Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Anti-Laplas

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Da princip odozgo–nadole u javnom tumačenju preuzme supremaciju nad onim oprečnim i postane princip realnosti, i to na takav način da se to oprečno ili u startu proglašava potpuno neverovatnim ili i ne dopire do mozga kao mogućnost, potrudili su se i sami članovi „surčinsko-zemunskog klana“, pa je tako prvi krug manipulacije utkan u samu njihovu kriminalnu delatnost od oktobra 2000. do novembra 2001. godine. Za to im je najpre bilo potrebno da ubede sebe da su zbog toga što su „omogućili“ petooktobarski prevrat, tj. što nisu stali u službu odbrane Miloševića i intervenisali na platou ispred Narodne skupštine, prethodno o tome obavestivši Đinđića, postali novi miljenici vlasti, da sada rade za njih, a da su im zauzvrat Đinđićevi zahvalni, da su njihovi heroji, o čemu je i sam pokojni premijer u nekoliko navrata neposredno nakon puča govorio. „Posle 5. oktobra, bilo je neophodno da taj jedan prevrat koji je prošao bez ijedne kapi krvi, u kome je taj monstruozni sistem, za koji smo svi verovali da neće uspeti njegovo sklanjanje, nisu uspeli ni Amerikanci da ga sklone, sada odjedanput sklonjen, trebalo je neko da preuzme tu poziciju herojstva. I on [Milorad Ulemek, prim. aut.] je to vrlo dobro iskoristio. Tu mu je u prilog išla još jedna stvar, a to je da je Zoran Ðinđić bio prinuđen da dâ nekoliko izjava koje su potpuno zacementirale tu njegovu priču. [...] To su bile izjave da je JSO herojska jedinica, da ne dozvoljava da mu iko dira komandanta i njih, i da, dok je on na vlasti, nikad niko od njih neće otići u Hag“, objašnjava 13. aprila 2005. godine u Specijalnom sudu Vladimir Popović.[1]

Tako, pripadnici ove grupe posredovanjem Ulemeka kao tadašnjeg komandanta Jedinice za specijalne operacije, koja je istovremeno odeljenje u nadležnosti Resora državne bezbednosti republičkog MUP-a, dakle, ministarstva u Vladi premijera Đinđića, neometano sebi daju za pravo da se u okviru svojih kriminalnih aktivnosti predstavljaju kao Đinđićevi ljudi, da to što rade čine po njegovom nalogu ili da imaju njegovu zaštitu – i tako nastave s identičnim režimom rada koji im je bio dozvoljen i za vreme Miloševića, što je za njih prevashodno i bio cilj „podrške“ koju su 5. oktobra 2000. godine uputili pokojnom premijeru, verujući da su ga praktično oni doveli na vlast i da im je zbog toga dužan za života.[2] Nikola Vrzić (kojem je to potrebno da bi preko Buhe insinuirao vezu do Popovića, tj. nekog „gore“) u svojoj knjizi prilaže neke od indikativnih primera zloupotrebe imena Zorana Đinđića kada navodi slučaj reketiranja direktora fabrike za proizvodnju nameštaja Simpo iz Vranja Dragana Tomića od strane Ljubiše Buhe, na osnovu izjava svedoka saradnika Dejana Milenkovića, kao i svedočenja Milana Veruovića da je njegov otac dok je vozio Tomića saznao o tome jer ga je ovaj pitao da li Đinđić ima neke veze sa ovima koji traže od njega novac „u zamenu za oslobađanje od odgovornosti oko nekih carinskih mahinacija“.[3] I Popović svedoči o sličnim žalbama koje su stizale tokom prve polovine 2001. godine: „Dolazile su informacije da se ti, ali to su kao Legijini, tako nazivani, ponašaju kao gospodari Srbije, da se iz Beograda odlazi u Novi Sad kolonom od dvadeset automobila, da se ljudi dave u Novom Sadu od droge... Bio sam prisutan kada mu je to govorio Nenad Čanak i bio sam prisutan kada mu je Kole – MK Komerc – Kostić, govorio isto to, kao: ’Ej, Zorane, pa ovo je strašno, svi se pozivaju na tebe, pa znaš šta rade.’ Pa, kao: ’Hej, ti si novi Sloba, a Čeda je novi Marko, iz razloga što se viđaju sa Čedom toliko i toliko puta i što se viđaju sa tobom toliko i toliko puta, pa to je katastrofa.’“[4]

Uživljavanje u ulogu heroja i patriota, ali s ciljanom posledicom kriminalizacije Vlade Srbije i Zorana Đinđića, jer su njihovi jedini izlaz i način da nastave s lakom zaradom samo ukoliko stvore neku vrstu zaloga nad režimom tako što će svojim delovanjem učiniti da se o toj vladi pokrene priča kako je isto toliko kriminalna koliko su i oni, te da sutra, ukoliko nešto krene kako ne treba, mogu postati lažni svedoci o njihovoj navodnoj simbiotičkoj mafijaškoj vezi (do čega je uoči i nakon atentata upravo i došlo) – inkorporirano je čak i u sistem otmica i iznuda „zemunskog klana“. Mile Novaković, kao nekadašnji član mešovite radne grupe MUP-a POSKOK, formirane 23. novembra 2000. godine s ciljem rešavanja ključnih slučajeva iz širokog dijapazona kriminala, navodi da je insajder te grupe iz „surčinsko-zemunskog klana“ ispričao da je među vođama nakon 5. oktobra dogovoreno da se na meti otmica nađu upravo oni ljudi za koje se u javnosti veruje da su se obogatili u vreme Miloševića, misleći da nova vlast zbog toga neće praviti mnogo problema, tj. da na taj način, slično kao što su po povratku iz Pariza to smatrali i u vezi s prometom droge od čije prodaje bi se preko investicija punio budžet Srbije, u stvari pomažu Vladi i državi i bave se društveno korisnim radom.[5]

U prvoj akciji otmice koju je ova banda 7. novembra 2000. godine sprovela nad Vukom Bajruševićem, mlađim bratom Bojane Bajrušević, optužene za šverc cigareta tokom devedesetih u grupi Marka Miloševića, Dušan Spasojević kao glavni otmičar preko telefona pregovara s Bojanom i u jednom trenutku joj simptomatično prebacuje: „Vrati narodu pare što si pokrala“, čime se pravi aluzija da će otkupom svog brata biti zadovoljena pravda, te da će onako kako je za vreme bivšeg režima otimala od drugih, sada u vreme Zorana Đinđića biti oteto njoj i kroz otmice i iznude vraćeno u budžet (kriminalom stečeno, kriminalom oduzeto). U tome se, dakle, sastoji novi oblik junaštva, koji evoluira od nekadašnjih pljačkanja napuštenih ognjišta na ratištima, a potom dilovanja pokradene bele i druge tehnike: „Govorili su da su oni patriotske snage, da su se borili na ratištu, a ako ne da pare, ubiće i nju i brata. Pričali su joj da se ona nakrala za vreme Miloševića i da je došlo vreme da nešto da i patriotskim snagama koje su se časno borile.“[6] Ulemek, prvi među patriotama, koji je bio u vrlo dobrim odnosima s Bojanom, odlazio kod nje kući, tešio je i urgirao u policiji da se što pre pronađu otmičari njenog brata, istovremeno je Spasojevića snabdeo dvema šok-bombama koje su radi uozbiljavanja situacije bačene u Bojanino dvorište; dvadeset dana po otmici izvršen je otkup u iznosu od milion i po nemačkih maraka, od kojih Ulemek, brižni prijatelj, za sebe uzima polovinu.[7]

Da ekipa na čelu s Ulemekom u biti nije bila samo kriminalna već iznad svega manipulantska, svedoče i detalji koje je tokom akcije „Sablja“ otkrio Miladin Suvajdžić u vezi s otmicom Milije Babovića, beogradskog biznismena s vezama u podzemlju, od 24. marta 2002, još jednog Ulemekovog prijatelja koji je pažljivo isterminiran da bi bio nasamaren. Plan otmičara je da Babović angažuje svog prijatelja Ulemeka da bude lice koje će nositi novac za otkup, kako bi mu popravili ugled narušen posle incidenata koje je napravio najpre u „Tvrđavi“, a potom i u „Stupici“,[8] kada je prvo suspendovan, a ubrzo i penzionisan, pa Babovića tako dok nabraja imena drugih ljudi udaraju, sve dok mu ne sugerišu da to treba da bude neki „jak momak“. Kada najzad ovaj predloži Ulemeka, oni pak počinju da ga tuku još više, optužujući ga da hoće da im montira policiju, a potom, pošto su odigrali svoj komad, ipak pristaju uz komentar: „Ubićemo i tu šarenu pičku ako bude trebalo.“[9]

Dejan Milenković svedoči pak da su inspektor Slobodan Pažin s krvnih delikata i Milorad Ulemek obaveštavali Spasojevića o tome da je prisluškivan, pa je tako, da bi se zbunila policija, insceniran telefonski razgovor između Milenkovića i Spasojevića, kada mu Spasojević govori da ga je zvao Ulemek, koji je u vreme otmice boravio u Grčkoj kod Babovićevog prijatelja Radomira Živanića, da mu kaže da je saznao za otmicu i da ga pita da li on ima nešto s tim. Narednog dana, Ulemek se hitno vraća u Srbiju, odlazi u porodičnu kuću Babovića, oblači odoru heroja-spasioca, preslušava zahteve otmičara i sa suzama u očima objašnjava šta će da im radi kad ih bude pronašao.[10] Posle četrdeset dana provedenih u zatočeništvu, brutalno mučen u više navrata, a posebno nakon pokušaja bekstva, Babović je otkupljen za ukupno 10,5 miliona evra, dvokratno isplaćenih; ne zadugo zatim, i ne sluteći da ovaj stoji iza čitave otmice, Milija Babović u znak zahvalnosti što je doprineo njegovom oslobađanju poklanja istom Ulemeku ručni sat vredan 100.000 evra.[11]

Deo novca prikupljen od krađa i otmica ulaže se s jedne strane u JSO i naoružavanje, a s druge u širenje uticaja, kako u državnim organima od ključnog značaja radi daljeg opstajanja kriminalne grupe i podmićivanje službenika, tako i u sredstva javnog informisanja i podmićivanje novinara, koji po potrebi kriminalizuju određena lica i otvaraju afere u interesu te grupe. Najznačajniju ulogu među prvima imaće Slobodan Pažin, inspektor GSUP Beograd, kome je u to vreme nadređen Milan Obradović. Ovo lice zajedno s Dušanom Spasojevićem i Ljubišom Buhom učestvuje u montiranju Nikole Bajića kao osumnjičenog za otmicu Miškovića, da bi se skrenula pažnja s pravih izvršitelja, čak mu se radi uverljivosti daje 30.000 maraka kao deo novca koji će zakopati, da bi zatim odveo policajce da ih otkopaju kao dokaz.[12] Pažin, koji je Spasojevića upoznao još 1997. godine, služi za dobijanje informacija o radu policije, po potrebi za uklanjanje dokaza i prikrivanje tragova koji bi mogli da vode do pojedinih članova klana, a otkucao je i insajdera Željka Mihajlovića Crnogorca da policiji prenosi informacije o aktivnostima klana, nakon čega ga Milan Jurišić i Dušan Krsmanović ubijaju i zakopavaju.[13] Zauzvrat, Spasojević se odužuje tako što uspeva da izdejstvuje njegovo unapređenje, predstavljajući ga kao ključno lice za rešavanje ubistva policijskog generala Boška Buhe, i navodeći ga da pronađe drogu i oružje u autoperionici „Kotobanja“ Ljubiše Buhe, koje su pre toga njegovi ljudi sami tamo postavili s ciljem kompromitacije budućeg zaštićenog svedoka.[14] Potom postaje zamenik načelnika Trećeg odeljenja kriminalističke policije u Beogradu, na nevericu svog šefa Obradovića biva uhapšen tokom „Sablje“ i pravosnažno osuđen na šest godina zatvora sredinom decembra 2009. godine kao saučesnik u grupi koja je izvršila sedamnaest ubistava, tri otmice i dva teroristička napada.

Za sve vreme ovakvog delovanja i logistike stvoreni su uslovi u kojima se oni ne percipiraju nikako drugačije nego kao deo protivzakonite rabote naređene od strane uskog kruga ljudi oko premijera Srbije Zorana Đinđića, pa i njega samog (po istom mehanizmu je glavna stavka slučaja „Savamala“ stala u rečenicu: ’ko još veruje da Vučić nije znao šta se u tom trenutku dešava u Hercegovačkoj?’). Sedimentira se patos za kuloarske novinare iz „građanskih“ dnevnika i nedeljnika, koji, misleći da time što su „protiv vlasti“ ispunjavaju svoju profesionalnu dužnost, počinju da se bave spekulacijama preko forme anonimnih izvora, u različitim dozama spontaniteta otpočinju s vođenjem hajke protiv čoveka kojeg predstavljaju kao novog Miloševića, apsolutistu i diktatora, protiv ličnosti ogrezle u kriminalu, od koje zavisi sve u Srbiji i koja šalje svoje reketaše i batinaše svuda gde je potrebno, čemu u prilog idu rotaciona svetla koja ovi poslednji koriste, blindirana vozila, falsifikovane policijske tablice i uniformisana lica u pratnji iz JSO.[15] Isti ti medijski radnici ni u jednom trenutku ne dopuštaju nazor i ne prave ni najmanju ogradu da to možda baš i nije sasvim tako, da ovi koji to rade čine to zapravo u nadi da će ih vlast sa etiketom ’kriminalna’ održavati kao i ona prethodna, Miloševićeva, da ne postoji i da je možda pomalo nerealna ta laplasovska slika o kontroli (jednoobraznoj matematičkoj determinisanosti čitavog kosmosa) na svakom koraku i u tolikom obimu kakva se pripisuje jednom čoveku ili nekolicini njemu bliskih ljudi.

Ekstremni primer ovakvog pervertiranog odnosa u kojem vlast kao podrazumevano negativna uspeva da bude suprotstavljena čak i kriminalcima, koji u odnosu na nju ispadaju pozitivci, predstavlja intervju „Ako BGD policija bez razloga puca na nas, moraćemo malo da se branimo, bojim se da ne bude krvi do kolena“, objavljen 14. maja 2002. godine u listu Svedok Vladana Dinića, s ranjenim pripadnikom „zemunskog klana“ Milanom Jurišićem.[16] U tekstu se kompromituje policija na način što se izmišljaju identiteti dvojice pripadnika interventne patrole i pridodaju im se atributi korumpiranosti – „imaju lične neraščišćene račune sa ’zemuncima’“, uz tvrdnju da se protiv njih vodi „više postupaka za slične pucnjave, jer im ministar i njihovi načelnici dozvoljavaju da pucaju u koga oni hoće“.[17] Poruka, dakle, glasi: možda mi jesmo sitni kriminalci, ali ovi koji su predstavnici države, kao i sama država, jesu mnogo gori; Jurišić je samo dva dana pre toga „teško ranjen“ tokom ulične potere pošto je ukrao vozilo „golf 3“, dok je ekskluzivan tekst dužine dve strane istovremeno opremljen fotografijom iz bolnice na kojoj se vidi kako leži u zavojima s priključenim aparatima za reanimaciju i disanje. Intervju se završava konstatacijom s kojom, posle čitanja kompletnog teksta, svako treba da se složi: „Moji prijatelji su ogorčeni i zna se kako će se ovo završiti. Biće krvi do kolena, ako policija može da puca, možemo i mi malo da se branimo.“ Nastavak će dati Vladimir Popović: „Nekoliko dana posle toga Bracanović zove Milana Obradovića da se vide u zgradi Instituta. Operativno, oko poslova koje rade. [...] Jer, to je bio sistem: on je tamo bio, onda Bracanović, koristeći instituciju koju je imao, funkciju koju je imao, pozivao je određene ljude. Tako je bilo i prilikom hapšenja Makine grupe, kada su Čedu pozvali da dođe tamo, pa se onda iz druge prostorije pojavio Ulemek, a onda se to kasnije koristi – bili su tu Ulemek i Čedomir. E, tada se pojavio Ulemek i, kao, Milanu: ’Hej, gde si, ćao brate, kako si?’ I tako dalje, u tom uličarskom žargonu, kao: ’Hej, ali nije u redu što nam dirate ovog malog.’ ’Kog malog?’ ’Jurišića.’ ’Kakve veze imaš ti sa Jurišićem?’ ’Pa, to je naš klinac, ej, nismo se tako dogovorili.’ Otprilike, ’Hej, samo da ti kažem, nije on bilo ko, to smo mi.’ ’A, koji ste to vi?’ On nam to govori u kabinetu čoveka koji upravlja državnom bezbednošću.“[18]

Razgovor s Jurišićem vodi lični novinar Dušana Spasojevića i njegov kućni prijatelj Gradiša Katić, koji je bivši dopisnik tabloida Blic, preko kojeg 2000. godine uspostavlja blisku vezu s Ulemekom, izveštavajući s Kosova o sukobu s albanskim secesionistima zbog kojeg je angažovana JSO. Katić u tom periodu radi u nedeljniku ID, koji ubrzo, prema tvrdnjama Miladina Suvajdžića, za 150.000 maraka kupuje Spasojević, od čega će krajem 2002. godine nastati Identitet; glavni urednik ovog lista postaje upravo Katić, dok je za formalnog vlasnika lista određen Ulemekov kum Srđan Mijajlović, saradnik Državne bezbednosti. Intervju s Jurišićem koji je pripremljen u Svedoku može se smatrati generalnom probom pred proboj Katića u Identitetu: „Spasojević je govorio da će u njegovom časopisu Identitet kompromitovati ljude iz vlasti, da bi ga se ovi plašili. On je kreirao šta će u listu da se objavi“, svedoči Dušan Krsmanović.[19] Pre odluke o kupovini lista ID, vođeni su razgovori s Predragom Popovićem oko kupovine srpskog Nacionala, ali se od toga odustalo jer su te novine izlazile na dnevnoj bazi, a u planu su bile i kupovine Televizije Pančevo i TV Palma: „Mi smo išli svakog dana u Kulu, vozili smo novinare, išli smo par puta sa Bracanovićem. Išao je neki novinar sa Pinka, posle toga mu je Dušan kupio kameru, u stvari radio je na RTS-u, pa je posle prešao na Pink, kupili smo mu kameru za to“, priča Suvajdžić.[20] Samo dan pre atentata na premijera Srbije, 11. marta 2003, Katić u Identitetu objavljuje tekst „Laufer: Đinđić meta slobodnog strelca, haški Srbi naručili atentat“, biva hapšen u akciji „Sablja“ ali ne i procesuiran, zbog čega će dobiti odštetu od države,[21] potom odlazi da radi za Kurir, postaje recenzent knjiga koje Ulemek piše iz zatvora, a pred gledaocima RTS-a pojaviće se upravo u Kalemberovoj i Tijanićevoj emisiji Atentat na Đinđića – medijska pozadina, 12. marta 2008. godine. Danas radi kao glavni urednik provladinog, ali takođe desničarskog tabloida Afera, zajedno s Predragom Jeremićem, svojim dugogodišnjim bliskim saradnikom iz ID-a, koji će 2004. godine postati glavni urednik Internacionala.

Zašto bi se, dakle, uopšte i pisalo o tome da neki kriminalac zloupotrebljava i da se u svojim radnjama poziva na Vladu Srbije, kada će to odmah biti protumačeno kao udvoričko zalaganje za određenu političku garnituru, što je dalje, prema Kodeksu novinara Srbije, nespojivo s novinarskom profesijom? Kada je opasnost od toga da se novinarski rad od strane drugih novinara ne protumači tako postala bitnija od traganja za punom istinom? Da li je stanje u medijima iz ovog, kao i iz vremena koje dolazi desetak godina kasnije, samo rezultat slepog istrajavanja da se makar izgleda „kritičan“? Jer čak i ako jeste samo to, a Ćurgus u svojoj Hajci utvrđuje da je posredi mnogo više od toga, ne predstavlja li to onda u praksi fundamentalno pogrešno prepoznavanje – promašivanje svega što novinarska profesija treba da bude?

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj