Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Od Međunarodne krizne grupe do IWPR

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Međutim, problemi o kojima Popović govori, a na koje u trenucima delanja najmanje misli, biće preokrenuti ne samo protiv njega već i protiv čitave optužnice za ubistvo premijera, za koju će, upravo zbog ovakve „predefinisane“ poternice, odbrana i optuženi tvrditi da je iskonstruisana kako bi se na taj način uklopila u unapred zadati okvir, što svedoči o tome koliko je preloman trenutak bio u pitanju.[1] „Kasnije je svedočenje uhapšenih učesnika u atentatu pokazalo da su uveče u štekovima sedeli, pripremili zalihe hrane, upalili TV, drogirali se i čekali da aplaudiraju i vide šta će se dalje dešavati. A onda se pojavljuju njihove slike. Nadali su se da će njihovi pomoći da, posle ubistva, preuzmu vlast, a oni da budu na važnim mestima. Raskrinkan je Legija i cela banda, sve je počelo da se para i brzo se došlo do Koštunice, Tijanića... I oni, iz tih razloga, ne mogu da mi oproste i da prestanu da me satanizuju, jer sam stvarno stajao iza ovoga“, transkribuje Novaković Popovićeve reči, koji će na samom kraju prvog dela intervjua, na pitanje Šukovića da li je sve to što se dešavalo promenilo njegov privatni život do granice zbog koje žali što se u celu tu priču uopšte uključio, odgovoriti potvrdno, uz konstataciju da bi, uprkos tome, to učinio ponovo.[2]

Na ovom motivu da se optužnica zapravo veštački i na silu normira prema poternici, a time i prema onima ili onome koji ju je sačinio, 2014. godine nastaje čitava knjiga Treći metak – politička pozadina ubistva Zorana Đinđića, nekadašnjeg kriminalizatora iz NIN-a, a današnjeg iz Pečata, Nikole Vrzića, koji u iluziji da će time dobiti na verodostojnosti sadržaja, pored svog imena kao koautora dopisuje i „žrtvu“ atentata Milana Veruovića. Tako knjiga, u galopirajućem nastojanju autora da svaki detalj sumnje, nedoumica u tumačenju i propusta u radu istražnih organa prikaže kao nekakvu tendencioznu i neslučajnu rabotu (najpre nenapadno, a kako se gomilaju primeri, sve direktnije i najzad sasvim agresivno i bez trunke novinarskog stava), te dakle, u prevelikoj želji da se čitalac kroz utilitarizaciju svakog detalja i označavanja nekontingentnog perforira onim što se teži predstaviti kao realnost – postaje, suprotno tome i baš zbog toga, sve manje prirodna, realna i uverljiva. Ovo, kako čitanje odmiče, doprinosi tome da jedino u šta konzument na kraju zaista može biti siguran jeste neuobičajeno izražena želja jednog novinara i istovremeno iskoračenje iz njegove profesionalnosti (koje, stoga, nikada nije ni bilo) da ga pošto-poto u to uveri (Laplasov sindrom). U toj primitivnoj ambiciji građenja piramide, sa blokovima naslaganim tako da između njih naizgled ni žilet ne može da prođe (sve je pod kontrolom, tj. sve je unapred isplanirano i sl.), neminovno dolazi do preigravanja u homogenizaciji onoga što je u podtekstu od samog početka knjige postavljeno kao zadatak – do selektivnosti, iskrivljavanja i isticanja samo onih činjenica koje bi mogle ići naruku autoru.

Vrzić, u suštini, samo ponavlja i rekapitulira sve ono čime su on sam preko NIN-a, dok je trajalo suđenje za ubistvo premijera, ali i mnogi drugi zajedno s njim, zaluđivali javnost, pa je knjiga prava riznica motiva upotrebljavanih od strane svih onih kojima su se u jednom trenutku činili profitabilnim – uveren da će sve to skupljeno na jednom mestu imati još većeg efekta. Odnos poternice i Vladimira Popovića tako se prikazuje preko niza zahvata u koji se paralelno mora uključiti i kompromitacija tog označitelja, što je model i organizacija BIRN, CINS i KRIK: najpre na strani 331 navodi kako Popović „više ne obavlja svoju funkciju u Vladi Srbije po želji samog premijera Zorana Đinđića“ (eufemizam za „oterao ga“), da bi na stranici 377 citirao obrazloženje samog Đinđića, koji govori o tome da Popović napušta mesto generalnog sekretara Biroa za komunikacije na sopstveni zahtev i da zbog toga „ne mogu svi da trče maraton“, pa tako demantuje samog sebe. Na stranici 362 zatim optužuje Popovića da je „objavljivanjem poternice praktično usmeravao tok istrage“, 11 stranica kasnije ga naziva „idejnim tvorcem poternice“,[3] na narednoj „komandantom svih događaja“, da bi zatim iskoristio upravo dokumentarni film „Filipa Švarma“ i Aleksandra Tijanića kao potvrdu svojih teza (cirkularni argument). Dalje, na stranici 376 Popovićev „povratak“ u Vladu ocenjen je kao „neprimećeni državni udar“, jer navodno nije ni dolazio u Vladu Srbije otkad ga je Đinđić na to „primorao“ (378) ili makar od Nove godine, kako će to na stranici 379 reći Veruović, „koautor“ knjige (zbog poznate činjenice da su zajedno putovali na doček u Brazil), a tri strane nakon toga pridodaju se optužbe Jovice Stanišića za vreme trajanja vanrednog stanja da je Popović umešan u kriminal i u ubistvo Đinđića, kao i da je špijun engleske obaveštajne službe MI6; konačno, autor na strani 388 piše da je Vladimir Popović lično vodio istragu za ubistvo premijera.

Pošto kriminal Popovića mora datirati pre ubistva da bi postao njegov uzrok, Vrzić, koji inače navodi precizne oznake dokumenata koje koristi, na strani 250 ovoga puta uvodi nešto što naziva „presek saznanja o surčinsko-zemunskom klanu koji je napravila BIA“ februara 2004. godine, označavajući ga kao „državnu tajnu“, u kojem se za Popovića, pet stranica kasnije, kaže da je od oktobarskih promena održavao „permanentne kontakte“ s Ljubišom Buhom, da mu je „dostavljao informacije od značaja za njegovo dalje poslovanje, što se uglavnom odnosi na asfaltiranje određenih deonica puteva širom Srbije, kao i na privatizaciju određenih firmi“, te da se sumnja da je imao udela u profitu Buhinog preduzeća Difens roud. Na stranici 276, autor pak, opet prizivajući isti dokument, optužuje Popovića da je zajedno sa Čedomirom Jovanovićem vršio pritisak da se iz zatvora pusti Dušan Spasojević, uhapšen u Parizu aprila 2001. godine. Lice koje Vrzića direktno snabdeva ovakvim dezinformacijama jeste Rade Bulatović, načelnik BIA u vreme vlasti Vojislava Koštunice, dok Vladimir Popović, koji demantuje sve navode, tvrdi da je takav dokument fingirano sačinjen i da to Vrzić nikada ranije u svojim novinskim tekstovima u NIN-u nije pominjao.[4]

U prilog Popovićevoj tezi da je ovaj izveštaj BIA sačinjen samo da bi se potom davao pojedinim novinarima i medijski izvlačio kad god je to potrebno ide i činjenica da bivši sekretar Biroa za komunikacije ni u jednoj prilici nije bio pozvan da dâ iskaz, niti mu je pretila realna opasnost da bude uhapšen, premda je bio jedan od najvećih neprijatelja politike Vojislava Koštunice i kasnije njegovog režima. Apelacioni sud u Beogradu 25. maja 2011. doneo je pravosnažnu odluku o izricanju opomene Nikoli Vrziću i Slobodanu Ikoniću zbog neistina iznetih u tekstu „Sve krupnije ribe u mreži“, koji je 17. jula 2007. godine objavljen u NIN-u, i naložio im da tužiocu Vladimiru Popoviću solidarno isplate 62.000 dinara.

Onda kada treba da govori o Popovićevom odnosu prema medijima, autor koristi recept po kojem, zbog svojih antizapadnjačkih uverenja, bira da citira upravo izvore onih struktura koje mu nisu politički bliske, kako bi eliminisao prizvuk pristrasnosti (’evo, pogledajte šta oni sami misle o njemu’), baš kao što su to u epizodi s tadašnjim ambasadorom SAD Vilijamom Montgomerijem 2003. činile njegove kolege iz NIN-a, poput Marijane Milosavljević i Slobodana Reljića, a što Vrzić prepisuje na strani 265. Drugi indikativan primer korišćenja ove tehnike na kojoj se obrazovao i čitav korpus novinara oko Ljiljane Smajlović, još jedne saradnice iz istog kluba koji je ubrzo migrirao u Politiku, nalazi se na strani 378, gde se navodi Izveštaj za Balkan br. 145 od 17. jula 2003. organizacije pod nazivom Međunarodna krizna grupa (ICG), a preciznije, tekst „Reforma u Srbiji ponovo zakočena“ u sklopu tog dokumenta. Odatle se prenose delovi o tome da Vlada Srbije vrši pritisak na medije i pre i posle atentata preko Vladimira Popovića, koji je opisan kao „kontroverzna ličnost koja igra glavnu ulogu u prikupljanju donacija za DS i savezničke partije“, sa „pozamašnim iskustvom u napadima na nezavisne medije“, koga je zbog toga Đinđić morao da otera da bi ovaj iskoristio njegovu smrt da se vrati i nastavi tamo gde je stao. Zašto bi se, dakle, posle ovoga još bilo šta dokazivalo?

Ovu NVO osnovanu 1995. godine s ciljem „iznalaženja boljih načina kojima bi međunarodna zajednica mogla da pristupi krizama pre nego što se rasplamsaju“, međutim, u svojoj knjizi Sačekuša za Srbiju pominje i zamenik načelnika Resora državne bezbednosti u vreme prvog perioda Đinđićeve vlade Zoran Mijatović, koji ovakve programske ciljeve s obzirom na ulogu ICG-a u prikazivanju SRJ naziva licemernim, dok njeno delovanje poredi s „gašenjem vatre benzinom“ – u istoj knjizi koju za svoje potrebe koristi i Vrzić.[5] Šest stranica kasnije, Mijatović se osvrće upravo na pomenuti izveštaj: „Slično je reagovala i vlada Zorana Živkovića 2003. godine, kad je ICG objavio izveštaj o korupciji i vezama članova srpske vlade s kriminalnim grupama u Srbiji. Ondašnja vlast je šefu ICG u Beogradu Džejmsu Lajonu prvo otkazala boravak, a onda se posula pepelom, izvinjavajući mu se kao da je otkaz boravka dobio u Mauritaniji. Ni ta vlada, kao ni ona u Makedoniji, nije bila svesna šta to ICG predskazuje. Javno su saopštavali da su izvori ICG nevalidni, zlonamerni, dakle ljudi koji Srbiji misle loše. A ko su u stvari ti ljudi u Srbiji koji su oljagali demokratsku vladu? Isti oni koji su za dobre honorare radili naručene studije ICG, a danas slove kao razni savetnici visokih političkih funkcionera.“

I u Tufegdžićevoj knjizi, koju Vrzić takođe koristi, postoji pasus o istim dešavanjima, koja su opisana kao napad na Vladu Srbije: „Da bi se mogla srušiti prvo ju je trebalo kompromitovati. To je bio posao za već dobro verziranu Međunarodnu kriznu grupu. Ovu međunarodnu organizaciju, sa čudnom metodologijom pisanja izveštaja i još nejasnijim mandatom, pokojni premijer Đinđić nazvao je jednom prilikom ’Grupom za izazivanje krize’. Ona je u svom izveštaju koji je objavila u julu 2003. godine dovela u sumnju mnoge rezultate Živkovićeve vlade. Prvo akciju ’Sablja’. Kao i u nekim ranijim izveštajima ponovo se obrušila na bezbednosne službe (BIA i KOS) tvrdeći da u njima ima korupcije. Uprkos tome, tvrdi dalje MKG, vlasti su odustale od borbe protiv korupcije i privrednog kriminala. Iako se ne vidi na osnovu kojih činjenica je izvedena većina zaključaka MKG, izveštaj daje dovoljan osnov za diskreditovanje najvažnijih mera koje je preduzela Živkovićeva vlada. Da bi potkrepila nedemokratsko delovanje te Vlade, MKG u svom izveštaju navodi da su ’neki elementi u Vladi, koristeći pravno nedefinisanu situaciju’ 3. jula 2003. godine pokušali da uskrate pravo boravka šefu beogradske kancelarije MKG i to na osnovu nenavedenih razloga nacionalne bezbednosti. Kako god da je, MKG nije imala mnogo simpatija za Živkovićevu, kao što nije imala simpatija ni za vladu premijera Đinđića“ (kurziv, aut.).[6]

Tri bitna zaključka odavde proizlaze. Prvi, da je Međunarodna krizna grupa i ciljni i metodološki reper budućem Institutu za izveštavanje o ratu i miru, začetom u formi malog faks-biltena 1991, koji je najpre pod nazivom Yugofax osnovala grupa britanskih i jugoslovenskih novinara predvođena Tonijem Bordenom, da bi zatim shodno političkim prilikama menjao naziv u Balkan War Report, nakon Dejtonskog sporazuma 1995. u War Report, kada proširuje polje delovanja na bivše sovjetske republike iz oblasti Kavkaza, da bi 1998. godine konačno bila osnovana NVO IWPR, od koje će 2004. nastati kopija – BIRN.[7] Drugi, tekst koji Vrzić citira rezultat je osvete zbog proterivanja Lajona, za šta će u nedostatku konkretnih dokaza ta organizacija optužiti upravo Vladimira Popovića, koji je tada, zbog svoje uloge na brifinzima, već po pravilu i još više nego pre atentata personifikacija za sve loše što postoji u Vladi. Treće, činjenica da novinar Nikola Vrzić svaku od navedenih knjiga koristi u svojoj građi za druge potrebe, svedoči o tome da je potpuno svestan napisanih delova o ICG-u, da zna za njih i da ih stoga tendenciozno prećutkuje kako bi isfabrikovao isključivo onakav sadržaj kakav mu odgovara, a sve ostalo sklonio na stranu da se jednodimenzionalnost u koju se konzument uteruje slučajno ne poremeti, što pak predstavlja otvoreno kršenje Kodeksa novinara Srbije u već navedenoj tački 3 dela Novinarska pažnja. Drugim rečima, Vrzić knjigu Treći metak – politička pozadina ubistva Zorana Đinđića i ne piše u svojstvu novinara, već agitatora, ili je zapravo samo piše onako kako je navikao i pisao svoje tekstove u NIN-u, za koje ga je UNS 2005. godine nagradio. Izveštaj za Balkan br. 145 koji autor pominje upadljivo nedostaje iz onlajn arhive sajta Međunarodne krizne grupe, budući da je naknadno povučen zbog skandala koji je izazvao u javnosti.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj