Foto: Oksana Toskić

KAD PORASTEM BIĆU NOVINAR: London bridge has fallen down

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Od dana kada je objavljen članak kojim se disertacija Nebojše Stefanovića, protivno svim akademskim procedurama, unapred proglašava plagijatom, počinju hakerski DDoS napadi na sajt Peščanik; priroda njihovog napada jeste eksponencijalno uvećavanje pristupnih zahteva u jedinici vremena sa čitave mreže servera i računara širom sveta, koji simuliraju realne korisnike i opterećuju kapacitet i zaštitu servera na kojem se taj sajt nalazi. Članak tabloidnog naziva je, ne baš uobičajeno za ovaj sajt, objavljen u nedelju, na dan kada se u 21 čas emituje Utisak nedelje u kojem četvrti po redu akter afere i deo povezanih lica sa FPN-a Đorđe Pavićević dobija zadatak da izreklamira tekst „mladih naučnika“, objavljen, silom prilika, na marginalnom sajtu sa slabom čitanošću za koji s vremena na vreme piše i Marko Milanović, jedan od portparola „vrednih operativaca“ iz Engleske. Napadi počinju još u popodnevnim satima, a u početku se ispoljavaju kao apsolutna ili relativna nemogućnost da se korisniku za kratko vreme učita sadržaj sa sajta; najjači napad tog dana izvršen je oko 20 časova, jedan sat pre početka emitovanja emisije Olje Bećković, tako da je u trenutku kada Pavićević upućuje na tekst on uglavnom već teško dostupan.[1] Sistem administrator i vebmaster sajta između ostalih detektuje i IP adresu koja pripada serveru Megatrenda, a tadašnja novinarka Peščanika Milica Jovanović, koja će uskoro biti izbačena iz „građanističke crkve“ zbog sumnje da želi da se umeša i rasturi intimni odnos urednica Svetlane Lukić i Svetlane Vuković, uzima ovaj podatak i bezuspešno pokušava da ga predstavi kao najbitniji: „Za razliku od juče, kada je napad išao pre svega sa Megatrendovog servera, iz Srbije i nešto malo iz komšiluka, danas je napad razuđen i udari stižu iz Kanade, Češke itd., dok se za napade iz Srbije umesto Megatrendovog servera koristi proxy Akademske mreže Srbije.“

Odmah po saznanju za ovaj slučaj, načelnik Odeljenja za visokotehnološki kriminal MUP-a Srbije Saša Živanović pokreće istragu, uzima podatke koji su prikupljeni sa Peščanika i ubrzo obaveštava zaposlene da se serveri Megatrenda i njegov provajder u Srbiji najčešće koriste kako bi se hakerski DDoS napad što bolje razgranao,[2] ali da to nužno ne znači da je napad iniciran od strane nekog s tog univerziteta, niti da isti ima bilo kakve veze s tim.[3] Zanimljivo je da će konzervativni Peščanik i pomenuta novinarka ismevati sugestiju Živanovića da server tog sajta nije previše jak i da je neophodno da pređu na drugi, koji će im pružiti bolju zaštitu, samo zbog toga što je do te informacije došao preko određenih foruma, polemišući s njim kako nije problem u bezbednosti već u „kapacitetu“. U međuvremenu, a pokazaće se i tendenciozno, Peščanik svoje aktivnosti sve više počinje da bazira na svojoj Fejsbuk stranici, gde se tekstovi u vezi s aferom pojavljuju i cirkulišu unutar jedne hermetične zajednice koja je kivna na vlast, Vučića, gde se ne toleriše ni najmanja disonanca i iz grupe odstranjuju svi koji dobronamerno skreću pažnju da se u periodima DDoS napada ne mogu jednoznačno izvesti tvrdnje o naglo povećanoj čitanosti sajta.

Ova grupa fanatika tako unapred tumači obaranje sajta kao još jedan u nizu slučajeva cenzure po istom afinitetu prema kojem i Stefanovićev rad već smatraju plagijatom, a o njihovoj rigidnosti u prilog govori i činjenica da u tematu o ovoj aferi neće biti uvršten nijedan tekst kojim se polemisalo s akademskim manipulantima iz Engleske i Srbije, već samo odgovori na njih, i to bez ikakvih linkova na članke na koje referiraju. Još zanimljivije, uporedo s tako živom aktivnošću na Fejsbuku, sam sajt Peščanika narednih čitavih deset dana od početka napada uopšte ne funkcioniše kako treba, kao da se niko ozbiljno i ne stara da reši problem i napusti kontaminirani server. Štaviše, provajder koji brine o bezbednosti i zaštiti sajta E-novine, medija nekada bliskog Peščaniku, kontaktira vebmastera tog sajta s ponudom za pomoć i dobija negativan odgovor uz obrazloženje da urednicama Peščanika Svetlani Lukić i Svetlani Vuković savršeno odgovara trenutni razvoj situacije – tj. da im sajt neko vreme ne radi, znajući da policija neće moći tako lako i brzo da pronađe počinioce.[4]

Tek krajem juna, Peščanik prelazi na novi server i tek tada nastavlja da radi normalno, uprkos napadima koji i dalje traju, ali ne istim intenzitetom, dok se cinizam i ismevanje odluka policije da zatraži međunarodnu pomoć iz zemalja sa čijih servera su napadi takođe došli neometano nastavljaju. Godinu dana kasnije, 8. juna 2015, kada se čitanost sajta vratila na onaj nivo koji je imao i ranije, Više javno tužilaštvo u Beogradu obavestilo je urednice Peščanika da je do tada „uputilo 5 zahteva za prikupljanje potrebnih obaveštenja MUP-u Republike Srbije – SBPOK – Odeljenju za borbu protiv visokotehnološkog kriminala; 2 predloga za izdavanje naloga za lociranje mesta sa kog se obavlja komunikacija; na osnovu predloga tužilaštva, a po naredbama Višeg suda u Beogradu, izvršen je pretres stanova na 2 lokacije u Beogradu i od korisnika stanova je oduzeta elektronska oprema koja je upućena na veštačenje Službi za specijalne istražne metode MUP-a Republike Srbije“.[5] Natalija Miletić iz Berlina, kvazinovinarka priučena letnjim kursem na radiju Deutsche Welle, tvrdiće pak bez dokaza da MUP Srbije nije ni uputio nikakve zahteve za međunarodnu pravnu pomoć – u Kanadu i Veliku Britaniju;[6] napadači ili strukture odgovorne za napad na ovaj sajt, kao i odgovor na pitanje da li su one delovale koordinisano, ili je pak u pitanju bilo više organizovanih grupa kojima je iz različitih interesa odgovarao ovakav učinak, tj. da se aferom skrene pažnja međunarodnih zvaničnika na to šta se sve čini da bi se, naime, sačuvao ugled ministra Nebojše Stefanovića ili pak kaznio Peščanik zbog toga što je jedva dočekao da bude kompromitovan aferom – ni dan-danas nisu otkriveni.

Budući da ovakvom predstavom namernog oklevanja marginalan multiblog Peščanik cementira svoje prisustvo u žiži interesovanja, Svetlani Lukić ukazuje se prilika da odradi svoj deo posla – da slučaj uključi u širi kontekst ugrožavanja slobode izražavanja u Srbiji od strane aktuelne vlasti i to poveže s navodnim „obaranjem sajtova“ dve nedelje ranije, tokom poplava uzrokovanih obilnim padavinama i vanredne situacije u zemlji. Ona već u uvodniku za radio-emisiju, koju Peščanik realizuje dok ne štiti adekvatno svoj sajt, kaže: „Ne znam koliko će još dugo svet tolerisati to što naš predsednik vlade tokom jednog radnog dana malo oponaša Vladimira Putina, malo Vojislava Šešelja, a onda povremeno i nakratko Angelu Merkel i Zorana Đinđića, ali ovde u zemlji ta igranka je završena. On i njegovi saradnici i satrapi sve češće posežu za agresivnošću, diskvalifikacijama i nasiljem. Kao da žele da nam jasno stave do znanja da će ubuduće svakog ko im nešto zameri, nešto ih upita, ućutkati svim sredstvima. Naravno sve u cilju ozdravljenja zemlje i približavanja Evropskoj uniji.“[7] Lukićeva zatim nastavlja, referirajući na skupinu vernika koja je zahvaljujući DDoS napadima migrirala na Fejsbuk: „Već tokom poplava je postalo jasno da će predsednik vlade sa pokvarenjacima, kako nas je nazvao, postupati bez milosti. Mediji koje su demokrate osakatile, sada su satrveni. Sve češće jedino polje slobode ostaje internet. Hiljade ljudi se naselilo u tu virtuelnu Srbiju. Tamo je sagradilo svoje zajednice, svoje puteve i svoje trgove. Ne mogu, a i ne žele da se valjaju u blatu koje svakoga dana prozvodi ova vlast i njeni mediji.“ Najzad, obraćanje se završava pretnjom: „Ako Aleksandar Vučić i njegovi ešaloni stvarno budu jurišali na te virtuelne trgove i ulice, jednog časa tim ljudima neće preostati ništa drugo nego da siđu na zemlju, na prave ulice i na prave trgove. U ovoj zemlji ima još mnogo onih koji su spremni da plate bilo koju cenu da bi ostali slobodni ljudi.“

Ove reči biće joj ulaznica da se tri dana kasnije pojavi na farsičnom skupu „BlogOpen – BlogClosed“ u beogradskom Domu omladine, organizovanom od strane širih delova iste strukture manipulanata i trovača javnog mnjenja koji su iz Velike Britanije predstavljali navodne dokaze o plagijatima, uz moderatora Zorana Stanojevića, jednog od aktuelnih urednika RTS-a, nekadašnjeg uposlenika američke televizije NBC i britanskog BBC-ja, gde radi i njegov kolega, koorganizator skupa Dušan Mašić. Lukićeva će tamo prokomentarisati Vučićevu prepisku s Dunjom Mijatović iz OEBS-a, licem čiji su „tajni izvori“ za informaciju da se Vlada Srbije „meša u rad kritičkih medija“ i uklanja njihove stranice sa interneta isti oni koji ovaj skup i organizuju – kao histeričnu paranoju, da bi vrhunac optužbi pomešan sa hiperostrašćenim uvredama 25. juna dostigla u intervjuu za hrvatski portal H-alter. Po utabanoj BIRN-ovoj formuli, i ona će tvrditi kako je Vučić od Demokratske stranke preuzeo sve mehanizme za kontrolu medija „i dodao na to svoj šešeljevski ’šarm’“: „Uostalom, iskustvo u satiranju medija sticao je dok je bio Miloševićev ministar informisanja. Sada kada nije samo mali od palube nego kapetan, samo mu nebo može biti granica.“[8]

Vlasnica kristalne kugle, što je mandatorna osobina svih koji žele da pišu za Peščanik, predviđa Srbiji i skorašnju ekonomsku katastrofu: „Kada je voda potopila pola Srbije, biblijskim metaforama je pokušao od nas, ali i od sebe, da sakrije monumentalnu nesposobnost države i njenih institucija da nam sačuvaju živote i makar malo imovine. Pošto je shvatio da neće ući u istoriju kao neko ko je za pola mandata preporodio Srbiju, a u drugoj polovini uživao u zahvalnosti naroda, rešio je da menja sliku stvarnosti. A ko mu u tome može više pomoći nego mediji? Ekonomski slom koji sledi, socijalne tenzije i gnev izneverenog zaljubljenog naroda će ga podsticati na sve brutalniji obračun sa medijima i novinarima koji su, s razumevanjem, gledali film Matriks.“

Lice, koje se, s obzirom na neshvatljivu količinu ličnog gneva koji ispušta, ne može nazvati nikako drugačije nego svojevrsnim medijskim krvnikom, osvetnikom za nešto što stalno pronalazi novi objekt, svoj simptom nije uspevalo da suzbije ni u slučaju pokojnog premijera Srbije Zorana Đinđića, kojeg je vrlo često u smislu diktatora i apsolutnog vladara poredilo s Aleksandrom Makedonskim, što nije činilo ni kada je reč o Miloševiću. „I jeste bolji ovaj gnevni predsednik nego onaj koji je sebe toliko dugo štedeo potresa koje donosi stvarnost. Sada je rešio da se razgoliti, i ovako je baš lep. Još samo kada bi izgovorio ono što izgleda misli – narode, vi mene i moju stranku najviše volite, Đinđić je okupirao svu izvršnu vlast u Srbiji, vi ga s pravom ne volite, on laže, petlja s kriminalcima, ’ajdemo na izbore da stvar dovedemo u sklad sa vašom voljom’. Dobro, možda ne baš ovakvim rečnikom ali da se to izgovori, da se pokaže, bio bi to predsednik koga valja poštovati“, demonstrira Lukićeva svoje slaganje s Koštunicom 26. septembra 2001. godine u 64. radio-emisiji.

Tri meseca kasnije, 2. januara 2002, u 78. emisiji je u novogodišnjem raspoloženju: „U stvari, treba da vam čestitam Novu godinu, a ne smem, pošto se sećam kako nam je čestitao Novu godinu i predsednik i premijer, presele su prilično. Đinđić se nije potrudio ni dva minuta da razmisli o tome šta će reći, nego onako, kao da smo maloumni stalno ponavlja – naša tranzicija je najbrža, najlepša, najbolja, i to kaže MMF, i to kaže Svetska banka, i to kaže Evropska banka za obnovu i razvoj, sve držim pod kontrolom, samo nemoj da mi smetate.“ Najzad, dva meseca pred ubistvo, čitateljka NSPM-a 11. januara 2003. godine u 119. emisiji afirmiše još jednog medijskog atentatora na istom zadatku: „Đorđe Vukadinović smatra da uopšte nismo imali šanse ni prilike zato što nam je predsednik vlade Zoran Đinđić. Čuli ste ga, uostalom, u ovoj emisiji. On njega smatra veoma opasnim čovekom, i on je svoj prilog u časopisu nazvao ’Godina spalih maski’. Čitaj – pala je maska Zoranu Đinđiću, pokazalo se šta jeste, a on je u stvari jedan autoritarac.“ Označitelji kao objekti osvete, koja za zakočenu individuu ima status nekakvog sakralnog krstaškog pohoda, ovde sasvim evidentno funkcionišu kao prazne, zamenljive ljušture, dok jedno isto, traumatično, arhetipsko i miloševićevsko označeno odoleva protoku vremena, svakom političkom ambijentu i bez problema se kači na ma koje novo ime.

Kada je postalo jasno da neće doći do ostavke niti do smene ministra policije, meta je preorijentisana na njegovog mentora, koji je ujedno i rektor Megatrend univerziteta, uz uverenje da će se, ukoliko se on uspešno kompromituje i dovede u sumnju njegova naučna biografija, to opet povratno ticati i Stefanovića i još jednom baciti senku ne samo na validnost njegovog rada nego i na svakog studenta koji se ikada odlučio da mu Mića Jovanović bude mentor, ili uopšte upisao studije na univerzitetu kojim on rukovodi.[9] Zbog toga se 7. juna uključuju, i tako otvaraju sve karte, vodeći protagonisti afere – Marko Milanović i Miljana Radivojević – ti „brilijantni naučnici“ iz Petnice, do tada u senci, koji su na osnovu nemogućnosti da pronađu Jovanovićev londonski doktorat iz osamdesetih posredstvom računara, sličnom strategijom kao i protiv Stefanovića, najpre neiskreno tvrdili da samo dovode u sumnju, da bi odmah zatim svaku reakciju mete proglašavali potvrdom te iste sumnje i da takva ide u prilog unapred pripremljenom zaključku da Jovanović zapravo taj doktorat i ne poseduje, što je etički prekršaj zbog kojeg i po zakonu ne može ostati rektor univerziteta.[10] Jovanović zbog medijskog pritiska, ali i zbog poziva Ministarstva prosvete i nauke od 12. juna, koje je takođe preko upita upućenog Londonskoj školi za ekonomiju ustanovilo da Jovanovićevog rada, pa ni njega samog u evidenciji doktoranata te ustanove nema, da rektor odgovori na tvrdnje ili podnese ostavku – sutradan odlazi za London i pronalazi originalan primerak svog doktorata (istog onog čija se fotografija ličnog primerka 7. juna pojavila na sajtu Megatrenda) u arhivi Otvorenog univerziteta (Open University), uredno zaveden i sa pečatom na kojem se nalazi bibliotečka katalogizacija, koji zahvaljujući službenici koja mu to dozvoljava, donosi sa sobom za Beograd.

Ispostaviće se da je Mića Jovanović doktorirao, ne 1983, kako stoji u njegovoj biografiji, već 1989, u okviru tadašnjeg Britanskog saveta za nacionalna akademska zvanja (Council for National Academic Awards), koji je bio vladina prosvetna institucija iznad svih univerziteta sve do 1992. godine, kada je rasformirana, pa je na taj način arhiva fizički prebačena u Otvoreni univerzitet, koji nema nikakve veze sa njegovom zvaničnom arhivom. „U odbrani doktorata [CNAA, prim. aut.] angažovala je dve univerzitetske institucije. U mom slučaju to je bila LSE (London School of Economics), ova koju osporavaju, a druga je Politehnički fakultet u Portsmutu (Portsmouth Politechnic), a to je preraslo u univerzitet“, objašnjava za Večernje novosti Jovanović.[11] Istog dana, 13. juna, Jovanović je dao i sledeću izjavu: „Podnosim ostavku na mesto rektora Univerziteta i na mesto potpredsednika Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), ali ne iz moralnih razloga i što je to od mene tražio minstar prosvete Srđan Verbić, već zato što sumnju u moj doktorat imaju premijer Aleksandar Vučić i lider SPS Ivica Dačić.“ Poznat po svom ekstravagandnom stilu života koji nije krio od javnosti, Mića Jovanović je do dan-danas ostao vlasnik Megatrend univerziteta, koji je ubrzo po okončanju afere koja mu je nanela veliku štetu preimenovan u Univerzitet „Džon Nezbit“ u čast autora svetskog bestselera Megatrendovi iz 1982. godine, što je naziv koji je ovaj univerzitet inicijalno nosio i pri svom osnivanju 1989. godine.

Ubrzo pošto su se dvoje rukovodilaca čitavom aferom oglasili i otkrili svoj identitet, hakovana je i privatna imejl adresa Miljane Radivojević, s koje su zatim, s jasnim motivom retalijacije, na adrese srpskih medija prosleđene korespondencije koje je ovo lice imalo sa ostalim direktnim i indirektnim učesnicima afere. Tom prilikom otkriva se, između ostalog: da Radivojevićeva održava redovnu i prisnu komunikaciju s bivšim rektorom BU Dejanom Popovićem, koji joj je slao upute i pomagao u diskreditaciji Jovanovića, da bi ona, zauzvrat, kod svojih poznanika iz Petnice, ministra prosvete i nauke Srđana Verbića i njegovog pomoćnika Milovana Šuvakova, urgirala da Popović dobije mesto predsednika Nacionalnog saveta visokog obrazovanja; da se Radivojevićeva raspituje o članovima Komisije za akreditaciju i na koji način je moguće iskoristiti aferu da bi se sprečila predstojeća reakreditacija Megatrend univerziteta; da Milovan Šuvakov upoznaje glavne učesnike afere s idejom o komisiji koja bi se formirala radi preispitivanja postojanja uslova za akreditaciju Megatrenda; da je Dejan Popović na vezi s Danicom Popović, s kojom dogovara podršku u vidu teksta koji će biti objavljen u Politici; da ministar Verbić, s druge strane, traži od Miljane Radivojević da se uključi u evaluaciju nacrta novog zakona o visokom obrazovanju; da Drago Inđić, još jedan dugogodišnji saradnik Istraživačke stanice u Petnici i predavač na London Business School, sin Trive Inđića, nekadašnjeg savetnika predsednika Srbije Borisa Tadića, obaveštava Miljanu Radivojević i Marka Milanovića da želi da, zajedno sa stranim investitorima, kupi Megatrend univerzitet (ili da ga pripoji nekom od privatnih poput Singidunuma), da planira da im se finansijski oduži zbog uspele kompromitacije koja spušta tržišnu cenu univerziteta i da predlaže formiranje peticije o ukidanju licence Megatrendu, uvođenju prinudne uprave i stečaja; da je uspostavljena transverzala kojom će, preko Srećka Šekeljića, dugogodišnjeg poznanika i kolege Miljane Radivojević još iz Saveza studenata Filozofskog fakulteta, i njegovog bloga Balkanist, svi prilozi koji idu u korist propagatorima afere „Plagijati“ biti prevođeni na engleski jezik i dalje slati na adrese međunarodnih institucija i njihovih zvaničnika, kao i šerovani na društvenim mrežama u krugovima strane javnosti; da je nemačka Fondacija Hajnrih Bel, inače jedan od glavnih pokrovitelja Peščanika u vreme predsedavanja Volfganga Kloca, koji i kao autor doprinosi antivladinom sadržaju ovog sajta, istovremeno i stipendirala školovanje Miljane Radivojević, ali i pomagala samu aferu. Konekcije sa srpskim tajkunom Miroslavom Miškovićem nisu objavljene, niti su u naznaci.

U emisiji Teška reč na TV Pink, koja se 15. juna emituje u isto vreme kad i već pomenuti Utisak nedelje, Jovanović će sasvim otvoreno pokazati original svog londonskog doktorata, izneti detalje o uzajamnoj korespondenciji zavereničkog udruženja i reći da je hakerski napad na imejl Miljane Radivojević izvršila grupa Anonymous Srbija; ova antivučićevska ćelija visokotehnoloških kriminalaca, međutim, demantovaće svojim saradnicima iz BIRN-a da ima bilo kakve veze s tim, s naglaskom da nikada ne bi učinili ništa što bi išlo u korist rektoru Megatrend univerziteta.[12] Posebnu pažnju izazivaju Jovanovićeve izjave o tome da je bio reketiran od strane urednika pojedinih medija, poput Verana Matića iz B92, Veselina Simonovića iz Blica i Aleksandra Rodića iz Kurira, pa tako na molbu da se u tračerskim emisijama Utisak nedelje i Bulevar B92 prestane s difamacijom i izrugivanjem Megatrendu, Matić zauzvrat traži sponzorstvo štanda izdavačke kuće Samizdat, čiji je direktor, na Sajmu knjiga 2013. godine, u dve tranše od po 600.000 dinara, na šta ovaj pristaje, potpisuje ugovor o sponzorstvu i uredno isplaćuje iznos preko računa. Kada su napadi na Jovanovića i Megatrend u pomenutim emisijama nakon toga pak postali još jači, Veran Matić odgovara da on tu ne može ništa da uradi, jer neće da se meša u uređivačku politiku privatnih produkcija, i da ako je Jovanović mislio da na taj način može da utiče na B92, ne želi više da sarađuju (model reketa veoma sličan kao i u slučaju Predraga Popovića iz srpskog Nacionala prema premijeru Zoranu Đinđiću i Vladi Srbije iz oktobra 2002. godine).

Postoje, međutim, i drugi modaliteti koji su u opticaju, objašnjava Jovanović: „Blic [uprava kompanije Ringier Axel Springer u Srbiji, prim. aut.] je tražio 200.000 evra za jednogodišnje ’strateško partnerstvo’ sa Megatrendom – to znači da možemo da dajemo reklame... da nas hvale, da budu lepi članci o nama, da nam daju oglase, itd. u paketu u svim njihovim izdanjima [Blic, NIN, 24sata, Alo!, prim. aut.].“ Ovaj način reketiranja, u kojem na prvi pogled sve izgleda posve normalno osim „sitnog“ detalja u vezi s novčanim iznosom, prema tvrdnjama tada već rektora u ostavci, ipak usavršava Kurir: „Aca Rodić je apsolutni šampion. Kada je kupio Adria Media grupu, došao je kod mene sa koleginicom za marketing i pitanjem, da li može svaki tvoj student da kupi National Geographic, da im uključiš još 25 evra na školarinu? Oko 27.000 studenata. I sve kad smo preračunali, šta bi to bilo, NG i možda još ponešto, to je bilo oko pola miliona evra godišnje. Tako da je on apsolutni rekorder. Nisam platio ni Blicu ni Aci Rodiću, i onda kad me vidite na naslovnim stranama... Imam dokaze, imam predugovore, imam svedoke...“ Na pitanje Dragana J. Vučićevića da li je slična iskustva delio i s nekim od političara, Jovanović pominje Dušana Mihajlovića, tada budućeg ministra unutrašnjih poslova, koji će tri godine kasnije preko fingirane akcije „Mreža“ reketirati i Stanka Subotića – koji mu je neposredno nakon 5. oktobra 2000. godine preko svog potpredsednika ponudio da se nađe u Upravnom odboru Nove demokratije, a da zauzvrat plaća godišnju „članarinu“ u iznosu od 10.000 DEM.[13]

U to vreme, u pomenutim tabloidima već su, među ostalima, objavljeni i sledeći naslovi: „Megaslučaj u trendu“ (Blic, 9. jun), „Slagao da je doktorirao u Londonu“ (Blic, 13. jun), „Jovanović mi je pretio u prisustvu Obradovića!“ (Kurir, 15. jun), a nakon emisije Teška reč: „Kratke noge u rektora Miće“ (Blic, 17. jun), „Doktore Mićo, naspavajte se!“ (Kurir, 17. jun), „Prodavao višu školu kao fakultet“ (Blic, 18. jun), „Koristio lažne fusnote i nepostojeću literaturu“ (Kurir, 19. jun), „Mića kod Dačića tražio izlaz iz afere“ (Blic, 19. jun), „Milionska prevara“ (Kurir, 20. jun), „Vujačić: Mića nije radio na FPN, izmišlja da je izbačen s posla“ (Kurir, 21. jun), „O Mićinom doktoratu laže i novi rektor“ (Blic, 27. avgust), „Megatrend lakrdija o doktoratu Miće Jovanovića“ (Blic, 28. avgust 2014). Glavni tekst, koji je trebalo da bude osveta za ono što je vlasnik Megatrenda izneo na TV Pink, a koji se danas više ne može pronaći na sajtu Blica, nosi naziv „Mića Jovanović hapšen u Londonu dok je ’spremao’ doktorat“, od 18. juna, u kojem se zloupotrebljava i falsifikuje detalj koji je ispričao nekadašnji ministar policije Radmilo Bogdanović, da je Jovanoviću u jednom momentu tokom boravka u Londonu istekla putna isprava. Bogdanović je odmah za FoNet demantovao navode ovog tabloida da je ikada izjavio da je Jovanović bio hapšen u Londonu 1988. godine i da je, na zahtev njegovog oca, intervenisao da bude oslobođen.[14] Potom je usledio odgovor Blica u kojem se, između ostalog, priznaje da se Bogdanoviću nije dopao kontekst u kome je njegova izjava izašla, jer „on ne želi da se uključuje u napade na Megatrend, gde ima najmanje 20.000 dobrih studenata“. Antivladin internet portal Dnevno.rs već je istog dana kada je objavljen tekst u Blicu imao još manipulativniju varijaciju naslova: „Mića Jovanović ’spremao’ doktorat u londonskom zatvoru“; poruka za čitaoce je jasna – kakav može biti kvalitet doktorata koji se izrađuje iz zatvorske ćelije?

U jesen 2015. godine u naučnom časopisu Arheološkog instituta u Beogradu Starinar br. LXV objavljen je rad Duška Šljivara iz Narodnog muzeja, direktora makroprojekta „Arheometalurgija Vinčanske kulture“ i rukovodioca iskopavanja arheološkog lokaliteta Belovode i Pločnik, u kojem je izrazio sumnje povodom dva poglavlja iz doktorske disertacije Miljane Radivojević, odbranjene 2012. godine na University College London (UCL), koja su objavljena u prethodnom broju Starinara, ukazujući na „netačne arheološke interpretacije, manipulacije publikovanim radovima i etički neprimerene postupke“ autora.[15] Šljivar, koji je na Belovodama korukovodilac od 1993, a na Pločniku od 1996. godine, uz napomenu da je disertacija sa UCL-a zaključana za stručnu javnost naredne četiri godine i da zbog toga nije moguće uraditi detaljniji prikaz, navodi da je u okviru interdisciplinarnih proučavanja napravljen i kolegijalni dogovor sa dr Tilom Rehrenom i Miljanom Radivojević sa UCL u Velikoj Britaniji. „U dva navrata, oni su u depou Narodnog muzeja mobilnim XRF-om pregledali sve uzorke, a oko 500 nalaza je prosleđeno na detaljne analize u London. Dogovoreno je da rezultati analiza služe ’isključivo’ za izradu doktorskog rada M. Radivojević“, piše Šljivar, a zatim dodaje da je „prilikom posete lokalitetu Belovode gospođica Radivojević bez ’znanja’ rukovodioca kopirala kompletnu dokumentaciju sa ovog lokaliteta, koju neovlašćeno koristi u ovom radu“.

Osim toga što ukazuje i na mesta s netačnim citiranjem, članak Duška Šljivara orijentisan je i na profesionalno nezadovoljstvo i neslaganje s interpretacijama materijala na kojima je njegov autor godinama unazad radio, a koje naziva nestručnim improvizacijama, čime je faktički Radivojevićeva optužena da je izvršila neetički čin prisvajanja originalnih otkrića dugogodišnjeg istraživača i svog nekadašnjeg saradnika. Otuda dolazi sledeći zaključak: „Uprkos opstrukcijama sa autorskim pravima, zbog manipulacija nalazima i zbog brojnih tehničkih grešaka, ovaj rad predstavlja kompilaciju već publikovanih rezultata o metalurgiji vinčanske kulture, a dobrim delom i ilustrativnih priloga.“ Šljivareve stavove deli i direktor Arheološkog instituta u Beogradu i urednik Starinara Miomir Korać, koji u prilog tome primećuje da je čak i naziv disertacije Miljane Radivojević „Proizvodnja metala u Vinčanskoj kulturi“ tek varijacija naziva makroprojekta čiji je nosilac Narodni muzej u Beogradu, a ne UCL. Radivojevićeva, lice koje je zajedno sa ostalim zaverenicima 10. juna 2014. godine po nagovoru Inđića lansiralo peticiju „Plagijati i lažni doktorati“, u svom odgovoru na Šljivarev članak, pod nazivom „Čija je srpska arheologija? Slučaj Belovode i Pločnik“, prihvaćenom za Starinar br. LXVI, ukazala je da se određene interpretacije zbog kojih je Šljivar sada nezadovoljan nalaze i u njegovim ranijim radovima i odbacila sve iznete optužbe osim jedne primedbe za netačno citiranje, koju je nazvala tehničkom greškom koja ne menja suštinu niti utiče na kvalitet rada (upravo ono što ni kao pitanje nije bilo dozvoljeno u slučaju Stefanovića); autentičnost svog rada brani pak samom činjenicom što je isti odbranjen na „četvrtom u nizu najboljih univerziteta na svetu“.

Prema pisanju tabloida Press online od 2. maja 2016. godine, grupa neimenovanih srpskih naučnika obavestila je UCL, Mekdonaldov institut za arheološka istraživanja Univerziteta u Kembridžu i druge visokoobrazovne institucije o nalazima Duška Šljivara, te da se Radivojevićeva zbog toga na svom univerzitetu nalazi pod istragom za plagiranje, kao i da je njen postdoktorski program zamrznut do daljnjeg; pokušaj Miljane Radivojević da se, nakon toga, zbog neprijatnosti posredstvom prijatelja potom prebaci na državni univerzitet u Torontu, takođe ne uspeva.[16] Iz centralne kancelarije za odnose s javnošću Univerziteta u Kembridžu, međutim, demantovano je da se takav postupak protiv nekadašnjeg beogradskog studenta-prorektora vodi, kao i da je ikada vođen, uz zaključak: „Doktorka Radivojević je visoko poštovani i cenjeni član našeg akademskog osoblja.“ Uprkos nekim od ciljeva afere, uverenjem o akreditaciji visokoškolske ustanove koju je donela Komsija za akreditaciju i proveru kvaliteta, broj 612-00-02335/2014-04, od 12. februara 2016. godine, Univerzitet „Džon Nezbit“ ispunio je standarde za akreditaciju visokoškolske ustanove; svi studijski programi za koje je podnet zahtev za akreditaciju – uspešno su akreditovani. Materijalna šteta pak naneta ovom kampanjom i dan-danas je nesamerljiva.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj