Baza tekstova iz oblasti politike, kulture i psihoanalize
 
Post-rock katarza pod ikonom svetog Save Izvor: zeno.org
Facebook Twitter Google
11.03.2012 / Prikazi

Post-rock katarza pod ikonom svetog Save

Po prvi put gostujući u Srbiji, irski post-rock instrumentalni sastav God Is An Astronaut (GIAA) održao je sinoć, 10. marta, koncert u pomalo zaboravljenom prostoru Studentskog kulturnog centra na Novom Beogradu. Uz zaista odličnu atmosferu svojih vernih fanova, za koje se nije ni pretpostavljalo da ih ovde ima toliko, te je koncertni prostor sa prvobitne lokacije kluba Fest u Zemunu morao da se izmesti u veći, bend nam je upriličio po mnogo čemu nezaboravnu noć – noć punu suptilne energije i lepote u jakom zvuku. Jednu opipljivu katarzu koja se suprotstavlja svakoj doktrini apstraktnog verovanja.

Jer upravo su ovo neke od autentičnih karakteristika sastava sa zanimljivim, po dogmu gotovo dekonstuktivističkim nazivom God Is an Astronaut (potiče iz filma Clive Barkera Nightbreed). Već u kombinaciji njihovog loga to je veoma upadljivo: simbol hrišćanstva na njemu nije uspravan kao i obično, niti obrnut u smislu nekakve referentne ideologije, već položen u horizontalu, baš kao što je to leš Isusa Hrista na slici poznatog slikara Holbajna Mlađeg. U tom horizontu, dok gledamo Holbajnovo delo, čini nam se da je sve ono za šta je jedan panreligijski epicentar važio sasvim isparilo, da je Isus sada ništa drugo nego telo jednog mrtvog čoveka i da nikada ništa više od toga nije ni bio – samo čovek, samo iluzija. Sve čega je bio simbol i čemu je po predanju navodno težio u životu potpuno isparava u tom jezovitom lešu. Kao da, prenesemo li to na nas kao posmatrače, sva vera u Drugog koju skupljamo u sebe nije ništa više od truda koji će jednog dana tek naš leš, naša trulež potvrditi kao najočigledniju jalovost, potrebu da se na što senilniji i samoobmanjiviji način nestane.[1] Tu se uspostavlja jedna horizontala smisla, dekonstrukcija vrednosti svake vrste, jedna melanholija i bezizlazna depresija razuverenja. Baš na toj liniji, sastav koji smo slušali sinoć, duž produžene linije krsta, koju u Holbajnovoj geometriji čini predmet koji nam je otkrio svoje odsustvo, iz kakvih se govana štuje u životu, ispisuje svoj naziv: God Is An Astronaut.

Svirka je počela nešto pre 22:30h i trajala je gotovo sat i po vremena. Poslednji put to mesto posetio sam prilikom jednog događaja na Dispatch festivalu, ne sećam se kog. Tada je scena bila postavljena naspramno ulazu, u liniji kraće dimenzije zatvorenog prostora. Ovaj put, bina sa rasvetom nalazila se na krajnje desno od ulaza, dakle koristeći punu dužinu Kulturnog centra (opet horizontala). Na naspramnoj strani od ulaza, dakle, na onoj koja je, da tako kažemo, poništena nalazila se mini-trbina koja je takođe bila dupke ispunjena ljudima koji su stajali, baš kao i po čitavoj sali. Još više od njih, gore iznad, u nekoj zaboravljenoj i zadimljenoj visini, nazirala se ikona Svetog Save, pretpostavljam u smislu prosvetiteljstva i edukacije studenata, istog onog u kog se kunu i od kojeg počiva većinom savremena fašistička klerikacija srpskog naroda. Šta li se sve radilo u ovoj sali i u kojim prilikama, nisam mogao ni da zamislim. Da li su popovi bili da je osveštaju? – siguran sam da jesu. Pogledali smo se, partnerka i ja, i prasnuli u smeh. Muziku je to učinilo odjednom samo još boljom.

Ono što odlikuje pravi mali praznik za uši, i što je ujedno neophodno da bismo ga kao takvog doživeli, jeste da smo došli tu samo zato što volimo bend koji nastupa, ne zato što nam se iz ovih ili onih razloga izlazi ili dolazi na neki koncert. A to je bilo upravo to, jedna intimna atmosfera obožavalaca i poštovalaca GIAA kojima su osnivači, braća Torsten (vokal, gitara, klavir) i Niels Kinsella (bas i gitara) uzvratili istom merom, potpuno predano i nesebično. I taj prvi utisak odnosi se na to koliko ljudi koji sviraju uživaju u toj zajednici, koliko god malešnoj i zatvorenoj, ipak funkcionalnoj i samodovoljnoj. I koju ni za šta drugo spolja nije briga. Najmanje za onaj čopor koji sam samo par sati ranije susreo na Slaviji, dok urličući nešto protiv „šiptara“ i hrleći na utakmicu Zvezda – Cibona, svi stojimo kao ukopani i pretvaramo se da ništa ne vidimo. Gledamo u prazno samo da neko ne bi dobio razlog da nas pogleda popreko, kao da je za to uopšte i potreban razlog. Pored braće Kinsella na sceni su i bubnjar Lloyd Hanney, treći član benda, kao i klavijaturista i player, od nedavno takođe član, Jamie Dean, koji im se pridružuje krajem 2010. godine u sklopu turneje njihovog poslednjeg albuma Age of the Fifth Sun. Najviše pesama odsvirano je upravo sa ovog albuma, po mnogima najslabijeg u njihovoj karijeri.

Iako nisu imali velika očekivanja, početkom novog veka svoje prve snimke duo Torsten i Niels Kinsella poslali su poznatim izdavačkim kućama, ali su odbijeni od svih uglavnom pod jednim istim zapažanjem, da im nedostaje vokal. Naime, ova reakcija nije nimalo slučajna, jer muzika koju komponuje GIAA zaista u većini slučajeva zadržava onu klasičnu koncepciju jedne pop-rock numere sa očiglednom strofom, refrenom, itd. Dakle, kao da slušate instrumentalnu verziju neke pesme, sa izbačenim vokalom, gde sada njegove tonove puni u svakom fonetskom slogu, dakle, u punoj, detaljnoj melodiji glasa, neki instrument – najčešće klavir ili gitara. To će, međutim, biti i ostati osnovna formula po kojoj će se prepoznati u odnosu na ostale u žanru, po ovom tvrdoglavom insistiranju da se istraje na koncepciji od koje uvek očekujete rečit i pevljiv vokal (narativ), a zatim umesto toga, u toj praznini koju stvara samo to naše očekivanje, u njegovoj izneverenosti, dobijete nešto drugo: simpatičnu melodiju sinth ili žičanog porekla, upotpunjenu Torstenovim monofonijskim pevanjem (ponavljanjem nekog neodređenog zvučnog sloga ili najčešće samo jednog samoglasnika). Kao da muzika svu čar kupi na konto svega što se inače očekuje, da može da nastane tek u uslovima kad ona kruna prozaičnog i pamtivog, tipskog i temastkog, spadne.

Tako, prva dva albuma, The End of the Beginning iz 2002. i All Is Violent, All Is Bright iz 2005. zvuče dosta razigranije i inventivnije u odnosu na one koji su nastali nakon toga, sa jedne strane, možda zato što su na tim izdanjima bubnjevi još uvek elektronski i najčešće pod komandom ritam mašine (što je ovde faktor većeg varijeteta), a sa druge što na osnovu toga kalup klasične refrenske pesme može donekle da se zamaskira i prođe nedovoljno naznačeno. Kad Hanney kao živi bubnjar stupi u bend, od albuma Far From Refuge iz 2007. pa nadalje, postaje sve teže zaobići ovu matricu i njen zamorni, repetitivni efekat koji se javlja iz pesme u pesmu. To je svakako jedan način kako da na to gledate kad ispred sebe imate i slušate album. Drugi je da to pokušate da tumačite kao boju albuma u celosti i da tako zanemarite redundantnost u pojedinačnom.

Međutim, uživo, ulaskom bubnjara, a zatim i klavijaturiste Deana sastav je izoštrio ono što možda nije moglo da bude toliko jasno na samim studijskim snimcima, a to je snažan, pasivno agresivan zvuk, koji mi se u nekim momentima čini kao onaj benda Tool i njima sličnim. Ovo u neku ruku izlazi i iz okvira post-rocka na koji smo navikli – muzike sa puno efekata, pedala, zvučnih kulminacija koje se postepeno gradiraju, itd. Jer u bendu God Is An Astronaut ništa nije postepeno, niti je bitno da bude, žestina samo odjednom kreće i probija nežnost, dok u drugom trenutku opet nije problem da se ona promoli i vrati bez ikakvih posledica na svojoj koži. Još uvek bez crvenila i masnica od maločas. Duge kose braće Kinsella prekrivaju im lica i u takvom aranžmanu samozatvarajuće agresije savršeno pristaju nastalom ambijentu, poznati simbol iz heavy-metala osamdesetih, globalno raširen i prenet u razne sfere gde se gazi i ismeva svaka ideološka zajapurenost, prenosi se prstima duž celog Studentskog centra. Postaje jasno zašto su se karte prodavale u Feliks Shopu, a događaj inicijalno bio namenjen (hard) rock klubu.

Neke od najbolje primljenih numera bile su „Route 666“, „Remebrance Day“, „Fragile“, „Suicide By Star“, nimalo slučajno baš sa prva dva albuma. Odslušati ih uživo bilo je neponovljivo iskustvo. Na razdelnom video bimu sa dva kvadratasta, minijaturizovana ekrana prikazivane su ratne scene, nasilja, stari filmovi strave i užasa i druge video montaže. Nakon kratke pauze kada se opet pojavio famozni logo benda, muzičari su se vratili na bis da odsviraju ono što je publika mahom čekala: „All Is Violent, All Is Bright“ i „Fire Flies And Empty Skies“, njihovu možda najdinamičniju i najpoznatiju numeru.

Torsten se oprostio, slikajući publiku i obećavši da se vidimo i sledeće godine, simptomatičnim pozdravom: God bless! Ali, ne treba praviti paniku zbog toga, ipak je to samo reč Bog koju svakodnevno koristimo i ništa više. Preživeće je Sveti Sava koji je sve to gledao sa slike, preživeće je i njegovi kučkini sinovi koji su se negde van radovali Zvezdinoj pobedi.

(e-novine, 11.03.2012.)

 
  1. Kristeva J., Crno sunce: depresija i melanholija, Svetovi, Novi Sad, 1994.
 
Ištvan Kaić © All Rights Reserved.
Vrh strane