Foto: Oksana Toskić
ZAVRŠNA REČ
<< Nazad na sadržaj
< Prethodno
Sledeće >
Prof. dr Dejan Vuk Stanković, vanredni profesor na Učiteljskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i politički analitičar
Ime i manipulacija – kodeks srpskih medija i povezanih grupa 2001–2016, nova knjiga Ištvana Kaića, filozofa i medijskog analitiča ra, pokreće niz suštinski važnih pitanja o složenom i nadasve kontroverznom odnosu medija i politike. S nizom dobrih razloga, ovo delo možemo smatrati originalnim, racionalno uverljivim, korisnim i, izvesno je, kontroverznim. Hrabrost autora, preciznost u faktografiji, logičnost zaključaka i snažna moralno-politička indignacija nad mnogim akterima i događajima, knjigu će učiniti polemičnom i otvorenom za brojne, vrlo verovatno protivrečne interpretacije.
Razume se, polemički karakter knjige nužan je i zbog izvorne vrednosno-političke preference autora i smelosti da se jasno i nedvosmisleno iskaže. Ipak, nije reč o političkoj knjizi, već o istraživačkom i moralno-političkom gestu, svojevrsnoj refleksivnoj intervenciji ograničenoj na polje potpunog i preciznog dijagnostikovanja medijskog stanja i strukturalno-funkcionalne analize različitih propagandnih spletki koje se vezuju za određene ličnosti i događaje.
Tematski posmatrano, knjiga se bavi detaljnom i konciznom demistifikacijom mnogobrojnih medijskih manipulacija koje su konstanta medijsko-političkog života u Srbiji i Crnoj Gori. Originalnost u pristupu je obećavajuća i proizvodi plauzibilne učinke, pre svega u domenu skupa stavova o medijima i politici koji imaju saznajnu, a donekle i etičko-političku vrednost.
Striktno metodološki posmatrano, ova knjiga kombinuje dva uzajamno povezana momenta koji se smisleno prožimaju i nadopunjuju. Reč je o spoju strukturalističke psihoanalize i dokumentarističkog skupljanja građe, koja je pažljivo klasifikovana i koja pojmovnom okviru malopre pomenute teorijske tradicije omogućava činjeničku zasnovanost. Žanrovski posmatrano, Kaićeva knjiga je kritika medija, tačnije preispitivanje načina njihovog funkcionisanja, njihovog statusa, pre svega u političkom polju, i najzad ishoda koji proizvodi njihova gotovo sveprisutna delatnost u savremenom svetu. Ideja o kritici medija, tačnije zamisao da se i o njima vrednosno i racionalno piše, menja uobičajene matrice rasuđivanja u našoj javnosti, posebno onoj koja je živo zainteresovana i koja trajno radi u samim medijima. Već sama ideja kritike medija nosi nešto subverzivno, ona nudi preokret, preispituje neke uvek već podrazumevane i socijalno prihvaćene datosti, poput one o povlašćenom mestu medija kao činioca i arbitra u uvek složenoj i neretko protivrečnoj političkoj borbi. Podvrgavajući medije kritici, dajući njima jednak tretman kao i svemu što je kritici podložno, Kaić rizikuje žestok polemički naboj žučne i neretko besne „medijske zajednice“. Ipak rizik, ma koliko nudio neizvesnost, a zašto ne reći i opasnost, u slučaju ove knjige ima svoje pokriće. Upravo to pokriće je ovo voluminozno, originalno i korisno delo.
Istraživanje se bazira na nizu uzajamno povezanih pretpostavki, od kojih je verovatno ključna ona o odnosu između događaja i interpretacije u medijsko-političkom polju. Nasuprot uobičajenoj intuiciji koja događaj kao događaj vezuje za ono što se dogodilo, za puki fakticitet koji je sam po sebi istinit u svojoj očiglednosti, Kaić smatra da je svaki medijski događaj neraskidivo povezan sa interpretacijom. Događaj je uvek već u određenom interpretativnom koordinatnom sistemu. Pre samog pojavljivanja, matrice za njegovo razumevanje su prisutne i u svom prisustvu delotvorne tako što jasno definišu horizont smisla unutar koga i pomoću koga se određuje značenje događaja. Rečju, u medijsko-političkom univerzumu ne postoji čista datost, ništa što je samo po sebi prihvaćeno kao istinito po sebi. Naprotiv. Svaki događaj proizvod je određene konstrukcije, njegov smisao i značenje su uključeni u model interpretacije. Medijsko-političke matrice definišu pojedinačno zbivanje, skup zbivanja ili pak procese koji su predstavljeni u medijima.
I u ovom aspektu metodološkog pristupa, Ištvan Kaić pravi teorijski obrt. Naime, u medijskoj praksi izveštavanja i analitičkog pisanja, obično se u razumevanju događaja i procesa polazi od događaja kao faktičke datosti, očiglednosti, nesporne činjenice koja obavezuje i koja istraživača navodi da daljim analitičkim radom dođe do uverljivih zaključaka. S druge strane, u Kaićevoj teorijskoj optici, svaki događaj situiran je u specifičan politički, medijski, moralni, psihološki, socijalno-istorijski kontekst gde akteri događaja, njihov status u medijsko-političkom polju, određuju njegovo značenje i smisao. Kaić polazi od realistične psihološke intuicije da negativni atributi pripisani nekom akteru ostaju postojani i trajni, dok pozitivno određena pokazuju visok stepen nepostojanosti i sklonosti ka modifikaciji. Ova asimetrija između pozitivnih i negativnih odrednica pripisanih jednom akteru igra veoma važnu ulogu u razumevanju medijskih sadržaja u Srbiji i regionu. Analizirajući obilje medijskih sadržaja, od novinskih tekstova, intervjua, kolumni, blogova, sve do video materijala, Kaić izdvaja petoro javnih ličnosti koje imaju ubedljivo najveću zamislivu negativnu reputaciju.
Zoran Đinđić, Aleksandar Vučić, Milo Đukanović, Vladimir Popović i Stanko Subotić, uticajne ličnosti javnog života, pre svega politike, ekonomije i medija, slove za ličnosti čiji je negativni imidž pažljivo i studiozno građen godinama. Pomenute političke i javne ličnosti, u Kaićevoj analizi, inspirisanoj strukturalističkom psihoanalizom, dobijaju status „medijskih označitelja“. Upravo taj pojam igra centralnu ulogu u razumevanju strukture i načina tumačenja medijskih događaja. Prisustvo „medijskog označitelja“, bilo da je ono direktno ili indirektno, stvarno ili izmišljeno, određuje njihovo značenje.
Posmatrajući status moralno stigmatizovanih ličnosti, ukorenjenost pomenutih ličnosti u negativna određenja je takva da samo pominjanje njihovih imena određuje smisao i značenje događaja i procesa. Šta god da se desi, bez obzira na ishode ili motivaciju postupka, ukoliko je povezano sa petoricom „inkrimisanih“, ima negativno, neretko politički oportuno, moralno dekadentno ili pak kriminalno značenje i smisao.
Učestalost ponavljanja negativnih ocena njihovog delovanja fiksira negativnu sliku o njima. Negativna slika igra značajnu, gotovo odlučujuću ulogu i kod čitalaca ili gledalaca koji bi na sam pomen ličnosti trebalo da reaguju emotivno repulzivno, da iskažu neodobravanje koje bi u krajnjem ishodu trebalo da generiše političko suprotstavljanje. Stvaranje i agresivno nametanje negativne slike o pomenutim ličnostima ima za cilj da njihov politički i svaki drugi angažman potpuno diskredituje. Naime, šta god pomenuta petorka – Đinđić, Vučić, Đukanović, Popović ili Subotić – činila, ove ličnosti biće direktno ili indirektno medijski stigmatizovane. U medijskoj areni koja nalikuje „bojnom polju“, svaki racionalan odgovor bilo njih, ili nekog drugog učesnika javnog života koji nije negativno orijentisan ka njima, biće tumačen kao medijsko-politička farsa, svojevrsna moralna blasfemija ili pak političko-ekonomska dekadencija. Iskustvo medijskog „linča“ ovih ličnosti prikazano je detaljno.
Pogromaško-optužujući diskurs medija koji sebe označavaju kao profesionalni, slobodni i demokratski, podstaknut je skupom uzajamno povezanih interesa kriminalnih, policijskih i obaveštajnih krugova u zemlji i inostranstvu. Kaić dosta uverljivo pokazuje da je fabrikovanje afera i prateća difamacija pripadnika „tetraedra“ svesna i ponajmanje politička.
„Kritičko“ novinarstvo od vremena Tijanića, Nacionala, Glasa javnosti sve do TV N1, Danasa, Peščanika, te paranovinarskih organizacija, poput BIRN-a, CINS-a, KRIK-a, nosi moralistički naboj, tendenciozne interpretacije, lažiranje vesti i direktne personifikovane optužbe koje sadrže aromu krivično-pravnog presuđivanja. Zanimljivo je primetiti kako brzo i lako nestaju sve lične ili ideološke razlike onda kada treba pokrenuti negativnu kampanju protiv neke od medijski inkriminisanih javnih ličnosti.
„Medijski atentati“ na pripadnike medijsko-političkog tetraedra podjednako su privlačni i samoproglašenim „borcima“ za „stvar ljudskih prava i demokratije“ kao i večitim zaštitnicima „srpstva“ i Srbije. Ako se tome dodaju „novinari specijalizovani za crne hronike“, dobija se gotovo savršeni propagandni instrumentarijum.
Kriminalizovati, patriotski osramotiti, optužiti za nepoštovanje vrednosti demokratije i slobode, večiti je pretekst različitih, indirektno ili direktno povezanih, neretko sinhronizovanih kampanja. Reč je o kontinuitetu kampanje, kampanji koja ne prestaje i koja teži uvek da traje kroz različite manifestacije. Širok dijapazon medijskih događaja opisan je u ovom studiozno i brižno pisanom delu. Upravo (zlo)upotreba medijskog označitelja koja je u srži brojnih kampanja pokazuje suštinu onoga što autor zove „kodeksom srpskih medija i povezanih grupa“.
Sastavljajući katalog medijskih manipulaci ja visokog političkog naboja, Ištvan Kaić je demonstrirao sposobnost da primeni zahtevnu teorijsku poziciju na konkretne društvene fenomene visokog stepena relevantnosti. Studiozno i hrabro pišući o mehanizmu kampanje protiv određenih ličnosti, kojima je za te potrebe dodelio ulogu „medijskih označitelja“, autor je postao svestan i svoje zle kobi – i sam je postao „medijski označitelj“ koji lako može da stekne status koji imaju njegovi, uslovno rečeno, „literarni junaci“.
Ova mogućnost se već uveliko, ali na sreću tek postupno realizuje. Više nego bilo šta drugo, ona pokazuje da svaka teorijska istina nosi i određenu ličnu dimenziju koju joj neponovljivo pridaje njen autor i zastupnik. Stapanje života i mišljenja, neanonimnost teorije, ma koliko nekad bila i bolna, jeste nagrada koju ekskluzivno ima njen autor. Ekskluzivna nagrada koju je Kaić zaslužio. Priznanje koje niti može, niti treba s nekim da deli.
