Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: Susret u hotelu Ric

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Svest o participiranju u zabranjenim radnjama kod Tadića, baš kao i kod Mihajlovića, stvara uslove za kompulzivno ponašanje subjekta i sve dublje poniranje u njegovu iracionalnu prirodu. Kod profesora psihologije u gimnaziji to je posebno uočljivo: u vremenu nakon određivanja mere pritvora i stavljanja njegovog imena na Interpolovu poternicu, Subotić saznaje od Božidara Maljkovića, jednog od ljudi koji su u prethodnom periodu nosili novac Ružici Đinđić, o veoma neobičnom razvoju događaja. Ubrzo pošto je sav novac isplaćen, Tadićeva supruga Tatjana bez ikakvog objašnjenja prekida prijateljske odnose s Maljkovićevom suprugom, čija je inače bila veoma bliska kućna prijateljica; u potrazi za razlogom šta je do toga dovelo, Maljković od prijatelja iz BIA saznaje da se nalazi na merama praćenja i prisluškivanja – pod sumnjom da po nalogu Stanka Subotića planira da izvrši atentat na predsednika Srbije. Ovakvom grotesknom izmišljotinom koju istražne sudije netremice gutaju u periodu njegove vlasti, baš kao i u slučajevima prisluškivanja Dragana Markovića Markonija (zbog Ivice Dačića) ili Vladimira Đukanovića iz SNS-a (zbog Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića), Tadić posredstvom svog šefa kabineta Rakića, a ovaj preko Rodoljuba Milovića i Milorada Veljovića, pokušava da motri ne na objekt prisluškivanja, već na lice s kojim je ovaj u kontaktu i da preko Maljkovića dozna šta Subotić zapravo namerava da učini i kako će da reaguje na podizanje optužnice u svetlu upravo predate gotovine od ukupno 1,1 milion evra. Tako, zloupotrebljavajući institucije bezbednosti u lične i političke svrhe, briga Borisa Tadića za posledice svojih nedela, uokvirena fantazmom navodne Subotićeve želje da mu se zbog toga osveti (učini ono za šta će ga uskoro optuživati da je učinio Pukaniću) pronalazi svoju narcisoidnu, ali i patološki ambivalentnu formu u imagu atentata (’toliko sam velik i važan / veliku grešku načinio, da jedino moja smrt može nadoknaditi njegov bes / moju krivicu’), koju će uz pomoć mešetara Ratka Kneževića, zeta Ljiljane Raičević iz afere „Moldavka S. Č.“, javno perpetuirati u više navrata.

Budući da mu je Šutanovac preneo da Tadić više ne želi da kontaktira s njim, Stanko Subotić pre saznanja koje će mu preneti Maljković, a neposredno po izdatom nalogu za hapšenje, određivanju mere pritvora, raspisivanju međunarodne poternice i najave optužnice, preko posrednika šalje Tadiću poruku s molbom da se, s obzirom na uticaj koji ima na tužilaštvo i sudove, ta mera ukine, da se dozvoli njegovo saslušanje u svojstvu osumnjičenog, kao i da mu se kasnije omogući odbrana sa slobode uz odgovarajuće jemstvo. Ubrzo stiže odgovor da predsednik Srbije i lider Demokratske stranke nema ništa protiv toga, ali da se plaši da će opozicija (Srpska radikalna stranka) to da iskoristi protiv njega, pa predlaže Subotiću da najpre vidi s Nikolićem da li ovaj pristaje da od toga ne pravi politički slučaj. Kao posledica ovoga dolazi do interakcije u hotelu „Ric“ u Parizu, oktobra 2007. godine, između Tomislava Nikolića, tadašnjeg zamenika predsednika SRS, i Aleksandra Vučića, s jedne, i Mila Đukanovića, koji sedi za susednim stolom u društvu Stanka Subotića i drugih, s druge strane. Nikolić i Vučić se pozdravljaju sa Đukanovićem, kada premijer Crne Gore koristi priliku da Tadićevog glavnog političkog konkurenta upozna sa čitavom situacijom tada osumnjičenog za šverc cigareta; budući kandidat na predsedničkim izborima obećava da neće zloupotrebljavati Subotićevo ime i učestvovati u njegovoj daljoj kriminalizaciji, o čemu po povratku u Beograd obaveštava i samog Borisa Tadića.

U tom trenutku nastupa novi Tadićev kompulzivni momenat: umesto da se prihvati izlaz iz fantazma zbog primljene gotovine iz Fonda za razvoj demokratije koji Subotić nudi, fantazam se, paradoksalno, još više podgreva i diže na novi stepen – kao parazit u međuvremenu toliko srastao sa subjektom da ovaj više ne može bez njega i da se na neki način ne identifikuje s njim – pa Tadić, koji prema svedočenju Vesne Pešić nosi sa sobom pištolj kada odlazi u privatne posete, odmah izražava Miodragu Rakiću bojazan da je Subotić sklopio nekakav dogovor s Nikolićem, da će sada finansijski da pomaže opoziciju ne bi li ga kaznio (krivica) i svrgnuo ga s vlasti. Rezime simptomom šifrovane poruke jeste sledeći: Subotić je osoba kojoj se ne sme verovati i dozvoliti ništa od onoga što traži, jer je to zapravo put da raskrinka ulogu kabineta predsednika Srbije i Demokratske stranke neposredno pre hapšenja u akciji „Mreža“.[1] Ovo pak u potpunosti objašnjava zbog čega se dalje u tri navrata za vreme vlasti Demokratske stranke i s njom povezanih sudija odbija Subotićeva ponuda za jemstvo u iznosu od najpre 700.000 evra (24. april 2008), zatim 2.000.000 evra (17. maj 2008) i najzad 5.000.000 evra (11. novembar 2010), kao i zašto saopštenje DS-a, pošto je optuženom 12. jula 2013. za oko deset puta manji iznos od poslednjeg ponuđenog dozvoljeno da dođe u Beograd, ponajviše govori o uticaju koji je taj režim imao na Specijalni sud.

Uprkos tajnosti na koju su se, zbog delikatnosti situacije koja bi se teškom mukom objasnila bilo crnogorskoj, bilo srpskoj javnosti (prisustvo dva aktivna označitelja iz tetraedra za medije samo po sebi kompromituje interakciju), obavezali svi učesnici susreta u hotelu „Ric“, uključujući i Tadića, upravo je on prekida obelodanjivanjem onoga što je već saopštio Rakiću – svom prijatelju iz Londona Ratku Kneževiću. Ovog spavača aktiviraće onda kada mu to najviše bude odgovaralo – dve godine kasnije, u vreme dok režim Borisa Tadića najpre uništava, a zatim stavlja pod svoju kontrolu još jednu Subotićevu imovinu, distributerski lanac Futura plus; tri meseca posle hapšenja Sretena Jocića, koji se naknadno sumnjiči za ubistvo Ive Pukanića i pokušava ubediti da za nalogodavce označi Mila Đukanovića i Stanka Subotića; dva meseca kako Subotić u intervjuu za hrvatski Jutarnji list prvi put progovara o ucenama Dušana Mihajlovića i odbijanju Demokratske stranke da mu pomogne da se brani sa slobode; i najzad, nepunu godinu kako su opozicioni akteri sastanka Nikolić i Vučić osnovali proevropsku Srpsku naprednu stranku. Knežević se tako posle pet godina spavanja budi 21. jula 2009. i u intervjuu za crnogorske Vijesti uzima ulogu lažnog insajdera, koji je spreman da dokumentuje optužbe da „balkanski duvanski kartel“ (Đukanović i Subotić) stoji iza ubistva hrvatskog novinara i kolege-reketaša iz 2008, dok motiv pronalazi u tekstovima o „duvanskoj mafiji“ koji su počeli da izlaze sedam godina pre njegove smrti. Tek usput se navodi detalj o susretu u hotelu „Ric“, do kojeg je, prema Kneževiću, došlo „jer Subotić i Đukanović odavno imaju plan zavladati medijskim i političkim prostorom bivše Jugoslavije, a zarad svojih poslovnih interesa i ilegalnih aktivnosti“ (matrica ponovljena od strane Milovića u Kuriru, 2014. godine).[2]

Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić potom na pitanja novinara odgovaraju da je do susreta sa Đukanovićem došlo, ali da je to bilo slučajno, da je Đukanović sedeo za susednim stolom i da je susret trajao svega nekoliko minuta, jer su lideri SNS-a „bili s ljudima koji su trebali da potpišu ugovor o izgradnji gasne stanice u Novom Sadu“, dok Subotića ne pominju ni jedan ni drugi.[3] I Subotić, koji sve vreme kao slobodan čovek živi i radi u Švajcarskoj, u već pomenutom intervjuu za E-novine 17. septembra 2013, da bi tada već predsednika Srbije Nikolića i prvog potpredsednika Vlade Vučića zaštitio od tetraedarske matrice kriminalizovanja, tj. od sopstvenog označitelja – kategorički negira da je on lično kontaktirao bilo s Nikolićem ili Vučićem, te da ovi imaju bilo kakve veze s njim.[4] Za tili čas, crnogorsko-srpska medijska transverzala Dan–Vijesti–Monitor–Blic–Kurir–Press–Politika–Večernje novosti–B92–Danas ponovo se uspostavlja, njeni novinari se kao po komandi pale na pomen reči „duvanska mafija“, ’Cane’ i ’Milo’, pa tako Kneževićev intervju prenose svi mediji u Srbiji, a posebno Blic Veselina Simonovića, koji je pod neposrednom kontrolom Tužilaštva za organizovani kriminal i Miodraga Rakića, i koji dva dana po objavljivanju teksta u Vijestima ponovo reciklira isti i pravi od njega novi prilog pod naslovom „Knežević povezao Caneta sa devet ubistava“, predstavljajući Subotića kao serijskog ubicu.[5] Samo pet dana kasnije, Kneževiću će biti sređeno da dâ intervju i tom srpskom tabloidu, u kojem će konačno izvršiti svoj zadatak, tj. sasvim precizno ocrtati i time javno ospoljiti kompletan prethodno pomenuti fantazam Borisa Tadića, vršeći umesto njega svojevrstan acting-out – tezom da je predsednik Srbije životno ugrožen od strane onih koji su ubili i Ivu Pukanića, i da to može da potvrdi i predsednik Hrvatske, što Stjepan Mesić, zgranut, odmah demantuje.[6]

Zbog izjava koje je Ratko Knežević davao u medijima na račun premijera Mila Đukanovića, Više državno tužilaštvo u Podgorici pokrenulo je 2009. godine istražni postupak; prvi problem na koji je ova institucija naišla bila je nedostupnost i neodazivanje Kneževića pravosudnim organima Crne Gore (pobegao najpre iz Crne Gore, a potom i iz Hrvatske u Englesku), pa je zbog toga 21. januara 2010. poslata zamolnica Župljanskom sudu u Zagrebu da pokuša da obezbedi saslušanje Kneževića, što isti uspeva tek 25. oktobra 2012. godine. Lice koje se brojnim redakcijama predstavljalo kao ključni unutrašnji čovek i svedok kriminalnih poslova Subotića i Đukanovića pred sudom izjavljuje da nema nikakvih saznanja o tome ko su naručioci i izvršioci ubistava o kojima je govorio u medijima, te da je „pokojne Žugića, Raspopovića i Sekulića samo površno poznavao i da nikada nije čuo da im je neko pretio ili da su se plašili za svoju bezbednost“.[7] Budući da je (samo pred sudom) povukao svoje navode i time priznao da je obmanjivao javnost, tužilaštvo u Podgorici bilo je prinuđeno da januara 2013. arhivira ovaj predmet;[8] prevarant Knežević za nešto više od pet meseci, od 21. jula pa do kraja 2009. godine, korišten je u srpskim medijima ravno 100 puta kako bi se Subotić predstavio u negativnom kontekstu.[9]

Uprkos tome, epizoda u pariskom hotelu „Ric“ više puta je od 2009. godine reaktualizovana kao dokaz Đukanovićeve i Subotićeve navodne pomoći u rasturanju SRS-a i finansiranju SNS-a, zatim zavere s kriminalnim strukturama s ciljem rušenja Tadića s vlasti, i najzad zaloga za budućnost zbog kojeg će epilog na sudu u predmetu „Subotićeva grupa“ krajem 2015. godine biti oslobađajući; upravo zbog toga, nimalo slučajno, ovu sintezu u Crnoj Gori najčešće izvodi sestra od strica Borisa Tadića i izvršna direktorka nedeljnika Monitor Milka Tadić Mijović i ekipa bliska njoj. Najbitnije, trenutak u kojem se obelodanjuje susret u hotelu „Ric“, kao demonstrativno ogledalo patologije Borisa Tadića, nosi višestruki značaj, jer se može smatrati uslovom za kontinuitet konstelacije iz medijskog triedra ponovo u tetraedar, u koji na šest godina upražnjeno mesto konačno stupa označitelj Aleksandar Vučić, čime ujedno i prvobitni zavet tajnosti oko susreta u budućnosti pokazuje sve razloge svoje opravdanosti.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj