Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Samo si još ti ostao, zemljače

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Na suđenju protiv bivšeg ministra policije, Vladimir Popović 26. marta 2009. iznosi analizu u kojoj stoji da je u štampanim medijima u periodu od 11. juna do 17. jula 2007. godine objavljeno 47 tekstova na ukupno 110 strana u kojima Dušan Mihajlović kleveće, difamira i kriminalizuje Popovića, od kojih 20 intervjua i šest izjava koje su ostali mediji zatim dalje prenosili; Popovićevo ime Mihajlović je u toku ovih 36 dana samo na papiru ponovio 489 puta. Štampani mediji koji su prednjačili u kampanji bili su Večernje novosti, Pravda, Press, Kurir i Politika – dakle, s jedne strane mediji u delimičnom vlasništvu države koju vodi Vojislav Koštunica, a s druge u delimičnom ili potpunom vlasništvu tajkuna Miroslava Miškovića i Milana Beka. Međutim, označitelj Popović je još jednom, baš kao povodom tajminga poternice, poslužio svima onima koji su želeli da se pitanje političke pozadine što pre skloni s dnevnog reda – bilo ponovnim pokretanjem priče o duvanskoj mafiji kroz aferu „Mreža“ ili pak diverzionim hapšenjem Radeta Terzića 20. jula 2007, zbog sumnje da je krajem 2001. godine, zloupotrebljavajući službeni položaj okružnog tužioca u Beogradu, vršio pritisak da se ukine pritvor Dušanu Spasojeviću, Miletu Lukoviću i ostalima uhapšenima 30. aprila te godine u Parizu.

Nalog za hapšenje, koje je slično kao i u slučaju Gorana Kljajevića, 12. aprila 2006. godine izvedeno pred televizijskim kamerama, tadašnji tužilac za organizovani kriminal Slobodan Radovanović izdaje samo dan pre isteka svog mandata, dok policija objavljuje da svoje sumnje bazira na izjavama koje je tokom afere „Mreža“ u javnosti davao Dušan Mihajlović, koji je, kako je već rečeno, puštanje članova „zemunskog klana“ pokušao da dovede u vezu s Vladimirom Popovićem, jer je ovaj, u omnipotentnom režimu, stajao i iza otmice Miškovića, za koju su, između ostalog, Spasojević i Luković trebali da budu optuženi.[1] Interesantno je i to da ovo hapšenje dolazi samo tri nedelje pošto Terzić u Poligrafu 26. juna optužuje Dušana Mihajlovića da ga je molio da obustavi istragu protiv Milorada Ulemeka posle incidenta u kojem je učestvovao u klubu „Bojan Stupica“ 15. juna 2001. godine, za šta ga je pre toga optuživao upravo Mihajlović. Tako se aktuelizovanjem slučaja u koji su umešana ista lica (Spasojević i Luković) kao i u slučaju ubistva premijera – umesto ovog drugog – vrši metonimijski premet u smislu (označiteljska obmana) koji u krajnjem na prosečnog konzumenta ostavlja dojam da je zapravo reč o jednom te istom slučaju, pa na taj način više niko i ne pita za političku pozadinu atentata onako kako je to pretilo da prevagne pre lansiranja afere „Mreža“. Rade Terzić, koji je u međuvremenu proveo mesec i po dana u pritvoru, da bi zatim počeo da se bavi advokaturom, oslobođen je svih optužbi 29. decembra 2011. godine, jer nije bilo dovoljno dokaza da je počinio krivično delo za koje je optužen;[2] neobično tvrdoglava upornost Terzića u odbijanju da se, uprkos dokazima policije, sačini optužni predlog za krivično delo zločinačko udruživanje protiv pripadnika „zemunskog klana“ uhapšenih 2001. godine ipak do dan-danas ostaje neobjašnjiva.[3]

Pune tri godine po ovakvom epilogu afere „Mreža“ – čiju zadnju reč daje medijski atentator i tada Kurirov kolumnista Dragoljub Petrović, optuživši u relativizatorskom maniru Zorana Đinđića da je zbog izbora svojih saradnika (bilo Dušana Mihajlovića ili Vladimira Popovića) sam kriv za sopstvenu smrt[4] – Stanko Subotić konačno je u izjavi specijalnom tužiocu Miljku Radisavljeviću, koju integralno objavljuje portal E-novine, 9. avgusta 2010. detaljnije progovorio o svim ucenama Dušana Mihajlovića, čime se nadovezao na neke od poslednjih reči u emisiji Insajder emitovanoj još maja 2006. godine, kao i na intervju koji je 11. maja 2009. dao hrvatskom Jutarnjem listu, gde je nagovestio nešto i o sličnoj epizodi s tadašnjim predsednikom Srbije Borisom Tadićem. Na samom početku izjave Subotić obaveštava tužioca da je 19. marta 2010. godine u Švajcarskoj, gde živi, podneo krivičnu prijavu protiv Mihajlovića i još 22 lica za krivično delo iznude, ucene i reketiranja; potom, govoreći o događajima nakon petooktobarskih promena, ističe da je svaki put na srpskoj granici bio zaustavljan, izdvajan dok policajci telefoniraju i ispituju ga zbog krivičnih prijava koje su 1998. godine bile podnete protiv njega posle akcije koju je po nalogu tadašnjeg načelnika kriminalističke policije Dragana Ilića vodio Miodrag Vuković – premda je Subotić još 1999. pravosnažno oslobođen istih.[5] Tako se dolazi do dela koji je u javnosti 2007. godine iskoristio i Dušan Mihajlović, lažno tvrdeći da je pod tim okolnostima upoznao Subotića.[6]

Polovinom 2003. godine, nakon što ministar Mihajlović daje nalog da se otpočne s policijskom akcijom „Mreža“, za koju nije znao ni njegov zamenik Nenad Milić, do Subotića dolaze podaci o novim aktivnostima Vukovića, sada načelnika Odeljenja za finansijski kriminal UBPOK-a, koji deset godina posle pretresa na Ubu vodi i ovu akciju; ponovo počinje da se proverava Subotićevo poslovanje, inspektori Glušica i Pušić šalju upitnike državama u kojima ovaj ima svoje firme, dok samog Subotića još uvek niko ne kontaktira, niti od njega traži izjavu. U razgovoru s Popovićem, koji već tada nije službenik Vlade Srbije i kojeg je Subotić zamolio da pokuša da sazna o čemu se radi i da li je potrebno da dâ bilo kakav iskaz policiji, Mihajlović negira da je u toku istraga i tvrdi da Vuković to čini jer želi da napiše knjigu o švercu duvana (izgovor koji će nastaviti da figurira). Tom prilikom, međutim, ministar policije insistira da se što pre vidi i upozna sa Subotićem, što se najzad dešava početkom novembra 2003. godine, u prostorijama Nove demokratije, dva meseca po izradi organigrama akcije „Mreža“. Umesto da nešto Subotiću kaže o problemima na granici i o progonu koji svoje korene vuče još iz 1997. godine, Mihajlović ovaj susret koristi da s njim nadalje stupi u direktan kontakt i zamoli ga da, pod obrazloženjem da mu je Subotić „zemljak“ i da je bogat, te da za njega to nije ništa, sa 50.000 evra pomogne kampanju njegove stranke na predstojećim parlamentarnim izborima, baš kao što je to Popović prvi put obelodanio 13. juna 2007. godine. Tu stranku, mimo toga, već finansira Miroslav Mišković, po čijem nagovoru Nova demokratija i izlazi na izbore na kojima samostalno nema nikakvih šansi.

Ispostaviće se da knjiga, za koju tokom 2003. i 2004. Mihajlović govori da je Miodrag Vuković čas piše, a čas ne piše, jeste ona koja će se u štampi pojaviti tek decembra 2007. godine – dakle, pet meseci nakon prvih hapšenja u sklopu akcije „Mreža“ i dve nedelje posle podizanja optužnice protiv Subotića – u koautorstvu s novinarom Vojislavom Tufegdžićem, u izdanju Blica, pod nazivom Oni su jači od nas. Njena poslednja dva poglavlja posvećena su finansijskom kriminalu, tj. dvema akcijama u kojima je Vuković imao eksponiranu ulogu: istrazi o iznošenju novca na Kipar i onoj o švercu cigareta u vreme Miloševićevog režima. Veoma je interesantno da se ni na jednom mestu, pa ni u navedenim delovima, ime Stanka Subotića ne smešta u negativan kontekst; štaviše, demistifikuju se brojne nejasnoće u vezi s njim, segmenti iz afere „Nacional“, i potpuno objašnjava pokušaj Mlađana Dinkića da ga kompromituje preko lažno predstavljenog kiparskog računa na čijem je nalogu bio potpisan Subotićev sestrić Nikola Milošević, tada na mestu direktora firme Dulwich Enterprises Limited, za promet cigareta i sportske opreme, u vlasništvu Subotića. Upadljivo se uzdržavajući da u njoj na bilo koji način komentariše hapšenje članova „Subotićeve grupe“, koautor knjige, koji je, paradoksalno, i prvi od nosilaca akcije koja je dovela do podizanja optužnice protiv Subotića, kao i glavni policijski operativac tokom pretresa njegove firme Mia 1997. godine, iz kojeg datiraju dokumenta sumnjive verodostojnosti i njihove fotokopije kojima će se na sudu služiti zamenik tužioca Saša Ivanić, u poslednjem pasusu knjige ne krije razočaranje takvim epilogom: „Prateći napise u medijima, koji su usledili posle skoro dve godine od kada je prestalo moje angažovanje po toj akciji, bilo mi je jasno da neki značajni akteri, koji su tom akcijom bili obuhvaćeni, nikada neće ugledati sud. Vrlo brzo se skrenulo na periferne teme, a moja očekivanja izgleda da su se pokazala ispravnim jer u pokrenutim krivičnim postupcima, krajem 2007. godine, nije bilo mnogih imena.“[7]

Budući da je Subotić iz Vukoviću znanih razloga, koji mogu nešto reći o njegovom ranijem učešću u manipulacijama tim označiteljem,[8] pošteđen, punu cenu kompromitacije, s druge strane, u knjizi plaća onaj kojeg je po navici i bez ikakvih posledica u Srbiji uvek poželjno kriminalizovati – Milo Đukanović. Na stranici 274, pozivajući se na italijansko tužilaštvo u Bariju, čiju će optužnicu protiv Đukanovića nadležni sud odbaciti nešto više od tri meseca po izlasku ove knjige, Vuković označava premijera Crne Gore kao vođu „međunarodne kriminalne grupe tipa mafije“, da bi nešto dalje izneo dobro poznatu tezu da je Crna Gora koristila Miloševića kao alibi za šverc cigareta: „Vladi Mila Đukanovića mnogo šta je tolerisano, uključujući i šverc cigareta, samo zato što je Milošević u Beogradu bio najvažniji protivnik širenju američkog globalizma.“[9] Da je Vukovićev i Tufegdžićev cilj imperativno održavanje ovog označitelja u negativnom predznaku, ponajbolje govori njihov revolt i razumevanje kompromitacije Zorana Đinđića tokom afere „Nacional“ kao „kolateralne štete“, jer je tekstovima „trpan u isti koš sa Đukanovićem“, o kojem je, prema tome, sve što je pisao Pukanić nesporno. Na ovaj način izvršena je nova postmortem demarkacija: razdvajanje dva označitelja iz tetraedra i njihovo dovođenje u koordinate suprotnih polova – od kojih, da bi jedan mogao nastaviti da se napada, drugi mora u jednom te istom procesu postati totem.[10] Već je opisano iz kojih razloga ovakav koncept, kao šlag na torti u završnici knjige, stimuliše tada glavnog urednika Blica Veselina Simonovića da učestvuje u njenom objavljivanju.

Do narednog susreta između Mihajlovića i Subotića pak dolazi odmah nakon izbora, početkom januara 2004, u prostorijama Mihajlovićeve firme Lutra u Beogradu, u Ulici majke Jevrosime 23, kada započinje ucenjivačka pasivno-agresivna predstava Mihajlovića. Pasivni režim podrazumeva njegovo samosmeštanje u poziciju nemoćne figure koja više neće biti ministar, na čije mesto dolazi čovek iz „suparničkog tabora“ (eksproprijacija DSS-a i Koštunice kao Đinđićevih neprijatelja), da ne može više da kontroliše čime se bave trojica inspektora, da su oni ti koji su glavni problem i rade mimo zakona, zatim pak da Jočić manipuliše njima i koristi šemu da bi ucenjivao ljude na njoj, a da je on tu između dve vatre i u najboljem slučaju samo posrednik. Aktivni režim tiče se agresivnih pretnji, plašenja i iskaljivanja nezadovoljstva svaki put kada bi Subotić, koji već naslućuje šta se dešava, pokušavao da odugovlači i ne usliši zahteve Mihajlovića.[11] Prilikom tog susreta Mihajlović predaje Subotiću u prisustvu Popovića veliki koverat sa pedesetak papira (izveštaj o akciji „Mreža“ izrađen u septembru 2003. godine), uključujući i dijagrame. Krajem istog meseca, i samo nekoliko dana uoči predaje dužnosti novom ministru policije Draganu Jočiću, Subotić i Mihajlović sastaju se nasamo u ciriškom hotelu „Doldler“, gde mu ovaj predočava novu šemu na kojoj se nalazi pri vrhu zajedno s najvećim švercerima u vreme vlasti Slobodana Miloševića, za sve krivi Vukovića koji to radi po nalogu Državne bezbednosti, te počinje otvoreno da traži od Subotića novac kako bi sprečio štetu koja bi mu objavljivanjem takvog izveštaja bila naneta.[12]

Odmah po prvoj predaji izveštaja Subotiću, januara 2004. godine, on i Popović produžuju u agenciju Spektra, smeštenu u ulici Ive Lole Ribara, kod Ateljea 212, i pozivaju na sastanak ministra pravde u ostavci Vladana Batića, koji telefonom upozorava Mihajlovića; tamo zajednički donose zaključak da se do daljnjeg vidi kuda vode njegovi postupci i šta zapravo želi pre nego što budu preduzeti bilo kakvi drugi koraci. U danima koji slede, Subotić će papire koje je dobio pokazati i Milanu Milanoviću Mrgudu, budući da se i on i njegova supruga nalaze na šemi, i ispričati mu sve detalje u vezi sa susretom koji se odigrao u Majke Jevrosime. Milanović, zabrinut oko toga dokle se odmaklo sa istragom, odlazi u policiju početkom 2005. godine i raspituje se šta se dešava s akcijom „Mreža“; kada ga zabezeknuti policajci pitaju odakle mu uopšte informacije o tome, Mrgud, kako bi zaštitio svog poslovnog partnera Subotića, izgovara upravo ime čoveka za kojeg je iz Subotićeve priče saznao da je jedini pored Dušana Mihajlovića još bio prisutan na sastanku u beogradskim prostorijama Lutre 2004. godine – Vladimira Popovića. Na taj način nastaje službena beleška kojom će novinari NIN-a Slobodan Ikonić i Nikola Vrzić prvi put manipulisati 2006. godine.

Konsultovavši svoje advokate, Subotić nastavlja da prima Mihajlovića i nedelju dana nakon susreta u „Dodleru“, ovoga puta u Parizu, u advokatskoj kancelariji opremljenoj prislušnim i uređajima za nadzor, kada ovaj stavlja praznu torbu na sto i sugeriše biznismenu da je napuni parama, na šta Subotić odgovara da ne raspolaže sa toliko gotovine i da eventualno može da investira u konkretne projekte; u ovoj prilici Mihajlović tvrdi da Vuković više nema nikakve veze s akcijom „Mreža“ i da je sada sve u rukama Glušice i Pušića. Momenat s gotovinom, tj. predstavom onoga koji reketira da onaj koji se reketira raspolaže enormnom svotom novca u kućnom sefu, koja je instantno dostupna, psihološki je veoma indikativan i predstavlja prisilnu i repetitivnu karakteristiku kako Dušana Mihajlovića, tako i, ispostaviće se, Borisa Tadića – formu nelagodnosti koja se zbog svesti o ilegalnoj radnji što pre želi napustiti i iz nje iskoračiti prostim oduzimanjem materijalnosti, tj. novčanica (poput silovatelja koji odbija da prolazi kroz proces osvajanja i zavođenja, te nakon što ostavlja seme u telu žrtve, ne želi više da ima ništa s njom).

Sve vreme od susreta u Cirihu, Mihajlović insistira na zlatnom pravilu – da Subotić o njihovom viđanju ne obaveštava nikoga, a posebno ne Vladimira Popovića (koji bi to odmah nazvao pravim imenom), pa tako i peto viđenje po redu, posle nekoliko nedelja, u Španiji, prolazi bez njega, ali u prisustvu Slobodana Radulovića, tadašnjeg generalnog direktora C marketa i potpredsednika Nove demokratije. Njega Mihajlović dovodi kako bi simulirao projekat ulaganja, tj. tuđim novcem pomogao akcionarima da kupe C market, da isti ne bi, kao što je već rečeno, dopao u ruke Miroslava Miškovića (koji istog trena kada Nova demokratija postaje vanparlamentarna, prestaje da je finansira) i naknadno bio uključen u monopolistički lanac Delta M – nalažući Subotiću da jednokratno na Radulovićev račun prebaci iznos od 20 miliona evra, ne sudeći o tome da li igde na svetu postoji banka koja tako nešto može da dozvoli na taj način i u tako kratkom roku.[13]

Ovaj sastanak, koji ima oblik kvaziposlovnog, praćen je novim, u Francuskoj, sa istim učesnicima, na kojem se formira stručan tim kako bi se pomoglo C marketu, da bi se sve završilo 8. maja 2004. godine susretom u manastiru Soko grad, koji je Subotić finansijski pomogao, odakle on i Mihajlović odlaze na Povlen, gde mu ovaj pokazuje novi organigram (treći po redu), na kojem se Subotić sada nalazi znatno niže nego što je to bio slučaj s crtežom koji je krajem januara dobio u Cirihu. Da bi ga potpuno odstranio iz šeme, paralelno tvrdeći da sve kontroliše Jočić i da to ekipa oko njega traži, Mihajlović govori: „Zemljače, možda ćeš jednog dana i ti saznati neke od tajni. Ali, moraš da se otvoriš! Ajde, koliko možeš, pa da problem rešimo! Je l’ ti pedeset [miliona evra, prim. aut.] nije puno?“ Kada mu Subotić napomene da je već pristao da učestvuje u finansiranju C marketa, bivši ministar policije nastavlja, pokazujući da ni ime Miškovića više nije na šemi: „Zemljače, najebaćeš, ne budi glup! Svi su već platili svoj deo, ostao si samo ti, pa ne misliš valjda da možeš da se izvučeš! Nije valjda Miško pametniji od tebe?“[14] Na odgovor Subotića da ništa protivzakonito nije uradio i da ne vidi razlog zašto bi uopšte bio na nekakvom crtežu, sledi ponavljanje rečenog: „Ma jebeš zemljače zakon, kakav zakon, ako ne platiš najebaćeš!“[15] Opet od njega zahtevajući gotovinu, biznismen uplašen pretnjama bivšeg ministra predaje mu 200.000 evra koje su bile namenjene za radove na crkvi na Ubu, povlači se iz posla oko C marketa i od tada počinje da izbegava svaki kontakt s Mihajlovićem.[16]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj