Izvor: tportal.hr

Portishead: Doživljaj koji traje

Ovaj tekst nema za predmet sam EXIT festival, ali ga dotiče. Onako kako se dotiče i zamišlja želja koju puštamo da vetar dalje nosi sa dlana. Ko zna kome i ko zna gde. Koju nastavljamo da zamišljamo i onda kada znamo da se neće ostvariti. On je u tolikoj vezi sa njim koliko predstavlja njegovu kritičnu i najpribojavaniju tačku, eksperiment koji kao da čini suludi ugođaj marginalnom pojedincu spram festivalske mase. Ta kritična tačka je test za publiku, nešto neočekivano, nešto što potpuno ruši pojam zabave na koju se naviklo, ona oko koje se najviše spekuliše, sumnja, gleda sa podozrenjem, kao na nešto što u principu nema šta da traži na EXIT festivalu, i tu je samo reda radi. Crna rupa koja guta sve ostale umetničke ukuse, sprečava svako đuskanje i neobavezan razgovor u masi, koja se povećava i tera da sve nestane u svom singularitetu. Ali, šta ako dođe do preokreta? Ako je ono sve što dospe u rupu zapravo ono pravo, a sve ostalo izgubi na sjaju koji mislimo da ima, ako u tom mestu za koje nam se činilo da je zapećak, otkrijemo dimenziju na koju smo potpuno zaboravili da je nosimo u sebi? Znanje koje ni ne znamo da znamo. Šta sve može EXIT, ako je ove godine i njegov najosetljiviji trenutak briljirao, ako je koncert benda Portishead bio u stvari jedan od najjačih momenata festivala, iako se isprva činilo kao da tu uopšte ne spada?

Malo ko je mogao da zamisli kako će izgledati njihov nastup na Main stage-u, pred desetak hiljada ljudi raspoloženih samo da luduju i ne misle ni na šta. Šta je, dakle, zaustavilo tu stihiju navike, rasparalo vazduh i zaseklo pravo u stomak, iznenadilo intenzitetom i one koji su željno iščekivali njihov nastup godinama? Portishead pravi razliku. Ali kakva je to razlika? To nije neka razlika između ovoga i onoga, u pokaznom smislu, nije stvar pojmova koji bi se uzajamno razivičili i jedan spram drugog pokazivali u čemu su različiti. To je pre ona koju nijedan pojam ne može da ispuni, ono za šta se nema reči, ali čemu reči i te kako pomažu da se razlika razotkrije u svoj lepoti i tananosti. Svaki pojam s obzirom na ovakvu razliku manjka u svom određenju. Pretpostavilo bi se da nešto mora da bude nesnosno različito, toliko neprepoznatljivo da izazove ogroman jaz, drhtaj iznutra koji se iznenada ukazuje, u publici koja najzad uči da ćuti i sluša, jer oseća da mora potpuno da pusti ono što dolazi sa bine. Pa čak i ako zna reči, da se utiša da bi čula kako ih peva ona od koje sve navire.

Međutim, ono što uistinu iznenađuje u označitelju Portisheada nije neka strana stvar koju niko od nas ne bi ni pretpostavio, već sasvim suprotno, koliko odjednom dolazi osećaj da odlično razumemo sve što dolazi, slično kao i kod Massive Attack-a, da isto vrlo lepo ume da nas obuhvati i prožme, jer je možda zapravo sve vreme bilo negde tu, tražilo svoju artikulaciju, da izađe kroz vapaj drugog. Iz tog nečeg što smo gazili sve vreme, negirali, dolazi ona prava razlika, ona koja se odnosi na samu sebe, i kojoj nikakav pojam ne može biti dovoljan da je obuhvati. Nju tako ne približava nikakva usporedba različitosti, nego jedno kritično ponavljanje onog što se ni ne zna da se zna. Pravu razliku omogućava tek ponavljanje istog. Ali kakvo je to ponavljanje?

Jedan zgodan primer kako ovo funkcioniše. "Prošlost se ponavlja utoliko više što je se manje sećamo, što imamo manje svesti da je se sećamo - setite se, preradite sećanje da ga ne biste ponavljali", kaže Delez referirajući na jedan Frojdov članak o sećanju i zaboravljanju.[1] Sećanje je ovde, dakle, pre nešto što ubija prošlost kao takvu, a ne okvir koji je održava. Prava prošlost, kao i prava razlika, uvek nam se ponovo događa, bez obzira što znamo da nam nije prvi put, što ne znamo kako se tačno moglo desiti da se sve odjednom opet vrati na staro, kada smo to ponajmanje želeli sa nekim novim. To je surova istina ponavljanja u životu: ona neprestano kasni da bi se ponavljanje prozrelo da je to što jeste. Utoliko je razlika koju stvara neumoljivija. Gde smo to skrenuli, kada je počelo da se dešava onako kako ne treba? Zašto smo tako jadni i nemoćni pred tim? Kako smo mogli da dopustimo da nam se tako nešto ponovo desi...

Postoji istina u našem detinjstvu koja govori o odnosu razlike i ponavljanja, a tiče se naših problema i strahova pri sanjanju košmara koji se iznova i iznova vraćao. Naime, dete ga upravo sanja onda kada bi to najmanje očekivalo, s obzirom na prilike u danu, i to ga zbunjuje, jer neprestano pokušava da utvrdi postoji li neko pravilo zbog čega bi morao baš tad sanjati taj san i buditi se sa neopisivim osećajem da mu ne može pobeći ni na javi. Najzad, posle nekog vremena, dete shvata o čemu se radi: ključ nije bio u tome da se po svaku cenu misli na neke druge, "lepše" stvari, izbegavati svaku asocijaciju i zamajavati se, zaboraviti na ono što se ispostavlja da će te baš u inat sačekati iza ćoška upravo zato što si zaboravio. Ne, da bi se košmar izbegao, tj. preoblikovalo ponavljanje u nešto sublimisanije, potrebno je bilo potpuno suprotno pridikama, neposredno pred spavanje intezivno misliti o njemu. Tu je san nailazio na svoju pravu blokadu, baš kao što u Delezovoj rečenici sećanje na ono što bismo najradije zaboravili da nam se desilo, zaustavlja stihijsku prošlost i modifikuje šanse da nam se ona ponovi. To se ne zove osvešćivanje, nego metonimijsko skretanje označitelja u jedan novi, u novu ideju koja individualizuje. Odatle i izreka da je čudna stvar u vezi snova upravo ta da nekako lakše prolaze ako ih sa nekim podelimo. Međutim, baš ovaj detetov misaoni trik postavljanja zamke nesvesnom, frenetična i frustrirajuća tehnika suočavanja sa najneugodnijim i najmučnijim trenucima, jeste ono što će se ponajmanje u životu tražiti da bi se odraslo i postao "stabilan", "obrazovan", kao što se ni na ispitu ne bi dobila sjajna ocena ako bismo paradoksalno izlazili samo sa znanjem koje ni ne znamo da znamo.

Nazad na Portishead i Beth Gibbons. Tekstovi koje ona peva rezultat su istog tog ponavljanja koje večito kasnimo da shvatimo zašto mora da nam se dešava. Svaki njen izraz, svaka pesma ostaje u tom vakuumu, i intenzitet koji poseduje ne sastoji se u pokušajima da se izbije svom snagom iz njega, već u apsolutnoj bezizlaznosti, u savršenom trenutku brisanja gumicom svega što mislimo da smo sve vreme činili sa nekim, a istovremeno radeći da se sasvim nešto drugo desi. Beth je konstantno u jednom takvom stanju, u neverici momenta, u doživljaju koji se ne zna tačno kako ga treba doživeti – drugim rečima, u efektima ponavljanja koji su je po ko zna koji put ošamarili. Ako uzmemo dve najpoznatije numere izvedene na koncertu, videćemo da se u svakoj od njih na različit način samo ostaje u tom turobnom mehuru. Njeno pevanje, njen nastup je kao slika smrti u nekoj iznenadnoj nesreći koja se desila pred nama, gde stojimo nesposobni da na bilo koji način pomognemo žrtvi koju gledamo kako se u blokiranom prostoru guši. Naš pogled iz publike je onaj na koga se prenosi sva nemoć za bilo kakvom promenom koja bi uremetila ponavljanje, tj. činjenicu da je ono što je urađeno urađeno, da se vreme ne može vratiti u nazad, da se propast uvek već desila.

Tako kada u "Roads" svaki put čujemo ono toliko teško izgovoreno "Can't anybody see?", u ovom slučaju pred hiljadama i hiljadama ljudi na Petrovaradinskoj tvrđavi koji nemo stoje i zapanjeno gledaju, bez obzira što to 'anybody' afirmativno drma nas, što nas probija i ulazi nam ravno u nedra, osećaj biva pojačan najviše time što su se te reči gotovo potpuno odbile o zidove mehura i vratile se u nju, što toliki broj ljudi bez ostatka čini žive svedoke stanja koje je aktuelno. Tu festivalska veličina EXIT-a biva potpuno uvučena u singularitet jedne Beth Gibbons, a koncert daje nešto što nijedan drugi do sada nije bio u stanju da pruži. Njena tuga, koju kao da proživljava tu na licu mesta, sa svim grčevima na licu, glasom koji neprestano deluje kao da je saznanje koje raspolućuje konstantno afirmisano, kao da se s njom zaista svakog časa može desiti nešto loše, ovim odbijanjem o zidove hermetiziranog i prokletog prostora ostaje indiferentna prema svemu što je spolja, pa i prema broju ljudi. Ali to što čini sa nama, to do čega ne može da dopre, što ne vidi, pesma koju njen jad proizvodi jeste upravo ta razlika koju omogućava ponavljanje. Ona, drugim rečima, čini nešto što ni ne zna da čini, otelotvoruje Frojdovu logiku nesvesnog, a njeno ponavljanje transcendira onaj neopisivi delezovski pojam čiste razlike. Uprkos svemu tome, situacija sa Beth se ne menja: ona može samo uzaludno da se pita – How can it feel this wrong?, ili pak da konstatuje – I got nobody on my side, and surely that ain't right... Kako god stvari išle, ona ostaje na istom mestu, sama i zatvorena, bez obzira što je ono što drugima daje veliko, da veće ne može biti. Ničeanski rečeno, njeni plodovi su zreli, ali ona, ona nije zrela za svoje plodove.

Sa druge strane, cela "Glory Box" u svojoj formi predstavlja ponavljanje koje opet nema izlaza. Numera kao da se sve vreme vrti na nekoj otrcanoj longplejki koja se zove život, iznova i iznova, a ono što čujemo je samo jedan segment. Onda kada se segment vrati na početak rečima "I'm so tired of playing..." i numera se stišava, tek toliko da nam se stavi do znanja. Neprestani ciklusi, ljubavni porazi, bacaju je i razbijaju čas u stranu zavodnice (temptress), čas kao ženu koja očajnički vapi za nežnošću, ali stvar je u tome da ovde jedna stvar kao da zavisi, i štaviše zahteva onu drugu. Kurva i tzv. patrijarhalna žena su uzajamno povezane na način da kao fenomeni uzrokuju jedno drugo u paru, u širokom smislu reči, kao privrženost i odstojanje od te privrženosti nekoj osobi. Bliskost se traži odstojanjem, bekstvom koje tek treba da da znak da je neko kao blizak uopšte i potreban, a obrnuto, hladnoća se skuplja i kulminira upravo u neposrednoj, nesnošljivoj i zagušljivoj blizini onog drugog, u njegovom disanju za vratom, čiji zahtevi postaju obojeni patetikom nerazumevanja ove klackalice. Svaki put kada se radi o nečemu pokvarenom, o igri koja treba da odigra neku podlost, Beth menja glas i čini se kao devojčica, dok se sve to potpuno menja i čisti u delovima kada traži nežnost i ljubav. Tako je na svim albumima Portishead, a prelazak je vrlo često moguć čak i u toku istog stiha, kao što se to dešava u prvom stihu refrena takođe odsvirane pesme "Cowboys".

Međutim, ženu samu takva ambivalencija izjeda na komade, čini je da nikad ne bude sasvim na mestu na kom se smatra ili izdaje da jeste, ono je jezgro njenog samouništenja i histerije, dakako u odnosu na onog ko tvrdi da, za razliku od nje, zna na čemu je. To se najbolje vidi u najjačem delu pesme, i možda najglasnijem na čitavom koncertu, kada se promeni ritam i kada jaki reverbijalni, usporeni i multiplikovani udarci pokušaju da dočaraju svu rascepljenost ženskog subjekta. Dva potpuno antagona stiha otpevana su tu različitim glasovima Beth Gibbons - It's time to move over, i - It's all I wanna be. Dakle, želja potpuno gubi koherenciju, više ni izbliza nije jasno šta je ono što žena želi, upravo onda kada je sam taj imperativ da se mora znati šta se želi, koji doživljava kao namet, načisto ubija. To je u ovoj pesmi ponavljanje, a ta rečenica koja nekako kao da stoji na sredini klackalice, koja čas znači jedno a čas drugo, privlači muškarca istovremeno ga plašeći, odjekuje Main stage-om, dok devojke u publici pevaju i osećaju kako se stisak njihovih partnera blago labavi: "Give me a reason to be a woman..." Razlika je opet u učinku.

Odsviravši gotovo sve numere sa poslednjeg albuma "Third", i pored pomenutih još "Over", "Mysterons", "Sour Times", "Wondering Star" u brilijantnoj aritmičnoj verziji, sve to propraćeno više nego adekvatnom vizualizacijom, video-filmovima na ogromnom platnu, Portishead je u više od 80 min. pokazao koliko je sve drugo, pre i posle prostora koji su dobili na festivalu, istinski potpuno neuporedivo i u velikoj meri dalje neupotrebivo. EXIT je doživeo nezaboravnu imploziju.

(e-novine, 13.07.2011.)