Foto: Oksana Toskić

EPILOG

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

U vreme dok sam se pripremao za pisanje Epiloga, 29. oktobra 2016. godine na vestima je javljeno da je pronađeno oružje u prigradskom naselju Jajinci, i to u šumi nadomak puta gde vozilo mora da uspori, nedaleko od porodične kuće roditelja premijera Aleksandra Vučića. Ovaj događaj dešava se samo pet dana pošto je na konferenciji za novinare u Vladi Srbije izneo dokaze o praćenju premijera Mila Đukanovića s elementima inostranosti (dva ruska državljana) u vezi s pripremom terorističkog akta na izbornu noć u Podgorici 16. oktobra te godine i o tome da je neimenovani visoki funkcioner Uprave kriminalističke policije redovno odavao operativne podatke službenicima stranih (zapadnih) ambasada u Beogradu. Dva dana posle veoma dramatične i napete konferencije, koja je obilovala sadržajem kakav se obično uskraćuje javnosti, šef ruskih bezbednosnih službi Nikolaj Petrušev svečano je primljen, dok su negde paralelno s tim, dvojica ruskih državljana, pripadnika ruske vojne službe bezbednosti, Eduard Vladimirovič Shirkov i Vladimir Nikolajevič Popov, napustila Srbiju. Tek 20. novembra, pitanjem postavljenim premijeru Srbije, voditelj emisije Ćirilica Milomir Marić otkrio je detalj iz presretnutog razgovora ruskih državljana i budućeg svedoka saradnika u procesu protiv terorista Aleksandra Sinđelića, da su pomenuti nakon planiranog smaknuća Đukanovića u Crnoj Gori otvoreno zagovarali i uklanjanje Vučića u Srbiji.

Od trenutka završetka te konferencije, koja pak ima ulogu svojevrsnog tropolnog prekidača u srpsko-crnogorskom strujnom kolu, mogao sam jasno da vidim s kojom lakoćom lavina relativizacije i ismevanja ozbiljne situacije kod medija poput TV N1, nedeljnika Vreme, Radija Slobodna Evropa, Deutsche Welle i sličnih, s Crne Gore prelazi na Srbiju. Beogradski nedeljnik praktično je nastavio tamo gde je stao s kontroverznim angažmanom novinarke Vijesti i crnogorske poslovnice BIRN-a, Dušice Tomović, agresivne kriminalizatorke koja se u tri sukcesivna teksta („Devet : nula za Mila“, od 20. oktobra; „Dva oka u glavi“, od 27. oktobra; „I posle Mila – Milo“, od 3. novembra) potrudila da srpskoj javnosti iznese sve značajnije slojeve koje je crnogorski premijer kao označitelj poprimio za dvadeset pet godina vlasti, uključujući i laž da je optužnica za šverc cigareta iz Barija protiv njega 2008. godine „arhivirana, a ne ukinuta“. Štafetu zatim preuzima „penzionisani“ Miloš Vasić, lice koje je zbog kratkog studentskog angažmana u rukovođenju saobraćajem na beogradskom trgu Slavija sebe proglasilo bivšim policajcem i time novinarskim ekspertom za pitanja bezbednosti. On je sasvim spremno, u prilogu „Tupilo od nekuženja“, najpre 25. oktobra proglasio da mu ništa na konferenciji nije bilo jasno osim dizanja panike u društvu, dva dana kasnije već zna da je ista bila suvišna i da je premijeru služila samo radi klevetanja drugih ljudi (misli se na Zorana Čička, nekadašnjeg propagandistu Jugoslovenske levice, čiji se autorski tekst na poziv tajkuna Miroslava Miškovića hitno morao naći u istom broju Vremena),[1] dok sedam dana kasnije, opet u svojstvu glavnog autora nedeljnika u kojem „ne radi“, tvrdi da zna da u slučaju oružja pronađenog u Jajincima nije ispoštovana kriminalistička procedura; nadnaslov tog teksta glasi „Afera ’zolja’“.[2]

Posle otkrivanja oružja i eksploziva u vozilu marke „reno megan“, parkiranom u garaži na Novom Beogradu, 1. novembra, i informacije da lica čija su falsifikovana dokumenta pronađena u vozilu odgovaraju onima koja su nešto više od mesec dana ranije uhvaćena u opservaciji kuće Andreja Vučića, talas podsmevanja, cinizma, kritizerstva, ali pre svega kriminalizacije premijerovog brata, preselio se u dnevnik Danas, čiji su novinari po naredbi Dragoljuba Petrovića lansirali niz tekstova sa osnovnom namerom da se u javnosti stvori utisak da, s obzirom na sve afere o njemu iz prošlosti, od kojih je neke i sam taj tabloid kreirao, s premijerovim bratom nisu baš čista posla, te da njegovo konstantno „upadanje u nevolje“ – a samim tim ni potencijalno pripremanje ubistva – ne može biti slučajno, baš kao ni 2003. godine jedva izbegnuti sudar vozila u kojem se nalazio premijer Đinđić s „razdrndanim kombijem“ kriminalca iz Surčina. U redakcijskom komentaru od 5. novembra pojaviće se rečenica koja po strukturi upadljivo podseća na onu Željka Cvijanovića napisanu u vreme posle pokušaja atentata kod hale „Limes“ i tvrdnju da „čitav događaj može da stane u jedan bradati psihoanalitički vic“, koju sam citirao u knjizi, s ciljem da se, s druge strane, pokaže kako je zvanična interpretacija aktuelnih događaja fingirana i lažna: „Tekst ’Čime se bavi Andrej Vučić’ zapravo opisuje kako jedan običan službenik Narodne banke Srbije koji radi za državnu platu upada u razne nevolje samo zato što je brat premijera. Čak ga prati i mafija, što je odličan scenario za neki holivudski film sa hepiendom.“[3] U istom tekstu uzgred se tvrdi da je Aleksandar Vučić već izmislio tri „državna udara“, nameće se smisaona veza s motivom „dečaka koji je vikao ’vuk’“, a sve po istom osnovu po kojem su neki drugi mediji samo dve nedelje ranije plasirali tezu da je takav scenario manipulacije vlasti u Crnoj Gori na izborni dan preko Vladimira Popovića uvezen iz Srbije.

Ova grupa medija, međutim, nije jedina koja u svoju korist kapitalizuje indicije organa policije i bezbednosnih službi da premijerima iz tetraedra preti životna opasnost, već to u Srbiji na sebi svojstven način čine i oni koji se smatraju bliskim režimu, tzv. provladini mediji. Tako TV Pink, koja je po mnogo čemu preko Željka Mitrovića i Dragana J. Vučićevića u znakovnoj simbiozi s tabloidom Informer, kao i listovi paralelno formirani uz podršku struktura bliskih vlastima, Srpski telegraf i nedeljnik Ekspres, osmišljeni kao dva dopunjujuća pola širokih vrednosnih preferenci konzumenata, uz svesno zanemarivanje premijerovih reči o pojačanim aktivnostima stranih službi „i sa Istoka i sa Zapada“, realnu pretnju dopinguju spinovanjem „elementa inostranosti“, izrečenog na konferenciji 24. oktobra, isključivo ka zemljama razvijenih zapadnih demokratija, pre svega Sjedinjenim Američkim Državama, Velikoj Britaniji i Evropskoj uniji – paradoksalno, upravo ka političkim protivnicima Rusije, čija su dva državljana osumnjičena za organizovanje pripreme terorističkog napada u Podgorici i zagovaranje sličnog scenarija i u Srbiji. Kada se tome pridodaju reakcije Cvijanovićevog Novog standarda, nedeljnika Pečat Milorada Vučelića i njegovog zamenika Nikole Vrzića, proputinovskih nacionalnih listova Politika i Večernje novosti, kao i činjenica da se upravo iz ovog korpusa štampanih i veb medija ponajviše biraju i u goste dovode „analitičari“ i komentatori društvenih zbivanja na televiziji Pink, RTS i delimice Studiju B, stiže se do zaključka da cilj interpretacije ovog u suštini veoma ozbiljnog događaja uopšte i nije racionalno ili što racionalnije promišljanje, umirivanje strasti i sl., nego potpuno suprotno – što veće ekscitovanje masa i njihovo mobilisanje u željenom spoljnopolitičkom smeru: dakle, propaganda.

Zbog čega o ovome govorim u Epilogu? Uočio sam da se u ovakvim situacijama, baš kao što se to činilo i prilikom pokušaja linča premijera Vučića u Potočarima 2015. godine, kod ove grupe već redovno i, dakle, nimalo slučajno, javlja nešto što doprinosi jednom posebnom vrtlogu konfuzije u javnosti. U pitanju je svojevrsni mentalni raskorak između, uslovno rečeno, ideoloških preferenci ličnosti ili pre odranije kompulzivnih ostataka gotovo arhetipske mržnje, koja u karijeri svake od tih ličnosti ima veoma važnu ulogu i pakuje se po ključu antizapadne histerije (motivi napaćenog srpskog naroda, raspada Jugoslavije, bombardovanja 1999, priznavanja Kosova, pa na tom fonu i ubistva Đinđića, uvođenja sankcija Rusiji, itd.) – i s druge strane, realne zaštite interesa države Srbije, njene Vlade i premijera, s kojim su bliski i koji u tom smislu, suprotno njihovim ličnim preferencama i/ ili moći komprehenzije, vodi prozapadnu, politiku pridruživanja Evropskoj uniji. Na taj način se, prilikom pronalaženja oružja u Jajincima, jasno moglo videti kako prvi, lični i iracionalan deo nagonski prevladava i nadilazi onaj drugi, pa je u pojedinim momentima izgledalo kao da svim tim protagonistima, na ovaj ili onaj način bliskim Vladi ili SNS-u, premijerovi bezbednost i život, na kraju krajeva, nisu toliko bitni koliko je imperativno da se pokaže da je, ukoliko mu se nešto desi, za to kriv Zapad, koji bi mu u tom slučaju presudio iz sličnih razloga kao što je navodno i Đinđiću (politička pozadina koju propagira teorija o trećem metku).

To dokazuje da među premijerovim saradnicima, a naročito među onima od njih koji imaju veze s medijima, postoji u manjoj ili većoj meri frojdovska nesvesna želja da se, koliko god to suludo zvučalo, Vučić ili neko blizak njemu eliminiše kako bi se u javnosti dobilo opravdanje za konačno odustajanje od evropskog puta Srbije, jer bi se time začas kapitalizovala i u revoltu s velikom lakoćom „preorijentisala“ većinska podrška koju Srpska napredna stranka i njen predsednik trenutno uživaju. Takva hiperkonvergencija antizapadnog akcenta u „provladinim“ medijima, koja je jedna od najozbiljnijih i po svemu sudeći neizbežna nusposledica Vučićeve političke transformacije, govori o postojanju velikog rizika da SNS nekakav eventualno nemili epilog iskoristi sveteći se na upravo navedeni način. Ovaj prestup u nesvesno, u nenamerno, u smislu u kojem se, na primer, kaže da je ’i put do pakla popločan dobrim namerama’, što je najkontroverznije i najaporičnije od svega, samo zarad održavanja što veće podrške u preovlađujuće nacionalistički orijentisanoj javnosti, neretko potiče i od samog Aleksandra Vučića, što u periodu nastajanja ove knjige ima za posledicu sve veći pad podrške građana evropskim integracijama, dok je istovremeno broj onih koji podržavaju vladajući (proevropski) režim, kontradiktorno, u blagom porastu. Najistinitije, stabilna, natpolovična podrška dela biračkog tela koje koristi svoje pravo glasanja u Srbiji zacelo nije ni moguća u bilo kom drugom izdanju, a time, opet paradoksalno, ni postojanje nikakve druge vlasti koja bi u više uzastopnih mandata implementirala standarde Evropske unije i privela kraju započeti pregovarački proces.

Na pitanje da li će, međutim, takva vanserijska vlast uredničke sklonosti navedenih medija kapitalizovati zarad ostvarenja sopstvenog proevropskog programa, ili će se pak neizbrisive nesvesne sklonosti postepeno okrenuti protiv nje i na kraju „pojesti“ nju samu i njen program, trenutno nije moguće odgovoriti nikako drugačije osim pomalo zastrašujućom konstatacijom da su u tom preporu oba elementa, a ne samo jedan, paralelno sve više vidljiva i sve prisutnija, što diže i anticipaciju eventualne opasnosti na viši nivo. Baš u takvom spletu okolnosti nastaju paradigmatične medijske figure poput vlasnika firme Insajder tim d. o. o., koja izdaje tabloid Informer u Srbiji i Informer CG u Crnoj Gori, Dragana J. Vučićevića, čija se uloga uticaja na javno mnjenje ne može razumeti bez uključivanja ove dihotomije, jer se Vučićević nalazi upravo u tački preseka onog deklarativnog i nesvesnog; podrobnija analiza odnosa koristi i štete njegovog medijskog delovanja prema interesima Vlade Srbije takođe je podjednako kompleksna i varijabilna i mora da sačeka neko drugo vreme.

Iako sebe voli da predstavlja kao velikog rusofila i realno radi na jačanju Putinovog uticaja u Srbiji, Vučićević ipak nije ideološki, već u proizvodu, kako sam ranije istakao, egzibicionistički karakter, koji svojim deklaracijama ima ulogu da čvrsto drži preovlađujuće biračko telo uz vladajuću stranku, baš kao što to čini i u Crnoj Gori, ali upotrebom onih rekvizita koji odgovaraju tamošnjem DPS-u Mila Đukanovića – raskrinkavanjem prosrpskog nacionalizma, afirmacijom ulaska te zemlje u NATO i time direktno suprotstavljanjem interesima Rusije, što je sušta suprotnost od onoga što konkretno radi u Srbiji, ali u drugu ruku, metodološki opet identično. Dakle, u srpskom Informeru, kao paradigmatičnom ogledalu uticaja vlasti na javno mnjenje, kao stožeru dnevno-lepršave, antizapadnjačke kohezije birača kojima je omogućeno da zadrže svoje omiljene političke interpretacije, dolazi do gotovo komične perforacije, gasiranja i hiperbolizacije proruskog navijanja, gde te novine i njihov urednik u jednoj tački kao da potpuno gube iz vida početno uspostavljenu funkciju propagiranja i počinju da rade na štetu onih u čijem bi interesu takva propaganda trebalo da radi, identifikujući se u transgresiji potpuno pogrešno s onima kojima je namenjena. Zato dobitna receptura Informera zapravo eksploatiše jedan u biti nostalgični momenat, kojem se teškom mukom odupiru čak i oni koji su ga kreirali; takva, slikovito govoreći, daje oduška velikoj većini naprednjaka da, kao konzumenti, budni ponovo mogu da sanjaju svoje dojučerašnje radikalske snove – infantilnu želju koja u odraslom čoveku ne sme izaći na videlo.

Budući da su se Vučićeva nastojanja, a kasnije i prirodni proces privlačenja tzv. proevropske elite, tj. grupe medijski eksponiranih intelektualaca i drugih javnih ličnosti, na osnovu povučenih poteza – poput potpisivanja Briselskog sporazuma kao uslova za otpočinjanje pregovora već krajem 2013. godine i uopšte protivstavljanja realpolitike dominantnoj nacionalističkoj matrici, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu – ne zbog politike Vlade Srbije, već zbog označitelja ’Aleksandar Vučić’ i primordijalne predstave koju je psihološki teško ili gotovo nemoguće zameniti nekom drugom, uglavnom pokazali neuspešnim, mediji u kojima su takvi ljudi pronalazili oslonac postali su njegovi najveći protivnici. Tako su, okretanjem leđa ideji tadašnjeg prvog potpredsednika vlade da svoju partiju profiliše po uzoru na nemačku Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU) Angele Merkel, kao stranku širokog spektra (catch-all party), Vreme, Danas, N1, Blic, NIN, Radio Slobodna Evropa, Peščanik, Deutsche Welle, Novi magazin, B92 i drugi, primorali SNS i Vladu da svoje saveznike traže gotovo isključivo među svojim starim saradnicima, tj. onim medijima i pojedincima koji su na više ili manje uspešan način prošli kroz konverziju kroz koju je prošao i Vučić, ili je tek trebalo da je prođu, shvativši da bi svako eventualno ustupanje podrške vladi u kojoj on učestvuje moglo da poremeti označiteljsku sliku koje konzumenti njihovih medija preovlađujuće ne žele ili ne mogu da se odreknu. Na taj način, preko oštre demarkacije i segregacije, vodeći kampanju s ciljem da se konstantno pocrtava značenje primordijalne predstave i tako spreči svaka promena označenog tog označitelja, dobili su Vučića na mestu kakvom su i želeli i veštački kreirali pokriće za „kritiku“ autoritarizma, gurnuvši ga u svoje „nativno“ okruženje, koje u takvim uslovima ne raspolaže drugim izlazom nego da deluje u okvirima prethodno opisane dihotomije.

Zato je logično da su svoju šansu u ovoj simulaciji povratka u devedesete videle upravo brojne nevladine organizacije i udruženja koji su svoje ime gradili na otporu prema Slobodanu Miloševiću. Pored NUNS-a i NDNV-a, koji deluju uglavnom lokalno, preduzeća kao što su BIRN i OCCRP svoje centre izmestila su u države najsporijeg progresa u tranziciji, poput Kosova i Bosne i Hercegovine, a odande proširile svoje filijale na ostale zemlje regiona, u kojima se prepliće nekoliko različitih vrsta delatnosti, čime u pokušaju da autoritativno utiču na političke prilike u tim zemljama, kao nekada Međunarodna krizna grupa, postaju miks lobi-grupa, kompanija, medija i nevladinih organizacija. Ovde je, dakle, reč o organizacijama koje nakon pada Miloševića, u suštini, nisu pokazale nikakvo interesovanje niti znanje da svoje delovanje preusmere bilo na pružanje konkretnih socijalnih, konsultantskih usluga (Grupa 484, razni ženski i eko centri) ili na tzv. grass root funkcionisanje, usmereno uglavnom na potrebe lokalnih zajednica, ali su delimice uspele da pariraju resurs centrima i posluže kao centrale za raspodelu novca malima, kao i fondacijama koje se bave lobiranjem (Trag, Evropski pokret, BCIF, Građanske inicijative, CESID). Pod plaštom istraživačkog novinarstva u polju otkrivanja korupcije i kriminala vlasti, lica iz ovih organizacija otvorila su saradnju i osvežila stari kanal donatorskog finansiranja iz zapadnih zemalja upravo s grupom medija koja Vučićevu vladavinu u startu nije želela ili mogla drugačije da vidi nego kao vladavinu diktature i cenzure, gde se podrazumeva da motivi korupcije i kriminala bujaju, pa su tako ove organizacije i njihove podružnice (CINS i KRIK) mogle da postanu medijski bitne i da neometano učestvuju u lansiranju brojnih afera.

Informerovo nagonsko prikazivanje ovih grupa kao „stranih plaćenika“, zbog činjenice što ih donira ista Evropska komisija koja pomaže i Vladu Srbije, poslužila je samo kao dokaz njihovim finansijerima da su takve organizacije ugrožene od strane vlasti i da je zato važno da im se nastavi pomagati. Svaka reakcija vlasti na tako uspostavljen mehanizam, budući da je u međuvremenu kampanja o postojanju cenzure umnogome prekodirana u onu o „kontroli medija“, ali i svaka druga njena delatnost, počela je u nemalom delu javnosti da se tumači kao diktirana laž i opsena tih istih medija, koji su navodno pod njenom kontrolom, pa se tako konačno došlo do stanja konfuzije u kojem je konzumentu u prvom trenutku gotovo nemoguće da razluči istinu od laži i ozbiljnost od marketinga i simulacije iz objavljene vesti o pronađenom oružju u Jajincima. Podsećanje redakcije Insajdera od 30. oktobra 2016. na sličnosti s atmosferom opšteg ismevanja, relativizacije, cinizma i sprdnje u javnom mnjenju i medijima nakon pokušaja atentata na premijera Zorana Đinđića kod hale „Limes“ 2003. godine, samo tri nedelje pre nego što će biti ubijen, širu afirmaciju moglo je dobiti samo na u tom smislu prokazanim medijima poput TV Pink i TV Studio B.[4]

Do paralele medijskog tretmana koji su imala dvojica premijera – Đinđić od 2001. do 2003. i Vučić od 2014. do 2016. godine – tj. piramide koja će pokazati udruživanje iste ili slične grupe glasila, a koja odgovara jednoj od glavnih teza u ovoj knjizi, stiže se preko pitanja koje u podjednakom intenzitetu, ali ne uvek i presudno, utiče na raspored snaga na čitavoj medijskoj sceni: Koliko je država medijima spremna da, preko mehanizama koji su najbolje objašnjeni u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije iz 2011. godine, obezbedi kako redovan priliv novčanih sredstava, tako i svojevrstan ekstraprofit preko povlaštenih vidova saradnje? Zajednički sadržalac ovde jeste to što su i jedan i drugi premijer na sličan način razrezali etablirane finansijske tokove svojim dolaskom na vlast: Đinđić je to učinio što samom činjenicom svrgavanja Miloševića, koji je pre toga figurirao kao glavni razlog za finansiranje sa Zapada, što restriktivnim reformskim merama kojima je pokušao da vodi politiku štednje u državnoj kasi; Vučić je pak presekao kanal raspodele novca za koju je do tada, u ime Borisa Tadića, poučenog „greškama“ koje je pravio Đinđić, odnosno time koliko je važno sebi obezbediti zaštitu u medijima – s mesta potpredsednika Vlade Srbije za evropske integracije bio zadužen Božidar Đelić. U prilog tezi, međutim, da faktor novca ne determinira uvek u celosti odnos medija prema vlasti i da ga psihologija oličena u označiteljskoj logici može bez problema nadvladati, ide podatak, ovoga puta iz izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije iz 2015. godine, u kojem je obelodanjeno da su neki od medija koji najčešće napadaju Vučićevu vlast istovremeno dobijali ponajviše sredstava od Ministarstva za kulturu i informisanje, tj. da taj novac zbog primordijalne predstave koju nosi označitelj aktuelnog premijera nije značio apsolutno ništa u tom smislu, nego je štaviše korišten da bi se Vučić još više napadao.

To je još jedan od pokazatelja da ovu grupu od neke druge grupe medija ne razlikuje nikakvo bitno svojstvo, nikakvo kvalitativno obeležje od svega čega njeni članovi inače zagovaraju da se razlikuju; nikakvog razloga nema pripisivati im bilo kakvo plemenito svojstvo zbog borbe protiv Slobodana Miloševića, jer su to, pokazaće budućnost, činili uglavnom zato što su u tome pronalazili svoje finansijsko osiguranje, istovremeno sebe uveravajući da će ih oni koji sutra budu došli na vlast zbrinuti u svakom smislu reči. Možda se 2001. godine još neko i mogao iščuđavati nad tim što su ti isti začas bili spremni da ozbiljno krše novinarske kodekse ne bi li se obračunavali sa Zoranom Đinđićem, ali petnaest godina kasnije govoriti o novinarima od nekakvog renomea u tim glasilima ravno je neizlečivom poremećaju percepcije. Za razliku od onih kojima je najveći greh mestimično posrtanje u evrofanatično ili rusofilsko navijanje, što samo po sebi, osim o njenoj bazičnoj neurotičnosti, baš ništa ne govori o karakteru ličnosti, ova grupa je pak, bez ikakve dileme, stecište manje-više svesnog, godinama uvežbavanog pokvarenjaštva i korumpiranosti i time čovekovih najgorih karakternih osobina, zbog kojih se njeni pripadnici etički ne mogu ni kvalifikovati kao novinari. Jer upravo su oni ti koji danas, baš kao i nekada, stvaraju atmosferu da čin fizičke likvidacije onima koji ga izvode izgleda potpuno smislen i nužan; ti za koje bi Teofil Pančić, abolirajući sve nalik sebi, rekao da su banalni, koji još uvek zbog toga prolaze nekažnjeno, sede i rade neometano u svojim redakcijama i iza zatvorenih vrata, s one strane kamere i diktafona odlučuju o tome kako će za sva vremena biti obeležen neki označitelj.

To me konačno dovodi do druge glavne teze u knjizi, koja je metodološki mnogo bitnija i kompleksnija od prve, čisto topološke, a to je da li se zaista odabirom ovog konkretnog paketa od četiri plus jednog označitelja, proučavanjem njihove medijske eksproprijacije kad god se neki od njih ili ponekad svi istovremeno ili raznovremeno ukrštaju i dovode u uzajamnu vezu, zaista može obuhvatiti paleta događaja te širine da se s punim pravom dalje tvrdi: a) da oni u periodu od poslednje decenije i po dominantno utiču na političko opredeljenje građana Srbije; b) da su u naučno-teorijskom smislu istovremeno opisane ako ne sve, onda makar najčešće zakonitosti funkcionisanja medijskih tehnika manipulacija i dimenzije medija uopšte; i c) da je knjiga time dostigla univerzalno važenje u tom istraživačkom polju i samim tim doprinela njegovom boljem razumevanju? Želeo bih da verujem da će neka budućnost javnog prostora, možda ne baš ona prva, dati pozitivne odgovore na ova pitanja. Ono što pak sada mogu da kažem jeste da su vest o pronađenom oružju u Jajincima, kao i one koje su je u narednim danima pratile, sve zajedno s atmosferom izrugivanja, učinile da se osećam veoma loše, bespomoćno i u neku ruku već kao gubitnik-tragičar. Ovo poslednje, donekle zagonetno, izazvalo je u meni i dodatna osećanja nelagodnosti i nervoze. Kada sam razmislio o tome odakle to tačno dolazi, shvatio sam da je razlog u tome što sam se uplašio i same pomisli da postoji mogućnost da me nekakav kobni događaj potpuno pretekne i začas obesmisli preventivnu ulogu knjige koju sam joj isprva namenio.

Bio sam ljut na sebe što su stvari na neki čudan način izmakle kontroli i što sam već više od godinu dana, zbog novih događaja koji su neprestano potvrđivali sve ono što sam od samog starta tvrdio i gotovo nekontrolisane želje da ih ubacujem u knjigu, čineći je sve demonstrativnijom, sam sebi pomerao rokove njenog završetka. U tim trenucima istovremeno sam osećao i da se knjiga nekako okreće od mene, s obzirom na to da nipošto nisam želeo da poprimi dominantno hroničarski karakter i tako zaseni sve ono problemsko što ključno drži u sebi; počeo sam u panici pogrešno da verujem da je nezavršiva, previdevši da je takva verovatno samo sa istorijskog aspekta. Ali, upravo ta činjenica možda ponajviše odgovara na navedena pitanja; dokonima ostaje još samo da kontempliraju nad dilemom da li će se kampanja o kojoj je ovde reč ikada prekinuti, šta je potrebno da se to dogodi i da na nekom mestu jednom za sva vremena pukne rešetka u obliku tetraedra, kao i da li je to, na kraju krajeva, uopšte moguće. Ili pak medijski zločin jednom pušten u etar traje kao radio-signal koji se udaljava od Zemlje i večno putuje prostranstvima vasione, kao na početku Zemekisovog filma Kontakt, iz 1997. godine? Ishod je dakako neizvestan, a jedino što se pouzdano zna jeste da će poslednju reč o tome moći da dâ samo – konzument.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj