Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Hag je bolest, pozovite doktora Legiju

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Pozamašan potencijal za manipulaciju „surčinsko-zemunskog klana“, koji se u prvom periodu delovanja koristi kako prema žrtvama i porodicama žrtava otetih, tako i prema Vladi Srbije i svima koji treba da poveruju da ona ima nekakve veze s aktivnostima klana, u drugom periodu, od jeseni 2001,[1] kada već i u praksi postaje jasno da Đinđić nema nameru da pruži bandi bilo kakvu zaštitu (hapšenje grupe u Parizu, a zatim i Ulemeka sredinom juna) – počinje postepeno da se preliva i na medije, u kojima dostiže svoje puno ospoljenje preko saradnje sa strukturama svih službi bezbednosti (vojne, javne i državne). Prvo će uz saglasnost zamenika tužioca Četvrtog opštinskog tužilaštva Mioljuba Vitorovića 12. oktobra biti odobreno puštanje Spasojevića, a 15. novembra 2001. godine, po naredbi okružnog tužioca Radeta Terzića, pušteni Mile Luković i preostala tri člana. Odmah po izlasku, Spasojević širi priču, najpre svojim ortacima, a zatim i po medijima, da zahvalnost za izlazak iz zatvora duguje Čedomiru Jovanoviću, govoreći o njegovim brojnim posetama i omogućavanju da ga poseti uža porodica, o čemu će na suđenju za ubistvo premijera govoriti svedoci saradnici.[2] Na tu ideju Spasojević dolazi dok je bio u pritvoru, gde saznaje da je Jovanović pomogao Ulemekovoj supruzi Aleksandri da ga poseti, u periodu dok je ovaj takođe tamo boravio zbog incidenta u „Stupici“, pa uzima to, stavlja sebe na mesto Ulemeka i množi taj fakt puta četrdeset.[3] Po ukidanju vanrednog stanja, ovaj motiv će juna 2003. na sednici Odbora za pravosuđe eksploatisati DSS i Dragan Jočić, koji će nagovoriti radnika Okružnog zatvora Slavomira Banđura da sa još nekoliko stražara uputi pismo Tužilaštvu u kojem će se nalaziti izmišljeni listing poseta, dok će se naknadno, u vreme Jočićevog ministrovanja, pojaviti i službena beleška UBPOK-a datirana na 21. april 2003. godine, koja to treba da potvrdi.

O tome koliko daleko ide propaganda započeta još septembra 2001. godine svedoči činjenica da se Banđur, koji je pre toga dva puta prekršajno osuđivan i disciplinski kažnjavan, pojavljuje i 17. juna 2003. godine na konferenciji za novinare koju zakazuje DSS da potvrdi navode o Jovanoviću i da optuži Đinđića da je odlazio u Šilerovu i družio se sa Spasojevićem.[4] Iste večeri, na konferenciji u Vladi Srbije tadašnji upravnik Centralnog zatvora Aca Jovanović demantovao je Banđurove navode i rekao da je u evidenciji utvrđeno da osim advokata Slobodana Milivojevića, supruge i deteta Dušana Spasojevića, niko drugi nije dolazio u zvaničnu posetu, dodajući da se sve posete evidentiraju u kompjuteru. Tom prilikom upravnik je podelio kopiju dopisa koji mu je četiri dana ranije poslao budući svedok saradnik i bivši šef Spasojevićevog obezbeđenja u Šilerovoj Zoran Vukojević, u kojem se tvrdi da je Banđur dolazio u taj objekat „pet do šest puta i to uglavnom u uniformi i to prvi put mesec dana nakon izlaska Dušana Spasojevića iz Okružnog zatvora“, kao i da je od Spasojevića dobijao 200–500 nemačkih maraka radi prenošenja poruka, novina i cigareta uhapšenim članovima Zemunskog klana.[5] Interesantno je da će Peto opštinsko tužilaštvo tek dve godine kasnije, a samo dan nakon svedočenja Čedomira Jovanovića u Specijanom sudu, 13. aprila 2005. godine, na inicijativu tadašnjeg ministra pravde Zorana Stojkovića, otvoriti istragu povodom ovih optužbi. „Prijava je odbačena zato što je to sve bila apsolutna laž. Ti stražari iz CZ-a su rekli da me u stvari nisu nikada videli, da su to uradili jer im je Dragan Jočić rekao da to kažu, da su im tada iz DSS-a obećavali da će napredovati u službi. Posle su ih izbacili iz CZ-a. Saslušano ih je 12 ili 13, neko je rekao ’da, video sam ga, išao je kod upravnika Blanuše’, što je tačno. Drugi je rekao: ’Jeste, doveo je ovde Legijinu ženu’“, govori Jovanović za nedeljnik Ekspres juna 2016. godine.[6]

Najbitniji motivi u medijima na koje je ova kriminalna grupa imala uticaj od jeseni 2001. godine uvezani su ruku podruku s političkim temama kojima se zapravo najviše bave Vojislav Koštunica i DSS – opasnost zvana Haški tribunal, izdajnička vlast, legalizam (profano) i makijavelizam (japijevsko), a s druge strane, paralelno, veličanje Jedinice, patriotizma, zasluga u ratovanju devedesetih i sl.[7] U tom smislu, dakle, pod jasno prepoznatim i prethodno dogovorenim političkim kišobranom Gradimira Nalića, Ace Tomića i sličnih, koji mu, za razliku od Vlade Srbije, obećavaju kontinuitet lake zarade, Milorad Ulemek osmišljava medijski projekat „Stop Hagu“, u čijoj je agendi da se prikaže kako Đinđić hoće sve njih, najveće srpske heroje, da proda Međunarodnom tribunalu, kao što je to učinio s Miloševićem.[8] Premda već uveliko postoji bojazan pojedinaca iz „crvenih beretki“ zbog učešća u ratnim operacijama, ali i u pljački američke ambasade u Beogradu tokom NATO bombardovanja,[9] ova priča služi, ipak, pre svega „zemunskom klanu“, i to kao paravan za pokrivanje sve većeg nezadovoljstva na unutrašnjem planu – započeti sudski procesi povodom iznuda i otmica, suđenje za Ibarsku magistralu (za šta Vuk i Danica Drašković već uveliko optužuju JSO i Ulemeka, i po toj osnovi dalje kriminalizuju Đinđića, tvrdeći da ih ovaj štiti), kao i zaplena 24,5 kg heroina u noći 31. oktobra 2001. godine u selu Željuša, opština Dimitrovgrad, koji je iz Turske preko Makedonije i Srbije bio namenjen Zapadnoj Evropi (trasa identična onoj koju domaćim istražnim organima opisuju i „zemunci“ uhapšeni u Parizu).[10]

Da su za Ulemeka ovi motivi bili idealan politikantski čin, potvrdiće i njegovo otvoreno pismo kao odgovor na optužbe Ljubiše Buhe, čiji će se delovi naći u svim medijima 28. januara 2003. godine. Detaljnom egzegezom ovog materijala u svojoj knjizi Hajka bavi se Velimir Ćurgus-Kazimir, koji se, između ostalog, zadržava na rečenici gde autor pisma naglo prelazi na prvo lice jednine: „Ne daju mi da budem to što jesam. Ali, zato hoće da budem ono što nisam, da sam radio ono što nisam radio.“[11] Ono što je u ovom kontekstu čini posebno zanimljivom jeste njena rastegljivost, potencijal da istovremeno znači nešto krajnje nespojivo, što se, budući da nedostaju odredbe koje bi bliže odredile kako vršioca, tako i objekat radnje, prikazanog dalje kao vršioca nekih drugih radnji – na odgovarajućim mestima podjednako dobro uklapa i odrednica ’kriminalac’ i odrednica ’profesionalni vojnik’.[12] Ovim se prećutno dopušta i jedno i drugo značenje, od kojih bi jedno bilo intencionalno (ono što se želelo reći), a drugo nesvesno (ono što je napisanim ispalo rečeno): kriminalac koji se predstavlja kao profesionalni vojnik (dakle, manipulator). „Ko je taj Legija koga se svi toliko plaše? Bivši legionar u francuskoj Legiji stranaca, ulični siledžija, nesvršeni učenik srednje muzičke škole, pukovnik Službe, ovisnik, penzioner, instruktor borilačkih veština, profesionalni ubica, kriminalac... Da li je to dovoljno da bi ga se svi toliko plašili? Ili je u njemu prepoznata jedna nova, moćnija i delatnija Srbija koju predstavljaju ’nacionalno svesne snage’ – patriote poput Koštunice i vladike Amfilohija, koja će uskoro zbrisati sve te reformatore i moderniste?“, pita se Ćurgus i primećuje da nijedan medij u opremi teksta ne koristi svežije fotografije Ulemeka, koji je tad već uveliko penzionisan i neuniformisan, neozbiljan, s kosom šatiranom polovično u dve boje (crvenu i žutu), dok sedi u kafani, s vidljivim tetovažama, nego isključivo onu u svečanoj uniformi.[13]

U toku akcije „Sablja“, u Ulemekovom računaru pronađena su i druga njegova pisma namenjena javnim licima kao što su Velimir Ilić, Vilijam Montgomeri ili Miroljub Labus – od kojih je svako na svoj način gajio manje-više očigledan animozitet prema Zoranu Đinđiću. U svakom pismu Ulemek se predstavlja drugačije i ističe potpuno različite stvari, s jednom zajedničkom crtom – nudi svoju pomoć, šta god ona značila. S Ilićem, to su pre svega patriotske teme, iznevereni ideali petooktobarskog puča, izdajnici na vlasti i sl.; u pismu Montgomeriju submisivno se akcentuje borba protiv terorizma i Al Kaide; dok u slučaju Labusa dominiraju ekspertske teme i privreda. Pored ovih, utvrđeno je i postojanje pisama koje je Ulemek lažno potpisivao, šaljući ih redakcijama za rubriku ’pisma čitalaca’, ne bi li i na taj način delovao na javno mnjenje, u svakom od njih pokušavajući posebno da se uživi u likove koji iz svoje tačke gledišta imaju ponovo samo jedan cilj – odbranu „bivšeg“ komandanta JSO. Tako su utvrđeni potpisi: „Pavle Radivojević“, „Jovan Đ. Popović – penzioner iz Beograda“, „Dušan Novaković“, „Vesna Pavlović“, „Petar Đorđević iz Beograda“ i „Zoran Jovanović – student“. Sva pisma slata su u istom periodu, nakon optužbi Ljubiše Buhe, koji je za vesti TV B92 24. januara 2003. godine telefonom prvi javno progovorio o vezama Ulemeka i Spasojevića, optužujući ih za brojna nerasvetljena ubistva, otmice i krađe, i na taj način Ulemeka identifikovao prevashodno kao kriminalca, a ne vojnika.

O prisustvu straha od Haga u Jedinici još od polovine juna 2001. godine, kao i o stvarnoj ulozi tog motiva svedoči pred Specijalnim sudom 11. aprila 2005. godine i Čedomir Jovanović: „Hag je bio samo lajtmotiv za sve što se dešavalo, jer do danas ja nisam upoznat ni sa jednom optužnicom koja je podignuta protiv Ulemeka ili bilo kog pripadnika JSO. U trenutku pobune se spekulisalo da mi kod Karle del Ponte intervenišemo da podigne optužnicu protiv komande JSO. Te glasine su proturali ljudi iz kabineta Vojislava Koštunice – Gradimir Nalić, Goran Ilić, Ljiljana Nedeljković, Aco Tomić i Rade Bulatović. [...] Mi smo u Haškom tribunalu dobili jasan odgovor da se protiv ljudi iz JSO ne vode istrage, da nema zapečaćenih optužnica i da će nas obavestiti ako ih bude, ali nikada Hag nije tražio Ulemeka, niti Jovanovića, niti bilo kog visokog oficira JSO, a stalno se govorilo da mi manipulišemo Hagom da bi ta jedinica bila uništena. [...] Kad je Ulemek uhapšen ispred ’Stupice’, patrola policije je stajala uplašena sa strane. Uhapsio ga je Mijatović. Mene je tog jutra pozvao Maričić, ujutru rano, i rekao da je Legija uhapšen i pitao me šta da radimo. [...] Pozvao me Buha, general, koji ima to ratno prijateljstvo sa Ulemekom. Pita da li je uhapšen zbog Haga, opet teorije... Celog prepodneva njegova supruga je telefonirala u vladu, ali nije stigla dalje od centrale. Svi su govorili da je to zbog saradnje sa Haškim tribunalom. Onda sam ja otišao u ćeliju gradskog SUP-a i razgovarao sa Ulemekom. Kada je prebačen u CZ, puštena je informacija da je isporučen u Hag. Urgirao sam da ga u zatvoru poseti njegova žena, kako bi se uverila da nije isporučen Hagu.“[14]

Osnov spekulacije u vezi s Karlom del Ponte dolazi od pisma koje haška tužiteljka 19. oktobra 2001. godine upućuje ministru policije Dušanu Mihajloviću, u kojem se traži dostavljanje dokumentacije o aktivnostima JSO u periodu od njenog nastanka 1991. do 2001. godine. „Doslovce je stajalo da se traže informacije o Zvezdanu Jovanoviću i o Miloradu Ulemeku, sa tri-četiri imena, nadimka i pseudonima. Zaista je došlo pismo gde se to traži. Istina, uz pismo je išao i spisak imena i prezimena gde Karla prejudicira da su svi oni pripadnici JSO i traži podatke o delovanju u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. To je bilo pre pobune. Ko je još znao, ja ne znam. Znali smo Goran [Petrović, načelnik RDB-a, prim. aut.] i ja. Onda je došlo do pobune. Istina je da je Hag pokazao interesovanje i za komandni kadar, u kojem su bili Jovica Stanišić i Frenki Simatović [obojica uhapšeni tokom „Sablje“ i izručeni u Hag 11. juna i 30. maja 2003. godine, respektivno, prim. aut.]“, govori u Specijalnom sudu 28. decembra 2004. godine bivši zamenik načelnika Resora državne bezbednosti Zoran Mijatović.[15]

U svojoj knjizi, koja će se pojaviti iste godine i u kojoj objavljuje integralnu verziju pisma Karle del Ponte, Mijatović će priznati da je upravo zbog toga 12. novembra 2001. godine ujutru, kada „crvene beretke“ hamerima i u punom naoružanju blokiraju deo auto-puta kod beogradskog Sava centra i dok Ulemek istovremeno svedoči u Palati pravde na suđenju za Ibarsku magistralu, komandantu Jedinice Dušanu Maričiću Gumaru, koji je samo formalno nasledio penzionisanog Ulemeka, na mostu „Gazela“ poručio da „Hag traži Zvezdana Jovanovića i ne samo njega“.[16] Štaviše, Mijatović saznaje da haški istražitelji žele i s njim lično da obave razgovor, nakon čega bi mu odredili svojstvo – da li će biti okrivljeni, svedok ili lice za koje Tužilaštvo nema interesa, a pojedini delovi knjige odišu konstantnom bojazni i nervozom autora da li će završiti u haškoj ćeliji ili neće, naročito tokom razgovora s tužiocem Džefrijem Najsom, u svom stanu.[17] Izrežirana potvrda Mijatovićevih strahova datira, međutim, još od maja, a sačekaće ga ponovo 21. novembra 2001. godine – u medijima.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj