Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Omnipotencija zle figure

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Četrnaestog juna 2007. godine, nakon što Popović za B92 prethodnog dana demantuje Mihajlovićeve navode iz intervjua u Politici, prvi put u javnost iznoseći da je u januaru 2004. bio prisutan na sastanku u prostorijama Mihajlovićeve firme Lutra u Beogradu, kada je ministar policije predao Subotiću fotokopije šema šverca cigareta, a ne Belu knjigu MUP-a o organizovanim kriminalnim grupama, kao i da je prvi u nizu sastanaka između Mihajlovića i Subotića održan u novembru 2003. u centrali Mihajlovićeve Nove demokratije (ND), na kojem je od Subotića traženo da novčano pomogne kampanju te stranke na parlamentarnim izborima[1] – Mihajlović izdaje saopštenje u kojem tvrdi da su Zoran Đinđić i Stanko Subotić „kolateralna šteta“ Vladimira Popovića i završava ga rečima: „Ali Beba je velika tema.“[2] U isto vreme oglašava se i ministar policije Dragan Jočić, koji sada negira Popovićeve navode, kao i sve ono što je 10. juna izdiktirao Sandi Savić, tvrdeći da ne postoje nikakvi dokazi da je Mihajlović dao Subotiću podatke o akciji „Mreža“.[3] U sinergiji ova dva saopštenja, dakle, treba da proizađe da je Subotiću šemu akcije „Mreža“, o čemu je biznismen govorio u emisiji Insajder još godinu dana ranije, baš kao i Mrgudu, mogao dati samo Vladimir Popović, čovek koji je „kadrirao u BIA“ i koji je, prema rečima nadriadvokata Bože Prelevića, zajedno sa Zoranom Janjuševićem redovno odlazio u prostorije te agencije i nadgledao prisluškivanja, bez ijednog objašnjenja kako je to, budući da je akcija bila toliko tajna, šema iz ruku Dušana Mihajlovića najednom mogla dospeti u ruke Vladimira Popovića.

U tom kontekstu, u narednih više od mesec dana, od 11. juna do 17. jula 2007. godine, teče afera i nastaju sledeći najupečatljiviji natpisi, respektivno: „Canetov Beba“ (Kurir, 12. jun), „Čiji je Cane prijatelj“ (Blic, 14. jun), „Krupne ribe u ’Mreži’“ (NIN, 14. jun), „Mafijaška posla!“ (Kurir, 14. jun), „Beba u mreži!“ (Press, 15. jun), „Skandalozno otkriće: Beba član duvanske mafije?!“ (Press, 15. jun), „Beba se uplašio“ (Press, 16. jun), „Zašto je ovaj čovek iznad zakona: Bebo odbij!“ (Press, 16. jun), „Bebi nije lako“ (Press, 18. jun), „Bebino druženje sa mafijom nije bio državni posao!“ (Press, 18. jun), „Cane svađa Bebu i Duleta“ (Svedok, 19. jun), „Međusobne tužbe Popovića i Mihajlovića“ (Blic, 20. jun), „Don Beba“ (Kurir, 20. jun), „Čeka ih zatvor“ (Pravda, 20. jun), „Jovica Stanišić: Beba umešan u ubistvo Đinđića!“ (Press, 20. jun), „Krimi Beba!“ (Kurir, 21. jun), „Božo Prelević: Beba dilovao, prisluškivao...“ (Press, 21. jun), „Beba štetočina“ (Press, 21. jun), „Istina o Bebi i Čumetu“ (Pravda, 21. jun), „Mihajlovićeve i Bebine optužbe na proveri“ (Blic, 22. jun), „Politička rašomonijada“ (Politika, 22. jun), „Bebina zavera“ (Kurir, 22. jun), „Čeda i Beba su u panici“ (Pravda, 22. jun), „Ko će u zatvor?“ (Press, 22. jun), „Svi u zatvor“ (Pravda, 23–24. jun), „Živković: Ako su tačne priče Dušana i Bebe, jednog treba hapsiti a drugog lečiti“ (Svedok, 26. jun), „Pelene pune tragova“ (Revija 92, 26. jun), „Duvanski dim samo magla“ (Svedok, 26. jun), „Čeda i Beba barabe“ (Pravda, 27. jun), „Mihajlović: Beba kadrirao u DB“ (Blic, 30. jun), „Mihajlović: Mafija došla na vlast posle 5. oktobra“ (Pravda, 30. jun), „Svađa u DOS-ovoj družini“ (Politika, 30. jun), „Šiptarovi transkripti“ (Press, 30. jun), „Kako je Čume oslobađao Zemunce“ (Press, 1. jul), „Đinđić nije bio Bebina marioneta“ (Pravda, 2. jul), „Bratislav Grubačić: Beba laže!“ (Press, 2. jul), „Đinđić bi bio živ, a Beba u zatvoru“ (Pravda, 5. jul), „Istina o njima: Kako je Đinđić otkačio Čedu i Bebu“ (Standard, 6. jul), „Beba, Čume i Legija bili su gospodari Srbije“ (Pravda, 6. jul), „Fidel, Lajavi Ćuran i specijalni tužilac“ (Press, 7. jul), „Osam kilograma dokaza protiv Bebe Popovića“ (Pravda, 7–8. jul), „RTS vs. Beba“ (Kurir, 7. jul), „Asfaltirana istina šefa podzemlja“ (Revija 92, 10. jul), „Beba na poternici?“ (Press, 11. jul), „Čovićeva lista“ (Kurir, 13. jul), „Akcija Mreža proširena na ceo Balkan“ (Standard, 13. jul), „Čedo, nećeš u zatvor!“ (Pravda, 16. jul), „Džulija Džons ili Ben Bolt“ (Svedok, 17. jul).

Osim ovoga, Mišković, Beko i Milka Forcan preko Manojla Vukotića, čoveka uvek raspoloženog da doprinese daljoj satanizaciji, tj. pospešivanju medijskog tetraedra Đinđić–Popović–Subotić–Đukanović, sređuju da odmah početkom jula u Večernjim novostima krene ekskluzivni feljton od deset nastavaka, osmišljen tako da ponavlja delove iz Mihajlovićeve knjige Povlenske magle i vidici, koja je iz štampe izašla dve godine ranije, premda je radi promocije knjige isti sadržaj u istim novinama u 35 nastavaka već objavljivan od 26. juna do 31. jula 2005. godine pod nazivom „Život i politika posle 5. oktobra 2000“. Ovoga puta, međutim, Mihajlović će u stisci s vremenom nespretno krivotvoriti originalan tekst i, bez ikakvih naznaka gde počinje a gde se završava originalni tekst knjige, dopisivati rečenice u kontekstu kriminalizacije Vladimira Popovića, o kojem se, paradoksalno, u toj istoj knjizi izražava u superlativima. Opravdanje za ovakav čin Mihajloviću će, između ostalog, biti i to da mu je „Popović u međuvremenu razvejao magle“ koje je imao, tj. učinio jasnim momente koje nije znao kako tačno da rastumači sve do pojave knjige Svedočenje pred Specijalnim sudom Vladimira Popovića na suđenju za ubistvo Zorana Ðinđića, koju je Helsinški odbor za ljudska prava izdao 2006, a na osnovu koje je tobože izvukao zaključke o njegovoj „pravoj ulozi“ u Vladi Srbije.[4] Iz ovog transkripta, radi osvete su iskorišteni, apstrahovani i istrgnuti iz konteksta detalji koje Popović iznosi na suđenju – protiv njega samog, pa je tako kažnjena upravo pregolema želja i marljivo nastojanje najbližeg Đinđićevog saradnika i prijatelja da se preko jednog maratonskog svedočenja javnosti objasni većina događaja koja je prethodila atentatu na premijera, 12. marta 2003. godine.

Jedna od najneverovatnijih teza na koju treba da se osloni ona o „paralelnoj vlasti“, razrađuje se već u prvom nastavku, a to je da je Zoran Đinđić morao biti ubijen kako bi na vlast od strane stranog faktora bio doveden Vladimir Popović, koji bi priznao državu Kosovo;[5] tajming plasiranja ovog motiva samo je nekoliko meseci udaljen od jednostranog proglašenja nezavisnosti nekadašnje srpske pokrajine, dok u antrfileu pak stoji: „Dok sam bio ministar, nisam znao ko je tajanstveni moćnik koji nam vezuje ruke.“[6] Na ovaj način, bivši sekretar Biroa za komunikacije ne samo što je predstavljen kao mafijaš i kriminalac nego postaje i izdajnik, budući da je, baš onako kako Nikola Vrzić piše u svojoj knjizi, suprotstavljen nacionalizovanom označitelju Đinđić, koji je navodno neposredno pre ubistva promenio svoja gledišta („postao Srbin pred smrt“), a bivši ministar u Đinđićevoj vladi tako dolazi u kontradikciju, zagovarajući isto ono što i svi koji su radili na tome da optužnica za ubistvo premijera bude oborena – dakle, bili protiv svih rezultata akcije „Sablja“, na čijem je čelu Mihajlović politički stajao i stoji u svojoj knjizi. Za Mihajlovića u službi Dragana Jočića, Demokratske stranke Srbije i Miroslava Miškovića, kojem je ta stranka dozvolila pripajanje C marketa i monopolizaciju tržišta roba široke potrošnje, sada svaka pojava Popovića u javnosti nakon smrti Đinđića znači „pranje biografije“: „Zato se Beba upire da bude njegov naslednik i ’apostol’, kako bi svaki napad na sebe predstavio kao napad na samog Zorana. U našim političkim prilikama Zoran Đinđić jeste ’politički svetac’ [totem, prim. aut.], ali Beba nije Đinđićev ’apostol’.“

Lični motiv da potpomogne širenje ove afere Mišković ima i u intervjuu koji je Vladimir Popović dva i po meseca ranije dao za magazin Status, gde ga ovaj naziva „apsolutnim gospodarem i vlasnikom Srbije“, ukazujući na povlašten položaj koji uživa za vreme vlasti Vojislava Koštunice; firma Delta holding 1. maja 2007. godine onemogućila je normalnu distribuciju ovog magazina, dok su Večernje novosti odbile objavljivanje unapred plaćene najave novog broja.[7] Zbog toga je već junski broj Statusa na naslovnoj strani morao da ima Milku Forcan, potpredsednicu Delta holdinga i desnu ruku Miroslava Miškovića, a uskoro i predsednicu Upravnog odbora kompanije Novosti posle nezakonitog prisvajanja akcija od strane Milana Beka, za koje je platio WAZ. U tom broju objavljen je ostatak razgovora s Popovićem, iz kojeg je izostavljen jedino deo o tužbi protiv Dragana Đilasa, koja je u vreme vlasti Zorana Đinđića preko Gorana Vesića podneta zbog saznanja do kojih je posle 5. oktobra 2000. godine došao Popović – da je ovaj učestvovao u iznudama i reketiranju određenih preduzeća u Beogradu. Glavni urednik ovog magazina Slaviša Lekić je, najpre uveravajući Popovića da će detalj o tužbi biti objavljen, zatim ga obmanjujući dostavivši mu specijalan primerak u kojem je isti odštampan, na kraju priznao da je bio pod Đilasovim pritiskom i da mu je prećeno povlačenjem reklama od strane Multikom grupe, čiji je Đilas suvlasnik, i gašenjem lista ukoliko bude objavio taj detalj o njemu.

Iste godine Dragan Đilas postaće ne samo finansijer već i član Demokratske stranke, a godinu dana kasnije, od dela novinara iz redakcije Kurira zajedno s vlasnikom Delta holdinga osnovaće tabloid Press, iza kojeg će zvanično stajati fantomska ofšor firma Amber Press Limited sa Kipra. Od 2004. do 2012. godine vlasništvo Multikom grupe, prema navodima tadašnjeg prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića, poraslo je oko 800 puta, dok je dobit te firme u 2008, kada je Đilas postao gradonačelnik Beograda, iznosila preko 498 miliona, 2009. godine 563 miliona, a 2010. oko 790 miliona dinara. U izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije iz 2011. navodi se da je to telo uz pomoć podataka iz Uprave Trezora Narodne banke Srbije utvrdilo da štamparija Big print, kao članica Multikom grupe, ostvaruje poslovnu saradnju s impozantnim brojem državnih institucija, među kojima su i one koje se finansiraju iz budžeta grada Beograda, što Dragana Đilasa otvoreno smešta u poziciju sukoba interesa, zbog kojeg pred nadležnim organima nikada nije odgovarao.[8]

Totemizacija Đinđića (Oca prahorde) koja podrazumeva smeštanje označitelja na mesto dijametralno suprotnog znaka od svega čemu je namenjeno, stoga, ponovo je uslov svih uslova za neometan nastavak ubijanja Popovića, koji, prema rečima Mihajlovića, „nastavlja da politički sahranjuje mrtvog Đinđića“.[9] Prepisano iz knjige, u šestom nastavku na jednom mestu stoji da je Popović „vešti menadžer i sposoban stručnjak za marketing, čovek koji razmišlja 200 kilometara na sat i koji je jedini mogao da prati Đinđićevu operativnu brzinu rada“, da bi onda poslednja nakalemljena rečenica u članku glasila: „Tek Bebino svedočenje otkriva da je veću ulogu od Predsedništva DOS-a, Vlade i njenog kolegijuma imao trio: Beba – Čume – Legija.“[10] S tim u vezi, Miškoviću za ljubav, famozni novac od otmice ovog tajkuna iz marta 2001. godine može postojati tek kao deo Popovićevog plana da se „podmire zasluge kriminalaca za petooktobarske promene“ (Mihajlović za razliku od ostalih tokom čitave afere pažljivo izbegava da pomene Čedomira Jovanovića, budući da se Liberalno demokratska partija nalazi u parlamentu i da mu nije potrebno da joj se konfrontira).[11]

Uprkos tome što pati od ovakve prenagojenosti označenim, označitelj Vladimir Popović u aferi „Mreža“, čije jezgro uzgred uopšte nije Popović nego Subotić, postaje toliko velik da se stiče utisak da uspeva u sebe da usisa sve negativno na političkoj sceni od petooktobarskih promena naovamo; tako su Prelevićeva „štetočina“ ili Tijanićeva „bubašvaba“ isprojektovani da izazovu kolektivno gađenje, koje onda nužno zahteva i omnipotenciju zla, tj. učaurivanje predstave o karakteru koji je spreman na svaku vrstu podlosti. U tom hranjenju medijskog označitelja prednjači upravo lice čija simbolička identifikacija (renome) zavisi od toga koliko će crnim uspeti da načini Popovića – Dušan Mihajlović, a koliko se u toj raboti pretvara u opsesivnog neurotičara (Frojdovog čoveka pacova) kojem pretnja po sebe niče na svakom koraku, najočiglednije se vidi u već pomenutoj emisiji Poligraf, emitovanoj 18. juna 2007. godine na TV B92. U jednom trenutku razgovora s Jugoslavom Ćosićem, Mihajlović, koji emisiju Insajder već uveliko označava kao Popovićevu „predstavu“, a ovoga kao njenog „režisera“, počinje na svaki pomen vršioca radnje u rečenici – Stanka Subotića (glavnog svedoka njegovih krivičnih dela) – da ispravlja voditelja i da taj označitelj redukcionistički zamenjuje Popovićem, u koga se zbog omnipotencije sliva sva krivica.

Najednom, u jezičkoj strukturi više ništa nije koherentno i postaje delirijumsko: „Vi ste rekli da izveštaj o švercu cigareta nije bio gotov do 8. marta 2004. godine. Ovde na izveštaju stoji da je ova šema napravljena u septembru 2003. godine. Vrlo je teško poverovati u to da Vi niste imali nikakvu informaciju. I ovo je šema za koju Cane Subotić tvrdi da ste mu je pokazali, on je prepoznao u intervjuu sa našom koleginicom Brankicom Stanković. – To tvrdi gospodin Beba. – Ne, to tvrdi gospodin Subotić. – To tvrdi gospodin Beba. – Ne, nije tako, gospodine Mihajloviću. – Beba ne poznaje, odnosno gospodin Cane Subotić ne zna... – Jeste li gledali intervju sa Canetom Subotićem? – [...] ne zna šta je Bela knjiga, šta je ’Mreža’. – Čekajte, gospodine Mihajloviću, on je javno, pred stotinama hiljada ljudi u intervjuu sa mojom koleginicom za Insajder, rekao da ste mu Vi pokazali shemu iz policijske akcije ’Mreža’, pokazao je ovaj papir i rekao: ’To je ta šema.’ – Ne, to nisam ni video... – To ne tvrdi Beba, to je javno tvrdio gospodin Subotić. – Ne. – Šta ne? – Knjigu? Sada se sve zna, ja ne mogu da shvatim ovo o čemu vi pričate. – Ja pričam o tvrdnji gospodina Subotića. – Sada se zna ko je dao akciju ’Mreža’ Stanku Subotiću, sada se to zna. [...] – Pa ne, Cane Vas je optužio, gospodine Mihajloviću. – Ne, Beba me je optužio. – Stanko Subotić Vas je optužio. – Beba me je optužio. – Pa čekajte, jeste li gledali Insajder? Jeste li gledali tu emisiju? – Ja sam gledao, ali mi nismo gledali istu emisiju. – To što mislite da je on to je druga stvar.“

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj