Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: 362 razloga da budeš ubijen

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Premijer Zoran Đinđić, u međuvremenu, ispunjavajući obaveze na koje se Srbija obavezala pred Međunarodnim tribunalom, naređuje Goranu Petroviću i Zoranu Mijatoviću iz RDB-a angažovanje JSO radi hapšenja haških optuženika braće Banović, koji se terete za ratne zločine na teritoriji BiH, i u četvrtak 8. novembra 2001. godine odlazi u posetu Vašingtonu, gde, između ostalog, pregovara o otpisu dugova prema Pariskom klubu. Dan ranije, u centralu RDB-a pozvani su Dušan Maričić, Zvezdan Jovanović i Veselin Lečić, gde im je predočeno koga treba da uhapse i da će po hapšenju braća Banović biti izručena Haškom sudu.[1] Sutradan ujutru, pripadnici Jedinice sa fantomkama bespogovorno izvršavaju zadatak na obrenovačkoj pijaci, istog dana se o tome pojavljuje vest u medijima, ali uz stigmatizaciju snaga koje su hapšenje izvršile; resorni ministar policije Dušan Mihajlović u tom trenutku takođe se nalazi van zemlje, u Kopenhagenu.

Narednog dana, u petak 9. novembra, komanda JSO odlučuje da iskoristi slučaj hapšenja braće Banović i odsustvo premijera i ministra, tvrdeći da su njeni pripadnici prevareni jer su mislili da hapse „teške kriminalce“, otkazuje dalju poslušnost resorima javne i državne bezbednosti, naređuje svim svojim pripadnicima – ma koji posao obavljali i ma u kojoj službi trenutno bili – da se povuku u centar za obuku Specijalnih antiterorističkih jedinica MUP Srbije, tj. u sedište JSO u Kuli. Goran Petrović obaveštava Čedomira Jovanovića o razvoju situacije i ovaj momentalno odlazi u Šilerovu, u potrazi za Ulemekom, gde preko kapije poručuje Spasojeviću da je ovo rat i da neće moći da se završi kao da se ništa nije desilo, a zatim se vraća nazad u Institut za bezbednost (centrala RDB-a) na Banjici. U 21 sat JSO organizuje konferenciju za štampu u svom štabu i podmeće lice iz 63. padobranske jedinice, dakle, pripadnika Vojske, a ne policije, da se obrati novinarima.[2] Zvanični zahtevi su hitno donošenje Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom[3] i ostavke Dušana Mihajlovića i Gorana Petrovića,[4] dok su nezvanični oslobađanje preostala četiri kriminalca iz „zemunskog klana“ uhapšena u Parizu aprila 2001. godine.

U subotu, 10. novembra, nešto više od pedeset pripadnika JSO u punom naoružanju i bojnim kolima izlaze iz Kule i na jedan sat blokiraju petlju kod Vrbasa na delu auto-puta Novi Sad – Subotica, i ono što je ranije nazivano protestom, postaje oružana pobuna; Dušan Mihajlović stiže u Srbiju i pobunu JSO naziva „političkim aktom“. Premijer Srbije vraća se u nedelju 11. novembra iz Vašingtona sa vešću da Pariski klub otpisuje 50–70% duga, kada stiže i poruka preko Saše Pejakovića, pripadnika JSO u obezbeđenju Čedomira Jovanovića, koju je otkucao Dušan Spasojević, a u JSO dostavio Dejan Milenković – da se dođe u Kulu, kao i da Vlada ne pomišlja na sukobe jer je Beograd pun rezervnog sastava JSO, koji je, naime, spreman da zauzme institucije države.[5] Budući da je vojska pod kontrolom Koštunice, koji javno podržava pobunu, a veći deo policije ne želi da se suprotstavlja JSO, ova dvojica odlaze već iste večeri u Kulu, razgovori se završavaju bez dogovora, dok će Jovanović tamo ići još dva puta – u ponedeljak 12. uveče, i narednog dana s Mihajlovićem.

Dvanaestog novembra ujutru JSO pravi novu predstavu za javnost, blokira most „Gazela“ na Novom Beogradu, a zapravo dolazi kao pratnja Ulemeku i zaštita od njegovog eventualnog hapšenja nakon svedočenja u Palati pravde; Dejan Milenković Bagzi dobija zadatak od Spasojevića da kupi sendviče i sokove i da dovede ljude koji će prilaziti i deliti to pripadnicima JSO na mostu, kako bi mediji pisali o tome i proizveo se efekat da je narod uz njih.[6] Gradiša Katić za Blic sastavlja tekst „Baba napala Legiju“, gde se ismeva situacija u kojoj jedna starija gospođa, zbog sunčanih naočara koje je stavio, viče na Ulemeka i „hoće da ga udari kišobranom“ jer misli da je neko ko je došao da špijunira JSO.[7] Dva dana kasnije, pobuna je prekinuta, ostavka Dušana Mihajlovića je odbijena, dok na mesto čelnih ljudi SDB-a dolaze oni od poverenja JSO i „zemunskog klana“, Andrija Savić i Milorad Bracanović, koji će tu ostati do 24. januara 2003. godine; 15. novembra, samo dan po završetku pobune, iz zatvora su pušteni Mile Luković, Vladimir Milisavljević i braća Simović, a JSO je stavljen pod direktnu ingerenciju Vlade.[8]

Od momenta izručenja Slobodana Miloševića Hagu, 28. juna 2001, Demokratska stranka Srbije predvođena Vojislavom Koštunicom vodi bespoštednu kampanju kojom se svako izručenje državljana Srbije tom međunarodnom sudu smišljeno percipira pre svega kao prodaja – izdaja sopstvenog naroda radi dobijanja strane pomoći, tj. novca – bez ikakve afirmacije i osvrta na dela koja se tim licima stavljaju na teret i, s druge strane, stanja u ekonomiji jedne male države, devastirane tokom gotovo decenije ratovanja, istovremeno opstruirajući donošenje Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, koji je jedan od kvaziuslova pobune JSO. A kako tamo gde je izdaja mora postojati i izdajnik, s obzirom na to da je tako nazivan i za vreme vlasti onoga koga je izručio, to označeno ponovo pronalazi najkraći put do označitelja Zoran Đinđić, koji, budući da sâm ističe sopstveni pragmatizam i simboličko bekstvo od teorije (u tom smislu reči, filozofije ili ideologije), nastavlja sada i kao premijer Srbije da figurira kao omraženo lice s odsustvom morala i tradicionalnih vrednosti u sebi, glavni među prepredenim „makijavelistima“[9] koji „gaze poslednja uporišta nacionalnog ponosa i dostojanstva, pri čemu ljagaju iskrene patriote želeći da ih podvedu pod sopstvene kriterijume ponašanja i vladanja. A, koji su ispod i najnižih normi podaništva, pa i sopstvenog nipodaštavanja“, kako stoji u već pomenutom, nakinđurenom Ulemekovom pismu od 28. januara 2003. godine.

Na toj liniji označenog, u sklopu kojeg se insinuira čak i to da Đinđić finansijski lično profitira od Haga, novinari Željko Cvijanović i Momčilo Petrović u Blic Newsu lansiraju aferu o prodaji fotografije Miloševićevog izručenja sačinjene u Institutu za bezbednost, s tezom da ju je lice zaposleno u Resoru službe državne bezbednosti ustupilo jednom mediju za ogroman novac. Ova afera, koja podrazumeva neprestano licitiranje basnoslovnim iznosom, simptomatično traje sve do kraja pobune JSO, koja se 15. novembra okončava ostavkama čelnih ljudi SDB Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića.[10] Naknadno je utvrđeno da je Nedeljnom telegrafu fotografiju besplatno ustupio upravo Mijatović, koji će potom početi da piše kolumne za taj list, a u istom pronaći i distributera svojih knjiga Opelo za državnu tajnu iz 2004. i Sačekuša za Srbiju iz 2007. godine;[11] Goran Petrović pisaće pak za Tabloid svog prijatelja Milovana Brkića, Đinđićevog i Vučićevog demonizatora. Osim što to na ovakav način čini posredno, DSS počinje i direktno da manipuliše „crvenim beretkama“,[12] pa tako izokreće ideju Vlade Srbije da se JSO kao ispomoć američkim i trupama Ujedinjenih nacija angažuje u mirovnim operacijama u Avganistanu. Iako se u prvom momentu ta ideja Jedinici čini primamljivom, preko posrednika iz kabineta predsednika SRJ krajem leta 2001. godine do Ulemeka stiže informacija da je u stvari posredi nekakav tajni plan Vlade da se ratosilja Jedinice i da će ista biti „razoružana, pohapšena i poslata u Hag“ istog momenta kada stigne u bazu UN u Kuvajtu; tako JSO u sekundi menja mišljenje i odbija da učestvuje u mirovnim misijama.[13]

Uvertira za objavljivanje lažnog spiska u banjalučko-beogradskom nedeljniku Reporter, 21. oktobra 2001, od 362 imena pripadnika MUP-a koje Haški tribunal potražuje zbog zločina počinjenih na Kosovu za vreme NATO bombardovanja SRJ, nastupa još 2. maja 2001. godine, kada beogradski advokat Toma Fila, u vreme dok premijer Srbije boravi u zvaničnoj poseti francuskom predsedniku Žaku Širaku i premijeru Lionelu Žospenu (element odsustva ponovo zadovoljen), u javnost izlazi s tvrdnjom da je „na stolu Vojislava Koštunice video dopis Haškog tribunala kojim se traži da se sudu izruče Jovica Stanišić, Franko Simatović, Zoran Mijatović, tada zamenik načelnika Državne bezbednosti, Milorad Luković“ i drugi.[14] Još tada, pojedini članovi kabineta predsednika SRJ, poput njegovog savetnika za ljudska prava Gradimira Nalića, istog onog koji je već 21. novembra 2000. godine na smotri JSO plašio specijalce da će ih Đinđić izručiti Hagu i da treba da budu uz Koštunicu, pokušavaju preko detalja s Mijatovićem i Ulemekom na spisku da pokažu krhkost kadrova koje Vlada Srbije postavlja, i na taj način je destabilizuju. Sve to, međutim, dopunjeno i obogaćeno listom sačinjenom od strane Vojne službe bezbednosti, kojom je rukovodio Koštuničin intimus general Aco Tomić – tako što su iz Službenog lista Jugoslavije i Službenog glasnika Republike Srbije, s ciljem izazivanja što većeg negodovanja u javnosti, namerno birana ona lica koja su bila odlikovana i nagrađivana za svoje zasluge i uzimana iz evidencije ranjenih pripadnika MUP lečenih na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu – stiže, prema svedočenju tadašnjeg glavnog urednika Slaviše Lekića, u Reporter jula meseca, preko člana NUNS-a Jovice Krtinića i saradnika SVB, preko Banjaluke, kao i iz Hrvatske, do vlasnika lista Perice Vučinića.[15]

Tokom intervjua za banjalučke Nezavisne, Vladimir Popović će na ovu temu 5. februara 2006. godine pročitati sledeće rečenice iz dokumentacije koju je poneo sa sobom: „Direktor Reportera, Grujica Šapić, inače bivši oficir JNA sa područja Šapca i Loznice, koji se po otpočinjanju ratnih dejstava na prostoru bivše SFRJ uključio u oružane snage Vojske RS, često tokom rata boravi i nesmetano putuje u Hrvatsku i Zagreb, što pravda štampanjem glasila u Zagrebu. Tamo se nalazi u bliskoj vezi sa Pericom Vučinićem, koristi te i te telefone, taj i taj auto. Bliska veza Grujice Šapića na području Beograda je Zdravko Vučković, penzionisani pripadnik vojnih organa bezbednosti, koji živi u Batajnici. Supruga Zdravka Vučkovića je zaposlena na VMA na Banjici i tu radi u arhivi, a spisak koji se pojavio u Reporteru onih koji će navodno da idu u Hag je identičan sa spiskom ranjenih i povređenih koji se nalazi u arhivi VMA.“[16]

Spisak koji je trebalo da bude kako pogonsko gorivo i vojni vetar u leđa pobuni JSO, tako i pokušaj rasturanja policije, koja je prema tadašnjem Ustavu SRJ bila u nadležnosti republika, i njenog stavljanja pod kontrolu – isti onaj za koji će Ulemek, odgovarajući na pitanja svog i advokata „zemunskog klana“ Slobodana Milivojevića, 7. septembra 2004. reći da su ga plasirali „neki dobronamerni Srbi“[17] – ipak neće biti objavljen sve do nedelju dana po okončanju pobune, ne pre nego što Vladimir Radomirović bude postao glavni urednik, uprkos pritiscima koje su na Lekića vršili Vučinić i Đorđe Mamula, advokat lista i poslanik DSS-a u Skupštini Srbije. Krtinić, nezadovoljan dinamikom, informaciju o spisku deli s kolegom saradnikom Vojne službe bezbednosti Željkom Cvijanovićem, koji od aprila 2000. godine honorarno piše za veb platformu Instituta za izveštavanje o ratu i miru (IWPR), organizaciju koja je „tokom godina od uspešnog poduhvata siromašnih entuzijasta postala tipična nevladina pumpa za donatorske pare: bavila se neuralgičnim područjima na celoj planeti, liferovala ’analize’ različitog kvaliteta o njima, organizovala ovakve ili onakve ’treninge’ i jako vodila računa da bude ’in’ – od Ugande, preko silovanih žena, pa do nagaznih mina; gde god je bilo para.“[18] Tadašnja glavna urednica IWPR-a Gordana Igrić 16. novembra 2001. godine, samo dan nakon formalnog okončanja pobune, iako se u kabinetu premijera Srbije još uvek vodi rasprava o Miloradu Bracanoviću, dozvoljava objavljivanje Cvijanovićevog teksta u kojem se „potvrđuju sumnje“ da postoji pozamašan spisak pripadnika MUP-a koje traži Hag.

Ohrabrena ovim potezom Igrićeve, redakcija Reportera, nedeljnika maskiranog u ugledno glasilo, istovremeno osnovano od strane iste interesne grupacije koja je u Podgorici, radi sprovođenja svojih ciljeva, pokrenula Dan, televiziju Yu info, u Beogradu Nacional i kasnije Blic News, Internacional i druge,[19] pet dana kasnije lansira obiman tekst pod nazivom „Kraj pobune, početak odbrane“, u kojem se kaže da Tribunal skuplja dokaze protiv 17 bivših i sadašnjih rukovodilaca MUP-a za zločine na Kosovu, a da se za dodatnih 345 učesnika razmatra status svedoka ili osumnjičenih. Dok u tekstu stoji da je Reporter do liste imena došao u vreme dok je trajao protest JSO, što je apsolutna neistina, premijer Đinđić izjavljuje da nema nikakve fame oko broja haških optužnica, te da su državni organi dobili tridesetak javnih optužnica i da postoji još nekoliko tajnih: „Mi znamo i imena tih ljudi i među njima nema pripadnika JSO. Osim toga, ta lista za Hag je vrlo mala, jer do 2003. godine Međunarodni sud ima rok da zaokruži spiskove optuženih, a da do 2007. godine zaključi sve sudske postupke.“[20] Na prvo mesto spiska stavljeno je ime bivšeg ministra policije Vlajka Stojiljkovića, 13. maja 2000. godine odlikovanog Ordenom jugoslovenske zastave prvog reda za revnosno čuvanje SRJ i sistema Srbije, na drugo, ime bivšeg šefa RDB-a Radomira Markovića, na treće policijskog generala Obrada Stevanovića, dok je bivši komandant JSO Milorad Ulemek stavljen na četrnaesto mesto. Dan posle izlaska teksta u Reporteru, kompletan spisak imena prenosi i tabloid Blic Veselina Simonovića.

Sutradan, Radomirović i Krtinić[21] odbijaju da otkriju inspektorima Odeljenja za privredni kriminal izvore za objavljeni spisak (baš kao što je tri meseca ranije to odbio Simonović u vezi s tekstom „Bivši policajac Gavrilović dan pre ubistva tražio hitan sastanak sa Koštunicom“, ili četrnaest godina kasnije Danilo Redžepović povodom izmišljenog transkripta razgovora između Bojana Pajtića i Lidije Udovički u aferi „Vetroparkovi“), kao i da odgovore da li su prethodno proverili istinitost spiska. Umesto toga, redakcija Reportera izdaje saopštenje u kojem stoji da su se inspektori „pozivali na važeći zakon o javnom informisanju (Šešeljev zakon), po kome se izvor informacija mora otkriti“, te da redakcija veruje da takav zakon više nikom neće pasti na pamet da ga koristi i da se nova demokratski izabrana vlast neće ugledati na staru – pritom kategorično tvrdeći da je lista imena „apsolutno autentična“ (kao Georgijev 2015. godine posle objavljenog teksta o Tamnavi da je „sto odsto istinit“). Sve to uprkos izjavama portparolke Tužilaštva Haškog tribunala Florens Artman da je spisak iz Reportera „još jedna manipulacija i pokušaj zastrašivanja jugoslovenske javnosti i policije“ u nameri da se „ponovo aktivira priča kako Tribunal planira da kolektivno optuži čitave jedinice, celu policiju, ili čak srpski narod u celini“.[22] Štaviše, Radomirović, koji zahvaljujući Ljiljani Smajlović uskoro prelazi u NIN, a zatim i u Politiku, da bi potom postao oličenje borbe protiv korupcije na sajtu Pištaljka, nastavlja da se hvali manipulacijom u kojoj je učestvovao i godinu i po dana ranije – činjenicom da je njegov nedeljnik tada takođe objavio spisak od 74 imena oficira Vojske Republike Srpske koji su „zanimljivi Hagu kao osumnjičeni ili svedoci“ i da se taj posle četiri dana pokazao kao tačan. Samo nedelju dana po objavljenom spisku, u Reporteru će se naći tekst u kojem isti autor Jovica Krtinić piše da dobro obavešteni izvori tog lista navode da je „koska sa famoznim spiskom za Hag bačena ’crvenim beretkama’ iz bliskog okruženja predsednika Koštunice“.[23]

Bez obzira na to što je neka od udarnih imena poput Stojiljkovića[24] i drugih Haški sud u predstojećem periodu zaista potraživao, motiv objavljivanja ovako osetljive liste u sredstvima javnog informisanja prevazilazi domet čisto informativnog. „Objavljivanje tog spiska nije bio nikakav senzacionalizam ili bezazlena provokacija, već klasični triger mehanizam koji treba da ima mnogo ozbiljnije posledice. Sve laži objavljene u toj prvoj godini naše vlasti, počele su u tom trenutku da dobijaju puni smisao. Kroz primer banjalučkog Reportera mi smo prvi put shvatili da nas kroz medije, u stvari, ruše službe bezbednosti. Sve afere koje su nas pratile kao i one koje su nas tek čekale, su proizvod sistema koji se posle Slobodana Miloševića, protiv politike koja je menjala zemlju i taj sistem, sa nama obračunavao na isti način. Državni mediji su zamenjeni privatnim koji su finansirani ratnim kapitalom. Podrška svih institucija, zamenjena je podrškom samo jedne – predsednika SRJ. Panorama, Blic News, Nacional, Identitet, Balkan, Centar, Yu info, Palma, bili su oružje u rukama zločinačkog udruženja, koje je branilo svoje pozicije u društvu. To oružje je bilo ubitačno“, piše u svojoj knjizi nekadašnji predsednik poslaničke grupe DOS u Skupštini Čedomir Jovanović.[25] Niko od pomenutih aktera u ovoj aferi, uključujući i Gordanu Igrić, današnju generalnu direktorku BIRN-a, nikada nije podneo odgovornost, a kamoli snosio posledice u svojoj profesiji zbog svog činjenja.[26]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj