Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Leteći cirkus Nikole Vrzića

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

U istom smislu, ovaj kvazinovinar i nešto siroviji prototip Stevana Dojčinovića na stranici 324 kaže da je pretnja koju je Makina grupa predstavljala po Vladu Srbije i premijera Đinđića bila „izmišljena“, ali zato namerno izostavlja podatak da je nekadašnji predsednik poslaničke grupe DOS u Skupštini Srbije i potpredsednik u vladi Zorana Živkovića, zajedno sa Đinđićem, pet meseci posle ubistva Boška Buhe, početkom novembra 2002. pozvan u tadašnji Institut za bezbednost, u kabinet Milorada Bracanovića, Ulemekovog doušnika na poziciji koju je pre njega vodio Zoran Mijatović, gde mu je puštena kaseta na kojoj je snimljen razgovor između Željka Maksimovića Make i njegove sestre o namerama da se likvidiraju pojedini čelnici Vlade; o tome Čedomir Jovanović piše na stranici 143 svoje knjige Moj sukob s prošlošću, premda se Vrzić na više mesta služi sadržajem sa istih stranica i te knjige.[1] Da bi kreiralo teze o ovom događaju, isto lice na strani 316 koristi pak svedočenje Dragana Ilića Limara o njegovom mučenju i isleđivanju od strane Milorada Ulemeka, prećutkujući činjenicu da Ilić prvi put o tome progovara tek 2005. godine i to u izveštaju Generalnog inspektorata koji je vodio Vladimir Božović, da se tokom suđenja sve vreme branio ćutanjem, da je kao nalogodavca torture kroz koju je prošao, između ostalih, okrivio i samog Zorana Đinđića i da postojanje snimka mučenja nikada nije utvrđeno, pa tako ni korišteno na sudu.

Kako je stvorio zbrku oko hronološkog sleda radnji, Vrzić podvaljuje čitaocu na način što se na stranicama 316 i 324 iščuđava zbog „neverovatne“ podudarnosti što je od Ilića tokom isleđivanja navodno traženo da Maksimovića označi kao „čoveka Vojislava Koštunice“ i da kaže da ovaj uz pomoć Tomića i Bulatovića planira da ubije Đinđića „snajperom“ – sa optužnicom nakon atentata od 12. marta 2003. Ovo treba da bude insinuacija da je grupa najbližih Đinđićevih saradnika, koju je Ilić 2005. okrivio za mučenje iz 2002. godine, na isti način i uz pomoć istih „meta“ fingirala i ubistvo premijera, čime se potpuno prikriva da takav iskaz nije dat pre, već čitave dve godine posle Đinđićeve smrti, s ciljem da bi se posle njime manipulisalo u javnosti upravo onako kako je to učinio Vrzić (zamenom teza vremenskim izokretanjem).

Razlog zbog kojeg su se optuženi, uključujući i Ilića, tokom 2004. godine na sudu branili ćutanjem i na taj način postali prvostepeno oslobođeni (Ilić nakon toga i pravosnažno, dok su ostali i danas u bekstvu) jeste što se tako nisu mogli uporediti njihovi glasovi sa onima na ukupno 206 snimaka koliko je BIA uspela da sakupi preko prisluškivanih brojeva telefona, od kojih su dva, inače locirana u blizini mesta ubistva generala Boška Buhe, pronađena prilikom hapšenja kod optuženih – čime se nisu mogli svrstati u dokaze. Ova činjenica široj javnosti predstavljena je na TV B92 u epizodi emisije Insajder – Makina grupa, prisluškivani razgovori još 20. juna 2005. godine, dakle, devet godina pre izlaska Vrzićeve knjige, kada su objavljeni transkripti delova razgovora u kojima je utvrđeno da su lica u funkciji izraza za ubistvo koristili glagolsku imenicu „perušanje“.[2] Ozbiljno kršenje Kodeksa novinara čini se i na stranici 377 u vezi s odlaskom iz vlade Vladimira Popovića; Vrzić, u čijoj knjizi ne postoji nijedna fusnota i koji gotovo ni na jednom mestu ne nalazi za shodno da navede odakle citira određena lica, koristi dve rečenice Dušana Mihajlovića sa strane 354 drugog toma njegove knjige Povlenske magle i vidici, a da bi mistifikovao zašto Popović odlazi, propušta da navede i narednu, treću, u kojoj bivši ministar govori o „izglađivanju odnosa“ sa srpskim tabloidom Nacional, što Vrzić inače u knjizi nigde ne pominje, jer bi mu to srušilo predstavu koju nameće o Popoviću kao označitelju.

Uporedo s predstavljanjem Popovića kao Đinđićevog „savetnika za bezbednost“, medijski atentator Vrzić taj isti status pridodaje i Zoranu Janjuševiću, za kojeg najpre na strani 259, a zatim i na 331 kaže da je na tu poziciju došao po odlasku Popovića iz Vlade, oktobra 2002. godine. Ovu laž koja je trebalo da pruži teren za kriminalizaciju translacijom s jednog označitelja na drugi, demantovao je sam Janjušević još prilikom svedočenja u Specijalnom sudu 14. marta 2005, i to odmah na početku svog izlaganja: „Ja bih želeo da razjasnim svoj status u vladi. Došao sam 15. marta 2001. godine. Po dolasku u vladu, poslat sam da budem stečajni upravnik Brodogradilišta Beograd i Brodotehnike na Makišu. Otišao sam u te dve firme i tri i po meseca nisam dolazio u vladu. Posle stečajnog postupka, u leto 2001. godine, počinjem da radim na poslovima ekonomije, privrede i analitike. Nikada nisam bio savetnik za bezbednost. Posle pobune JSO, vlada formira Savet za državnu bezbednost, čiji sam bio 11. ili 12. član. Tada počinju moja saznanja o sistemu bezbednosti.“[3] Pored Janjuševića i Popovića, autor u udruženje koje je imalo zadatak da kreira i podupire optužnicu ubraja i Čedomira Jovanovića, Marka Kljajevića, Mileta Novakovića, Nenada Milića i Jovana Prijića, sve ih dovodeći u vezu sa stranim (zapadnim) faktorom, među kojima će u poslednjem poglavlju, „Politička pozadina“, posebno apostrofirati Englesku i SAD, po identičnoj strategiji po kojoj danas deluje i Dragan J. Vučićević. Organizacije CIA i MI6 posebno će se pominjati u vezi sa čuvanjem i skrivanjem budućeg zaštićenog svedoka Ljubiše Buhe, ne razlikujući ulogu organizatora od pomoći na strani 364, na strani 219 navodeći kako ga strane službe čuvaju „iz nepoznatog razloga“, a „zainteresovanost“ SAD za tok suđenja za ubistvo premijera prevodi se odmah u narednoj rečenici na strani 392 u njihovu „upletenost“.

Među prave bravure čoveka za kojeg je UNS rekao da ostvaruje „visok domet u oblasti istraživačkog novinarstva“ (odnos Vukašina Obradovića naprema Stevanu Dojčinoviću identičan je onom Ljiljane Smajlović naprema Nikoli Vrziću) mogu se svrstati: teza da način kako se raspada metak po udaru u tvrdu podlogu ne zavisi od njegove brzine nego samo od ugla putanje (38); izjednačavanje uloge serijskog broja na oružju sa akciznim markicama na paklicama cigareta (113); kako su hapšenje pogrešne osobe na osnovu izrađenog foto-robota i neprecizni opisi postali krunski dokaz umešanosti policije „u zataškavanju istine o atentatu, i bez imalo preterivanja, umešanosti u sam atentat“ (150); kako list hartije nepoznate sadržine iz džepa farmerki Dušana Spasojevića za tili čas postaje „dokaz za rasvetljavanje istine“ (182); zatim dve crvene tačke na kundaku snajpera koje ekspresno postaju mrlje krvi sa koje se nije uzeo DNK (108); neistina da je osumnjičenima za vreme trajanja vanrednog stanja bilo „oduzeto pravo na advokata“ i podmetanje da Vesna Radomirović, prvobitna braniteljka Zvezdana Jovanovića, nije bila advokat po službenoj dužnosti (190); kako na osnovu toga što je Jovanović u iskazu koji je dao policiji rekao da je kancelarija 55 u Gepratovoj 14 bila na „prvom ili drugom spratu“ pada čitav iskaz (196); da autor ne može da se dogovori sa sobom da li Zvezdan Jovanović u svom iskazu prosto izmišlja ili mu je pak isti napisan od strane policije i dat da ga nauči napamet (199); ignorisanje poznate činjenice da premijer Đinđić nije imao običaj da u zgradu Vlade ulazi na ulaz broj 5 i da je 12. mart 2003. godine zbog radova u zgradi u tom smislu bio izuzetak, ne bi li tako upotrebom svedočenja njegove sekretarice Biljane Stankov da je 10. marta dolazio u Vladu pokazao da su neistiniti navodi da su Đinđićeve ubice, prema tvrdnjama iz optužnice, dva dana pre izvršenog atentata čekale u Gepratovoj (235) i tome slično.

Zanimljivo je da autor, preko konstatacije na strani 133 da nije pitanje da li je „zemunski klan“ učestvovao u ubistvu, već ko još osim njih,[4] svaku nelogičnost i nejasnoću u radu policije posmatra isključivo kao dokaz za to da sama vlast, tj. njeni visoki funkcioneri, jesu, zapravo, vrh piramide te zavereničke grupe (komandni sistem odozgo nadole) koja naređuje policiji da radi upravo tako, tj. da „sakrije prave dokaze“, a da su pripadnici kriminalnih bandi („zemunski klan“) u tom smislu samo obični izvršioci. S druge strane, potpuno se potiskuje čak i sama mogućnost obrnutog smera interpretacije (odozdo nagore) – da je ozbiljan uticaj ove grupe kriminalaca da bilo prinudno ili finansijski korumpiraju određene službenike bezbednosnih struktura, tužioce, sudije i političare, doveo do formiranja odmetnutih struktura u samoj državi i Vladi Srbije, koje nisu više radile u cilju opšteg dobra nego u partikularnom interesu te bande. U uslovima tako sužene percepcije koju tendenciozno impregnira tokom čitave knjige, Nikola Vrzić je prisiljen da sve one realne kategorije (tj. „ljudski faktor“) u vanserijskoj situaciji kakva je ubistvo premijera, a u koje spadaju nehat, zbunjenost trenutkom, uzbuđenje i nervoza, strah, dekoncentrisanost, brzopletost i nepromišljenost, greške, slučajnosti, nenamera i neintencionalnost – potpuno stavi u zagrade kao da one uopšte ne postoje i da ih, takoreći, izbaci iz za sebe i konzumenta kreiranog sveta života.

Tako se dolazi do potpuno nadrealnih, a u isto vreme objašnjenja koja pretenduju na ubedljivost – kompromitovanog mesta zločina u Nemanjinoj, s kojeg više nije moguće prikupiti ključne dokaze, ili ubistva Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića u naselju Meljak, koje više ne može biti slučajno (tj. ubijeni su da ne bi progovorili, kao što je i kuća u Šilerovoj ulici srušena da se ne bi otkrili navodni dokazi ko je sve odlazio kod Spasojevića), u kojima akteri liče na isprogramirane mašine u video-igrici, automatone, koji precizno kao hirurzi izvršavaju ono što im je naređeno „odozgo“, tj. ono što drugačije ne može da bude. Iz tih razloga, kako bi se pri kraju knjige sve slilo u nekoliko već navedenih označitelja, a zatim preko njihovih kontakata to dalje upakovalo u zaveru zapadnih sila kojima se nakon nastanka državne zajednice Srbija i Crna Gora nije dopao „promenjeni“ Đinđić, autor-manipulant je ponovo prisiljen da, onda kada mu je to potrebno, zažmuri na delove iz knjiga koje koristi za svoju građu, a koji upravo ističu korpus „ljudskih faktora“, poput ovog: „Stanje potpunog šoka i neverice nakon vesti da je premijer Zoran Đinđić ubijen dalo je ogromnu prednost atentatorima, jer je prava policijska reakcija, radi pronalaženja izvršilaca zločina, usledila tek u kasnim popodnevnim satima. U međuvremenu, vladala je potpuna konfuzija i u toj atmosferi započeo je uviđaj na mestu zločina. Pre nego što je uviđaj počeo, to mesto su ’pregazili’ kako oni koji su uneli pa potom izneli telo premijera iz ulaza zgrade Vlade, tako i oni koji su posle tuda prošli iz samo njima znanih razloga. Sve slabosti tako izvršenog uviđaja kasnije će dati prednost odbrani optuženih i političkim protivnicima premijera Đinđića, od kojih su neki svesno ili nesvesno, stali na stranu optuženih. Ne samo uviđaj, već i kasnija postupanja policije, što zbog zaista učinjenih grešaka, što zbog potrebe osporavanja profesionalnih i korektnih poteza, iznedriće brojna dobronamerna, ali i zlonamerna pitanja.“[5]

Malo dalje, Mile Novaković sličnim jezikom govori povodom događaja u Meljaku: „Sajovci shvataju šta se dogodilo, okreću se i trče ka pravoj vikendici. U krugu od pedesetak metara naleću na Spasojevića i Lukovića. Na video-snimku se čuju uzvici ’Stoj, pucaću’. A kome to viču? Zlikovcima, ubicama koje su pola Srbije zavile u crno, koje beže u mrklom mraku! Niko ne zna kakvo oružje zlotvori imaju, osumnjičeni su za ubistvo premijera, spremni na sve... Za SAJ i nas je zadatak broj jedan da ne pobegnu. Ni po koju cenu. Ako se predaju, lepo, ako se ne predaju, ne moraju, pucaj. Da ih puste da pobegnu ili im daju vremena da oni zapucaju? Gluposti. [...] Moguće je da je u tom strahu neko od policajaca koji je prvi prišao još jednom pucao. Kada u mraku prilaziš kriminalcu i vidiš da se pokreće, nemaš vremena da razmišljaš da li je u ropcu ili hoće da te ubije. Naravno da će pucati ponovo. Uostalom, to je SAJ, momci koje šalju kad god je potrebno da se uhvate najgori zlotvori. Verovatno su im sve akcije do tada bile slične, verovatno u tome izbacuju i svoj strah. Oni su daleko napetiji u akcijama nego onaj kojeg hapse. On je šokiran, a ovi su sve vreme pod tenzijom. Idu mečki na rupu i jedva čekaju da to završe. Niko tu na mesto događaja nije mogao da priđe dok SAJ radi, jer niko ne rizikuje koliko oni. Na licu Lukovića vidi se masnica, pa ide priča kako je prvo uhapšen, prebijen, pa likvidiran. Budalaština. Kada metak prođe kroz glavu, normalno je da izađe otok na drugoj strani.“[6] Ne postoji deo u knjizi Nikole Vrzića – novinara čiji je manir da sebi u prilog koristi izjave branioca optuženih na sudu, najčešće im zbog toga ne navodeći imena – koji bi na sličan način dao notu makar nekakve zbilje, gde bi svaki akter, mimo svega ostalog, mogao biti i psihička jedinka za sebe; naprotiv, sve u knjizi, pod diktatom opsesivne bojazni da čitalac nikada nije dovoljno ubeđen, mora biti strogo intencionalno.[7]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj