Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Pravnik koji to nije

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Po modelu koji preuzima i Stevan Dojčinović, Milan Veruović, koji se lažno predstavlja kao jedan od autora knjige Treći metak – politička pozadina ubistva Zorana Đinđića, u vreme njenog pojavljivanja u štampi koristi svoje medijske nastupe kako bi preko njih lansirao sve ono što njegov kolega iz tima Nikola Vrzić nije smeo decidno da napiše, ili je čitaocu ostavljao prostor za spekulaciju. Tako u intervjuu za Naše novine, čiji je glavni urednik Antonije Kovačević, bivši urednik tabloida Alo!, od 13. septembra 2014. godine, Veruović u prvom pasusu navodi da namera nije „da se neko optuži ili abolira, već da se otvoreno postave pitanja na koja godinama nema odgovora“, da bi u kontradikciji prema takvom stavu nešto iznad naslov glasio „Beba, Janjušević i Milić su mesec dana ranije znali da će Zoran Đinđić biti ubijen“. Ovo se pak odnosi na deo Popovićevog odgovora na pitanje Bože Prelevića u Specijalnom sudu o engleskim obaveštajcima koji su nedelju dana posle pokušaja ubistva kod hale „Limes“ u prostorijama agencije Spektra obavestili lica iz naslova (a zapravo samo potvrdila dotadašnja saznanja srpske policije) da zemunski kriminalni klan sprema likvidaciju premijera.[1]

Budući da je predsednik Vlade deset dana kasnije ubijen, a da ni do kakve reorganizacije njegovog obezbeđenja u međuvremenu nije došlo (jer je krajem prethodne godine to već učinjeno), Vrzić, Veruović i Prelević – tri jahača apokalipse čije su karijere, takođe, svakom ponaosob, procvetale na eksproprijaciji smrti Zorana Đinđića i ispredanju teorija zavere u vezi s tim – zaključili su da njegovi najbliži saradnici nisu obavestili premijera o opasnosti kakva mu preti.[2] Umesto „znali su da se sprema njegovo ubistvo“, u naslovu je, međutim, upotrebljen izraz „znali su da će biti ubijen“, što implicira ili na saučesništvo u krivičnom delu ubistva ili pak na svesno nepreduzimanje određenih radnji da se ono spreči, što je takođe krivično delo (isto ono zbog kojeg je Tijanić podneo prijavu nakon TV emisije koju je uz pomoć Kalembera isfabrikovao). Isti intervju dva dana kasnije prenosi i ekstremno desničarski portal Intermagazin u vlasništvu glavnog urednika Večernjih novosti Ratka Dmitrovića; dva imena su izbačena, a naslov sada glasi „Beba Popović je znao da će Đinđić biti ubijen!“.

Unutar intervjua nalazi se i antrfile pod nazivom „Popović je držao medije, on je kriv za satanizaciju“, gde Veruović, koji se inače nada da će vlast Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke doprineti da se otkrije politička pozadina atentata, poput Srđana Škora krivi Popovića i njegovo loše vođenje Biroa za komunikacije što je Đinđić bio napadan kao „antipatriota“ i kriminalizovan u medijima,[3] te navodi dalje da je premijer zbog toga morao da pokrene akciju „Srbija na dobrom putu“, propuštajući da kaže da je istu upravo osmislio i organizovao Popović.[4] Tri meseca kasnije, 9. decembra 2014, autori na beogradskoj promociji knjige, pet godina nakon pravosnažne presude ubicama i u pokušaju da utiču na novu vlast da se otvori novi postupak u vezi s atentatom na premijera, izjavljuju da su „analizirajući transkripte svedočenja, veštačenja, policijske izveštaje došli do teškog i ozbiljnog zaključka“ – da u zvaničnoj verziji istini odgovara samo to da je Đinđić ubijen 12. marta 2003. godine i ništa drugo, što znači da Božidar Božo Prelević, kada je reč o slučaju atentata na Đinđića, uopšte nije, niti je ikada bio individua u službi nekakvog pravnog, već isključivo propagandističkog zanimanja.[5]

Štaviše, kriminalizator Prelević se od vremena atentata pa nadalje pretvara u figuru-sredstvo koju novinari svakakvih redakcija najradije zovu za izjave kad god je potrebno kompromitovati ili se želi reći nešto negativno o Vladimiru Popoviću, znajući da poput Ljiljane Smajlović ili Verana Matića i on ima kapric u čijem je središtu – i zbog nekoliko tužbi za klevetu koje je podneo protiv njega – bivši sekretar Biroa za komunikaciju sa medijima. Ta fiksacija pak vodi poreklo od jednog manje poznatog događaja još iz prvih meseci rada prve demokratski izabrane Vlade Srbije: aprila 2001. godine u zgradu Vlade stiže rešenje potpisano od strane ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića o dodeli stanova velike kvadrature zaslužnim pripadnicima policije, među kojima se našlo i ime Bože Prelevića, koji je od novembra 2000. do januara 2001. godine obavljao funkciju resornog koministra, da bi vrlo brzo nakon izabrane Vlade Srbije postao Mihajlovićev savetnik. Napadi Prelevića počinju onog trenutka kada od Mihajlovića saznaje da je premijer Zoran Đinđić pocepao kompletno rešenje za sve službenike, kriveći Vladimira Popovića za takav ishod situacije. Ove detalje Popović je izneo u javnost početkom decembra 2005, pošto ga je Prelević na TV B92 prethodno optužio da je uticao na zabranu radne grupe POSKOK u trenutku kada se došlo do saznanja da su pojedini pripadnici JSO umešani u ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, pokušavajući i na taj način posredno da ga poveže s ubistvom premijera. Već 2002. godine Kolegijum Vlade Srbije traži od ministra policije da uruči otkaz Preleviću, između ostalog i zbog sukoba interesa u kojem se našao jer je kao savetnik ministra policije potpisao ugovor sa sopstvenom nevladinom organizacijom Liga eksperata (Lex) o izradi novog zakona o policiji, za koji je prethodno dobio veliki novac, što Mihajlović neko vreme izbegava, pod obrazloženjem da to ne može da učini jer je Prelević visoki funkcioner i „ikona“ G17 plus. Popovićeve navode u medijima ubrzo su potvrdili tadašnji generalni sekretar Vlade Maja Vasić i zamenik ministra policije Nenad Milić, dok je B92 objavio i izveštaj sa sednice na kojoj je sporno rešenje o stanovima odbijeno.[6]

Budući da godine svog najvećeg bogaćenja duguje upravo Borisu Tadiću, kriminogene strukture u Kuriru predvođene Rodoljubom Milovićem, Marijom Nenić i Aleksandrom Rodićem angažuju Prelevića 6. jula 2014. godine, ubrzo nakon smene načelnika UKP, radi osvete zbog detalja iznetih u emisiji Utisak nedelje i javnog raskrinkavanja Milovićevih obmana u vezi sa slučajem Šarić. Na taj način nastaje samo jedan u nizu priloga pod naslovom „NAJUREN: Đinđić je oterao Bebu zbog veza sa zemunskim klanom!“, u kojem Prelević služi da podupre sumnje svog finansijera Tadića, da je Popović, koji se u tekstu naziva „vladarem iz senke“ i „oceubicom“, bio u dosluhu sa strukturama koje su mu ubile prijatelja. Advokat Prelević, koji po ko zna koji put obmanjuje javnost ponavljajući deset godina stare fraze skrojene u trouglu Rade Bulatović – Aleksandar Tijanić – Nikola Vrzić, gubi kontrolu, postaje ličan i nimalo pravničkim jezikom naziva Popovića „koordinatorom ’Sablje’“ i „najvećom štetočinom u poslednjih dvadeset godina pored Šešelja i Mire Marković“.

Čoveku koji u svojstvu savetnika ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića 30. januara 2002. godine izjavljuje da se zalaže za uvođenje procedure kojom bi se kriminalcima onemogućilo da vode ili budu članovi privatnih obezbeđenja,[7] a potom postaje predsednik Odbora za pravosuđe ispred G17 plus, da bi, napadajući vladu Zorana Đinđića, štitio tadašnjeg guvernera NBJ i svog šefa stranke Mlađana Dinkića – dve godine kasnije pak nimalo ne smeta da, kako u sudnici tako i van nje, zastupa stavove Milana Veruovića, osuđivanog kriminalca, kao da su lično njegovi. Isto tako ni 10. juna 2016. nema nikakav problem da za provladin nedeljnik Ekspres, osnovan novcem vlasnika PR agencije Rajt Gorana Veselinovića i člana Glavnog odbora SNS, manipuliše istim onim motivom iz emisije Aleksandra Tijanića emitovane prvi put 2008. godine: „Zatim imate tu emisiju u kojoj su bili Vladan Batić i Dušan Mihajlović, gde sat i po nakon događaja, kad još nema nijednog dokaza, oni znaju kojih 17 ljudi je u tome učestvovalo i imaju njihove slike. Uvek sam tvrdio da je taj koji je znao sat i po posle atentata, znao je i sat i po pre. Kako vi znate da su od 3.000 kriminalaca u Srbiji baš njih 17 umešani? Kako to znate? Nemate još nijedan dokaz. Ne znate to.“[8] Paralelno ovakvoj dramaturgiji, Prelević takođe u istom intervjuu najpre izgovara nešto potpuno neverovatno: „Možda je najodvratniji spin cele priče ’Zoran je poginuo od organizovane kriminalne grupe’. Zašto bi Zoran poginuo od organizovane kriminalne grupe? Pa je l’ ih Zoran proganjao?“, da bi se odmah zatim ispravio, budući da se setio da su se on i njegov štićenik dogovorili da se makar zvanično slože da su optužena lica iz „zemunskog klana“ i JSO uistinu neposredni izvršioci atentata (ali da ima i drugih) i da su za sve njih 24. aprila 2007. godine u svojim završnim rečima tražili maksimalne kazne zatvora: „Najgori spin je da je Zoran bio u sukobu sa organizovanom kriminalnom grupom.“[9]

Reč „sukob“ ovde može da prizove konotaciju umešanosti u kriminal (u smislu sukob između dve kriminalne bande, što je forsirao DSS), na koju advokat koji se u slobodno vreme predstavlja kao analitičar aludira, falsifikujući da takvu tezu zastupaju upravo Đinđićevi najbliži saradnici. Druga konotacija „sukoba“ u smislu ’doći u sukob sa nekim’, tj. ’isprečiti mu se na putu’ pak potpuno je zanemarena i potisnuta – uprkos činjenici da je premijer Đinđić 2003. godinu javno najavljivao kao godinu borbe protiv organizovanog kriminala,[10] u sklopu koje je bilo predviđeno izglasavanje zakona, osnivanje Specijalnog suda, postavljanje tužioca i uvođenje institucije zaštićenog svedoka, čime bi se zbog otmica i razbojništava (o čemu u to vreme već govori Ljubiša Buha) pohapsili isti oni koji su na kraju pomislili da će ubistvom predsednika Vlade preduhitriti državu.[11] I godinu dana ranije Đinđić govori o okolnostima za obračun s kriminalom: „Realno, nismo ugroženi od strane političkih neistomišljenika, već od strane interesnih grupa organizovanih oko nafte i oko cigareta. Tek nam predstoji da krenemo na droge, krađe automobila, otmice... Međutim, ne možemo sada da kažemo kako imamo dovoljno dokaza da nekog od njih izvedemo pred sud. Plašimo se toga da neko izađe pred sud i da bude pušten posle dva ili tri dana – jer nam ni sudstvo nije konsolidovano. U kući u Užičkoj ulici nađu pedeset mitraljeza, automata, bombi, zolja – i sve to ide pod tepih. Da su kod mene u vreme Miloševića našli praćku, dobio bih najmanje dve godine zatvora.“[12]

Intervju u kojem se Prelević ni na jednom mestu ne usuđuje da pomene Vladimira Popovića, iako je jasno da sve vreme referira na njega, i u kojem se lako očitava da je novinar s kojim razgovara njegov istomišljenik, dolazi kao neka vrsta dopune „prvog intervjua iz zatvorske ćelije“ s Miloradom Ulemekom, objavljenim 27. maja 2016. u istom nedeljniku, čiji je direktor Branko Miljuš, a glavni urednik veb izdanja i kolumnista već pomenuti glodur nekadašnjih Naših novina Antonije Kovačević, koji je kriminalizujućim naslovom još septembra 2014. godine reklamirao knjigu Nikole Vrzića o političkoj pozadini atentata. Ovaj lažno uobličeni tekst koji izlazi iz dva dela, a koji sinhronizovano i čak četiri dana uoči objave u Ekspresu najavljuje i reklamira još jedan veliki kapitalizator Đinđićeve smrti – Dragan J. Vučićević u Informeru, takođe blizak prijatelj Gorana Veselinovića – predstavlja zapravo kompilatorno izdanje megaintervjua koji je tada već osuđeni Ulemek 2007. godine dao Radisavu Rodiću, a ovaj ga objavljuje iz delova u svoja dva tabloida: Glasu javnosti i Kuriru, u rasponu od čitavih mesec dana – od 22. septembra pa sve do 27. oktobra; naziv feljtona u prvom je „Legija progovorio – 400 pitanja, 400 odgovora“ i izlazi u 33 nastavka.[13] Fiksacija bilo Ekspresovih bilo Informerovih natpisa Ulemekovog intervjua precizno je centrirana i odnosi se isključivo na jedan označitelj – na Čedomira Jovanovića, čija stranka u to vreme pregovara o budućem sastavu Vlade Srbije sa mandatarom Aleksandrom Vučićem, na koga se time, između ostalog, vrši pritisak da odustane od ma kog vida uključivanja Liberalno demokratske partije u vrhovni organ izvršne vlasti.

Iz prvog dela intervjua, najpre preko Informera, a zatim i TV Pink, akcentuje se događaj hapšenja Miloševića, baš kao na početku onog iz 2007, kada Ulemek izgovara neistine o tome da je akcija izvedena u vili „Mir“ na Dedinju u noći između 30. i 31. marta 2001. godine bila naplaćena pet miliona dolara, dodajući da, s jedne strane, nadležni državni organi nisu bili ti koji su izvodili tu akciju (prećutkivanje da je JSO bila deo specijalne antiterorističke jedinice MUP-a Srbije), dok s druge tvrdi da je apsolutna laž da je za nju angažovan „zemunski klan“. Čitava epizoda se, ipak, od samog starta veštački i krajnje isforsirano aktuelizuje kao kontrateža aferi nastaloj zbog kontroverznog rušenja tri bespravno podignuta objekta u Hercegovačkoj ulici u Beogradu tokom izborne noći, između 24. i 25. aprila 2016. godine, i to za potrebe realizacije projekta „Beograd na vodi“. Jedini zajednički imenitelj i razlog zbog kojeg se ova dva događaja uzajamno dovode u vezu jeste to što u oba slučaja protagonisti koriste zaštitu od javnog prepoznavanja, tj. „fantomke“.

S obzirom na to da sa strane antivladinih snaga „fantomka“ već uživa status kôda, reči iz koje derivira široko polje novih jezičkih upotreba i značenja (fantomska vlast, fantomke kao detalj na naprednjačkoj nošnji, fantom iz Savamale i sl.), ovaj pokušaj izjednačavanja u službi neutralizacije efekata u simboličkoj strukturi (jeziku) poduzima niko drugi do sam Aleksandar Vučić, na tom spoju gradeći novu mistifikaciju, koja je u prošlosti već korištena i na koju u intervjuu referira i Ulemek – da su bivšeg predsednika SRJ zapravo hapsili kriminalci iz „zemunskog klana“, tj. isti oni koji će dve godine kasnije izvršiti atentat na premijera Zorana Đinđića, čime se hoće nabaciti da je tadašnja Vlada Srbije za hapšenje Miloševića angažovala ljude s one strane zakona.[14] Samo nedelju dana kasnije, isto lice koje se na ovaj način, misleći da radi sebi u korist, dotaklo korpusa kriminalizacije svog prethodnika-reformatora, na istoj TV Pink ekskluzivno će za 2018. godinu najaviti podizanje spomenika tragično nastradalom predsedniku Vlade Srbije na Studentskom trgu u Beogradu.

Dok je prvi, pored navedenog, uglavnom posvećen ponavljanju konstrukcija iz Vrzićeve knjige i nosi naslov „Niko u državi nema muda da obnovi suđenje“ (ilustracija vuka koji nosi crvenu ružu u čeljustima na naslovnici), drugi deo intervjua, od 3. juna 2016, već je direktno vezan za lice koje se pojavljuje kao podesni krivac za političku pozadinu ubistva i nazvan je „Čeda je od 2000. bio umešan u sve, političke prevare, kriminalne radnje…“. Još jednom, Informer služi kao podrška, i naslovnica za 4. jun glasi „Čeda je umešan u otmicu Miška“, čime se preko Ulemeka, Vučićević kao deo ekipe „zločinačkog udruženja“ koristi elementima Miškovićevog napada na Jovanovića iz novembra 2007. godine, baš kao što se pridružuje patološkoj mržnji Vojislava Šešelja svaki put kada ovaj nešto ima da izjavi protiv Đinđića ili nekog njemu bliskog, slično kao i Kurir. Ekspres, s druge strane, od svog osnivanja gotovo u svakom broju pregnantno piše na temu političke pozadine atentata u smislu u kojem je spinuju pomenuti kriminalizatori,[15] i intervjuima koje smešta na udarno mesto, s ličnostima (Milorad Ulemek, Božo Prelević, Vuk Drašković, Dragan Milanović, Vilijam Montgomeri, Goran Radosavljević, Vojislav Šešelj i dr.) koje imaju nešto kompromitujuće da kažu bilo o pokojnom premijeru, bilo o njegovom najbližem okruženju, postaje svojevrsna „platforma za ludake“.[16] Najzad, kada je napadima napravljena dobra podloga, 10. juna se objavljuje intervju sa Čedomirom Jovanovićem, označiteljem koji se sve vreme unižava, kako bi se tako obezbedio privid korektnog i fer medija, čiji urednici, po dobro poznatom receptu medijskih atentatora, ne smatraju da su odgovorni za širenje i popularizaciju neistina koje iznose njihovi sagovornici – u istom broju u kojem izlazi i intervju sa Božom Prelevićem, koji brani sve ono što zagovara i ubica Ulemek (obostrana korist).

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj