti, jeste upravo ono što bilo „Zlo“ ili „Dobro“ (prema Hani Arent „ekstremno“ ili „radikalno“) u njihovim delima u smislu učinka čini „Velikim“, onaj faktor koji mrsi konce svakoj proračunatosti i promišljenosti. To takođe znači da postupci potpuno ili delimično vođeni iracionalnim (neuračunljivim) porivima najčešće imaju daleko širu amplitudu efektivnosti i uticaja na javnost od racionalno preduzetih radnji, koje su uvek plod neke kalkulacije rizika i dobiti; veličina (falusa, efekata u simboličkom poretku) jeste u tom smislu ono što progoni svaku racionalnost.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj